KAKO BIH JA RIJEŠIO KRIZU

Smanjivanje budžeta pogađa jake interese, najčešće čvrsto povezane s političkim strankama. Zato je diranje u taj osinjak izuzetno opasno. U velikoj meri vlast se ne dobija, nego se kupuje, i to novcem iz budžeta. Napokon, moglo bi se zaključiti da su i vas srušili nakon što ste srezali budžet. Mislim najpre na ulogu koju je pritom odigrao vojni vrh.

U onim uslovima vojska sama nije bila odlučujuća. Glavni su bili nacionalisti, ali to se lako spojilo. Slažem se da je i taj činilac mogao imati određenu ulogu. U vreme kad smo zaustavili inflaciju i uveli konvertibilnost niko mi nije mogao ništa.

Borislav Jović piše u svojoj knjizi kako su tih dana govorili Miloševiću, koji je bio prekinuo sve odnose sa mnom: ‘Zar ne vidiš da Marković ima u Srbiji veću podršku od tebe?’ Milošević, čelnik Srbije, dakle najveće države u sklopu Jugoslavije, sabotirao je moju reformu od samog početka. Sve je radio da je sruši, ali nije uspevao sve do kraja godine 1990. Naprotiv, rezultati su bili fascinantni.

Postoji još jedna sličnost sa sadašnjim stanjem. I onda su se izvoznici bunili zbog kursa koji je pri uvođenju konvertibilnosti utvrđen na sedam dinara za jednu nemačku marku. I tada se tvrdilo da prejaki dinar uništava izvoz. Znači li to da se danas ponavljaju neke vaše stare greške?

To je teško upoređivati. Postojeći model ekonomske politike traje u Hrvatskoj više od 15 godina, a moja je reforma srušena nakon samo godinu i po dana. Tada nije sve trebalo da zavisi od kursa, pa je, na primer, zahvaljujući drugim merama brodogradnja samo dobijala.

Naravno, dugoročno, ali za imalo duži rok nismo imali vremena. Mi smo, naime, istovremeno osigurali sredstva, namenjena isključivo finansiranju izvoza, a to znači i brodogradnje. Do tada ona je morala dizati vrlo skupe kredite, koji su osim toga bili vezani uz valutu koja je stalno fluktuirala.

A sad bi dobijala kredite u dinarima i pod mnogo povoljnijim uslovima. Sve je to išlo preko Jubmesa, specijalizovane banke za kreditiranje izvoza. Tako je smanjivanje budžeta privredi donosilo dvostruku korist: direktnu, ali i posrednu, preraspodelom kakva se sada traži i u Hrvatskoj.

Dakle, vaša prva preporuka Vladi je smanjenje budžeta?

Naravno. To je jedino što se sada može preduzeti da bi se dobili brzi rezultati. To bi morali shvatiti svi koalicioni partneri i svi sadašnji korisnici budžeta. Ipak, nemam iluzija u vezi s ljudskom kratkovidnošću i pretpostavljanjem vlastitih, kratkoročnih interesa dugoročnima.

Kako rešiti problem prejake kune? Odnosno, devalvirati ili ne?

Taj problem treba rešavati postupno, a ne jednokratnom devalvacijom. Ona ima vrlo nezgodnu osobinu: njene su koristi dugoročne, a šteta nastupa odmah. Rast izvoza može se očekivati za dve do tri godine, a inflacija počinje sutra.

To je tačno. Ali s nerealnim kursom, cela je ekonomija nerealna, pa onda imamo posledice s kakvima smo sada suočeni.

Tu ima rešenja, koja bi nam, doduše, mogla privremeno pokvariti odnose s EU. Zašto ne uvesti takse na uvoz, a s tako prikupljenim novcem podsticati izvoz? A kako je uvoz dvostruko veći od izvoza, ima dovoljno prostora da se ozbiljno pomogne izvoznim kompanijama. Vreme je da deo goleme zarade uvoznika podstakne izvoz, od čega bi imala koristi cela nacionalna ekonomija.

Spomenuli ste EU - ona to ne dopušta.

Pa šta onda? Svaka od sadašnjih članica EU sada grčevito traži rešenja koja joj odgovaraju. To ide tako daleko da bi čak moglo ugroziti evro. Opasnost je realna jer svaka zemlja preduzima mere koje joj odgovaraju, a rabe zajedničku valutu. Nadam se i verujem da se to neće dogoditi jer bi to bio strašan udar za celu Evropu, pa i za svet. Ali objektivno sve ide u tom smeru.

