ISHRANA

U GA 346 Knjiga Otkrivenja (Apokalipsa) i rad Sveštenika, u predavanju od 13.09.1924, Dornach, Rudolf Štajner govori o ishrani sledeće:

Ljudi zamišljaju da čovek jede, u želudac uzima supstance hrane, vari ih, neke odbacuje, i sa supstancama koje uzima zamenjuje ono čemu je potrebna zamena.

Ali tako stvari uopšte ne stoje. Čovek je trostruk i u sebi ima čoveka nerava i čula, ritmičkog čoveka, i čoveka metabolizma i udova. Ništa od supstanci uzetih preko hrane ne ulazi u metabolizam i udove, jer sve to ide u sistem nerava i čula. Sistem nerava i čula apsorbuje soli i druge neophodne supstance koje su uvek fino distribuirane u vazduhu i svetlu, i usmerava ih prema sistemu metabolizma i udova. Sistem metabolizma i udova u potpunosti je hranjen odozgo nadole. Sasvim je netačno da ovaj deo čoveka  prima direktno iz hrane supstance koje su mu potrebne. Ako zemaljske supstance uđu u sistem metabolizma i udova, tada je čovek bolestan. Sve supstance unesene i probavljene u hrani snabdevaju isključivo organi koji pripadaju sistemu nerava i čula. Posebno je glava izgrađena iz zemaljskih supstanci. Organi metabolizma i udova, s druge strane, izgrađeni su od neba. A ritmički čovek dovodi do ravnoteže u oba smera. Čovek ne jede kiseonik u vazduhu, on ga udiše. Način na koji uzima supstance kroz svoj sistem nerava i čula je grublji od načina na koji to radi kroz sistem metabolizma i udova. Ono što je čoveku potrebno za njegov sistem metabolizma i udova apsorbovano je kroz neizmerno delikatan proces disanja. Obično disanje je u poređenju prilično grubo. I ono što čovek radi sa kiseonikom – naime proizvodi ugljen-dioksid – opet je nešto delikatnije nego što se događa tako da hrana koja prolazi kroz želudac može da snabde glavu. Prelaz se odvija u rtmičkom čoveku.

 

To je istina o strukturi ljudskog organizma i njegovim procesima. Ono što anatomija i fiziologija danas podučavaju je besmislica u pogledu na istinu i dolazi kao rezultat materijalističkog gledanja. Čim nešto o tome znate, shvatate da ono što izgrađuje ljudsko telo ne dolazi samo odozdo, od biljaka, minerala i životinjskog carstva Zemlje, već ono što ishranjuje organe koji se često gledaju kao grublji, dolazi odozgo.

 

 

U GA 354 Stvaranje sveta i čoveka-zemaljski život i uticaj zvezda, u predavanju od 13.07 1924, Dornach, Rudolf Štajner govori o odnosu namirnica i čoveka. Sirovoj hrani. Vegetarijanstvu, sledeće:

Rudolf Štajner: Dobro jutro, gospodo ! Je li neko razmišljao o nekom pitanju tokom poslednjih sedmica?

Pitanje: Hteo bih da pitam o različitoj hrani – pasulju i šargarepi, na primer: Kakav uticaj imaju natelo? već ste govorili o krompiru; možda možemo da čujemo nešto o ostalim namirnicama. neki vegetarijanci neće da jedu stvari koje su visile u vazduhu, kao pasulj ili grašak. I kada neko pogleda polje žita, čudi se kako se razne žitarice razlikuju – jer očigledno svi narodi na Zemlji uzgajaju neku vrstu žitarica.

Dr Štajner: Dakle, pitanje je o odnosu različite hrane i ljudskog tela. Dobro, prvo treba da steknemo jasnu ideju o samoj ishrani. Ono što nam prvo padne napamet kod ishrane je da kada nešto pojedemo to ide kroz usta dole u želudac, zatim se dalje taloži u telu i konačno se toga rešavamo; tada moramo opet da jedemo itd. Ali proces nije tako jednostavan. Mnogo je složeniji. I ak želimo da znamo kako je ljudsko biće stvarno povezano s različitom hranom, treba da nam prvo budu jasne vrste namirnica koje su nam definitivno potrebne.

