Knjiga prevedena u u HR pod nazivom "Privrženi"

"Pre nekoliko godina, jedan televizijski rijaliti program, u kojem se parovi trkaju po svetu i usput izvršavaju teške zadatke, imao je i jedan par iz snova – Karen i Tima. Oni su bili lepi, seksipilni, pametni i uspešni. Međutim, pred izazovima koje im je takmičenje nametalo na videlo su počeli da izlaze detalji ih njihovog intimnog života: Karen je želela da se uda, ali se Tim tome opirao. Držao je do svoje nezavisnosti, dok je ona imala potrebu da mu se još više približi. U pojedinim, veoma stresnim trenucima trke, a često i nakon svađa, Karen je priželjkivala da je Tim uzme za ruku. Tim je oklevao; za njega je to bio znak preterane bliskosti, a osim toga nije hteo ni da se povinuje svakom njenom prohtevu.
Pred poslednju epizodu, Tim i Karen su vodili u trci. Skoro su osvojili veliku novčanu nagradu, ali ih je na samom finišu ipak pobedio drugi tim. U intervjuu za finale sezone pitali su ih da li postoji nešto što bi, posmatrano retroaktivno, uradili drugačije. Karen je izjavila: “Mislim da smo izgubili zato što sam se suviše oslanjala na Tima. Sada mi je jasno da sam bila sklona preterivanju. Toliko puta sam tokom trke osetila potrebu da me Tim uzme za ruku. Ne znam zašto mi je to bilo toliko važno. Ali, izvukla sam neke pouke iz svega i shvatila da više ne moram da budem takva. Zašto mi je bilo toliko potrebno da ga držim za ruku? To je blesavo.
Trebalo je da ostanem pribrana i bez takvog ohrabrenja”. S druge strane, Tim uopšte nije bio pričljiv: “Trka nije imala nikakve veza sa stvarnim životom. Za vreme trke nismo imali vremena čak ni da se naljutimo jedno na drugo. Samo smo jurili od jednog do drugog zadatka”.
I Karen i Tim propustili su da pomenu jednu važnu činjenicu: Tim se uplašio bandži džampinga i skoro da je odustao od takmičenja. Uprkos tome što ga je Karen ohrabrivala i ponavljala da će i ona skočiti sa njim, on je odbijao da izvrši zadatak. U jednom trenutku je čak skinuo svu opremu i počeo da se odaljava od lokacije. Na kraju je ipak skupio hrabrost i izveo skok. Zbog njegovog oklevanja u ovoj situaciji, izgubili su prednost.
Teorija emocionalnog vezivanja odraslih uči nas kako je Karenina osnovna pretpostavka – da ona može i treba da kontroliše svoje emocionalne potrebe i umiri samu sebe u stresnim situacijama – jednostavno pogrešna. [Svakako treba da razvijamo sposobnost samoregulacije, ukoliko je tokom odrastanja nismo dovoljno pounutrili, ali ne i da bežimo od biološki uslovljene potrebe za ko-regulacijom odnosno regulacijom u odnosima sa drugima, prim. Beleške].
Karen je mislila da je problem u njenoj preteranoj zavisnosti od drugih. Rezultati istraživanja govore upravo suprotno. Vezivanje za drugu osobu predstavlja reakciju našeg mozga, koji počinje da “traži” podršku partnera kroz njegovu blizinu u psihološkom i fizičkom smislu. Ako nam partner ne pruži potrebnu sigurnost, programirani smo da nastavimo sa pokušajima da mu se približimo, sve dok naša potreba za sigurnošću ne bude zadovoljena. Da su Karen i Tim ovo razumeli, ona se ne bi stidela želje da ga drži za ruku u stresnoj situaciji koju u televizijskom prenosu gleda cela nacija. Što se Tima tiče, on bi shvatio da su jednostavnim držanjem za ruke mogli da ostvare neophodnu prednost i pobede. Štaviše, da je znao kako bi mu blagovremena reakcija uštedela vreme koje je kasnije potrošio na “gašenje požara” izazvanih njenim rastućim stresom i kasnijim tokom takmičenja – možda ne bi oklevao da je uzme za ruku čim je kod nje primetio prve znake anksioznosti, umesto da je čekao da ga ona za to zamoli. Osim toga, da je bio spremniji da prihvati njenu podršku, verovatno bi se ranije odvažio na onaj skok.
PRINCIPI EMOCIONALNOG VEZIVANJA UČE NAS DA JE VEĆINA LJUDI PRETERANO ZAVISNA OD DRUGIH SAMO U ONOJ MERI U KOJOJ SU NJIHOVE POTREBE NEZADOVOLJENE.
Kada dođe do zadovoljena emocionalnih potreba – a što pre dođe, to bolje – oni pažnju sa sebe obično preusmere na okolinu. U stručnoj literaturi ovo se ponekad naziva “paradoksom zavisnosti”: što je međusobna zavisnost kod ljudi efektnija, to nezavisniji i smeliji oni postaju. Karen i Tim nisu znali kako da na najbolji način iskoriste svoje emocionalno vezivanje i postignu što bolje rezultate u trci.
Karenino samooptužujuće viđenje sebe kao suviše zavisne osobe i Timov nedostatak svesti o sopstvenoj ulozi u emocionalnom vezivanju nisu iznenađujući, niti su njihova krivica. Na kraju krajeva, živimo u kulturi koja ima ciničan odnos prema osnovnim potrebama za bliskošću, intimnošću, a naročito zavisnošću, dok istovremeno veliča nezavisnost. Skloni smo da ovakav stav prihvatimo kao istinu – na sopstvenu štetu.
Pogrešno verovanje da svi ljudi treba da budu emocionalno nezavisni nije novo. Ne tako davno, u zapadnim društvima još se verovalo da bi deca bila srećnija kada bi se brinula sama o sebi i učila da sama sebe smiruju. Onda se pojavila teorija emocionalnog vezivanja i promenila ovakve stavove – bar kada su u pitanju deca. Četrdesetih godina dvadesetog veka, stručnjaci su upozoravali da se “maženjem” stvaraju preterano zavisna i nesigurna deca, koja će odrasti u emocionalno nezdrave i neprilagođene osobe. Roditeljima je savetovano da decu ne obasipaju preteranom pažnjom, da ih puste da plaču satima, te da ih uče da jedu po strogo utvrđenom rasporedu. Opšteprihvaćeno je bilo verovanje da između dece i roditelja treba da postoji odgovarajuća distanca i da sa fizičkim iskazivanjem ljubavi nipošto ne treba preterivati. U popularnoj knjizi za roditelje iz dvadesetih godina prošlog veka “Psihološka nega beba i dece”, Džon B. Votson je upozorio na opasnosti od “prevelike majčinske ljubavi”, a knjigu posvetio “prvoj majci koja odgoji srećno dete”. Takvo dete bilo bi autonomno i neustrašivo biće, koje se oslanja samo na sebe i uspešno rešava probleme, plače samo kada oseti fizičku bol, zaokupljeno je radom i igrom, te nije previše vezano ni za jedno mesto ili osobu.

