Čudno je satrti decu s ispitima i beleškama

Tvrdi pedagog i pisac Christofer Clouder

U Waldorfskim školama đaci su ti koji utvrđuju ritmove. Uče da čitaju posle šeste godine, nemaju ispite i dobivaju jedno solidno muzičko i umetničko obrazovanje. Kada upišu neki fakultet, kažu, da je njihov učinak iznad proseka.

Christofer Clouder je posebno popularan u svojoj domovini Nemačkoj i u skandinavskim zemljama, a takođe veoma je poznat zbog toga što je ubedio i mnoge poznate Hollivudske zvezde. Christofer Clouder ( rođen u Njujorku 1946) je jedan od vrhunskih stručnjaka u ovom metodu. Tokom 12 godina rukovodio je  Evropski Edukativni Komitet Steiner Waldorf. Od 2009 vodi Platformu za Inovacije u Edukaciji Fondacije Botin.

„Tehnologija da, ali u kontrolisanom okruženju“

 

Kako vam se čini edukativni sistem Španije?

 

Svi ili skoro svi roditelji brinu o vaspitanju svoje dece, nezavisno od mesta koje se posmatra. Znam da u Španiji umetnosti nisu nikada igrale važnu ulogu u obrazovanju.  To se sada menja i smatram da je to pozitivno. Španija je jedna država koja se otvara dok se mnoge druge zatvaraju u sebi samima. To je vrednost.

Da li ste pristalica uvođenja novih tehnologija u učionicu ?

 

Svaka tehnologija donosi koristi i štete. Treba dobro da razmislimo kako se svaka od njih uklapa u život deteta. Da li je dobro da jedno dete od 4. godine provede sate pred monitorom ? To nije zdravo, može da bude manipulisan, može da se izoluje od ostalih...To je negativna strana: pozitivno je da nas približava drugima i tamo gde smo imamo mnogo raspoloživih sadrržaja. Pitanje je kako da koristimo tehnologiju u korist malenih. Okruženje mora bude kontrolisano.

Koju ulogu imaju domaći zadaci u obrazovanju?

Ovo je tema koja se mnogo razpravlja (smeh). Smatram da je dobro ako ponesemo nešto od domaćih zadataka, uvek i kada nisu neumereni. Njihova funkcija treba da bude osposobljavanje a ne robovanje: deca već dovoljno vremena provode u školskim klupama. Idealno bi bilo da domaći zadaci ukažu detetu da uči. Takođe, treba da učine i druge stvari: da sviraju instrumente, da rade vežbe, da se igraju, da se dosađuju...

Šta je sa roditeljima? Da li se uključuju u sve što bi trebalo?

Škole su zajednice, i roditelji, želeli bi to ili ne, čine deo zajednice. Ko ima decu neprestano je u učenju, to je sigurno. I to nije uvek jednostavno. Trebalo bi da izgube strah pred konsultovanjem o stvarima s učiteljima.

Činjenica da postoje alternativne pedagogije znači da tradicionalno obrazovanje ne daje učinak koji se očekivao?

Smatram da je konvencionalni sistem već ispunio svoj ciklus. Potiče iz XIX veka a nalazimo se u XXI veku. Naša deca očekuju nešto drugo od obrazovanja. Ne kritikujem današnji sistem, ne kažem da je sve loše, ali verujem da treba da evulira.

Na koji način?

Za početak, moramo više insistirati na samoispitivanju. Umesto da sledimo rigidne programe, učitelji bi trebali da pokušaju da budu više autentični.  Takođe treba da ponovo definišemo veze koje održavamo u razredu s učenicima. Zaključio bih govoreći da obrazovanje treba da bude u službi dece, a ne obrnuto. Imaju potrebu da im se stimuliše kreativnost, srčanost i rad u grupi tim više nego da asimiliraju određena saznanja. Imajte u vidu da skoro sve što neko može da upita sebe već raspoloživo na internetu !

Ima onih koji tvrde da ostavljanje previše slobode deci može da bude kontra produktivno za njihovo obrazovanje.

Ono što činimo, umesto da im dajemo slobodu jeste da ih poštujemo. Deca su razumna. Znaju šta je za njih dobro, što je zdravo. To ne treba pobrkati s tim da treba učiniti da veoma rano preuzmu odgovornosti. Mi smo odrasli: slušamo ih, ali mi smo ti koji odlučujemo. Idealno bi bilo da su mališe sastvaraoci svojeg okruženja. Veoma je važno da uživaju svoje detinjstvo, period koji sve više skraćujemo: pubertet u poslednjem stoleću stiže ranije dve godine.

Neki eksperti smatraju smešnim raspodeljivanje saznanja u predmetima. Šta vi o tome mislite?

Verujem da je ono što mi radimo tužno. Stvaramo jedno okruženje takmičenja za decu već u najranijem dobu, kada je za njih prirodno kooperisati umesto takmičenja. Žalosno je da je obsesija sistema da pretvori što pre decu u operativne ekonomske jedinice. Ovo je protiv njihovog prava da se razvijaju kao osobe. Mogu da vam potvrdim, da iako ga niko ne opterećuje s nekim rokovima, dete nauči, i to čini brzo. Satrti decu sa ispitima i beleškama od malena je čudno.

Mnogi ljudi ne uspevaju da dobiju školu bez ispita?

U Waldorf centrima deca prolaze kroz probe: postavljaju im se izazovi i svaki put treba da ih učine bolje. Ne radi se o takmičenju s drugima, već sa samim sobom. Ovaj duh samonadmašenja traje tokom celog života. Lično rečeno ispiti imaju smisla samo kada su deca starija.

Umetnost i muzika su mnogo važni u Waldorfskoj pedagogiji. Zbog čega?