Prvo što nam je potrebno, supstanca koju bez izuzetka moramo da imamo, je protein. Napišimo sve to na tablu, tako da to kompletiramo. Dakle, protein, kakav je u kokošjim jajima, na primer – ali ne samo u jajima; protejin je u svoj hrani. Potreban nam je protein bez izuzetka. Druga stvar, koja nam treba su masti. Treća stvar, se zove imenom koje vam je možda manje poznato, ali ga treba znati: ugljeni hidrati. Ugljeni hidrati se posebno mogu naći u krompirima, ali s etakođe u velikoj količini mogu naći u svim drugim biljkama. Važna stvar kod ugljenih hidrata je da kada ih jedemo oni polako prelaze u skrob pomoću pljuvačke u našim ustima  i izlučevina u našem želudcu. Skrob je nešto što nam je neophodno, ali mi skrob ne jedemo; jedemo hranu koja ima ugljene hidrate, a ugljeni hidrati unutar nas  prelaze u skrob. Zatim se ponovo pretvaraju, u daljem procesu varenja, u šećer. A nama je potreban šećer. Dakle, vidite, šećer koji nam treba dobijamo od ugljenih hidrata. Ali potrebno nam je još nešto: minerali. delom ih dobijamo dodajući ih našoj hrani, na primer u obliku soli, a delom su već sadržani u svim našim namirnicama.

Kada sada razmotrimo protein, moramo shvatiti kako se mnogo razlikuje u životinjama i čoveku od onog kakav je u biljkama. Biljke takođe sadrđe protein, ali one ga ne jedu. Gde ga one nabavljaju? Dobijaju ga iz tla i iz vazduha, od mineralnog sveta;one mogu da uzmu protein iz bezživotnog, mineralnog izvora. Ni životinja ni čovek to ne mogu. Ljudsko biće ne može da koristi protein koji bi bio uzet od bezživotnih elemenata – onda bi bio samo biljka – ono mora da dobije taj protein kakav je već pripremljen u biljkama ili životinjama.

U stvari, da bi mogao da živi na ovoj Zemlji čoveku su potrebne biljke. Ovo je sada izvanredna činjenica.: niti biljke ne bi mogle da žive na Zemlji ako tu ne bi bila ljudska bića ! Dakle, gospodo, dolazimo do zanimljive činjenice – i to nam mora biti sasvim jasno: da su od svih stvari za ljudski život dve najbitnije: zeleni sok u zelenom lišću i krv. Zeleno u soku biljke se zove hlorofil. Hlorofil je sadržan u zelenom listu. A druga bitna stvar je krv.

Sad nas to dovodi do nečeg izvanrednog.

Razmislite kako dišete: to je isto tako načinishranjivanja. Uzimate kiseonik iz vazduha; udišete ga. Ali u celom telu raširen je ugljenik. Ako idete dole u zemlju gde ima naslaga uglja, iaćete crni ugalj. Kada naoštrite olovku, imate grafit. Ugalj i grafit: i jedan i drugi su ugljenik.  Vaše celo telo je sačinjeno od ugljenika(kao i od ostalih supstanci). Ugljenik se formira u ljudskom telu. Mogli bi reći, čovek je samo hrpa crnog uglja ! Ali možete takođe reći još nešto. Jer – setite se najskuplje stvari na svetu – dijamanta – i on je sačinjen od ugljenika; samo ima drugačiji oblik. Dakle, ako želite da bolje zvuči, možete reći da ste sačinjeni od blistavih dijamanata. Crni ugljenik, grafit u olovci i dijamanti su ista supstanca. Ako bismo ugalj koji je iskopan iz zemlje mogli nekim procesom da učinimo prozirnim, imali bismo dijamante. Dakle, u našem telu imamo skrivene dijamante. Ali mi smo polje uglja ! Kada se kiseonik kombinuje u krvi s ugljenikom imate ugljen-dioksid. To je gas,. Tako imamo sledeću sliku: čovek iz vazduha udiše kiseonik, kiseonik se širi svuda kroz krv; u krvi je ugljenik, i izdiše ugljen-dioksid. Udišete kiseonik, izdišete ugljen-dioksid.

