IVANJDAN

O pravoj prirodi leptira prekrasnu pjesmu napisao je dubrovački pjesnik Luko Paljetak:

LEPTIR

Leptir je nekad davno bio cvijet,

Imao stručak s dva duga lista,

Prašnika sitnih i nježnih trista,

A tad odjednom jednog dana

Put nepoznatih htjede strana –

U daleki da krene svijet.

Jednog se jutra lagan vine

Naglo u čudesne visine. 

Tad mu je nebo dalo svoju

Prozirno plavu sjajnu boju,

A sunce mu je zlata malo

Iz kutijice svoje dalo,

Crveno žarku boju mak

A ljubičastu mali slak

Srebrnu punog mjeseca trak;

Vjetar ga nosi brz i lak.

Lagano bivši cvijetak leti

Promatra trave koje niču,

Zvijezde i njihov čudni splet –

A ponekad se svega sjeti

Pa tad na prvi cvjetić sleti

I dugačku mu priča priču:

Kako je i on bio cvijet.

Ako meditirate sa izrekama u Kalendaru duše, osećate, u vreme Ivanjdana, da :

Ispunjava mi toplota sveta, nagoveštavajući leto, Duh i biće duše;.....Do letnjih visina Podiže se svetleće biće Sunca;.....U ovom času Sunca Na tebi je , da poruku mudrosti spoznaš.....

 

Leti, nam pada pogled na raznoliki svet insekata, i ako pogledamo LEPTIRA, videćemo kako leprša u vazduhu, u vazduhu koji je prožet svetlošću i sjajem, prelivajući se u bojama...on je stvorenje svetlosti i vazduha i upućujem vas na  GA 230 – Čovek kao SAZVUČJE delotvorne, stvaralačke i oblikujuće vaseljenske reči od Rudolfa Štajnera , gde se kaže :

Sunce ne poseduje samo fizičke snage svetlosti i toplote, o kojima mi obično govorimo. kada sam ranije govorio o Misterijama druida želeo sam da obratite pažnju na činjenicu, da od Sunca dolaze takođe duhovne snage. Na te snage moramo da obratimo pažnju.

A šta predstavlja LEPTIR, koji isto tako živi u vazduhu, a koji je po svom embrionalnom sklopu nešto neizmerno komplikovano? Dolazi se na to , da leptir predstavlja ono što pokazuje funkciju glave u njenom nastavljanju, što sbnage glave u izvesnoj meri se proširuju na celog čoveka. Tu se onda u celom čoveku dešava nešto što u prirodi odgovara jednom drugačijem procesu, nego što je to obrazovanje ptice.

U čovekovoj glavi imamo, ako dodamo etersko i astralno, nešto vrlo slično stvaranju jajeta, samo metarmorfozirano. Ali, kada bismo imali samo tu delatnost glave, obrazovali bismo jedino trenutne misli. Ne bi se više u nas spuštale misli, koje pokreću celog čoveka, a zatim ponovo izronjavaju kao sećanja. Ako obratim pažnju na moje trenutne misli, koje gradim sebi na spoljšnjem svetu, i podignem pogled k orlu, mogu da kažem: u perju orla vidim  izvan sebe utelovljene misli; ono u meni postaje mislima, ali samo trenutnim mislima. Ako pogledam na ono što nosim u sebi kao moja sećanja, onda je tu jedan komplikovaniji proces. Dole u fizičkom telu se dešava, na jedan svakako duhovan način, neka vrsta izgradnje jajeta, koja je svakako nešto sasvim drugo u eterskom, nešto što je spolja fizički slično izgradnji gusenice, a u astralnom telu nešto što je unutrašnje slično izgradnji larve, izgradnji čaure. I ono što u meni izaziva i gura na dole neku misao, kada nešto opažam, to je tako kao kada leptir leže jaja. Preobražaj je nešto slično onome što se dešava s gusenicom: život u eterskom telu se žrtvuje duhovnoj svetlosti, upreda u izvesnoj meri mesli s unutrašnjim, astralnim tkivom čaure, a onda tu izlaze sećanja. Ako vidimo perje ptica u trenutnim mislima, onda moramo videti krila leptira, krila leptira koja se presijavaju u bojama, na duhovan način ostvarena u našim mislima sećanja.

