KARMA  Antropozofa i veza s Mihajlom, arabizmom, Mavarima u Španiji

 

Evropa u RALJAMA ARAPA- Migranti, Izbeglice, Egzilanti...

 

 

Osnovno osećanje koje sam želeo da prizovem je ovo: Pojedinci koji se nađu u antropozofskom pokretu treba da počnu da osećaju nešto od neobičnog karmičkog položaja koji čoveku daje impuls ka antroposofiji. Ne možemo a da ne priznamo da u običnom životu čovek veoma malo oseća svoju karmu. On se suočava s sopstvenim životom kao da su se stvari koje su postale njegovo životno iskustvo dogodile slučajnom povezanošću okolnosti. On pridaje malo značaja činjenici da ono sa čim se sreće u zemaljskom životu od rođenja do smrti, sadrži unutrašnje, karmičke veze sudbine. Ili, ako ne razmišlja ovako, onda je suviše sklon da veruje da se tu izražava neka vrsta fatalizma i da je stoga ljudska sloboda dovedena u pitanje i slično.

 

Često sam govorio da što jače prodremo u karmičke veze, to više vidimo pravu suštinu slobode. Stoga ne bi trebalo da se plašimo da ćemo time što iscrpno posmatramo karmičke veze izgubiti svoje nepristrasno viđenje suštine ljudske slobode. Opisao sam stvari povezane sa prethodnim zemaljskim životima onih koji su došli u Mihajlovu zajednicu i sa njihovim životima između smrti i novog rođenja. Videli ste da je sa svim takvim ljudima – odnosno da kažemo svima vama – od najvećeg značaja to što duhovno igra duboku i značajnu ulogu u čitavom unutrašnjem sklopu duše.

 

U našem materijalističkom dobu, sa svim njegovim uslovima života, obrazovanjem i vaspitanjem, čovek jedino iskreno može da dođe do stvari kakva je antropozofija – u suprotnom njegov dolazak do nje nije iskren – on jedino do nje može iskreno da dođe ukoliko u sebi nosi karmički impuls koji ga usmerava k duhovnom. U tom karmičkom impulsu je sabrano celokupno iskustvo koje je prošao, onako kako sam opisao, pre nego što je sišao u sadašnji zemaljski život.

 

Sada, dragi moji prijatelji, kada je čovek tako čvrsto spojen s duhovnim impulsima koji neposredno deluju na njegovu dušu, on će, spuštajući se iz duhovnog u fizički i fizički svet, ući manje intenzivno, slabije će se spojiti s spoljašnjom telesnošću. Svi oni koji su ušli u Mihajlovu struju, kao što smo već objasnili, su stoga predodređeni da uđu u ovo fizičko telo s određenom uzdržanošću, ako tako mogu da kažem. To takođe leži duboko u karmi duša antropozofa.

 

Videli ste iz prethodnih predavanja, kako duše koje iz dubina svog podsvesnog života osećaju naklonost prema antropozofskom pokretu, nose u sebi taj impuls kroz poseban odnos prema snagama Mihajla. Stoga smo razmatrali delatnost tih Mihajlovih snaga kroz vekove, da bismo videli koji uticaj ti impulsi Mihajla mogu da imaju na živote onih koji su u bilo kakvoj vezi s njima.

 

Mihajlovi impulsi – a ovo je od velike važnosti za karmu svakog antropozofa – Mihajlovi impulsi su takvi da zahvataju duboko i intenzivno u čitavo čovekovo biće. Mi znamo, iz prethodnih razmatranja, da je vladavini Mihajla, ako je tako možemo nazvati, koja je otpočela za zemaljski život krajem sedamdesetih godina XIX veka, prethodila vladavina Gavrila i kako je vladavina Gavrila povezana s snagama koje idu linijom fizičkog nasleđa, snagama povezanim s fizičkim rasplođavanjem.

Snage Mihajla su u potpunoj suprotnosti s ovim. Vladavina Gavrila je obeležena činjenicom da njegovi impulsi snažno ulaze u fizičku telesnost čoveka. Mihajlo, s druge strane, snažno deluje u duhovno biće čoveka. To možete da vidite iz same činjenice da on upravlja kosmičkom inteligencijom. Mihajlovi impulsi su snažni i moćni i iz duhovnog neprestano deluju na čoveka. Oni deluju u duhovno, zatim u duševno i odande ponovo u telesno čoveka. U karmičkim odnosima te nadčulne snage se neprekidno delatne. Bića viših hijerarhija rade s čovekom i na njemu. Tako se oblikuje čovekova karma. A tako je i sa snagama Mihajla. Kao što deluju na čitavo biće čoveka, one takođe veoma snažno deluju na njegovu karmu. Snage Gavrila deluju vrlo malo – ne kažemo nimalo – ali veoma malo na pravu karmu čoveka. Mihajlove snage, s druge strane, veoma su delatne u čovekovoj karmi.

