Sad me vidiš, sad me ne vidiš...

Neki dan bila sam na nekom eventu. Sva ekipica se skupila. Pozdravljamo se i ćakulamo. Ulazi i zadnji iz ekipe i vidi ti njega, prođe pored mene k'o pored turskog groblja.
Mislim si, valjda je u nekom svom filmu. Tko zna kakav problem ima. I tako nakon nekog vremena nađemo se jedan nasuprot drugog za stolom. Iz pristojnosti kimnem glavom i kažem -bok. A on, bleji u mene i ni trc ni mrc.
Oh, tu nekaj s njim nije ok, pomislim. Opet on nakon nekog vremena pogleda u mene i meni sad glupo. Ma... opet kimnem glavom i opet kažem - bok.
A jutarnju ti rosu poljubim, on opet gleda kroz mene, u mene... i nema nikakvih znakova života da me je ugledao.
Pa opet, nakon nekog vremena isto. Meni opet glupo, ma opet kimnem glavom...i sve po redu. I on isto sve po redu.
Sad mi već neugodno od ekipe, namlatila se glavom k'o da ja nisam sva svoja, a bogami i ispozdravljala.
Odustala sam. I od pozdrava i od kimanja glavom, a bome i od pitanja - koji je tebi vrag danas?
Dogovorili smo slijedeći event, opet ista ekipa. I baš me zanima hoće li ovaj izgubljeni biti tu sam i kad nisam tu, a nisam tu i kad jesam.