U poslednje vreme, često viđam šaljive video-snimke na internetu u kojima se prikazuje šta bi narcis rekao kada bi bio iskren. Međutim, ti prikazi su često površni i daleko od realnosti.

Pojam narcizma u savremenom društvu postao je toliko rasprostranjen, ali i toliko neshvaćen, da se često svodi na stereotipe i komične prikaze.

Osetila sam potrebu da osvetlim ovu temu iz drugačijeg ugla. Šta bi zapravo osoba sa narcističkim poremećajem ličnosti rekla kada bi bila potpuno svesna svojih motiva i kada bi imala uvid u dublje, nesvesne uzroke svog ponašanja? U ovom tekstu pokušavam da odgovorim na to pitanje, dajući glas unutrašnjem svetu narcističke ličnosti – onakvom kakav zaista jeste, a ne kako ga često percipiramo.

P. S. Razumevanje nekog poremećaja nije isto što i pravdanje nečijeg ponašanja!

"Zdravo, ja sam osoba sa narcističkim poremećajem ličnosti. U poslednje vreme me često opisuju kao svesno zlu i manipulativnu osobu. Predstavljaju me kao psihopatu, a ja to nisam. Da, manipulišem, ali to ne radim svesno. Zapravo sam vrlo zbunjen i ne znam ko sam zapravo ja.

Kada se zaljubim, osećam intenzivan zanos. Deluje mi kao da sam pronašao/la osobu koja je savršena za mene, nekoga ko će mi doneti sve ono što mi je nedostajalo. U toj fazi idealizujem partnera, gledajući samo njegove najbolje strane, i osećam se ispunjeno jer verujem da me konačno neko vidi i vrednuje na način na koji mislim da zaslužujem. Verujem da ta osoba ima potencijal da me usreći, da mi pruži potvrdu mog posebnog statusa. Međutim, u pozadini te idealizacije stoji duboka nesvesna potreba da nađem nekoga ko će mi reflektovati ono što ne mogu da osećam iznutra – osećaj vrednosti, posebnosti i ljubavi. Partner za mene postaje ogledalo u kojem tražim potvrdu svoje grandiozne slike o sebi. U toj fazi nesvesno projektujem svoje želje i fantazije o savršenstvu na partnera, stvarajući nerealna očekivanja.

Istovremeno, zaljubljenost mi pomaže da privremeno pobegnem od osećaja praznine i nesigurnosti, a partner mi postaje „izvor“ narcističke hrane, divljenja i pažnje. Kako vreme prolazi, idealizacija počinje da bledi jer partner ne može da zadovolji sve moje nesvesne potrebe. Kada partner pokaže svoju nesavršenost, to doživljavam kao izdaju ili razočaranje. Moja idealizacija se pretvara u devalvaciju, jer više ne mogu da se oslanjam na tu osobu da mi pruža osećaj vrednosti. Tada se vraćaju osećaji praznine i nesigurnosti, i počinjem da se povlačim ili da postajem kritičan/na, tražeći nove izvore potvrde.

Sada, posle mnogo godina psihoterapije, shvatam da biram partnere kako bih potvrdio/la svoju vrednost kroz ogledalo koje mi oni pružaju. Unutar mene postoji dubok osećaj praznine i nesigurnosti, ukorenjen u ranim iskustvima fragmentacije i nedostatka zadovoljavajućeg odnosa s primarnim starateljima. Ova praznina me stalno tera da tražim spoljašnje potvrde i divljenje kako bih popunio/la unutrašnju prazninu koja nikada ne može biti potpuno ispunjena. Koristim manipulaciju i šarm kao odbrambene mehanizme kako bih zaštitio/la krhko jezgro svog identiteta.
Moja potreba za kontrolom u odnosima proizilazi iz straha od ponovnog emocionalnog povređivanja. Identifikujem se sa grandioznim aspektima sebe, kako bih izbegao/la osećaj sopstvene bezvrednosti. Cilj mog ponašanja je da obezbedim stalno snabdevanje narcističkom hranom – divljenjem, potvrdom i pažnjom drugih, kako bih izbegao/la suočavanje sa svojim dubokim osećajem manje vrednosti i praznine.