Tokom zemaljske evolucije, gospodo, koju sam vam nedavno opisivao, sve bi davno bilo otrovano ugljen-dioksidom koji dolazi od ljudskih bića i životinja. Zato evolucija već dugo traje. Kako možete videti, već dugo, dugo vremena ne bi moglo na Zemlji biti živih ljudskih bića ili životinja ukoliko biljke ne bi imale vrlo različit karakter od tih carstava. Biljke ne uzimaju kiseonik: one uzimaju ugljen-dioksid koji čovek i životinje izdišu. Biljke su pohlepne za ugljen-dioksidom baš kao što su ljudska bića za kiseonikom.

Ako sad pogledamo biljku (vidi crtež) – koren, stabljika, lišće, cvetovi: biljka svakim delom apsorbuje ugljen –dioksid. I sada se ugljenik iz ugljen-dioksida taloži u biljci, a kiseonik je od biljaka izdahnut. Ljudska bića i životinje ga dobijaju natrag. Čovek izdiše ugljen-dioksid i sve ubija; biljka zadržava ugljenik, otpušta kiseonik i sve ponovo vraća u život. A biljka ne bi mogla sa ugljen-dioksidom ništa da uradi kada ne bi imala njen zeleni sok, hlorofil. Ovaj zeleni sok biljke, gospodo,  je čarobnjak. On zadržava ugljenik unutar biljke i pušta kiseonik da slobodno ide. Naša krv kombinuje kiseonik s ugljenikom; zeleni biljni sok ponovo odvaja ugljenik iz ugljen-dioksida i oslobađa kiseonik. Pomislite kakav je izvrstan aranžman napravila priroda da se biljke, životinje i čovek na ovaj način nadopunjuju ! Nadopunjuju se savršeno.

Ali moramo da nastavimo. Čoveku nije potreban samo kiseonik koji mu daju biljke, već i cela biljka. Sa izuzetkom otrovnih biljaka i određenih biljaka koje sadrže veoma malo tih supstanci, čoveku su potrebne sve biljke ne samo radi disanja već takođe i za hranu. I to nas dovodi do još jedne značajne povezanosti. Biljka se sastoji iz korena, ako je godišnja biljka (za sada nećemo razmatrati drveće) – od korena, lista i stabljike, cveta i ploda. Sada na čas pogledajmo koren. On je u zemlji. Sadrži mnogo minerala, pošto su minerali u zemlji, i koren prijanja za zemlju svojim sitnim finim korenčićima, tako da te minerale stalno absorbuje. Tako koren biljke na zemlji ima poseban odnos s područjem minerala.

I sada pogledajte, gospodo ! Deo čoveka koji je s celom Zemljom je glava. Ne noga, već stvarno glava. Kada ljudsko biće u utrobi počinje da postaje zemaljski čovek, na početku nema gotovo ništa osim glave. On počinje s glavom. Njegova glava poprima oblik celog kosmosa i oblik Zemlje. I glavi su posebno potrebni  minerali. Jer upravo iz glave izlaze sile koje ispunjavaju ljudsko telo, na primer, kostima. Sve što ljudsko biće čini čvrstim razultat je načina na koji je formirana glava. Dok je sama glava još mekana, kao u utrobi, ne može prikladno da oblikuje kosti. Ali kako ona sama postaje sve čvršća, predaje telu sile kojima i čovek i životinja mogu oblikovati svoje čvrste delove, posebno kosti. Iz ovoga vidite da nam je potrebno korenje. Ono je povezano s Zemljom i sadrži minerale. Za izgradnju kostiju potrebni su nam minerali. Kosti se sastoje od kalcijum-karbonata, kalcijum fosfata; to su minerali. Dakle, možete videti da je čoveku potrebno korenje da bi ojačao glavu.

