ČITANJE

 

Umeće nečitanja

Mudar čovek čita, ali ne čita sve. Ko se sprijatelji s dobrim štivom, dobije dvoje: rast duha i umeće nečitanja otrovnoga štiva.

 

Umeće nečitanja sastoji se u tome da se u ruke ne uzima ono čim se upravo zabavlja široka publika. 

 

Protiv površnosti.

Protiv pismenoga neznanja.

Neznanje nije toliko opasno među siromašnima. Siromašni su zauzeti trudom oko preživljavanja i taj im trud zaokuplja misli.

Misle, jer moraju preživjeti.

Neznanje degradira čoveka u trenutku kada se ono spoji s bogatstvom. Bogataš bez znanja ne zna živeti svoje bogatstvo.

Bogatom se, a neukom, vreme pretvara u dosadu i prazninu. Prazno vreme neuki ne zna ispuniti dobrim štivom pa ga ispunja površnim, nevrednim i ispraznim.

 

Naučiti slova, steći umeće čitanja i pisanja još uvek ne znači da je čovek osposobljen za čitanje. Okrenemo li se oko sebe, videćemo da ljudi uistinu čitaju.

Neki veoma često. Neki i svuda. Ljudi čitaju novine, knjige, portale, poruke. Pa ipak, takvo čitanje ne čini čoveka boljim.

Savremeni mediji, međutim, ni ne žele čoveka učiniti boljim, otkriti mu nepoznate ideje ili ga pozvati da sam misli. Oni hoće i čine suprotno.

Oduzimaju čoveku sposobnost mišljenja.

 

Bombardiraju ga površnim tekstovima, frazama, predrasudama, krilaticama. Huškaju ga protiv ovoga ili onoga. Potpiruju u njemu bes.

Nagovaraju ga da druge gleda kroz prizmu osuda ili predrasuda. Ne dopuštaju mu da sam misli. Skandaliziraju! Smišljaju senzacionalno!

 

Nameću mu osećaj stida ako misli drukčije.

 

Ućutkivaju ga osudama pre nego se i odvaži reći što misli i oseća. Mediji su izgradili neprobojne zidove oko sebe. Svako drukčije mišljenje im je samo hrana za nove besne ispade.

Služe se svim retoričkim sredstvima. Podsmehom, ironijom, izrugivanjem, lažima, poluistinama, podmetanjima, provokacijama.

Umeće je to ne čitati. Umeće je, jer to uopše nije ni jednostavno ni lako. Sa svih strana iskaču krilatice. S golemih plakata, iz pokretnih telefona, s televizijskih ekrana, iz novina, s radija,

kroz usta drugih ljudi. Na kavi, na radnom mestu, u šetnji, u susretima, na putu. Posvuda vrebaju iste destruktivne i površne rečenice. Kako izbeći tom otrovu?

 

Artur S. ima nekoliko dobrih saveta.

 

Valja čitanje uporediti s hranom.

 

Ono što uzimamo u sebe čitanjem naliči hrani koju jedemo. 

 

Tko se ne hrani zdravom hranom ne može imati zdravo tijelo.

 

Hrana nam pomaže da se služimo onim što nam je po prirodi darovano.

Dobro štivo služi na dobar način samo ako u nama probuđuje i hrani sposobnosti koje su nam već darovane.

Ko jede ne sme se baviti samo posledicama svoje hrane. Mora moći raditi sasvim druge stvari ne misleći na hranu.

Ko čita mora moći razvijati sposobnosti mišljenja i donošenja sudova nezavisno o površnim i zlonamernim napisima koji ga bombardiraju.

 

Včitati najnovije i ono o čemu svi govore, drugi je Schopenhauerov savjet. Valja se hraniti dobrim klasičnim tekstovima. Oni osvježavaju, čiste, uzdižu= i jačaju ljudski duh. Loši tekstovi su otrov za ljudski duh. Što ih je manje, to je bolje. Za dobre knjige postoji samo jedan preduvjet: ne čitati loš

 

Čitaj dva puta dobru knjigu! Ponavljanje je majka znanja, znali su Rimljani, a Artur S. došaptava kao sledeći savet

Jevreji  su dobro znali što znači čitati i kako se to čini na dobar način. To su naučili na Tori, Božjoj reči. Darovana je čoveku da se hrani njome i svoj život oblikuje po njenoj meri. Zato se Biblija čita polako. Uzima se u malim merama. Misli se o pročitanom. Čitatelj pušta da ga postavi u pitanje. Kruži oko reči. Kuša je svim osetilima. Propituje. Divi joj se. Otvara oči i uši. Razgovara s drugima o njoj. Vraća se opet na pročitano. Pamti izrečeno. Opaža što je drugima učinila. Osluškuje kako je menjala ljudske sudbine kroz prošlost. Hrš­ćani su učili i još uvek uče od Jefvreja  kako se čita Božja reč. Uz to, uče i od Hrista. On im je utelovljena Božja reč. Ophode s njom kao s najdražim ljudskim bićem. Pozorno, s udivljenjem, širom otvorenih očiju, nežno, s voljom da joj služe. Ko nauči tako čitati Božju reč stekne, a da to zapravo ni ne primeti, imunitet protiv razornog otrova moderne tuče rečima i površnim, a otrovnim tekstovima.

 

Mudar čovek čita, ali ne čita sve. Razlikuje u što se isplati ulagati vreme, a u što ne.

 

Prazan čovek svoju prazninu ispunja praznim štivom. Tako praznina, poput Nietzscheove pustinje, samo raste. Nije li i na to mislio Hrist kada je govorio da će se onom ko ima još i nadodati, a onom tko nema oduzeti i ono što misli da ima? Drugim rečima, ko se sprijatelji s dobrim štivom, dobije dvoje: rast duha i umeće nečitanja otrovnoga štiva.