IN MEMORIAM

Za časopis Geteanum - Dornah, CH

12. Marta 2003. oko 12:30 h izvršen je u Beogradu atentat na predsednika vlade Srbije, Dr Zorana Đinđića.

Oni koji su ga poznavali, koji su ga voleli i koji su pratili i podržavali njegov rad, a takvih je mnogo, duboko su se zamislili. U užim krugovima Demokratske stranke (DS), čiji je bio predsednik, može već da se čuje mišljenje: da je likvidiran svaki onaj lider u našoj istoriji, u poslednjih 100 godina, čija je politika bila naklonjena Nemačkoj i povezivanju ovih prostora sa tom zemljom. Pored toga što je Zoran inđić imao osobine retko razvijene na ovim prostorima: diplomatiju, odlučnost, optimizam, izuzetnu radinost i upornost, njegova naivna pogibija, od koje se nije štitio i pored upozorenja, govori o tome da je u sebi nosio čisto srpski idealizam (vatrenost) i da nije bio svestan stvarnog značaja svog političkog dela.

Dok je još bio samo predsednik DS-a, govorio je: “DS je tu zato što je narod treba, ako potreba za njom sutra prestane, neće više biti ni DS”. Sada je verovatno mislio: “Ako je došlo vreme za moj rad – radiću, ako nije - svakako će uspeti da me ubiju”. Mada nije bio religiozan, njegovo ponašanje kao da je govorilo: Neka bude Tvoja volja... Vreme, očigledno, nije još došlo.

U svakom normalnom čoveku našeg podneblja javljaju se, u trenucima ovakve tragedije, tri osećanja: užas i bol, strah i apatija, bes i otpor. Molim se, da ova žrtva ovih prostora nije uzaludna, molim se za to, da se ova tri osećanja pravilno ujedine u nešto aktivno, novo, buduće... Nešto što će imati više svesti za Božiju volju. Molim se, ali nemam optimizma. Ja lično, izgubila sam u ličnosti Zorana inđića jedan od motiva i pokretača da nešto uradim za ovo područje i da na ovom području uopšte živim.

Celokupna pedagogija, pa i porodično vaspitanje na ovim područjima, rascepana je, pod pritiskom  Amerike  sa  jedne,  i  orijenta  sa  druge  strane.  Malo  se  govori  o  pedagozima  i

filozofima Nemačke i Evrope. Možda se baš zato, nepunih dva dana pre pogibije Premijera

Đinđića i prelaska njegove duše preko praga, iz najplemenitijih osećanja i najčvršće volje (kakve je on i nosio u sebi), odvijao u Beogradu duhovni rad petnaestak ljudi, na knjizi

Rudolfa Štajnera “Vaspitanje deteta sa stanovništa duhovne nauke”, pod vođstvom našeg gosta iz Štutgarta, Dr Rudolf Nast-a.

Kada bi smo mogli verovati da će to biti na pomoć njegovoj duši i da će ovo područje sutra iznedriti desetak takvih, hrabrih individualnosti, kakv je bio Dr Zoran inđić, ovakav i sličan

duhovni rad, postao bi smisao našeg života.

Na kraju ostavljam da reči, koje je izgovorio u jednom novinskom intervjuu, pre oko dve godine, govore same za sebe:

“Vrlo često razmišljam o Srbiji sa kraja 19. veka. Mnogo toga se ponavlja. Stranački

sukobi, užasna destruktivna energija, veliki proćerdani talenat, javne intrige i neosnovana vređanja. Čitam političke  zapise Vuka Karadžića,  političke analize Slobodana  Jovanovića, memoare  tadašnjih  javnih  ličnosti.  Sve  to  mi  pomaže  da  bolje  razumem  naš  nacionalni

karakter, naše vrline i naše mane.”

Neka mu je večna slava i hvala!

Olivera Todorović

P.S.- O Srbiji i političkim ubistvima na ovim područjima R. Štajner govori u: “Posmatranje sadašnjih zbivanja. Karma neistinitosti”, četvrti tom, četvrto predavanje.

-     Kratka vest vezana za Z. inđića bila je objavljena 1998. godine u časopisu Geteanum