Emocionalne potrebe – nemaju ih samo deca

Džon Bolbi je utvrdio da emocionalno vezivanje predstavlja sastavni deo ljudskog ponašanja tokom celog života. Onda je Meri Mejn otkrila da se i odrasle osobe mogu svrstati u različite kategorije emocionalnog vezivanja, prema načinu na koji pamte svoj rani odnos sa osobama koje su o njima brinule, što opet utiče na njihovo ponašanje kada postanu roditelji. Istraživači su utvrdili tri stilova emocionalnog vezivanja koja glase ovako:

1. Relativno se lako zbližavam sa drugim osobama i nije mi neugodno kada zavisim od njih, ili kada one zavise od mene. Ne brinem često o tome da će me neko napustiti ili da će mi se suviše približiti (odgovara SIGURNOM stilu emocionalnog vezivanja)

2. Druge osobe oklevaju da mi se približe onoliko koliko bih ja to želela. Često brinem da me partner ustvari ne voli ili da neće želeti da ostane sa mnom. Želim da se potpuno sjedinim sa drugom osobom, a to ponekad odbija ljude od mene (odgovara PREOKUPIRANOM stilu emocionalnog veziavanja).

3. Donekle se neugodno osećam u bliskim odnosima sa drugim osobama; teško mi je da im u potpunosti verujem i dozvolim da zavisim od njih. Nervozan sam kada mi se neko suviše približi i moji partneri često žele da sa njima budem intimniji nego što to meni prija (odgovara IZBEGAVAJUĆEM stilu emocionalnog vezivanja)
Odakle potiču stilovi emocionalnog vezivanja?

