Jim Holt: da li je Bog rešio tajnu svog postojanja
Da li i vas kopka tajna postojanja Univerzuma, Boga i svakoga od nas? Grub proračun pokazuje da po genetici postoji oko 10 na 10.000-ti mogućih ljudi pa je svako od nas dobitnik na kosmičkoj lutriji!
Američki filozof, autor i esejista Jim Holt prilikom gostovanja u "TED-u", postavio je u centar pažnje pitanje koje je od suštinske važnosti za čovečanstvo "zašto kosmos postoji?". Evo kako na duhovit način pokušava da nam da odgovor...
Zašto postoji univerzum? Zašto postoji. Dobro. Dobro. To je jedna od misterija kosmosa. Uozbiljite se. Zašto postoji svet, zbog čega smo mi u njemu i zašto uopšte postoji nešto, a ne ništa? Mislim, to je najvažnije pitanje "zašto''.
Tako da ću da pričam o tajni postojanja, zagonetki postojanja, dokle smo stigli u njenom rešavanju i zbog čega bi to trebalo da vas zanima, a nadam se da vas zanima. Filozof Artur Šopenhauer je rekao da su oni koji ne razmišljaju o verovatnoći sopstvenog postojanja, o verovatnoći postojanja sveta, mentalno zaostali.
Možda malo pregrubo, ali opet. Ovo se smatra najuzvišenijom i najstrašnijom tajnom, najdubljim i najsveobuhvatnijim pitanjem koje je čovek u stanju da postavi. Mučilo je i najveće mislioce. Ludviga Vitgenštajna, možda najvećeg filozofa 20-og veka, je čudilo što svet uopšte postoji. U svom "Traktatu'' u predlogu 4.66, zapisao je: "Misterija ne leži u ustrojstvu sveta, već u samom njegovom postojanju.'' Ako ne volite izreke koje smišljaju filozofi, evo jednog naučnika.
Džon Arčibald Viler, jedan od najznačajnijih fizičara 20-og veka, koji je podučavao Ričarda Fejnmana i izmislio izraz "crna rupa'', je rekao: ,"Želim da znam odakle kvantno, odakle univerzum, odakle postojanje?'' A moj prijatelj Martin Amis - izvinjavam se što pominjem toliko imena, moraćete da se naviknete, je jednom prilikom rekao da nam fali nekih pet Ajnštajnada odgonetnemo tajnu porekla univerzuma. Ne sumnjam da večeras u publici imamo pet Ajnštajna.
Reč učitelja: šta je otac, a šta Bog otac...
Ima li koji Ajnštajn? Podignite ruke. Ne? Ne? Ne? Nema Ajnštajna? OK. To uzvišeno pitanje, zašto postoji nešto, a ne ništa, smo postavili u prilično kasnom periodu razvoja ljudske misli. Postavio ga je filozof Lajbnic krajem 17. veka; Lajbnic je bio prilično pametan tip, izmislio je diferencijalni račun nezavisno od Isaka Njutna, otprilike u isto vreme i za Lajbnica to što postoji nešto, a ne ništa i nije bila neka misterija. U svom pogledu na metafiziku je bio, ili se pretvarao da je, pravoslavni hrišćanin, tako da mu je bilo očito zašto svet postoji: Bog ga je stvorio. Bog ga je zapravo stvorio iz ništavila.
Religiski pogled na svet
Tolika je božija moć. Nije mu trebao polazni materijal da bi stvorio svet. Mogao je da ga stvori ni iz čega - stvaranje ex nihilo. Uzgred, u to danas veruje većina Amerikanaca. Za njih nema misterije postojanja. Bog je sve napravio.
Hajde da to stavimo u jednačinu. Nisam poneo slajdove pa moram da pokažem pantomimom. Upotrebite maštu. Dakle, Bog + ništa = svet. Važi? Dakle, to je jednačina. Ali možda ne verujete u Boga. Možda ste ateisti okrenuti nauci, ili niste okrenuti nauci ali ste opet ateisti i ne verujete u boga, i ovo vam ne odgovara.