 

Ako, stoga, određeni ljudi, a to se u krajnjem slučaju odnosi na sve vas, dragi moji prijatelji, - ukoliko su određeni ljudi posebno vezani s strujom Mihajla, njihova karma se može razumeti samo kada se sagleda u vezi s tom strujom.

 

Videli smo da je karma antropozofa povezana s razvojem Mihajlovog principa kroz duge vremenske epohe. Videli smo, najpre na više apstraktan način, kako je uprava kosmičkom inteligencijom – kako smo je nazvali – prestala da bude u Mihajlovoj vlasti. U prastara vremena zaista je bilo tako da ljudi nisu mogli sebi da pripišu suštinu inteligencije. Oni su pripisivali nadahnuću viših sila sve što su mogli inteligentno da izraze, i oni koji su poznavali te stvari znali su da su više sile koje su ovde umešane bile iste one koje su kasnije, u hrišćanskoj  terminologiji, bile označene kao sile Mihajla. Takođe sam govorio o VIII ili IX veku naše ere, kao vremenskoj prethodnici u evoluciji civilizovanog čovečanstva, kada se kosmička inteligencija postepeno spustila na Zemlju, uobličila u mnoge pojedinačne kapljice koje su potom nastavile da žive kao lična inteligencija u individualnim ljudskim dušama. Još sam vam rekao, dragi moji  prijatelji, kako je razumevanje kosmičke inteligencije – odnosno stare vladavine Mihajla – nastavilo da živi u tradiciji, s izvesnim stvarnim uvidom. Pogledajmo, na primer, one koji su u mnogim pogledima izuzetni, učeni ljudi, koji su povezani s arabizmom i aristotelizmom, koji su nastavili da žive u Aziji od vremena Aleksandra. Isto tako aristotelizam je prožeo misticizam Istoka ispunjavajući ga, takoreći, inteligencijom. Sve je to preneseno kroz Afriku do Španije i nastavilo je tamo da deluje u mudrosti Mavara, u takvim izuzetnim ličnostima kakav je bio Averoes; i u učenjima tih mavarsko – španskih učenih ljudi mi nalazimo veoma realan odraz tih starih pogleda koji su još uvek bili uprti u kosmičku inteligenciju.

 

Pokušajmo da steknemo živu predstavu o tome kako se razumela kosmička inteligencija. Daću vam grubu skicu toga što su ti mavarsko – španski učeni ljudi podučavali svoje učenike u Španiji u X, XI i XII veku, u doba kada su u ostalim delovima Evrope prevladavale takve stvari kakva je bila škola u Šartru, o kojoj sam vam tako mnogo govorio. U Španiji su učeni Mavari podučavali, a pre svih ličnost kakva je Averoes, da inteligencija svuda vlada. Čitav svet, čitav kosmos je ispunjen inteligencijom. Ljudi, ovde dole na Zemlji, imaju mnoga svojstva, ali ne poseduju sopstvenu, ličnu inteligenciju. Naprotiv, svaki put kada je čovek delatan na Zemlji, kap inteligencije, zrak inteligencije izađe iz univerzalne inteligencije i spusti se takoreći u glavu, u telo individualnog čoveka. Tako da čovek kada hoda Zemljom, poseduje deo sveopšte kosmičke inteligencije. A kada umre, kada prođe kroz dveri smrti, njegova inteligencija se vraća u sveopštu inteligenciju, poteče ponovo nazad. Stoga, sve misli, svi pojmovi i ideje koje čovek poseduje u životu između rođenja i smrti teku nazad u zajednički rezervoar sveopšte inteligencije. Prema tome, ne može da se kaže da stvar od neprocenljive vrednosti u čovekovoj duši, naime njegova inteligencija, podleže ličnoj besmrtnosti.

