Događaj u Parizu, poziv na budnost?

Još uvek sam šokiran prizorom događaja koji su distribuirani preko televizija. Budući da sam ja neko ko će uvek osuditi  ova akta divljaštva; moram da priznam, ako želim da budem objektivan, da je ono što je za nas čudno, u drugim delovima sveta  jeste uobičajeno. Nejasna masakriranja starih, muškraca, žena i dece su na dnevnom redu. Međutim udaljenost i nedostatak emocionalne povezanosti s pogođenima deluje kao dušek koji ublažuje udarni impuls.

Zapad je tokom većeg dela istorije, kulturno i materijalno, bio inferiorniji od razvoja kojeg je dostigao Istok. Međutim postoji tačka promene – pogotovo posle  „Stogodišnjeg rata“ – u kom, zbog motiva koji bi sada bili za objašnjenje predugi, proces se obrće i zapadni svet počinje s rastom i koristeći istočnjake, postiže aktuelnu dominaciju.

Došavši na ovu tačku, ne znam zašto, setih se onih reči koje su rečene jednom super heroju fikcije: „Velika moć snosi veliku odgovornost“. I to je stvarno tako, i zbog toga se pitam: Da li je zapad bio odgovoran u trenutku kad je to dostigao? Kategorički ne. Ustoličen u najrafiniraniji egoizam nije pokušao da tog drugog dovede na svoj nivo poštujući njegovo pravo upotrebe i običaje, već ih je kolonizovao i stavio ih je sebi na uslugu. Pokrao im je bogatstva i iskoristio ih je. Sada je vreme da Evropa, pre svega Evropa, smeštena geografski kao posrednik, između istoka i krajnjeg Zapada koji je danas predstavljen sa SAD, stavi u delovanje svoje vrednosti i obavi posredovanje, jer će u suprotnom problemi koji će se desiti biće sve brojniji i svaki put teži i nepredvidivi.

Kulturni pad Istoka dolazi pre svega zbog jednog oblika različitog shvatanja života; duhovnost ovih naroda se ne razumeva od strane zapadnjaka koji je zasnovan na jednom grubom materijalizmu.Međutim, ta veza s materijom, omogućila mu je tehnološki progres kojem ovi drugi nisu mogli pristupiti. Čvrsto ustoličeni u njoj stvorili su jedan svet koji je koračao uzastopnim industrijskim revolucijama koje su, postepeno, otvarale mogućnosti kompetitivnog sveta koji je završio smanjujući ekonomski proces, i pretvarajući ga u špekulativni finansijski posao u kom planeta i njeni stanovnici padaju služeći ambicijama bogatstva i pojedinačne moći ili moći klanova. Na ovoj podlozi nacije, ljudi, priroda...postaju koncepti rentabilnosti utemeljni u knjigama vladaoca procesom koji korača.

Ovo ima svoju suprotnost  i Zapad, od ranije do danas, prima udarce oluje koju je odvezao u nekim delovima sveta. Užasavamo se – s razlogom – zbog atentata koje vrše osobe kojima vlada prosvetljenje koje ne razumemo – i za koje, što je još gore, se nismo potrudili niti da to učinimo – na mutan način i bez da se brinu za prethodne gazde. Potpuno je pogrešan metod koji se koristi da bi se ublažili spretni udarci uzastopnih događaja. Sila ih nikada neće eliminisati, u svakom slučaju, samo će ih pojačati. Nema moguće prevencije pred slepim bičem nevidljivog, koji se pojavljuje niodkuda između samih tvojih komšija, i štaviše, i nije ga briga da se žrtvuje pri pokušaju. U tren oka stepen frustacije i mržnje  koji se rodio, kojeg smo prouzrovali, kojeg je Zapad rodio, u mnogim ljudima s raznih strana, dostigao je kataklizmu.

Borba između Istoka i Zapada, između dva različita načina viđenja sveta je očigledna otkad se Islam pojavio. prvo s napredovanjem bez kočnica Bagdaskog Kalifata i kasnije s Turskom Imperijom. Nafta je u savremenosti oslobodila pohlepu i interes zapadnih vladajućih klanova a, politika u ovom delu sveta, je pod dominacijom ovih interesa. Zbog njih i zbog spremnosti Svetske banke da uđe u ta područja – u muslimanske države – gde je kamata greh takva zapadna banka je bez smisla i nema tu mesta. Mnoge su takve rubne države tako označene crvenim zbog tog razloga i itme su postale prioritetni vojni cilj, da bi se eliminisale takve radikalne islamske vlade i postavile druge marionetske koji će da dozvoli pristup špekulativnom kapitalu.