Prvobitno se smatralo da su stilovi emocionalnog vezivanja kod odraslih prvenstveno produkt načina na koji su oni odgajani. Tako je postavljena hipoteza da je stil naše emocionalne vezanosti u odraslom dobu određen načinom na koji su prema nama postupali u detinjstvu. Ako su nam roditeljii bili osećajni, posvećivali nam dovoljno pažnje i odgovarali na naše potrebe, pretpostavka je bila da je naš stil vezivanja siguran; ako su na naše potrebe odgovarali nedosledno, naš stil vezivanja trebalo bi da bude preokupiran; ako su bili nepristupačni, rigidni ili nisu odgovarali na naše potrebe, naš stil vezivanja odgovarao bi izbegavajućem. Međutim, danas se zna da na formiranje stilova emocionalnog vezivanja kod odraslih utiču različiti činioci, kao što su životna iskustva.
Kao što je Bolbi pretpotavio, čini se da emocionalno vezivanje igra veoma važnu ulogu tokom celog života. Razlika je u tome što odrasli imaju razvijenije apstraktno mišljenje, tako da njihova potreba za prisustvom druge osobe ponekad biva zamenjena svešću da nam je ta osoba dostupna u psihološkom i emocionalnom smislu. Suština je, međutim, u tome da potreba za intimnošću i sigurnošću u dostupnost partnera ne prestaje da igra važnu ulogu kroz ceo životni vek.
Nažalost, baš kao što je značaj vezivanja između roditelja i dece bio odbacivan u prošlosti, tako se danas potcenjuje važnost emocionalnog vezivanja odraslih. Među odraslim osobama uvek preovlađuje mišljenje da je zavisnost u vezi loša.
Danas popularni pristupi problematici samopomoći bliske veze predstavljaju na način koji je veoma sličan stavovima o vezivanju između dece i odraslih roditelja iz prve polovine dvadesetog veka (sećate li se “srećnog deteta” koje je oslobođeno nepotrebne vezanosti?). Danas stručnjaci nude savete koji otprilike zvuče ovako: “Vaša sreća je nešto što bi trebalo da dođe iznutra, a ne da zavisi od vašeg ljubavnika i partnera. Vaša dobrobit nije njihova odgovornost. Svaka osoba treba da brine o sebi samoj. Osim toga, trebalo bi da naučite da ne dozvolite da vaš unutrašnji mir poremeti osoba koja vam je najbliskija. Ako ponašanje partnera podriva vaš osećaj sigurnosti, trebalo bi da budete u stanju da se emocionalno distancirate od takve situacije, “fokusirate se na sebe” i ne budete kolebljivi. Ako to ne možete, moguće je da nešto nije u redu sa vama. Možda ste postali suviše povezani sa drugom osobom, ili “kozavisni” pa morate naučiti da postavite jasnije “granice”.
Ovo gledište zasniva se na pretpostavci da je idealan odnos onaj koji na zreo i uviđavan način uspostavljaju dve nezavisne osobe, koje u njemu postavljaju jasne granice. Ako se suviše oslanjate na partnera, smatra se da time pokazujete izvesnu slabost i savetuje vam se da radite na sebi, kako biste postali jasnije “diferencirani” i razvili “bolji osećaj sebe”. Najgore što može da vam se desi je to da imate potrebu za partnerom. Ona se izjednačava sa “zavisnošću” od nje ili njega, a zavisnost je, kao što je svima poznato, opasna prognoza.
Mada su učenja iz oblasti teorije kozavisnosti od ogromne pomoći kada su u pitanju članovi porodice sa nekom od bolesti zavisnosti (što im je inicijalno i bila svrha), ona mogu biti i zbunjujuća ili čak štetna kada se neselektivno primenjuju u svim vrstama odnosa. Karen, o kojoj smo govorili u priči o trci iz rijaliti programa, bila je pod uticajem ovih škola mišljenja. Čini se da je ona instinktivno shvatala da u stresnim uslovima držanje partnera za ruku ima isceljujući efekat. Nažalost, ona je kasnije popustila pred opšteprihvaćenim zabludama i svoj instinkt doživela kao slabost koje se treba stideti.

“Paradoks zavisnosti”

Bolbi je otkrio da kada izaberemo nekog za nas posebnog, na scenu stupaju moćne sile koje je nemoguće kontrolisati. Naše ponašanje počinje da se menja, bez obzira na to koliko smo nezavisni i uprkos našim svesnim željama. Kada jednom izaberemo partnera, više se ne postavlja pitanje da li zavisnost postoji ili ne. Ona uvek postoji. Prijatna koegzistencija, lišena osećanja neugodnosti ili ranjivosti i straha od gubitka zvuči dobro, ali nije u skladu sa našim biološkim bićem. Kroz evoluciju ljudske vrste pokazalo se da dve jedinke koje u psihološkom smislu postaju jedno imaju mnogo veće izglede za opstanak. To znači da kada ona reaguje, reagujem i ja, a kada je on uznemiren i ja se osećam uzdrmano. On ili ona su deo mene i ja ću učiniti sve da ih sačuvam. Ovakav interes za dobrobit druge osobe stvara značajnu prednost kada je u pitanju opstanak obe strane. Svi smo dakle biološki programirani da se vezujemo za druge osobe.
Da li ovo znači kako je za srećnu vezu neophodno da sa partnerom budemo nerazdvojni ili da se odreknemo ostalih aspekata života, kao što su karijera i prijatelji? Paradoksalno, istina je upravo suprotna! Po svemu sudeći, naša sposobnost da samostalno zakoračimo u svet često proizilazi iz saznanja da pored sebe imamo nekoga na koga možemo da računamo. To je “paradoks zavisnosti”. Logika ovog paradoksa nije jasna na prvi pogled. Kako je moguće postati samostalniji zaviseći u tolikoj meri od nekog drugog? Ako bismo morali da objasnimo osnovnu premisu emocionalnog vezivanja odraslih u jednoj rečenici, ona bi glasila ovako: ako želite da krenete putem nezavisnosti i sreće, pronađite pravu osobu od koje ćete zavisiti i na taj put krenite sa njom. Kada ovo shvatite, razumećete i suštinu teorije emocionalnog vezivanja.

