Zašto volim tursku kavu?

Jutros mi ovo pitanje lebdi u mirisnom zraku tek samljevene kave. Probala sam ja i instant kavu, ali ljudi moji, to je bezukusno, prazno i bez prave arome.

Volim taj mali svakodnevni ritual; stavljanje džezve na vatru, čekanje da voda zakipi, ukuhavanje fino samljevene kave i taj opojni miris tek skuhane kave koji preplavi cijelu kuću. Taj miris me opije i prije prvog gutljaja.

Uz to, prava kava je odličan diuretik, što za bljutave i bezukusne instantice nikako ne mogu reći.

I još nešto, probajte gatati iz instantice, a ja volim kad se prijateljice okupe oko tek skuhane mirisne kave, žudno udišu bogatu aromu polako pijackujići, gutljaj po gutljaj i na kraju znalački promućkaju talog na dnu šalice i okrenu je na tanjurić, jer na redu je gatanje.

Na stolu su uvijek papirnati ubrusi da dodatno upiju sve što se još iz šalice slijeva, da ništa ne pokvari igru mašte dok zurimo u tako ocijeđene šalice. Uz veseli kikot svaka takva prijateljska kava postaje naš mali ženski obred.

Razlika između turske kave i instantice je velika kao i razlika između japanske čajne ceremonije i čaja u filter vrećicama. Turska kava ima dušu.

Ljudi moji, turska kava je nezamjenjiva.