Zato jer su izuzetno važan deo ličnog razvoja. Donose harmoniju. Kad ih ostavite same, deca crtaju, pevaju, skaču, kreću se. Da li ste se neki put zapitali zbog čega? Pokret generiše sinapse u mozgu, stimuliše nervne veze. Sve umetnosti sadržavaju pokret. Zadnjih godina je dokazano da, pored toga, da deca koja imaju bogato umetničko obrazovanje imaju bolje mentalno zdravlje, manje napustanja škole, manje naklonosti ka korišćenju droga i bolje rezultate u školi.

POSLEDICE PRERANOG ČITANJA-PISANJA

 

„Obrazovanje nije punjenje neke kofe, već paljenja jedne vatre“ – Rudolf Štajner

Produktivna deca su izuzetak, ali napraviti od izuzetka pravilo ima svoje posledice.

Za one koji se najviše zalažu za obrazovanje na bazi ekonomskog rasta ( to jest, većina današnjih škola na osnovu impulsa izveštaja PISA koja je u OCDE-u), poslednje studije pokazuju da BUDUĆI USPEH, neće biti zasnovan na memorisanju i obimu podataka koje u svom sadržaju zahtevaju tradicionalne škole na osnovu udžbenika,

VEĆ NA SPOSOBNOSTI KREATIVNOG REŠAVANJA PROBLEMA I NA VEŽBANJU NEZAVISNOG  MIŠLJENJA.

Kao primer problematike jedne prerano sazrele školske aktivnosti, koristiću jedan veoma opšti primer: obuka čitanja i pisanja devojčica i dečaka dečjeg obrazovanja. Dan danas ima mnogo očeva i majki koje se isprse od ponosa kada njihova deca od 4. godine pokazuju da znaju da čitaju. Ali da li stvarno znaju da čitaju? To ćemo analizirati.

Postoje prerano sazreli lektori. U istinu prerano sazreli lektori. Eksperti kažu da ih je oko 3%.  Kada se odnose na ovu grupu definišu ih kao decu između 3. i 4. godine koja su sposobna da razumeju fonologiju i sadržaj. Ali u većini slučajeva, jednostavno memorišu reči ali ne čitaju u striknom smislu reči.

Tada, reći će neki, forsiranje dece da iniciraju prerano sazrele školske aktivnosti je samo jedno gubljenje vremena i ništa više. Svakako, ne. Kathy Hirsh-Pasek, psiholog Univerziteta Temple, uporedila je više dečjih centara orijentisanih na školsko s drugim orijentisanim da sticanje društvenih sposobnosti.

Njeni zaključci su:

 

Petogodišnjaci, koji su prerano „obučeni“ da čitaju i pišu, znali su više brojeva i slova, ali su se ta postignuća istopila u osnovnoj školi.

Pored toga, pokazali su manje kreativnosti i entuzijazma za učenjem od dece koja nisu bila obučavana.

Pravo čitanje zahteva  integraciju komplikovanih funkcija različitih oblasti mozga (vizuelna, slušna, lingvistička, konceptualna).

Mielinizacija je proces koji omogućava integraciju ovih funkcija. Da pojednostavnimo, na primer da neuron treba da govori s drugim i tako sukcesivno u jednom procesu, svakako, vrtloglave brzine. Da bi ovo mogli da učinimo prikladno, potrebno je mnogo melina, a regioni koje su obuhvaćeni pri čitanju nemaju dovoljne količine melina do odprilike 7. godina.

Prvih 7. godina života deteta tako, kako je Rudolf Štajner unapredio kroz njegovo posmatranje ljudskog tela, telo ne treba da se koristi u zadacima koji traže kompleksne moždane procese, pošto sve do kraja ovog sedmogodišta nije završen proces fiziološkog sazrevanja koji omogućva da svi organi korektno funkcionišu.

Čitanje i pisanje su jedni od tih kompleksnih zadataka, i zbog toga škole Waldorf-Steiner  ne iniciraju školske aktivnosti koje zahtevaju apstraktno rezonovanje do 7. godine starosti. Između 6. i 7. godine je vreme kada ispoljava ova sposobnost tela i psihe radi iniciranja intelektualnih aktivnosti.

Jean Piaget  je potom ukazao u istom pravcu primećujući da deca ne počinju s apstraktnim rezonovanjem do 7 ili 8 godine života.

Opasnost učenja čitanja i pisanja prerano ( ili bilo koje druge prerane školske aktivnosti) je, definitivno,kao  da time tražimo od mozgova  ovih malih učenika da realizuju operacije za koje nisu pripremljeni. Terajući našu decu da učestvuju u ne adekvatnim  iskustvima za njihov stepen razvoja to može da im izazove takvu ozbiljnu štetu što su osećanja manje vrednosti, anksioznosti i konfuzije.

Učenje nije trka velikih sposobnosti. Suštinsko stiže u odgovarajuće vreme, i ako bi stiglo prerano, prošlo bi za nas neopažljivo, jer ne bi ga smatrali suštinskim.

To ne znači da ne trebamo da izlažemo decu učenju u ranim periodima. To mi ne govorimo. Treba da uče, ali u ritmu koji će poštovati njihove unutarnje procese.Tražiti od njih da urade ono za šta nisu pripremljeni imaće velike posledice u razvoju njihove motivacije, za njihov interes za učenje, njihovu kreativnost, njihovu inicijativu, na njihovo rešavanje problema i na njihovu volju.

Pre započinjanja intelektualnog razvoja, društvenog i ličnog, dete treba godine kretanja i igre (najbolje u prirodi) radi utemeljenja jedne čulno motorne inteligencije. Samo tada, a ne pre, biće spremno da započne čarobni zadatak abstraktnog rasuđivanja.

Prevod Mr Đorđe Savić, Pančevo, jun 2015.godine.