U partnerskim odnosima nesvesno projektujem neprihvatljive delove sebe na svog partnera. To znači da osobine ili osećanja koja ne mogu da prihvatim kod sebe, kao što su slabost ili zavisnost, često prepoznajem u partneru i kritikujem ih zbog toga. Na taj način, održavam svoj osećaj superiornosti i izbegavam suočavanje sa svojim nesigurnostima. I toga nisam bio svestan/na, već sam mislio/la da kritikujem ponašanja koja smatram lošim. Ni na kraj pameti mi nije bilo da upravo to što mrzim kod drugih predstavlja aspekte mene koje ne uspevam da prihvatim.

Krajnji cilj mog ponašanja u partnerskim odnosima je da se simbolički oslobodim zavisnosti od majke. Time što stičem kontrolu i dominaciju u odnosima, nesvesno pokušavam da prevaziđem prvobitnu vezanost za majku i postanem samodovoljan.
Projektujem na partnera ulogu kontrolora ili kritičara, slično kao što sam doživljavao/la majku. Ljudi oko mene kažu da lažem i manipulišem kada optužujem svog partnera da me ne voli dovoljno i ne vidi šta sve činim ili da želi da me kontroliše, da samo želim da izbegnem sopstvenu odgovornost. Međutim, u trenucima kada se osećam povređeno, zaista verujem da su moja uverenja potvrđena, iako kasnije shvatam da su delom proizašla iz mojih unutrašnjih projekcija. Ali, ja zaista vidim potvrde svog mišljenja u realnosti. Ipak, izgleda da svoje unutrašnje doživljaje, koji su nastali u odnosu sa majkom, projektujem i nepravedno optužujem partnera.
Mada, često i pronađem osobu koja će se bar nekim delom ponašati u skladu sa iskustvima koje sam doživeo/la u jako ranom detinjstvu. Često se dešava da u situacijama kada se ne sećam tačno nekog događaja, moj um nesvesno popuni praznine kroz konfabulacije. Na primer, mogu da izmislim da je partner rekao nešto što zapravo nije, samo da bih potvrdio/la svoje uverenje da me ne voli dovoljno ili da me kontroliše. Iako to deluje kao izmišljotina, za mene to u tom trenutku deluje stvarno, kao deo sećanja, što me dodatno uverava da je moj osećaj ispravan. Jednom sam se posvađao/la s partnerom zbog nečega što sam bio/la siguran/na da je rekao/la, iako se kasnije ispostavilo da je to bila konfabulacija mog uma. Tek kroz terapiju sam shvatio/la da te 'uspomene' nastaju da popune praznine u mom sećanju i podrže moja uverenja, često onemogućavajući mi objektivno sagledavanje stvarnosti.

Ponavljanje odnosa omogućava mi da naizmenično težim ka bliskosti i bežim od nje, održavajući tako iluziju autonomije. Ovo oslobađanje od majke je iluzorno, jer umesto prave autonomije, ostajem zaglavljen u ciklusu ponavljanja istih obrazaca zavisnosti i kontrole. Samo želim da se odvojim od nje, njene kritike i kontrole, i da budem svoj, ali ne znam kako to da uradim, jer ni ne znam ko sam zapravo ja. Poverovao/la sam u svoju grandioznu sliku o sebi i moram da je čuvam, jer me ona čuva i štiti. Zahvaljujući tom izmišljenom identitetu, uspevam da pobegnem od zastrašujuće fragmentacije selfa. Iako želim da se oslobodim, osećam da ne mogu da se suočim s onim što se krije ispod grandiozne slike o sebi. Ne znam ko sam kada se ta maska skine, a ta pomisao me užasava. Ova dilema me drži zarobljenim između želje za autentičnošću i straha od gubitka identiteta koji me štiti od dubokih unutrašnjih trauma. Svaki pokušaj da se suočim sa stvarnim ja dovodi do dodatne unutrašnje borbe, jer se suočavam sa delovima sebe koje sam dugo potiskivao/la.

Iako me strah od suočavanja sa stvarnim sobom parališe, počinjem da shvatam da je jedini izlaz iz ovog ciklusa suočavanje sa tim skrivenim delovima sebe. Samo kroz tu bolnu, ali neophodnu spoznaju, možda ću jednom pronaći pravu autonomiju i unutrašnji mir. Čuo/la sam i da neki terapeuti zaista uspešno rade sa narcističkim poremećajem ličnosti, što mi uliva nadu da promena ipak nije nedostižna."

~ Jelena Đurić, psiholog i psihoterapeut

Beleške sa psihoterapije