I tako, gospodo, ako – na primer – dete postaje slabo u glavi (nepažljivo, hiperaktivno) obično ima odgovarajući simpton: gliste u crevima. Gliste se u crevima lako razvijaju ako su sile glave suviše slabe, jer tada glava ne deluje dovoljno jako u ostatak tela. Čliste u ljudskom telu ne borave ako sile glave snažno rade dole u crevima. Vidite kako je ljudsko telo veličanstveno uređeno ! – sve je povezano. I ako dete ima gliste, treba shvatiti da je postalo slabo u glavi. Takođe – ove stvari treba da zna svako ko želi da postane učitelj – ako su osobe u kasnije doba slabe u glavi, možemo biti sigurni da su imali gliste u crevima kad su bili mladi.

I šta onda treba da se uradi kad to primetimo kod deteta? Najjednostavniji lek je davati mu neko vreme šargarepu – sa drugom hranom, naravno; prirodno, ne može se hraniti samo šargarepom. Šargarepa je koren biljke. Ona raste dole u zemlji i ima veliku količinu minerala. One u sebi sadrže snage zemlje i kada  se one unesu u želudac, mogu kroz krv delovati gore u glavi. Samo supstance bogate mineralima mogu dosegnuti glavu. Supstance bogate mineralima, korenske supstance, jačaju čoveka preko glave. To je izuzetno važno. Zbog šargarepe nejviši delovi glave postaju jaki – što je upravo ono što je čoveku potrebno da bi iznutra postao čvrst i snažan, a ne mekan.

Ako pogledamo biljku šargarepe, ne možemo se oteti utisku da njena snaga ide posebno u koren. Ona je gotovo cela koren. jedini deo biljke koji nas zanima je koren. Ostatak, zeleni deo, nije važan, on stoji samo gore. Dakle šargarepa je posebno dobra kao hranjiva materija za održavanje ljudske glave. I ako se ponekad osećate prazne glave, tupo, ne možete normalno misliti, tada je dobro i da vi neko vreme jedete šragarepu ! Naravno, najviše će pomoći deci.

Ali ako sada uporedimo krompir i šargarepu – dobro, pre svega izgledaju sasvim različito. Naravno, biljka krompira ima zeleni deo. I zatim ima deo koji jedemo, što zovemo gomolj, duboko dole u zemlji. Ako bismo sada površno razmišljali, mogli bismo da kažemo da su gomolji korenje. Ali ti nije tačno; gomolji nisu korenje. Ako pažljivo pogledate dole u tlo, možete videti pravo korenje kako visi na gomolju. Pravo korenje su mali korenčići, korenske dlake, koje vise na gomolju. One lako otpadnu. Kada skupljate krompire, dlake su već otpale. Samo u prvom trenutku kada podižete krompir iz tla, dlake su još svuda preko njega. Kada jedemo krompir, mi u stvari jedemo nabreklu, uvećanu stabljiku. Samo se čini da je koren; u stvari je stabljika. Lišće je metamorfoziralo. Krompir je tamo dole nešto između korena i stabljike. Prema tome nema toliki sadržaj minerala kao šargarepa; nije toliko zemaljski. Raste u zemlji, ali nije tako jako povezan sa zemljom. I posebno sadrži ugljene hidrate; ne toliko mnogo minerala, već ugljene hidrate.

Dakle, sada, gospodo, možete sebi reći: kada jedem šargarepu, moje telo je stvarno lako može uzeti, jer sve što treba za omekšavanje šargarepe je pljuvačka. Sve što treba je pljuvačka i izlučevine želuca, pepsin itd. da bi svi važni sastojci šargarepe dosegnuli glavu. Potrebni su nam minerali, a mineralima nas snadbevaju sve vrste korena, ali najveću količinu sadrži takvo korenje kakva je šargarepa.