Nešto slično svojevremeno je predlagao i pokojni dr. Branko Horvat. Njegova je zamisao bila da se uvoz oporezuje s 10 posto i da se s isto toliko podstiče izvoz.

To treba dobro analizirati. Pritom namet na uvoz ne treba da bude jednak za svu robu. Ono o čemu zavisi osnovni standard ljudi, uoppše ne treba oporezivati. Ali to su finese, koje takođe mogu odigrati važnu ulogu.

Šta još predlažete kao meru za prevladavanje krize?

Dalja mera bilo bi smanjivanje PDV-a. Ja znam da je to najveći izvor budžetskih prihoda, ali njegovo kresanje i porez na uvoz stvoriće i za to dovoljan manevarski prostor. Ostaje još treće sidro, posebno bolno, a to su plate.

Vlada je pokušala zaustaviti njihov rast, ali to nije prošlo. To je i normalno, jer ne može zamrznuti plate, a svu ostalu buždetsku potrošnju ostaviti netaknutom. Osim toga, samo zamrzavanje plata nije ni približno dovoljno. Tek sve zajedno može dati neki rezultat, dakle smanjivanje budžeta za najmanje 20 posto, uvođenje poreza na uvoz i podsticanje izvoza, smanjivanje PDV-a, a na kraju i zamrzavanje plata.

Ljudi će to prihvatiti kad im se obasni da je reč o delu konkretnog, jasnog, logičnog i pravednog programa za prevladavanje krize. Verujem da bi sve to zajedno moglo dati neki rezultat, makar se slažem s onima koji smatraju da je hrvatska Vlada već zakasnila.

Mogu li te mere odbraniti i devizni kurs, za koji kažete da bi ga bilo opasno menjati? Devizne rezerve već su se spustile gotovo do nivoa ispod koje se ne sme ići. Kako da se onda ubuduće brani kurs?

Kurs se ne može odbraniti samo deviznim rezervama niti ga može odbraniti samo NBH. Ali može se braniti svim merama o kojima smo govorili. On se može braniti delovanjem na drugu stranu vage, a to je smanjivanje budžeta i rasterećenje privrede...

Osim toga, oporezivanje uvoza i podsticanje izvoza, istovremeno je i odbrana kursa i ispravljanje dela nerealnog kursa. Njega treba braniti i odbraniti sada, da nas uz ostale nevolje ne bi pogodila još i hiperinflacija. U ovoj situaciji ne bi bilo mudro ići u devalvaciju, ali u roku od četiri do pet godina to bi se moglo, pa čak i moralo napraviti.

Ako se istovremeno s ponudom smanjuje i potražnja deviza, o kursu možda i ne treba razgovarati. Zavisiće o uspehu svih tih mera ekonomske politike.

I to je tačno. Bitno je jedino da se ne otvori prostor za inflaciju.

Dobar deo kompanija poslednjih meseci se suočava sa velikim teškoćama. Gube tržište, rastu zalihe, nastaju gubici i zatvaraju se radna mesta. Kako im pomoći? Najveće države u ovoj krizi ulivaju golem novac u svoju ekonomiju, samo se kod nas ne događa ništa.

Da, daju velik novac, ali bankama, a ne proizvodnji. A to je pogrešno. Kod nas država uzima novac od banaka. Našim se preduzećima, međutim, može pomoći jedino ako im se omogući da rade. Sve to o čemu smo govorili delom ide u tom smeru. Na primer, ako poskupi uvoz, otvoriće se prostor za plasman domaćih proizvoda. Usput, zabrana prodaje nedeljom odluka je koja se, posebno u ovim okolnostima, ne može razumeti. Kao da neko namerno stavlja klipove u točkove nacionalnoj ekonomiji! Vlada bi u sadašnjem trenutku trebalo da podržava svaku aktivnost koja zapošljava ljude i stvara društveni proizvod.

Tvrdite da je budućnost u decentralizaciji društva koje se treba graditi od temelja prema gore. Kako to ostvariti u Hrvatskoj, u kojoj je lokalna i regionalna struktura vlasti toliko razmrvljena da ima više opština nego što ih je bilo u celoj bivšoj Jugoslaviji?