Uzgred, čak i ako verujete u jednačinu da Bog + ništa = svet, opet postoji problem: zašto Bog postoji? Bog ne postoji samo zato što to ima smisla, sem ako verujete u ontološke tvrdnje, a nadam se da nije tako jer one nemaju smisla. Tako da je moguće da se Bog, ukoliko postoji, pita: ,"Beskonačan sam, beskrajno moćan, ali kako sam nastao? Kako bejah stvoren?'' Bog prića malo formalnijim jezikom. Jedna od teorija tvrdi da je Bogu dosadilo da pokušava da reši tajnu svog postojanja, pa je stvorio svet da bi se zabavio.
Ali, hajde da zaboravimo na Boga. Ako izbacimo Boga dobijamo: ________ + ništa = svet. Ako ste budista, to vam je dovoljno, ali u suštini dobijamo da je ništa = svet, i zbog simetrije jednakosti, znači da je svet = ništa. OK? Za budiste svet i jeste jedno veliko ništa. Samo jedna velika kosmička praznina. Nama se čini da ima svega i svačega zbog toga što smo robovi svojih požuda. Ako se otarasimo požuda, videćemo da je svet zapravo praznina, ništavilo, i upašćemo u srećno stanje nirvane, koju su definisali kao taman dovoljno života da uživamo u smrti.
Tako razmišljaju budisti. Ali ja sam zapadnjak i još uvek me zanima tajna mog postojanja, tako da mi ostaje ________ + - samo što nije postalo ozbljno - dakle, ________ + ništa = svet. Šta da stavimo na prazno mesto? Recimo nauku? Nauka nam najbolje otkriva prirodu stvarnosti, a fizika je najosnovnija nauka. Ona nam otkriva pravu prirodu stvarnosti, ono što sam nazvao PIJSDS, Prave i Jedine Sastavne Delove Svemira. Znači da bi fizika mogla da popuni tu prazninu, i zaista, od kraja 60-ih ili negde oko 1970. godine, fizičari pokušavaju da daju čisto naučno objašnjenje načina na koji je univerzum mogao da nastane iz ništavila, kvantni talas iz praznine.
Priča za 10 sekundi: vrednost bogatstva i siromaštva...
Stiven Hoking je jedan od tih fizičara, u skorije vreme i Aleks Vilenkin, a sve ovo je učinio poznatim još jedan vrstan fizičar i moj prijatelj, Lorens Kraus, koji je napisao knjigu pod nazivom "Svemir ni iz čega'', i smatra da je objasnio - Lorens je inače militantni ateista, tako da je uklonio Boga iz priče. Zakoni teorije kvantnih polja, najnoviji iskorak u fizici, su u stanju da pokažu kako iz čistog ništavila - ni prostora, ni vremena, ni materije, ničega - može da se stvori zrnce lažnog vakuuma, koje se zatim, putem čuda inflacije, razvije u taj ogroman i raznoliki kosmos koji nas okružuje.
U pitanju je stvarno genijalan scenario. Teorijske je prirode. Fascinantan. Ali mi kod njega smeta sledeće: gleda na svet poput religije. Iako Lorens smatra da je ateista, i dalje se drži religijskog pogleda na svet. Za njega su zakoni fizike kao božije zapovesti. Zakon teorije kvantnih polja za njega predstavljaju "fiat lux", ,,Neka bude svetlost''. Zakoni imaju nekakvu ontološku moć kojom prazninu mogu da ispune bićem. Mogu da stvore svet ni iz čega. Ali to je prilično primitivno gledište na zakone fizike, zar ne? Znamo da zakoni fizike predstavljaju uopštene opise ponavljanja i pravilnosti u svetu.
Ne postoje van granica sveta. Nemaju nikakvu sopstvenu ontološku moć. Nisu u stanju da stvore svet iz ništavila. To je veoma primitivno gledište na naučne zakone. Ako mi ne verujete, poslušajte Stivena Hokinga. I on je predložio model kosmosa koji je sam sebi dovoljan - nije mu potreban nikakav spoljni uzrok, nikakav tvorac - i nakon što je to predložio, Hoking je priznao da je i dalje u zabuni. Rekao je da model čine samo jednačine.
Ali šta jednačinama udahne život i stvori svet koji opisuju? Bunilo ga je što same jednačine nisu dovoljne da odgonetnu tajnu postojanja. Uostalom, čak i da su zakoni fizike u stanju to da učine, zašto baš ovaj skup zakona? Zašto baš teorija kvantnih polja koja govori da univerzum ima određeni broj sila i čestica itd.? Zašto ne neki potpuno drugačiji skup zakona? Postoje mnogi dosledni skupovi zakona. Zašto ne odsustvo zakona? Zašto ne ništavilo?