 

Zaista se učilo, od strane špansko – mavarskih učenih ljudi, da čovek ne poseduje ličnu besmrtnost. Istina, on nastavlja da živi, ali, govorili su učeni ljudi, ono najvažnije što se tiče njega tokom života, činjenica da može da razvije inteligentno znanje, to ostaje s njegovim bićem. Mi stoga ne možemo da kažemo da inteligentno biće poseduje ličnu besmrtnost.Vidite, to je bilo ono zbog čega su učeni ljudi iz dominikanskog reda vodili žestoki rat. Trebalo je dokazati ličnu besmrtnost čoveka. I u to vreme to nije moglo da se pokaže ni na jedan drugi načinnego onako kako su objavljivali dominikanci: čovek je lično besmrtan i učenja Averoesa na ovu temu su krivoverje, apsolutna jeres. Danas to možemo da izrazimo drugačije, ali u ono vreme je bilo razumljivo da je čovek, kakav je Averoes u Španiji, koji nije prihvatao ličnu besmrtnost čoveka, bio proglašavan jeretikom. Danas moramo da proučimo realnost ove stvari. Moramo da kažemo: čovek je postigao besmrtnost – u odnosu na svoju dušu svesti on je zaista postigao besmrtnost, tj. nastavljanje lične svesti posle prolaska kroz dveri smrti – ali je to postigao tek od vremena kada je duša svesti zauzela svoje mesto u zemaljskom čoveku. Prema tome, ako bismo mogli da zapitamo Aristotela ili Aleksandra šta oni misle o besmrtnosti, šta bi bio njohov odgovor? Reči, naravno, nisu važne, ali da su ih to pitali, oni bi odgovorili, našom hrišćanskom terminologijom, ovako: našu dušu primamo od Mihajla i nastavljamo da živimo u zajednici s Mihajlom. – Ili bi to izrazili kosmološki. U stvari, u društvu kakvo je bilo u vreme Aleksandra ili Aristotela, govorilo bi se kosmičkim terminima i reklo bi se ovko: duša čoveka je inteligentna na Zemlji, ali ta inteligencija je kap iz obilja onoga što Mihajlo izliva kao kišu inteligencije preko čovečanstva. Ova kiša potiče sa Sunca i Sunce prima ljudsku dušu ponovo nazad u sopstveno biće. Ljudska duša kakva postoji između rođenja i smrti zrači se dole na Zemlju sa Sunca. Stoga bi oni na Suncu tražili Mihajlovu vlast, i takav bi bio njihov odgovor, govoreći kosmološki.

 

Ovo shvatanje je otišlo put Azije, zatim se vratilo iz Azije i procvetalo među Mavarima u Španiji u isto ono vreme kada se skolastička filozofija podigla u odbranu lične besmrtnosti. Ne smemo da kažemo, zajedno sa učenim skolasticima, da je to shvatanje bilo zabluda, već moramo da kažemo da je evolucija čovečanstva dovela do pojedinačne i lične besmrtnosti čoveka. To je ono što su prvenstveno naglašavali učeni skolastici dominikanskog reda, dok je s druge strane drevna istina – ona koja više nije tačna za to doba u evoluciji ljudskog roda – iznošena u akademijama kojima su rukovodili Mavari u Španiji. Jer mi danas ne smemo da budemo tolerantni samo prema svojim savremenicima. Mi moramo da budemo tolerantni i prema onima koji su širili drevna učenja. Takva tolerantnost nije bila moguća u ona vremena. Stoga je za nas važno da to sebi neprestano ponavljamo: lična besmrtnost koju su pominjali dominikanski učeni skolastici, je bila istinita samo od vremena kada je duša svesti polako i postepeno počela da ulazi u čovečanstvo.

 

Mi takođe možemo sasvim imaginativno da opišemo te stvari. Kada danas čovek umre – čovek koji je zaista bio sposoban tokom svog zemaljskog života da prožme svoju dušu istinskom inteligencijom – prošavši dveri smrti, on gleda unazad na svoj prošli zemaljski život, vidi ga kao samostalni život na Zemlji. U ranijim vekovima, čovek je, prošavši kroz dveri smrti i posmatrajući svoj prošli život na Zemlji, video kako se u kosmosu rastvara etersko telo. Potom je prolazio kroz duševno područje, ponovo proživljujući događaje obrnutim rekosledom. Tada je mogao sebi da kaže: „Tako Mihajlo, posredstvom Sunca, upravlja onim što je ranije bilo moje“. To je velika razlika. Ali mi možemo da razumemo takav razvoj u evoluciji samo kada gledamo iza kulisa postojanja, opažajući duhovno iza materijalnog. Mi moramo da vidimo spoljašnje događaje u čovečanstvu kako se oblikuju iz duhovnog sveta.

