O paranoji i fobijama mogla bih dosta pisati. Ja sam imala strah od slanja napisanog i sumnje da li je to dobro,što će tko reći,hoće li mi netko zamjeriti.Usudila sam se početi pisati ,točno pred godinu dana na jednom drugom portalu.Od kad znam za sebe govorila sam si da ću biti pisac.U  osnovnoj školi sam i pisala,naravno,.školske sastavke,lektiru..Moje zadaćnice su uvijek bile zanimljive,sadržajno odlične,ali gramatički lošeTo je obavezno pisalo ispod svake..Voljela sam pisati..Sastavci su mi bili najomiljenije školske zadaće.Samo mi daj temu i ja ću pisati.Neki đaci bi jedva napisali dvije tri rečenice,a ja sam znala napisati i po par stranica.U osnovnoj školi bila sam čak i nagrađena za jednu moju priču.Tjedan dana po Istri.Bila je to skupna nagrada,nas 30-tak ju je dobilo.Tako ovo sad od Magicusa je moja druga nagrada u životu.Nije loše,napredujem.Nakon osnovne škole,nisam pisala priče,ali bi stalno zapisivala neke svoje  misli, na papir stavila neke događaje koji bi me potresli i tako ih lakše prebolila.                            .

Nedavno,pred godinu dana ,dobila sam mogućnost pisanja na jednom portalu.Znala sam da hoću pisat,da mi je to prilika za  ostvarit moj san o pisanju.Vrtila sam se jedno vrijeme ko mačak oko vruće kaše.Da bi  napokon odlučila,sad ili nikad,skoći pa što bude.I tako sam počela pisati.Ustanovila sam da je bilo relativno lako nešto napisati,ali poslati to je već bilo muka.Dobro onda i to napravim,stisnem zube i pošaljem.Tek onda su počele prave  noćne more-.Što sam to napisala,jel mi je to trebalo,što  će ljudi reći,hoće li me proglasit ludom?-Nisam spavala po noći,nego sam vrtila takve misli.Dodatna poteškoća bila je  što sam pisla pod svojim imenom i prezimenom.Kakve sumnje,strahovi su mi samo  prolazili kroz glavu.-To ne valja.Ja se samo zanosim da mogu pisati.Otkud mi  pomisao da sam talentirana za pisanje?Ljudi će me odbacit,neće htjeti samnom razgovarati.Gledaju me nekako čudno.Osjećam se kao pod povečalom.-  To sam proživljavala,ali sam nastavila s pisanjem.Ovaj put neću odustat.-rekla sam si.Pa makar lupila glavom u zid.Pišući puno sam naučila o sebi,o samom pisanju.O svojim strahovima,sumnjama.Znala sam da sam puna strahova,ali ne toliko.Samo su izvirali.Najgore je bilo suočit se s ljudima koji su pročitali što sam pisala.Koja paranoja,samo sam čekala,sad će nešto reći,sad će me osuditi.,iskritizirat.Reći da se previše produciram.Previše nastojim istaknut.Da se nastojim napravit važnom,pametnom,a da je u stvari glupo to što radim                                                                                   .                                      . Portali,društvene mreže,razgovori ,pisanje na njima,u stvari nam pokazuju kakvi smo mi sami.Oni su naša ogledala.Naše projekcije.Sve ono što sam ja mislila,to mi se vračalo s portala,kao da mi govore ljudi koji su tamo i koji čitaju to što pišem..Čak, ako  ni ne čitaju,ni ne komentiraju,ja stavljam riječi u njihova usta,zamišljam što bi oni rekli.Pisanje na portalima ,idealno je, za upoznavanje samoga sebe.Da,.to znači da se time  otvori Pandorina kutija i da iz nje svašta izlazi,ali tako bar znaš što sve ima u njoj  i imaš mogućnost da se sa svim tim što iz nje izvire suočiš i riješiš jednom zauvijek.

Prestala sam tamo pisat,iz jednostavnog  razloga.ja sam se previše otvarala,a drugi nisu.Ali  sve je to bilo jako dobro iskustvo za mene,i zahvalna sam što sam tamo mogla pisati.Sad ovdje mi je puno lakše.Ne pišem pod svojim imenom,a i one razne sumnje i strahovi su nestali,proživjela samih ih  suočivši se s njima. Više ih nema ili  su se bar znatno smanjili..Sad pišem s lakoćom,šaljem pisano bez problema,uživam u komentarima  i zadovoljna sam kad naiđe na odziv i interes ono što napišem.Nemam problema s tim  da će ono što sam napisala otići dalje.Hvala Bogu,nek ide,znaći da vrijedi.Pa da netko i napiše svoje ime pod moj tekst i to bi mi bilo zadovoljstvo.Što sam napisala,napisala sam,to više nije moje.Ja mogu, uvijek,  napisati nešto novo.Ono što je u meni i što ima namjeru izaći, to mi nitko ne može uzeti.