Verovali ili ne, fizičari dosta razmišljaju o ovom problemu, i tu već zalaze u metafiziku i kažu da je možda skup zakona koji opisuje naš univerzum samo jedan od niza skupova zakona i da opisuje samo jedan deo stvarnosti, ali možda svaki dosledan skup zakona opisuje neki drugi deo stvarnosti, i da tamo negde zapravo i postoje svi mogući fizički svetovi.
A mi vidimo samo mali deo stvarnosti koji opisuju zakoni teorije kvantnih polja, ali postoje mnogi drugi svetovi, delovi stvarnosti koje opisuju sasvim drugačije teorije, nezamislivo drugačiji od našeg, nezamislivo egzotični. Stiven Vajnberg, tvorac standardnog modela fizike čestica, je i sam uzeo u obzir ovu teoriju, da sve moguće stvarnosti zaista postoje.
Dve životne krajnosti
I jedan mlađi fizičar, Maks Tegmark, smatra da postoje sve matematičke strukture, a pošto sve što postoji u matematici postoji i u stvarnosti, znači da postoji izuzetno bogat multiverzum koji obuhvata svaku logičnu mogućnost. Ovakvim begom u metafiziku fizičari i filozofi se zapravo pozivaju na veoma staru ideju, koja potiče od Platona. Radi se o principu obilja, ili lestvici prirode, da stvarnost sadrži sve što je moguće. Najdalje je što može biti od ništavila.
Sada imamo dve krajnosti. Sa jedne strane imamo ništavilo, a sa druge imamo viđenje stvarnosti koje obuhvata sve zamislive svetove: najpotpuniju moguću stvarnost i ništavilo kao najjednostavniju moguću stvarnost. Ali šta se nalazi između te dve krajnosti? Postoje razne međustvarnosti, koje obuhvataju neke stvari, a neke ne. Jedna od tih međustvarnosti bi bila, recimo, matematički najelegantnija stvarnost, koja isključuje sve što nije elegantno, sve ružne asimetrije i tome slično. Neki fizičari tvrde da i živimo u najelegantnijoj stvarnosti. Čini mi se da je Brajan Grin u publici. On je napisao knjigu pod nazivom "Elegantni Univerzum''. Tvrdi da je univerzum u kom živimo matematički veoma elegantan.
Ne verujte mu. Lepa je želja, i ja bih to voleo, ali mi se čini da je neki dan priznao da je univerzum prilično ružan. Glupo je osmišljen, ima previše nasumičnih parnih konstanti i odnosa masa, nepotrebnih grupa elementarnih čestica, a šta je uopštetamna energija? Napravljen je od štapa i kanapa. Uopšte nije elegantan. Takođe, postoji i najbolji od svih svetova u etičkom smislu.
Sad se uozbiljite, jer je ovo svet u kom svesna bića ne pate bez potrebe, u kom ne postoje deca obolela od raka ili Holokaust. Takvo je etičko poimanje. U svakom slučaju, između ništavila i najpotpunije stvarnosti postoje razne posebne stvarnosti. Ništavilo je posebno jer je najjednostavnije. Zatim postoji najelegantnija moguća stvarnost. I ona je posebna. I najpotpunija moguća stvarnost je posebna.
Šta smo onda propustili? Postoje i bezvezne, obične stvarnosti koje ni po čemu nisu posebne, jednostavno su nasumične. Beskrajno su daleko od ništavila, ali nisu ni blizu potpunosti. Mešavina su haosa i reda, matematičke elegancije i ružnoće. Ovakve stvarnosti bih opisao kao beskrajan, osrednji, nepotpun rusvaj, prosečnu stvarnost, kosmičku nemoguću misiju. Ima li onda božanstva u nekoj od ovih stvarnosti?
Moguće, ali ono nije savršeno poput judeo-hrišćanskog božanstva. To božanstvo nije dobronamerno i svemoguće. Možda je 100% zlonamerno, ali samo 80% delotvorno. Čini mi se da to u suštini opisuje svet oko nas. Zbog toga predlažem da je rešenje misterije postojanja to da je stvarnost u kojoj živimo jedna od ovih običnih stvarnosti. Stvarnost mora da bude nekakva.