 

Dragi moji prijatelji, sada morate još jednom da se unesete u sve ono što sam sada rekao. Ne zaboravite da je s IX vekom naše ere okončana velika kriza: kosmička inteligencija se spustila među ljude. To je bila objektivna činjenica, to se zaista odigralo. A sada se prenesite u sferu Sunca, gde vlada Mihajlo i njegovi. Oni su gledali odlazak Hrista sa Sunca i njegovo putovanje k Zemlji u Misterijumu Golgote i posle njega, oni su  doživeli kako se kosmička inteligencija sve više spušta da bi postala individualno ljudsko znanje. No, tu se odigrao jedan važan događaj koji je ostavio duboki utisak pre svega na one koji pripadaju Mihajlu – koje sam u našem poslednje predavanju nazvao „mihaeliti“. To je bio značajan događaj koji sam često pominjao s nečim drugim u vezi., ukazujući na ulogu koju je igrao u razvitku civilizacije na Zemlji. Međutim sada da ga opišemo onako kako je izgledao sa aspekta samih mihaelista, naime sa Sunca. Moramo da ga opišemo onako kako je viđen iz te perspektive – kada se iz carstva Mihajla gleda dole na Zemlju.

 

Kada pogledamo sve ono što se neposredno razvilo iz islama, pred sobom imamo izuzetnu sliku. Islam je utemeljen u Meki i nastavljen u Medini. Proširio se na područje Damaska, Bagdada, u stvari, na čitavu Malu Aziju. To je jedan pravac kojim se islam širi – severno od Arabije preko Male Azije. Arabljani stalno opsedaju Konstantinopolj. Oni udaraju na evropska vrata. Hoće silom da prodru preko Istočne u Srednju Evropu.

 

S druge strane,arabizam, se širi preko Severne Afrike i odatle u Španiju. Grabi Evropu, možemo reći, s druge strane, preko Španije.pred nama je izuzetan prizor:

EVROPA opkoljena arabizmom – opkoljena račvastom strujom arabizma.

 

 

A POSLE NEKIH 1.200 GODINA, DANAS, IMAMO EGZODUS ARAPA IZ LIBIJE-MAROKA, IRAKA I SIRIJE, ALI TO JE JOŠ DUBLJE ČAK IZ AFGANISTANA,PAKISTANA, BANGLADEŠA....EVROPA U RAČVAMA ISLAMA.

 

 

TERORIZAM

(ovaj termin nije upotrebljen od strane Rudolfa Štajnera, ali je potpuno odgovarajući)

 

Mi vidimo kako danas pogledi na život i svet nastupaju s određenom „stvaralačkom“ silom, iako se to stvaranje zaista rušilački izražava; ti pogledi su izdanci ljudskih strasti i osećanja, element ljudske prirode koji se u potpunosti kreće u luciferskom smeru. Može se zaista reći da veliki deo današnjeg čovečanstva poriče i odbacuje stvarnost.

 

Dakle, moramo obratiti pažnju na ono što nastaje kada se određeni društveni poredak stvara pod uticajem materijalističko-fantastičnih predstava koje potpuno potiču iz zabludele ljudske prirode, koje nemaju ničega zajedničkog s stvarnošću i koje nikada ne mogu da nastanu nigde drugde do u samom čoveku.

 

Ukoliko smo u svom proučavanju karme ozbiljni, moramo, s jedne strane, da se zapitamo: kakav oblik uzima karma u slučaju pristalica društvenog poredka koji potiče iz čistog emocionalizma, čiste fantazije u samom čoveku i u kojoj nema objektivne stvarnosti? S druge strane, moramo da pitamo: Kakva je karma kada se životna nit iznenada prekida civilizacijskom katastrofom?

U slučaju katastrofa, posebno civilizacijskih, nikada se ne postavlja pitanje ljudske sudbine u širem smislu. Obična svest smatra sudbinu čoveka koji je bio žrtva takve katastrofe završenom i gotovom.