Tako gledamo oko sebe i osećamo kako nam je priroda neobično srodna. mislimo – i vidimo svet misli u pticama koje lete. sećamo se, imamo neku uspomenu – i vidimo svet slika sećanja koje žive u nama u treptavim, lepršavim leptirima koji lete u svetlosti Sunca. Da, čovelk je mikrokosmos i u sebi sadrži tajne veliog spoljnog sveta. I to je tako, da u izvesnoj meri ono što opažamo iznutra – naše misli, naša osećanja i našu volju, predstave sećanja, - ponovo prepoznajemo u carstvu prirode, kada to posmatramo s druge strane, spolja , makrokosmički.

Ovo znači gledati stvarnost.Ali, ta se stvarnost ne može obuhvatati golim mislima, jer su same misli ravnodušne prema stvarnosti; one se drže samo logike. A s istom logikom se mogu pravdati najrazličitije stvari u stvarnosti.

“ LEPTIRI, u osnovi, i nisu zemaljska stvorenja.To je odozgo rođeno na Zemlji. Leptir spušta svoja jaja samo tamo dokle dopire Sunce. Kosmos poklanja Zemlji more leptira. Saturn daje boju leptirima. Sunce daje snagu letenja, koja je izazvana nosećom snagom svetlosti i tako dalje.....Sama Zemlja ne bi mogla da stvori ni jednog jedinog insekta, pa čak ni buvu, kada to ne bi Zemlji poklanjale planete koje se nalaze iznad Sunca zajedno sa Suncem....”

Uporedimo li leptira i biljku, zatvaramo krug.

“Gledamo gore u vazduhu leptira i mi ga razumemo kao u vazduh uzdignutu biljku. Leptir, od jajeta do leptirice, pod uticajem Sunca sa gornjim planetama jeste isto ono što je dole biljka pod uticajem Zemlje.

Spoznaj veliku tajnu prirode :

Pogledaj biljku:                                    Pogledaj Leptira:

ona je od Zemlje                                  on je od kosmosa

okovani leptir.                                      oslobođena biljka.

Biljka – leptir koga je okovala Zemlja !  Leptir – biljka koju je od Zemlje oslobodio kosmos.”

 

 

 

Dodao bih i jednu lepu Pesmu “ U potrazi za leptirom “

Dobar dan Livadska Vilo,

kraljice šuma i polja

ti što s hiljadu boja vladaš

prostranim carstvom ovim,

došla sam leptira da tražim.

Večna i nepregledna  dolina je tvoja,

putevi zbunjujuće prepleteni

stojim pred njima sad kao stranac,

koraka lancima okovanih.

Kroz maglu detinjstva svog se sećam

i prekrasnog leptira na dlan što sleće

gledam putanju njegovog leta

vazduhom trepere svetlucave boje.

Gde je sad leptir, zašto se skriva?

U snu ponekad još ga sretnem,

kroz maglu vidim čarobni treptaj

i trag putanje magičnog leta.

Davno u tami zaboravljen beše,

dlan osta prazan, ruka ne zadrhta,

odlazak njegov proteče tiho,

iščeznu kao nebitna stvar.

Ohola mladost leptira prezre –

kom takav smešan ukras  još treba.

Na ruku ne slete, za njim ne potrča,

dolina ova daleka posta.

I sve utihnu, zaćuta, stade,

zavlada hladna pustoš bez kraja,

nesnosna tišina zvuke nadjača,

praznina ko teška bolest steže.

Leptira zato sada tražim,

za oproštaj došla sam da molim

Pognute glave i dlana pruženog

ko prosjak njegovu milost sad čekam.

 

PESMA

Šaren leptir širi krila

Kroz proletnji svet,

Pa ih svija zadovoljno

Sa cveta na cvet.

Kad pomamni orkan duše

I pomrači dan –

U bokoru rujnih ruža

On počiva san.