Ali sada, kada jedemo krompire, oni najpre idu u usta i želudac. Tamo telo treba da se napregne da iz njih izvuče skrob. Zatim se probavni proces nastavlja u crevima. Da bi nešto moglo ići u krv i takođe doseglo glavu, potrebno je još naprezanja, jer iz skroba treba izvući šećer. Tek tada može ići u glavu. Dakle, treba da koristi još više snage. Sada promislite, gospodo: kada se naprežem zbog neke spoljašnje stvari, postajem slabiji. To je stvarna tajna ljudske fiziologije: ako sečem šumu, koristim moju spoljašnju telesnu snagu, postajem slab; ali ako koristim unutrašnju snagu, transformišući ugljene hidrate u skrob i skrob u šećer, postajem jak. Kada koristim moju snagu napolju, postajem slab; ako je koristim unutra, postajem jak. Dakle, to nije stvar jednostavno ispunjavanja sebe hranom, već hrana u mom telu generiše snagu.

I tako možemo reći: hrana od korenja – a sve korenje ima isti učinak kao šargarepa, premda ne u istom stepenu: sva posebno deluje na glavi – dakle, hrana od korenja daje telu ono što mu treba. Hrana koja naginje prema zelenilu biljke i sadrži ugljene hidrate snabdeva telo snagom koju treba za rad, za kretanje.

Već sam govorio o krompiru. Premda zahteva užasno veliki utrošak snage, posle ostavlja čoveka slabim, i ne snabdeva ga  ikakvom trajnom snagom. Ali princip koji sam vam upravo dao važi čak i za krompir.

U istoj meri u kojoj je krompir siromašna namirnica, sve žitarice – pšenica, raž, itd. – su dobre namirnice. Žitarice takođe sadrže ugljene hidrate i to takve prirode da ljudsko biće formira skrob i šećer na najbolji mogući način. U stvari, ugljeni hidrati žitarica mogu ga načiniti jačim nego bilo bilo koje drugo sredstvo. Samo na čas pomislite koliko su jaki ljudi koji žive na poljoprivrednim dobrima jednostavno preko činjenice da jedu velike količine sopstvenog domaćeg hleba koji sadrži žitarice iz njihovih sopstvenih polja ! Za početak su im potrebna samo zdrava tela, zatim ako mogu da jedu prost hleb, to je za njih zaista zdrava hrana. Prvo moraju imati zdrava tela, ali onda postaju posebno jaki preko procesa pravljenja skroba i šećera.

Sada se može pojaviti pitanje. Vidite, ljudska bića su došla tokom njihove evolucije – reći ću, sopstvenom voljom – da jedu žitarice različito od načina na koji ih jedu životinje. Konj jede zob gotovo kako raste. Životinje jedu svoja zrna žita sirova, onakva kakva dolaze od biljke. Ptice se ne bi dobro provele da čekaju da im neko prvo skuva semenje ! Ali ljudska bića su sama došla do kuvanja žitarica. I onda, gospodo, šta se događa kada kuvamo žitarice? Dakle, kada kuvamo žitarice, ne jedemo ih hladne, jedemo ih tople. I to je činjenica, da je za varenje naše hrane potrebna unutrašnja toplota. Ukoliko nema toplote ne možemo preobraziti naše ugljene hidrate u skrob i skrob u šećer; to zahteva unutrašnju toplotu.

Dakle, ako na namirnice najpre primenimo spoljašnju toplotu, pomažemo telu: ono ne treba da obezbedi svu toplotu. Time što je prvo skuvana, hrana je već započela proces vatre, proces toplote. To je prva posledica. Druga je, da je potpuno promenjena. Promislite šta se događa žitaricama kada od brašna pravim hleb. Postaje nešto sasvim drugo. I kako se promenilo? Dobro, prvo sam samleo seme. Šta to znači? Izmrvio sam ga na sitne komadiće. I vidite, ono što tamo radim sa semenjem, mrveći ga, praveći ga finim, inače bi morao napraviti kasnije unutar sopstvenog tela! Sve što činim napolju, inače bih to morao unutra, unutar tela; tako čineći ove stvari, olakšavam telu. Ista je stvar s pečenjem: sve što radim kod kuvanja, spašavam od toga telo. Dovodim hranu u stanje u kojem je moje telo može lakše svariti.