Razmrvljenost lokalne samouprave i centralizacija služe istom cilju - koncentraciji vlasti. Zato ne verujem da u Hrvatskoj brzo može doći do promena. Sistem opština toliko je usitnjen da se većinom teško može izdržavati vlastitim prihodima, pa svi zavise o središnjoj vlasti. Ko promeni taj sistem, izgubiće vlast. Istovremeno, u ovoj Vladi ima barem 50 posto činovnika viška. I to često nekvalifikovanih.

Zato je reorganizacija države pretpostavka svake promene. Možda bi bilo najjednostavnije vratiti se na onih stotinjak opština. A još bi bolje bilo da se i to prepolovi na 50 opština. Tada županije više uopšte ne bi bile potrebne. U tom bi se slučaju najmanje 45 opština moglo samo izdržavati.

Ostalima će se morati pomoći. Naravno, unapred bi se utvrdila raspodela prihoda između opština i središnje države, pri čemu sve što se može rešavati u opštini najvećim delom postaje njena briga: velik deo zdravstva, školstvo, socijalna davanja, mreža lokalnih puteva itd.

Jeste li u vreme kad ste bili na čelu jugoslovenske vlade nameravali sprovesti sličnu teritorijalnu reorganizaciju?

Apsolutno, to je bio deo mog programa reformi, naravno, u dogovoru s republikama. Jer i Jugoslavija je trebala i mogla funkcionisati samo na taj način. Stabilizacioni program za mene je bio samo prvi korak. Dakle, stvaranje osnove za pravu reformu koja je trebala sadržavati transformaciju državnog kapitala, privatizaciju, promenu sistema upravljanja, banaka i reorganizaciju države i društva na načelima o kojima smo govorili.

Da je to bilo ostvareno, mnogo bismo lakše preživeli krizu i mnogo spremnije ušli u doba novog kapitalizma. Zaista, razlikuje li se novi kapitalizam od vašeg nekadašnjega neostvarenoga novog socijalizma?

To možete zaključiti sami.

Put u novi kapitalizam

Šta je dugoročno rešenje?

Ono što sam rekao na početku. Kapitalizam više ne može ostati isti. Treba sačuvati motivaciju, dakle tržište. Gotovo sve drugo treba menjati. U prvom redu vlasničku strukturu, koja je sasvim otuđena od čoveka. Globalizacija se pretvorila u strašnu centralizaciju.

Doduše, kapitalizam je morao ući u globalizaciju da bi olakšao unutrašnje suprotnosti. A to znači da se zaputio prema svome kraju. Tako je odložio krizu. Kako to rešiti? Ja polažem određene nade u Baraka Obamu iako nam njegove namere nisu do kraja poznate.

Smatram posebno vrednim što je on motivirao ljude i ponovo im ulio nadu. A to je strašno važno. Uprkos tome, da budem iskren, moje nade nisu prevelike. Otpor će mu pružiti izuzetno jake strukture nastale na interesima novca i moći. One će kapitulirati tek u slučaju dubokih, tektonskih poremećaja u društvu. Tek ako budu morale.

Govorite li vi o nekom obliku revolucije?

Dobro znate da sam ja uvek bio za evoluciju, a ne za revoluciju. Šta će se dogoditi, zavisiće od sposobnosti i mudrosti političke elite. Ona mora sprovoditi, a ne kočiti neizbežne promene. U suprotnom, svašta je moguće. Konačno i revolucije u prošlosti, od Francuske do Ruske, rezultat su nesposobnih političara koji su pod svaku cenu pokušavali održati prevladano i neodrživo stanje.

Možete li proceniti rezultate mera koje predlažete? Koliko bi one pomogle zemlji?

Iz ove krize ne može se ni lako ni brzo izvući. Verujem da bi ove mere mogle biti jedini spas, ali i s njima bi nam voda došla do nosa. Naravno, bilo bi lakše da su se mere preduzele pre barem pola godine. Ali i sad se može mnogo napraviti, pa i relativno olakšati stanje.

Želim, međutim, da naglasim da su sve to kratkoročne mere. Ali s njima se ipak bitno popravlja startna pozicija za trenutak kad kriza počne jenjavati. Kad se jednom svetska ekonomija ‘odčepi’, Hrvatska bi zahvaljujući njima mogla uveliko ubrzati razvoj i popraviti svoj položaj.

Svi govore o potrebi da se sredstva drukčije troše - za pomoć gospodarstvu i za investicije koje brzo vraćaju uloženi novac...

