Antonij PONOVO O ŠPANIJAMA

 

Godine 1978 dolazi do potpunog preuređenja Države, na osnovu Ustava. Situacija koja nije uspela da pronađe način da uskladi s političkim strukturama ono, što je bilo neophodno i što je bilo potreba ove države. Stanje Autonomija uopšte nije bilo rešenje problema koji se sve više zaglavljuje.

 

Ovde, ako stvarno želimo da doprinesemo nešto pozitivno tako stvorenoj situaciji, treba da rešimo probleme koji izviru između različitih polariteta koji se pojavljuju kad se malo zagrebe istorija Španije. Prvi i najočigledniji je onaj koji se ustanovljava između Španije i Španija; drugi bi mogli da smestimo u ono što se pojavljuje između celine i percepcije unutrašnjih stvarnih razlika;  i, mogli bi da govorimo i još o jednom, koji se ustrojava između poluostrva i geopolitičke realnosti koja se u njoj stvara i u toku istorije. Sve drugo bi bilo golotinja. Ne može se govoriti temeljito o tome šta postoji u ovoj državi, ako se pre toga ne reše ova raskršća. Primer je bez smisla koji je nastao tako da je svako želeo da igra svoju igru i to na domaćem terenu. Pre nego što nastavimo dalje – a zbog važnosti koje će dobiti u procesu koji ćemo da nastavimo -  voleo bih da razjasnim, na jedan temeljni način, razliku koja postoji između univerzalnog i pojedinačnog koncepta.; pošto je apsolutno neophodno – ovo procenjivanje – u trenutku kada je moguće uvesti nešto skladno u ovaj zbrkani nered u kom se dešava sve što se odnosi na ovu državu država. Prvi – univerzalni – je onaj koji je jednak za sve ljude; drugi – pojedinačno – je ono što svaki ili grupa ima o određenoj percepciji. Prvi vodi celini; drugi – zbog pripadanja ličnom egu – individualnom oličenju ili grupi. Ovo je veoma važno imati u vidu da bi se razumelo ono što sledi.

 

Tema Španije i Španija ima mnogo veze s ovom prethodnom podelom koju smo učinili. Julian Marias u svom delu „RAZUMNA ŠPANIJA“ – knjiga obavezne lektire – posebno za one koji su za separatizam – jer obrađuje tu temu bez prigovora. Polazi od toga da Španija  jeste i da se stvarala zahvaljujući invaziji muslimana. Pre toga je mogla da bude samo geografska realnost ili čak administrativna, ali nikad nije bila jedan nacionalni identitet. Čak u najškakljivijem trenutku, sada, u intervalu u kom sve izgleda da je frustrirano pojavljuje se -  iz ničega – koncept „Izgubljene Španije“. Nešto što je izmišljeno i što nikada nije postojalo. Osećanje celine  -  prema tome – pojavljuje se na poluostrvu iz sveta mišljenja. Kao utopija koja izvire iz univerzuma ideja. A ta slika, po svojoj prirodi, jeste univerzalna. I, pored toga, ona niče u svim mestima u kojima će se  manifestirati budući kraljevi Španije – a ovo uvažavanje je toliko neosporno da je dovoljno pogledati hronike epoha da bi se to potvrdilo-.  Pokretačka ideja pripada svima bez izuzetaka. Polazna tačka je celina mišljenja.  Svi iz sveta diskusije su ukazali na tu ideju. Međutim iz te opštosti će se inicirati put koji vodi iz univerzalnog u pojedinačno. Ali, kako?

 

Svako kraljevstvo započinje  svoje sopstveno osvajanje Španije; sve dok, kad dođe momenat, zbog zasićenja ili sudara interesa s drugim kraljevstvima, završavaju s njom. I to je njihova Španija – jedna od Španija-.Njihov lični način da bi je razumeli. Polazeći od tog karakterističnog kvaliteta za percepciju ispoljenog pojavljuje se jedan lični koncept koji identifikuje  pojedinca s tim prostorom. Tako prelazimo s jednog univerzalno obuhvatnog suda  podeljenog na drugo specifično i ekskluzivno jednog dela celine. A da li je to negativno? U principu nije. Pošto se u odnosu na zajedništvo pojavljuju različite forme razumevanja Španije. Svako svoju. U stvarnosti su kao organi tela koji zajedno stvaraju nešto višeg reda. Voleo bih da poznajem medicinu, da bih mogao da prepoznam koji je deo ritmički, koji metabolično – motorni, gde je bubrežna zona...