Tačno je da je Islam, kao sve religije knjige, a to su one čiji Bog nije imao Sina i, stoga su bez evolucije – stvar koja se takođe dešava s katolicizmom gde, još od Nikejskog sabora, Hrist se smatra istom prirodom i supstancom kao Otac gubi taj uslov – ostaju vezane za tradiciju i determinizam, rigidnom zakonu koja uređuje sve aspekte života i, pre svega, na nedostatak slobode u korist vlasti, zapovesti i zakonu. Tako je svet postao zarobljenik sklerotičnoj rigidnosti religija različitih oznaka i njihovih pobačenih proizvoda – političkih formi – koje se kreću različitim ključevima, ali čije funkcionisanje ima iste korene: princip autoriteta i nedostatak slobode.

Ja – rekao sam to već rekao u drugim prilikama – sam proučavaoc religija i već, ima neko vreme, čitao sam jednog filozofa i frazu koja je živela dugo u meni – za što nisam imao objašnjenje, iako me istovremeno fascinirala – u kojoj se govorilo da je Hrist, njegova stvarna poruka, bila Smrt i Uskrsnuće. Nisam nalazio rešenje zagonetki. Ali jutros šetajući i razmišljajući o jučerašnjem događaju, kao jedna intuicija, sinulo je objašnjenje. To je ono što još hrišćanstvo nije razumelo. Da bi se svet promenio – u okviru verovanja – ono što čevek treba je da umre u sebi – u sebi samom - , kao jedini način da egoizam nestane iz sveta; za ponovo rođenje, uskrsnuće, u drugom pošto samo tako može da se pojavi altruizam na Zemlji.

To se nije razumelo, a ako se razume – Hrist – postaje brat a ne kralj. To je motiv izdaje Jude, jer su očekivali snažnog i moćnog Kralja koji bi isterao Rimljane i koji bi ostale istrebio; i na ovaj način bi planeta bila  naseljena izabranim narodom. Međutim, skriven tim ogledanjem koji je hranjen naizmeničnim Kurijama, bratsko osećanje je sistematično zaboravljeno. Samo se doživljavalo ovo iskustvo – do sada – u pokretu svih odanih do danas u svetu. Ovaj izuzetan događaj je bila Francuska revolucija. Ne zaboravi – ponovio sam to mnogo puta – da je ovaj veliki pokret pokrenut od strane Tajnih bratstava, nije igrom sudbine simbol revolucije bila kapa alhemičara – kapa Frigije-. Okultna poruka pokreta koja je pokrenula ustanak je bila ta: smrt i uskrsnuće. Smrt starog. Rođenje novog. Ali pre svega impuls da se umre da bi se rodio u drugom. Jedini prostor za novo. Pošto samo od prepoznavanja ove premise, može da se pojavi u ljudskom ambijentu recept za regeneraciju: SLOBODA u mišljenju, JEDNAKOST u pravnom i BRATSTVO u ekonomiji. Zapadni čovek, od manihejskog materijalizma, nije ništa razumeo i propustio je  - jednom i drugi put – mogućnosti koje su mu se pružile.

Šta hoću time da kažem? Da dok se ne reši ovaj problem i dok se carstvo egoizma ne raširi kao gangrena po zemlji, svari se neće promeniti. Nema mogućeg recepta sa ozdravljenje jednog sveta koji proživljava egoizam kao centar i posledicu. Kako ga možemo transformisati? Ne, naravno revolucijama – još manje ako su političke -, već od malih iskustava; pokušajima s grupama koje bi počele živeti pod znakom drugih parametara. već ih ima, mnogo više nego što verujemo, jer ono što se dešava je da su marginalizovani. Odbacujemo ono što nam treba od njih. Nemojmo da smo iznenađeni, da će se, situacije kao ta u Parizu nastaviti da se događaju. Odgovornost, da ne tražimo tamo negde. Odgovornost svega što se dešava u svetu je naša.

                                                                       Antonio Martinez