Književnici u Srbiji ne mogu da žive samo od pisanja, a kako bi sebi omogućili bar pristojnu egzistenciju, prinuđeni su da se snalaze na najrazličitije načine. U tome se slažu naši sagovornici, književnici, Srđan V. Tešin, Marija Knežević i Aleksandar Gatalica.
Srđan V. Tešin smatra da zanimanje „književnik" kod nas postoji isključivo na nivou statističke greške.

– Malo ko od nas koji se bavimo pisanjem lepe književnosti uistinu živi od procenta ostvarenog od prodaje svojih knjiga. Svako se dovija kako zna i ume: neki pisci su prinuđeni da troše svoj talenat u blatu srpskog novinarstva, drugi su, opet, urednici u izdavačkim kućama ili književnim časopisima, lektori, univerzitetski profesori, bibliotekari... Pisci postkomunističke ere nemaju mogućnosti koje su nekada imale njihove starije kolege, da uživaju u blagodetima SIZ-ova ili kulturno-prosvetnih zajednica: pisci poput njih su dobijali platu, regres, topli obrok, išli preko sindikata na more... U eri potpunog beznađa i status pisca je pojela inflacija. Sad svi pišu: pevačice, generali, političari, fudbaleri... ali od pisanja ne živi skoro niko. Kad već stvari stoje tako, onda ne treba nikoga da čudi to što ne postoji ni sindikat pisaca – kaže Tešin, postavljajući pitanje da li država treba da subvencioniše pisce, kao što recimo subvencioniše poljoprivrednike.