Treba samo da pomislite na razliku ako bi neko jeo sirovi krompir umesto kuvani. Ako bi neko krompir pojeo sirov, njegovom želudcu bi bila potrebna ogromna količina toplote da bi preobrazio taj sirovi krompir – koji je već gotovo skrob. I mera u kojoj bi ga mogao preobraziti ne bi bila dovoljna. Tako bi onda krompir dospeo do creva i crevima bi takođe bila potrebna velika količina energije. Zatim bi krompir jednostavno ostao u crevima, jer ga sledeće sile ne bi mogle preneti dalje u telo. Tako ako neko jede sirovi krompir njime samo puni želudac i creva ne mogi niti započeti s njim, ili puni creva; u svakom slučaju nema daljeg varenja. Ali ako krompir prođe pripremni stepen preko kuvanja ili drugim načinima, tada želudac nema toliko posla, niti creva, i krompir propisno prelazi u krv i pravo u glavu. Dakle vidite, kuvajući našu hranu, posebno onu koja se ubraja u ugljene hidrate, možemo da pomognemo našem varenju.

Sigurno ste upoznati sa svim novim ludostima u vezi  ishrane – na primer -, pomodarstvo sirove hrane, oni koji neće više ništa da kuvaju, sve hoće da jedu sirovo. Kako je do toga došlo? Zato jer ljudi više neznaju šta je šta od materijalističke nauke, i stide se duhovne nauke, tako da su sami smislili par stvari. Kompletna moda sirove hrane je fantazija. Neko vreme onaj koji živi na sirovoj hrani može goniti telo – u toj situaciji telo mora da koristi veoma velike snage, tako da mora biti gonjeno – a konačno će se potpuno slomiti.

Ali sada, gospodo, pogledajmo masti. Biljke, gotovo sve, sadrže masti koje su izvukle iz minerala. Masti sada ne ulaze tako lako kao ugljeni hidrati i minerali. Minerali se čak ni ne promene. Na primer, kada dodate so u supu, tada so gotovo nepromenjena ide u vašu glavu. Dobijete je kao so u vašoj glavi. Ali kada jedete krompir, u glavi ne dobijate krompir, dobijete šećer. Promena se odvija kako sam opisao. Sa mastima, međutim, bilo da su biljne ili životinjske, nije tako jednostavna stvar. Kada su masti pojedene, one su gotovo u celosti pojedene od pljuvačke, od želučanih izlučevina, od crevnih izlučevina, i postaju nešto sasvim različito od onoga što prelazi u krv. Životinja i čovek moraju formirati sopstvene masti u crevima i u krvi, silama koje prizivaju masti koje jedu

Vidite to je razlika između masti i šećera ili minerala. Čovek još uzima svoju so i šećer od prirode. Mora da izvlači šećer od krompira i raži i tako dalje, ali u njemu je još nešto od prirode.. Ali kod masti koju čovek ili životinja ima u sebi, nema više ničeg od prorode. Oni su ih sami formirali. Ljudsko biće ne bi imalo snage kada ne bi jelo; njegovim crevima i krvi su potrebne masti. Tako možemo reći: sam čovek ne može oblikovati minerale. Ako ne bi uzimao minerale, njegovo telo ih nikada ne bi moglo samo izgraditi. Ako nije uzeo ugljene hidrate, nikada ne bi mogao sam formirati šećer. I ako ne bi mogao formirati šećer, bio bi večno slab. Dakle, budite zahvalni na šećeru, gospodo ! Jer ste puni slatkoće, imate snagu. U trenutku kada više ne biste bili do vrha puni sopstvenom slatkoćom, ne biste više imali snagu, srušili bi se.