A kad sunce s nova sijne,

Zamiriše svet,

On spokojno opet leti

Sa cveta na cvet

Pesnik Vojislav Ilić

Tu vidimo kako ova životinja, ono što ona jeste, postoji zahvaljujući atmosferi kroz koji prosijava Sunce. Suncem ispunjena atmosfera mora biti sve ono, što ta životinja privlači sebi u izvesnoj meri, tako da najvažniju stvar svog postojanja ona zahvaljuje atmosferi kroz koje struje Sunčevi zraci.

 

I kada ono što može biti napravljeno iz tog Suncem prožetog vazduha nije nanešeno od spolja na biće, kao kod orla, nego je pokrenuto iznutra, kao kod ljudskog nervnog sistema, tada nastaju, kao što rekoh, misli, misli trenutka, misli neposredne sadašnjosti.

Kada naš pogled na ovaj način, rekao bih, otežan s svim što proizilazi iz ovakvog posmatranja, okrenemo u visine, bićemo upućeni upravo u atmosferu koja miruje i na sunčevu svetlost koja je prostrujava. Ali, u tom slučaju nećemo moći da posmatramo Sunce samo po sebi. Sunce održava svoju snagu time što stupa u odnose  s različitim predelima univerzuma.Čovekova saznanja o ovim odnosima izražena su kroz dovođenje u vezu Sunčevih dejstava s onim što se naziva Zodijak. Tako da kada sunčev sjaj pada na Zemlju iz Lava, iz Vage,iz Škorpijona, to za Zemlju uvek znači nešto drugo. Ali, za Zemlju on ima takođe neko drugo značenje i po tome, da li biva oslabljen ili pojačan drugim planetama našeg planetarnog sistema. I tu nastaju različiti odnosi prema različitim planetama našeg planetarnog sistema. Nastaju različiti odnosi, jedni s takozvanim spoljnim planetama – Marsom, Jupiterom i Saturnom, a drugi s takozvanim unutrašnjim planetama – Merkurom, Venerom i Mesecom.

Kada je u pitanju razvoj Zemlje, kao polaznu tačku uzimamo prastaru Saturn- metamorfozu Zemlje.

Zatim razlikujemo kaodrugu metamorfozu razvoja Zemlje onu, koju sam sažeto nazvao starom sunčevom metamorfozom Zemlje. tu se radilo o tome, da se polagano iz vatrene kugle Saturna obrazovala vazdušna kugla, svetlom prostrujavana, sjajem ispunjena blešteća vazdušna kugla Sunca.

 

Obe metamorfoze se izrazito razlikuju jedna od druge, ali bi moralo da bude jasno, da se sve što je nekada bilo, nalazi opet u kasnijem. Ono što je bila stara vatrena kugla Saturna, ostalo je kao toplotna supstanca i u svim kasnijim metamorfozama, i kada danas idemo okolo i u zemaljskoj oblasti svuda nailazimo na toplotu, ta toplota na koju svuda nailazimo je ostatak razvoja starog Saturna. Svuda gde nalazimo vazduh ili vazdušasta tela, imamo ostatke razvoja starog Sunca. Kada pogledamo Suncem obasjan vazduh, trebalo bi zapravo, prožimajući sebe osećajem za tu evoluciju, da kažemo: u tom Suncem obasjanom vazduhu imamo ostatke razvoja starog Sunca; jer da nije bilo tog razvoja starog Sunca, ne bi bilo ni srodstva između našeg vazduha i sunčevih zrakakoji su sada tu napolju. Samo zato što je Sunce nekada bilo sjedinjeno s Zemljom, što je svetlost samog sunca sijala u Zemlji koja je još bila u vazdušnom stanju, što je Zemlja bila vazdušna kugla koja je zračila unutrašnju svetlost u kosmički prostor, samo zato je mogla kasnije da nastupi današnja metamorfoza Zemlje, u kojoj je Zemlja obavijena vazdušnom atmosferom u koju spolja padaju zraci sunca. A ti zraci Sunca su duboko unutrašnje srodni s Zemljinom atmosferom. ti sunčevi zraci ne prolaze, kao što to današnji fizičari grubo kasapski kažu, kao puščani meci kroz gasovitu atmosferu, već ti Sunčevi zraci imaju duboku unutrašnju srodnost s atmosferom.