 

Događaji koji nastaju u nekoj grupi ljudi iz fanatičnog emocionalizma, gde je jedini izvor impulsa sam čovek, gde on živi u čistoj irealnosti i štaviše radi kao rušilačka sila.Pomislimo na strukturu civilizacije onako fantastično iskrivljenu kao što je ona koju danas vidimo u ( onim Islamskim zemljama u kojima neki kažu „onaj ko sebe ubije i još četvoro nevernika ide Alahu“...) i zapitajmo se šta se dešava kada ljudi koji učestvuju i pomažu stvaranje takvih odnosa prolaze dveri smrti.

 

Ovde se nešto prenosi u duhovni svet, naime, luciferski element koji stvara tamu i razaranje.

Iz civilizacijskih zabludelosti u duhovni svet se donosi tama. Kada ljudi prođu u taj svet kroz dveri smrti oni moraju da prođu kao kroz mračan, gusti oblak, jer svetlost koju je Lucifer potpalio u ljudskim emocijama na Zemlji postaje gusta tama u duhovnom svetu kada čovek u njega ulazi posle smrti. I u ovom slučaju, snage i strasti koje je sam čovek proizveo i koje se tiču samo njegovog ličnog života, su prenesene u duhovni svet, zrače u duhovni svet.

 

To su snage koje kroz Ahrimansku silu mogu biti promenjene u duhovnom svetu na način koji omogućava upotrebu Mesečevih snaga koje su još uvek prisutne u Zemlji. Lucifer je tu, pruža ruku da pomogne Ahrimanu.

 

Šta se prenosi u duhovni svet kroz kulturne impusle koji nastaju iz čistog emocionalizma, iz slepe, zabludele zemaljske svesti – to je, u drugačijem obliku, ono što izbija iz unutrašnjosti Zemlje u vidu vulkanske erupcije, zemljotresa i tome slično.

 

Sa ovim znanjem kao zaleđem, dovedeni smo pred pitanje karme Zemlje i njenih naroda, karme pojedinaca takođe, ukoliko je karma pojedinaca u vezi s karmom naroda i same Zemlje. Postavljajući ovo pitanje tražićemo klice u delatnostima Lucifera u nekoj oblasti gde je drevna kultura bačena na otpad delovanjem ljudskih emocija, gde su divlji, zabludeli instikti krenuli da stvaraju nešto novo ali su uspeli samo u širenju razaranja. Moramo da se zapitamo: gde ćemo videti sile uskomešane u divljim strastima čoveka kako izbijaju jednog dana na Zemlji u vatri ili grčevitim potresima tla pod nama?

 

U odnosu na mnoge događaje elementarne prirode, nauka o inicijaciji može, čak mora postaviti pitanje: kada i gde se pripremio taj događaj? Odgovor je da on potiče iz užasa i strahote neprijateljstva i ratovanja tokom razvoja civilizacije. Tu je veza. Ova događanja leže u pozadini postojanja. U svetlosti takvog znanja, događaji se ne pojavljuju odvojeno već se vide u njihovom kosmičkom okruženju. Kako oni pronalaze svoje mesto u sudbinama ljudi? Kao što sam već rekao, istina je da su bogovi tamo, bogovi koji su povezani sa razvojem čovečanstva i njihov je neprekidan zadatak da preobličavaju ova događanja u ono što je povoljno i korisno za ljudsku sudbinu.

 

U međuprožimanju zemaljskih i duhovnih svetova, sudbine ljudi su neprestano rastrzane između krila Lucifera i kandži Ahrimana jer uistinu bogovi su dobri !Sve nepravedno što potiče iz rada Lucifera i Ahrimana iza kulisa postojanja, dobri bogovi ponovo vraćaju na stazu pravednosti i karmička veza je najzad dobra i pravična.

 

Naš pogled, koji naravno mora da bude pun razumevanja za ljudsku karmu, sada sa sudbine čoveka prelazi na sudbinu bogova. Jer kada razmišljamo o užasima rata, krivici, ružnoći rata (i „terorizma“) u odnosu na smrtonosne elementarne katastrofe, mi gledamo bitku koju vode dobri bogovi protiv zlih bogova – zlih u dva smera. Mi preko čovekovog života gledamo u život bogova, vidimo život bogova kao pozadinu ljudskog života. Mi gledamo taj život bogova, ne suvoparnim, teoretskim mislima, već svojim srcima, s dubokim, unutarnjim učestvovanjem, mi to gledamo povezano s pojedinačnom ljudskom karmom čoveka na Zemlji, jer vidimo ljudsku sudbinu upletenu sa sudbinom bogova.

 

 

tekst obradio Mr Đorđe Savić

Pančevo, 2015