Kako pronaći osobu na koju možete da se oslonite?

Šta se dogodi kada osoba na koju se najviše oslanjamo – i od koje, ustvari, emocionalno i fizički zavisimo – ne ispuni svoju emocionalnu ulogu? Na kraju krajeva, naš mozak od partnera “očekuje” da bude sigurna baza, osoba koju koristimo kao emocionalno sidro i sigurnu luku kojoj se vraćamo kada nam je neophodna pomoć. Imamo urođenu potrebu da nam partner bude emocionalno dostupan. Ali šta biva ako na tu dostupnost ne možemo da računamo? Kada partner nije u stanju da zadovolji naše osnovne emocionalne potrebe, osećamo hroničan nemir i tenziju, koji nas čine osetljivijim na različite bolesti. U ljubavnom odnosu sa osobom koja nam ne pruža sigurnu bazu, žrtvujemo ne samo emocionalnu dobrobit, već i fizičko zdravlje.

Iz svega navedenog može se zaključiti da partner ima snažan uticaj na našu sposobnost da napredujemo u životu. To je neizbežna činjenica. Partner ne utiče samo na to kako sebe doživljavamo, već i na to koliko verujemo u sebe i da li ćemo pokušati da ostvarimo svoja nadanja i snove. Ako za partnera imamo osobu koja odgovara na naše suštinske emocionalne potrebe i sa lakoćom prihvata ulogu sigurne baze, takav odnos može doprineti našem emocionalnom i fizičkom zdravlju i produžiti nam život. Partnersko iskustvo sa osobom čija emocionalna dostupnost i podrška nisu dosledne ponekad predstavlja izuzetno demorališuće iskustvo, koje nas oslabljuje i može doslovno da uspori naš rast i ugrozi nam zdravlje.
U preostalom delu knjige biće reči o tome kako da pronađete partnera koji će postati vaša sigurna baza, kako da i sami postanete takav partner, te kako da postojećem partneru pomognete da prihvati ovu ulogu, koja će vam promeniti život.
Nadamo se da će svest o ogromnoj snazi emocionalnog vezivanja u vašim odnosima, te o tome kako da je iskoristite, označiti veliku promenu u vašem životu, baš kao što je bio slučaj sa nama".

📖: "Veza: Ljubav kao emocionalno vezivanje"/"Attached: The New Science of Adult Attachment and How It Can Help YouFind - and Keep - Love", Amir Levin & Rejčel Heler
✍️ Čitamo psihološku literaturu, promišljamo, diskutujemo i učimo se osnovnim psihološkim konceptima zajedno! Ukoliko vas zanima tematika partnerskih odnosa, problematika izbora (nepodobnih) partnera, šta je neophodno za zaceljenje i promenu naših nesigurnih obrazaca emocionalnog vezivanja (atačmenta) u sigurniji, pročitajte predloženu literaturu i pridružite se Zoom book clubu u nedelju 21.01. u 19h u okviru psihoedukativne facebook grupe Beleške.
📖 Knjiga prati video lekcije o teoriji emocionalnog vezivanja (atačmentu) koje trenutno obrađujemo u grupi u okviru "fiokice" Odnosa, a koje možete gledati u svom ritmu putem edukativne platforme i mobilne aplikacije.
👫 Više informacija o membeship grupi Beleške, lekcijama, webinarima sa stručnjacima iz oblasti mentalnog zdravlja, book club-u i ostalim resursima za vaš lični psihološki rad koje su vam na raspolaganju po ceni od 25 eur mesečno saznajte na linku u komentarima.
🙋‍♀️Grupu vodi Jelena Veljković, psiholog, psihoterapeut pod supervizijom, psihoedukator, administrator stranice Beleške sa psihoterapije. Dobrodošli u 📖✍️ BOOK CLUB BELEŠKE ✍️📖

Beleške sa psihoterapije