 

Pogotovu, onda kada se pojavljuje problem? Zaglavljuje se u trenutku kada prelazimo s mišljenja u osećaje. Iz univerzalnog koncepta u pojedinačno, i činjeći tako centar naših aspiracija, mi ga činimo svetim. I upravo se u tom trenutku pojavljuje separatistički egoizam. Problem koji se takođe ponavlja iz celine kada je razumemo kao nametanje. Identifikujući različitost kao razdvajanje a celinu kao zahtevanje  aktivirali smo Pandorinu kutiju. Problem je serviran. Celina i razdvajanje se izkazuju kao kontradikcija a ne kao upravljanje novim mogućnostima. Ako uzmemo celinu i podelimo je pojavljuje se dva, ako u tri dela trojka i tako sukcesivno do beskonačnosti. Ovim hoću da kažem da postoji jedan put odlaska i jedan povratka. Celina može da se transformiše u delove, ali takođe od delova možemo da dođemo do celine. I koje više završava ili kompletira? Bez sumnje celina koja sadrži sve kvalitete svih svojih delova. U njoj se manifestuju sve mogućnosti. Iz nje se izkazuju i u njoj mogu da rastu i napreduju.

 

Težiti da se prikaže postojanje te nacionalnosti, naroda ili bilo kako da žele da ga nazivaju – kako teži klerikalni nacionalizam –da je od iskona je potreba koja ne zaslužuje ni da bude razmatrana. Nijednoj nacionalnost ove države, pre osvajanja, ne može joj se pripisati jedno praiskonsko postojanje. Takođe je dikutabilno postojanje rasa i naroda, pošto je mešanje i ukštanje, u tim ranim epohama, već bilo značajno. Treba da prihvatimo da bilo koja nacionalnost u iberijskom poreklu proizilazi kao posledica. Osvajanja i teritorija koja se osvaja ne odgovara s bilo kojom prethodnom – sekularna domovina -, koja se po plemenskoj mitologiji koja se koristi, dodaje tami milenijuma. Niti mnogo manje.  Pojavljuje se kao posledica te utopijske ideje podeljene željom osvajanja Španije, nešto što smo već rekli, takođe nije prethodno postojalo.

 

Nacionalisti se u svojim teorijama identičnosti baziraju na rezultatu:  NACIJA. Međutim zaboravljaju na nešto što je toliko važno kao što je ono da mišljenje nije u podatku, već u otkrivanju i prepoznavanju onoga što ga strukturiše. Iz tog razloga ostaju nesposobni da nađu pokretačku ideju koja je prouzrokovala proces i koja, ako je prepoznamo, rešava problem. Još uvek nisu prepoznali ovo proklizavanje i zbog toga  - zbunjeni – ostaju u rezultatu, nesposobni da idu dalje od prividnog. U toj pogrešnoj pozi pojavljuje se osećaj umesto mišljenja koji vodi tok vremena. Na poziv emocija hrle svi pozvani a nepoželjni  koji tada ukrašavaju separatističke teze. Rezultat njihove „različitosti“ jeste posledica percepcije interesa sredine koja ih okružuje. Ometenog mišljenja tim osećajem prihvataju rezultat takvog rasuđivanja kao realnost. I tu počinje problem. Percepcija je nešto nekompletno pošto drugu polovinu treba da nadomesti mišljenje. Mišljenje je univerzalno i zbog toga je idealni dodatak celokupnog perceptivnog elementa.

 

Tako funkcionišemo. Oni – nacionalisti – i skoro sve osobe takođe; povezuju ono što vidimo, što nas okružuje, s onim što već imamo elaborisano u našoj unutrašnjosti (jedan sud). Ne primećuju, ne primećujemo, da taj sud treba da zadržimo, sve dok „gestovi“ koji nam stižu spolja, posle mnogih trenutaka observacija, budu oni koji nam govore u svakom momentu šta se dešava. Ono što se razvija, spolja i u meni, pored moje volje. Suprotno, ako živim u sudu, u onom što je već dovedeno do kraja i završeno, u klišeu koji sam ja sam skrojio, onda ću prihvatiti ono što je u saglasju s predstavam koju sam ja sam prethodno skrojio. Sve što je suprotno, izaziva ogorčenje ili mu se jednostavno opire tako da se odbija bez da mu se daju opcije. U takvom kontestu je ljudsko dostojanstvo nemoguće. I zbog toga sve nepomirljivosti – a među njih spadaju nacionalizmi – oni su jedan atentat na ljudsku čast i poštovanje. U sadašnjosti, strani nastajanju koje deluje koliko na ljude toliko i na nacije, institucije i stvari, baziramo se da bi ih prihvatili ili odbacili na krutim predstavama koje smo iskovali iz njih. Ne na ono kakve su i kakve mogu da budu kao teme u stalnoj evoluciji. A ovo saznanje , ovo priznanje se samo može postići polazeći od zapažanja objektivnog i odvojenog uzrujanog suda „a priori“.