Može ili da ne sadrži ništa, ili sve, ili nešto između. Ukoliko ima neku posebnu odliku, na primer da je veoma elegantna ili potpuna ili jednostavna poput ništavila, tako nešto bi zahtevalo objašnjenje. Ali ako je jedna od ovih nasumičnih, običnih stvarnosti, za nju nema objašnjenja. I zaista bih rekao da živimo u takvoj stvarnosti.
Zašto svet postoji
Tako nam bar govori nauka. Početkom nedelje smo primili uzbudljive vesti. Radi se o teoriji inflacije, koja predviđa beskrajnu, neurednu, nasumičnu, besmislenu stvarnost, poput penušavog šampanjca koji beskrajno izvire iz boce. Ogroman univerzum, mahom pust, sa kutcima punim lepote i reda i mira. Ovaj scenario inflacije je potvrđen tako što su radio-teleskopi na Antarktiku opazili tragove gravitacionih talasa nastalih neposredno pre Velikog praska. Siguran sam da ste čuli za to. Svakako mi se čini da postoje dokazi da smo završili sa takvom stvarnosšću.
E sad, zašto bi vas za to bilo briga? Pa to pitanje, ,"Zašto svet postoji?'' to glavno pitanje se skoro rimuje sa mnogo intimnijim pitanjem: Zašto ja postojim? Zašto vi postojite? Znate, to što postojimo je prilično neverovatno, jer prema genetici postoji ogroman broj mogućih ljudi ukoliko se izračuna u odnosu na broj gena i alela i tako dalje. Grub proračun pokazuje da po genetici postoji oko 10 na 10.000-ti mogućih ljudi. To je negde između gugola i gugolpleksa. A broj ljudi koji su zaista postojali je između 50 i 100 milijardi, zanemarljiv deo, tako da smo svi dobili kosmičku lutriju. Tu smo. Dobro.
U kakvoj onda stvarnosti želimo da živimo? Je li to neka od posebnih stvarnosti? Šta bi bilo da živimo u najelegantijoj mogućoj stvarnosti? Zamislite egzstencijalni pritisak da ispunimo očekivanja, da budemo elegantni, da ne kvarimo prosek. Ili, šta bi bilo da živimo u najpotpunijoj mogućoj stvarnosti? Onda bi zasigurno postojali jer u toj stvarnosti postoji sve što je moguće, ali bi naši izbori bili beznačajni. Ako se patim da postupim moralno i odlučim da učinim pravu stvar, nema nikakve veze jer postoji beskrajan broj verzija mene koje takođe postupaju ispravno i beskrajan broj onih koje postupaju pogrešno.
Znači da su izbori koje pravim beznačajni. Dakle, ne želimo da živimo.U takvoj posebnoj stvarnosti. Što se tiče ništavila, u tom slučaju ne bismo sad razgovarali. Tako da mislim daživot u običnoj stvarnosti koja je osrednja, sa dobrim i lošim delovima, gde bi povećali dobre delove i smanjili loše, to bi moglo da da neku svrhu našem životu. Univerzum je apsurdan, ali opet možemo da mu damo svrhu, a ova nije loša, a i opšta osrednjost stvarnosti ide rame uz rame sa osrednjosti koju osećamo u sebi.
Znam da je osećate. Znam da ste svi posebni, ali ste opet potajno osrednji, zar ne?Sad možda mislite da je sva ta priča o tajni postojanja samo prodavanje magle. Ne čudi vas postojanje univerzuma, i tu ste u dobrom društvu. Bertrand Rasel je izjavio: "Rekao bih da svemir postoji, i to je to.''
Jednostavna činjenica. Sidni Morgenbeser, koji mi je predavao na univerzitetu Kolumbija, veliki filozof, je na pitanje: "Profesore Morgenbeser, zašto postoji nešto, a ne ništa?'' odgovorio: "Pa i da ne postoji ništa, opet vam ne bi bilo po volji.'' Znači niste zapanjeni. Baš me briga. Ali ću vam za kraj reći nešto što če vas sigurno zapanjiti, jer je zapanjilo sve genijalne, divne ljude koje sam upoznao na ovoj konferenciji, a to je sledeće: Nikad u životu nisam imao mobilni telefon. Hvala na pažnji.
Izvor: TED
Preveli: Aleksandar Kovačević i Mile Živković
bglavac
irida