Možemo reći: sve ono što je tu u toplom vazduhu, kroz koji prosijava svetlost, jeste Saturn-Sunce. Kada pogledamo gore, nalazimo zapravo naš vazduh protkan onim što je delovanje Saturna i delovanje sunca i što se tokom vremena razvilo kao stvarni vazdušni omotač, koji je ipak samo posledica metamorfoze Sunca.

Pošto se u razvoju Zemlje s njom zajedno razvijalo i sve ono što pripada zemlji, to pada pogled onoga koji na te stvari gleda kroz nauku inicijacije na raznoliki svet insekata. Trebalo bi verovati, da samo osećanje ovog lepršavog, treperevog sveta insekata mora ih dovesti u izvesnu vezu s gornjim područjem, s Saturn-Sunčevo-vazdušnim. A tako u potpunosti i jeste. Ako pogledamo LEPTIRA, videćemo kao leprša u vazduhu, u vazduhu koji je prožet svetlošću i sjajem, prelivajući se u bojama. Nose ga talasi vazduha. On jedva da dodiruje ono što je zemaljsko-mesečasto-vodeno. Njegov elemenat je ono što je gore. Ako potom istražujemo kakav je njegov razvoj, dolazi se baš kod ovog malog insekta začudo u vrlo rano doba metamorfoze Zemlje. Ono što danas treperi kao krila leptira u vazduhu koji sija svetlost, položilo je svoju klicu još u doba starog Saturna i razvijalo se dalje u toku perioda  starog Sunca. Tu je nastalo ono što još danas omogućava  leptiru da bude stvorenje svetlosti i vazduha.Sunce ima da zahvali samom sebi dar da širi svetlost. Sunce ima dar da njegova svetlost izaziva u supstancama ono što je vatreno, što sija, zahvaljujući uticaju Saturna,Jupitera i Marsa. I zapravo ne razume prirodu leptira onaj ko je traži naZemlji. One snage koje su delatne snage u prirodi leptira moramo tražiti gore kod Sunca, Marsa, Jupitera i Saturna. Ako se ispravno uživljujemo u ovaj čudesni razvoj leptira – u izvesnoj meri sam već govorio ovde jednom o njemu u vezi s čovekom i onim što se može nazvati kosmičkim utelovljenjem pamćenja – onda nalazimo najpre, ali ako u to tačno ulazimo, da leptir blistajući, nošen vazduhom, leprša iznad Zemlje. On polaže svoje jaje. Da, grubi materijalista kaže: leptir polaže svoje jaje – jer se najvažnije stvari uopšte ne studiraju pod uticajem savremene ne-nauke. Pitanje je ovo: kome zapravo poverava leptir svoje jaje, kada ga polaže?

Ispitajte gde su položena jaja leptira i svuda ćete naći:  jaje leptira je tako položeno da ne može izmaći uticaju Sunca. A uticaj Sunca nije samo onde gde neposredno sija na Zemlju.... krompir ostaje pravi dobar krompir ako se zakopa u neku rupu i pokrije zemljom, jer je letnje dejstvo sunca preko zime unutra u zemlji. Letnje dejstvo Sunca moramo zimi tražiti ispod zemlje....Tu se krompir poleže u julsko Sunce.

A leptir ne polaže nikada svoje jaje tamo gde to jaje ne može ostati u nekoj vezi s Suncem. Loše se izražavamo, kada kažemo: leptir polaže svoje jaje u zemaljskom području. On to uopšte ne radi. on polaže svoje jaje u području Sunca.