 

Zbog toga zapažanje ne sme da bude statično.Treba da ga povežemo s pokretom. Uvek menjajući tačku pogleda, da bi tako mogli osmotriti veći deo objekta koji je povod posmatranja. Ova situacija se može postići iz samog sebe, iz unutrašnjeg dinamizma, ili udelom od strane više osoba koje su raspoređene na različita mesta posmatranja. Ako to ne učinimo na taj način jedino ostvarujemo predstave od strane samo jednog posmatrača. Da bi zbog njene „vrednosti“, a u skladu s emocijom koja je izazvana, bila blagoslovena. I na taj način postaju tvrđave koje, su branjene na smrt, samo su generatori konflikata. I još, na sve ovo treba dodati još jedan problem, naviknuti smo da kompletiramo ono što ne vidimo- iz našeg unutrašnjeg pogleda- sa prepostavkama. Jer, ako smo pravični, ono što ne vidim ne bih trebao da promišljam. Neophodno je- radi dobrog zdravlja ove države država – da prodremo u ovu disciplinu. Jer treba da imamo u vidu da ukoliko jedan osećaj nije promišljen on se pretvara u emociju. Samo iz jedne pravilne observacije se pojavljuje jedno ispravno promišljanje. Zbog toga nacionalista živi u „krvi“, u akciji-reakciji. Pulsiranje ga zamagljuje i onesposobljava mišljenje pa deluje tako kako mu diriguju emocije. Element strasti koji nije promišljen je taj koji diriguje separatističko delovanje. Svesni elemenat nije taj koji prati proces, a koji bi spojio svaku percepciju jednom konceptu, već nekontrolisana emocija koja dovodi do nesrazmerne akcije koja je izvan svake kontrole.

 

Neophodno je to usmeriti u oblast društvenog, jer da bi mogli da napredujemo u njemu, treba neprestano  posmatrati procese polazeći od Ja da bi otkrivali njegove promene. Posmatram ga u njegovom postajanju. Ako to ne učinim ne mogu da prepoznam njegove transformacije u toku. Sve do trenutka kada postavivši ga u određeni stereotip, oslobodi dnevna događanja, pojavom sukoba. Zbog toga posmatranje treba da bude slobodno od prethodno postavljene predstave koju smo sebi stvorili o fenomenu u toku. Problemi se pojavljuju zbog nedostajanja te unutarnje pokretljivosti. Bez nje je suživot nemoguć, budući da je to tako i da sam jednom video tu situaciju – etiketirana –ponavlja se neprestano iznova. Problem koji vuku sa sobom društveni pokreti – a takođe nacionalizmi – je da se u njima ne opaža; i, ne čineći to, sistematski se ponavljaju iste greške, manije i anahronizmi.  I zato, da se ovo ne bi događalo, u ovom procesu prethodno treba upoznati sebe. Pošto ne mogu da prepoznam drugoga ukoliko prethodno neznam ko sam ja. Iz tog razloga ne može da postoji društvena aspiracija koja integriše ako se ne razume i ne ostvari ova premisa.

 

Nacionalizmi su se učaurili u jednoj stvarnosti koja, podržana od strane emocija, se pretvara u nepromenljivu. Međutim ukupna slika – univerzalnost – jeste jedna čežnja, jedan ideal kojeg svaki put treba razumeti na drugačiji način, kao jednu promenljivu stvarnost. Sve što čovek opaža u njegovom okruženju nalazi se na razvojnom putu. Sa ovog pogleda i ono nepromenljivo može da se transformiše. Razumevanje samo može da se postigne polazeći od ove obuhvatne vizije gde prepoznavanje onog drugog i njegovih okolnosti, pripojene mojoj, traži polazeći od susreta novi okvir relacija gde ono važno nije razlika koja istraživana, tumačena i objašnjena osvetljava današnju zatamnjenu panoramu zbog nepopustivosti jednih i drugih. Motor a ne zapreka koji će da inicira traženje onog ignorisanog od susreta. Zbog toga u tom novom kontekstu nema razloga da postoji jedna centralizovana država u okviru jedne jednolične strukture. To – bez sumnje – nije budućnost, ali nisu isto tako ni nacionalistička preuveličavanja. Ne treba negirati njihovo postojanje i niti čak razlike, rasprava je u tome da se razume da isto tako kako ove stvarnosti ne dokazuju tačnost eksklusivista, takođe ne dokazuju tačnost nametanjem nacionalista. Težnja za odvajanjem je veliki neprijatelj koga treba prognati. Ne radi se o aneksiji, već o pripajanju. Kad se aneksira postoji jedan koji dominira i jedan podčinjen. Međutim kad se radi o pripajanju uvek se to radi na planu slobode i jednakosti. U tome se narodi pripajaju obostrano. Nema nikog iznad onog drugog.  Niko od njih ne gubi svoju personalnost niti prestaju da postoje kao diferencirani narod. U tom tipu unifikacije – jedino moguća za „Španije“ – nalazi se kvalitet gde se u susretu ne usmurćuju sastavni delovi, već se pojavljuje bogatstvo kao nepoznati plod različitosti. Kao element koji stvara nove oblike.  Danas progres zavisi od postavljanja svesti u nesvesno kako u akciji tako i u mišljenje ljudi. Ne gubimo vreme obraćajući pažnju na stalni poziv nesvesne „krvi“.

 

Antonio Martinez Alcala, Španija, 2015