I znate, to važi čak i u vezi s različitim narodima. Postoje neki narodi koji konzumiraju vrlo malo šećera ili namirnica koje proizvode šećer. Ti narodi imaju slabu fizičku snagu. Zatim postoje neki narodi koji jedu mnogo ugljenih hidrata, koji formiraju šećer, i oni su jaki.

Ali čovek ne dolazi tako lako do masti. Ako neko u sebi ima masti (a to važi takođe i za životinje), to je njegovo sopstveno postignuće, postignuće njegovog tela. Masti su potpuno njegov proizvod. Čovek uništava kakve god masti da uzima, biljne ili životinjske, i kroz njihovo uništavanje razvija snagu. Kod krompira, raži, pšenice, razvija snagu pretvaranjem supstanci. Kod masti koje jede, razvija snagu uništavajući supstance.

Ako uništavam nešto izvan mene, postajem umoran i iscrpljen. A ako sam imao veliki debeli biftek i uništim to unutar mene, postajem slab na isti način; ali moje uništavanje debelog bišteka ili biljne masti ponovo mi daje snagu, tako da mogu da proizvedem sopstvenu mast ako je moje telo za to predisponirano. Dakle vidite, konzumacija masti deluje u ljudskom telu sasvim različito od konzumacije ugljenih hidrata. Ljudsko je telo, gospodo, izuzetno složeno, i ono što sam vam opisivao je ogroman rad. Mnogo toga treba da se odvija u ljudskom telu da bi ono moglo da uništi one biljne masti.

Ali sda razmislimo kako je to kada neko jede zelenilo, stabljike i lišće biljke. Kada jede zelene stvari, od biljaka dobije masti. Zašto je stabljika ponekad toliko čvrsta? Jer tada daje svoje snage lišću koje će postati bogato ugljenim hidratima. I ako lišće ostane zeleno – što je više zeleno, u sebi ima više masti. Dakle, kada neko jede hleb, na primer, iz hleba ne može uzeti mnogo masti. Uzme više, na primer, od potočarki – te male biljke s vrlo sitnim listovima – više masti nego kada jede hleb. Otuda običaj stavljanja maslaca na hleb, neke vrste masti. To nije samo zbog ukusa. I zašto ljudi sa sela žele slaninu sa hlebom. To je opet mast i takođe se jede iz dva razloga.

Kada jedem hleb, hleb radi na mojoj glavi jer elementi korena biljke deluju u stabljici. Stabljika, čak iako je stabljika i raste iznad tla u vazduhu, ipak u sebi ima snage korena. Nije pitanje da li je nešto gore u vazduhu, već da li ima ikakve snage korena. List, zeleni list, nema snage korena. Nikada se ni jedan zeleni list nije pojavio dole u zemlji. U kasno leto i jesen, kada snage Sunca više ne deluju tako jako, stabljika može sazreti. Ali listu su potrebne najjače sunčeve snage da bi se otvorio; on raste prema Suncu. Dakle, možemo reći, zeleni deo biljke radi posebno na srcu i plućima, dok koren jača glavu. Krompir takođe može da radi u glavi. Kada jedemo zelenilo, ono nam posebno daje biljne masti; jačaju naše srce i pluća, srednjeg čoveka, čoveka grudi.

To je, rekao bih, tajna ljudske ishrane: ako želim da radim na mojoj glavi, za večeru imam korenje ili stabljike. Ako želim da radim na mom srcu ili plućima, napravim sebi zelenu salatu. I u tom slučaju, jer su te supstance uništene u crevima i samo njihove snage nastavljaju da rade, kuvanje nije toliko neophodno. Zato se lišće može jesti sirovo kao salata. Što god će da radi na glavi ne može se jesti sirovo; mora se kuvati. Kuvana hrana posebno radi na glavi. Salata i slične stvari posebno rade na srcu i plućima, izgrađujući ih preko masti.

-nastaviće se-

tekst pripremo

Mr Đorđe Savić, Pančevo, 2016