Dobro, ali to dolazi posle. Najpre treba smanjiti budžet. Čim se 20 posto - oko 3,5 milijardi evra - oslobodi, smanjuje se i problem servisiranja dugova. Novac se više ne mora uzimati bankama, pa one mogu kreditirati privredu. Ekonomija tada počinje lakše disati.

To je preraspodela u korist privrede. Sada opet buja nelikvidnost. Preduzeća samo državi duguju 18,4 milijarde kuna neplaćenog poreza. To je gotovo 15 posto budžeta. Zato i kažem da će budžet smanjiti stihija. A svako je rešenje bolje od stihije.

Strancima smo prodali i banke i bankare

Kako početi uvoditi promene?

Kriza je počela u finansijskom sektoru, što znači da se tu treba najpre suočiti s njenim posledicama. Neka su rešenja u svetu već primenjena. Sve to lažno bogatstvo treba odbaciti, a ne čuvati. U vreme kad sam bio na čelu jugoslovenske vlade napravio sam snimak stanja u bankarskom sistemu koja je pokazala da postoji golema tzv. kontaminirana, sumnjiva aktiva. Koliko se sećam, bila je približno 12,5 milijardi dolara. Dakle, upravo onoliko koliki je bio celi jugoslovenski inostrani dug u 1991. godini. Za taj posao angažovali smo specijalizovanu špansku ekipu.

Šta su predložili Španci?

Jedna od mera bila je da se sva sumnjiva aktiva zamrzne, a zdrava prenese u životne i privredne tokove. Naš čovek za saradnju sa Špancima bio je zamenik guvernera Narodne banke Jugoslavije Mitja Gaspari, inače moj favorit za budućeg guvernera. Posle su taj recept primenili jedino Slovenci.

U trenutku osamostaljenja njihove su banke, u prvom redu Ljubljanska, imale golema potraživanja, koja se nisu mogla naplatiti. Bili su doslovce pred kolapsom. Osnovali su Novu ljubljansku banku u koju su preneli kapital i svu zdravu aktivu. Svu kontaminiranu aktivu ostavili su staroj Ljubljanskoj banci. Tako su omogućili da Slovenija ekonomski funkcioniše i razvija se. To u Hrvatskoj niko nije znao da napravi.

Kod nas se veruje da su Slovenci osnovali novu banku da bi prevarili štediše Ljubljanske banke u Hrvatskoj i u BiH?

Ma ne! To je samo bila sekundarna posledica. Oni su sebe spašavali.

Hrvatska je, nasuprot tome, prodala sve banke.

A šta o tome reći? Poslednje što bih ja prodao bile bi banke. To ne znači da neke banke ne treba prodati, ali to se smelo učiniti tek na kraju procesa privatizacije. Tek kad sami dovoljno ojačamo. Francuzi su čak zakonom onemogućili prodaju banaka.

Šta biste vi sada napravili, kad je mleko već proliveno?

Isto me pitao i Mato Crkvenac kad je bio ministar finansija. On se jedini iz Račanove vlade tada usudio komunicirati sa mnom. Odgovorio sam mu da treba zadržati pod vlastitom kontrolom barem jednu banku. Potom je treba osnažiti tako da se preko nje podstiče izvoz, da se preko nje vodi deo budžetskih transakcija itd. Tada je donesena odluka da se ne prodaje HPB.

Postojala je ideja i da se Fina pretvori u banku. Ona ima sve te velelepne zgrade...

Bolje je osloniti se na banku koja već funkcioniše. Mogu se i sva budžetska sredstva obrtati preko jedne banke. Tako bismo se izložili kritici da narušavamo slobodnu tržišnu utakmicu, ali na to se, s obzirom na uslove i odnose kakvi sada vladaju u svetu, ne treba obazirati, pogotovo kad je reč o zemlji koja je prodala više od 90 posto svog bankarstva.

Vratimo se vašem pitanju u vezi s Finom. Zgrade ne znače apsolutno ništa, problem su ljudi. A najbolje ljude u svom bankarstvu prodali smo strancima. Šta sad treba napraviti? Ja ne bih tražio ni novac ni zgrade, nego bih zamolio naše vodeće bankare da mi daju desetak najboljih mladih ljudi. Njih bih prebacio u svoju banku i dobro ih podsticao.
---------------

http://www.b92.net/biz/fokus/intervju.php?yyyy=2009&mm=02&nav_id=345716

  

-------------  

hvala slobodanu na prilogu,   boro  

http://budan.blog.hr/