Kada pogledamo na to predivno more leptira koji lete u atmosferi, tada u tome imamo nešto o čemu moramo reći: pa to, u osnovi, i nisu zemaljska stvorenja. To je odozgo rođeno na Zemlji. Leptir spušta svoja jaja samo tamo dokle dopire Sunce. Kosmos poklanja Zemlji more leptira. Saturn daje boju leptirovima. Sunce daje snagu letenja, koja je izazvana nosećom snagom svetlosti i tako dalje.

Pogledajmo kako su dve poslednje metamorfoze, metamorfoza Meseca i metamorfoza Zemlje delovale...Uzmimo sve ovo što pripada gornjem: toplota-vazduh, i uzmimo donje: voda –zemlja. Posmatrajmo one klice čija je sudbina bila da budu poverene samo Zemlji, dok su druge bile upravo zadržane i nisu bile poverene Zemlji, nego samo Suncu unutar zemaljskog.

Uzmimo one klice koje su poverene Zemlji u ono vreme kada je nastala treća metamorfoza, metamorfoza Meseca. te su klice došle pod uticaj Zemljinog delovanja, pod vodeni uticaj Zemlja-mesec-delovanja, kao što su zameci insekata došli pod uticaj Sunčevog dejstva i onoga što je iznad Sunca. Time što su te klice došle u područje uticaja Zemljino-vodenog dejstva, postale su one klice biljaka. A one klice koje su ostale u gornjem ( području), ostale su zameci insekata. A kada je potom počela treća metamorfoza, iz onoga što je tada bilo Sunčevo nastale su preinačenjem u Mesečevo-zemaljsko klice biljaka unutar treće metamorfoze zemaljskog razvoja. Ono što sada imate pod uticajem vanzemaljskog kosmosa, ovaj celi razvoj od zametka preko gusenice, preko čaure do leptira, to možete ovako propratiti: time što je seme postalo zemaljsko, nije se razvijao leptir, nego se time što je seme postalo zemaljsko, povereno Zemlji, - a ne Suncu – razvijao se koren biljke, prvo što nastaje iz semena. I umesto da gusenica mili snagama koje potiču od Marsa, nastaje list koji spiralnim putem mili naviše. List je gusenica koja je došla pod uticaj zemaljskog. Pogledate li gusenicu koja mili, onda imate ono što u gornjem odgovara onom donjem, listu biljke koja se metamorfozirala iz onoga što je postalo koren kroz seme, koje je premešteno iz oblasti Sunca u zemaljsku oblast.

Krenete li naviše, tada imate, sve više se skupljajući do gore, gde je čašica, ono što je čaura. I konačno se razvija leptir u cvetu, koji je isto tako obojen kao i leptir gore u vazduhu. Krug je zatvoren. Kako leptir leže svoje jaje, tako s eu cvetu ponovo razvija seme za ubuduće. Uviđate: gledamo gore u vazduhu leptira i mi ga razumemo kao u vazduh uzdignutu biljku. Leptir, od jajeta do leptirice, pod uticajem sunca s gornjim planetama jeste isto ono što je dole biljka pod uticajem Zemlje. Kada to dođe do lista tada imamo od Zemlje Mesečev uticaj, zatim Venerin uticaj i Merkurov uticaj. Tad se to ponova vraća k zemljinom uticaju. Seme je ponovo zemaljski uticaj.

Vidite, dakle, pred nas možemo staviti dve rečenice, koje izražavaju veliku tajnu prirode:

                        Pogledaj biljku                               Pogledaj leptira:

                        ona je od Zemlje                            on je od kosmosa

                        okovani leptir.                                oslobođena biljka.

Biljka – leptir koga je okovala Zemlja !

Leptir –biljka koju je od Zemlje oslobodio kosmos.

Pogleda li se leptir, insekt uopšte, od zametka pa do insekta koji leprša: to je ona u vazduh podignuta, od kosmosa u vazduhu uobličena biljka. Pogleda li se biljka: to je leptir koji dole postaje okovan...

Nikakvo čudo, da postoji taj prisni odnos između sveta leptira, i uopšte sveta insekata, i biljnog sveta. Jer zapravo, ona duhovna bića koja  se nalaze u osnovi sveta insekata, leptira, moraju reći: ovde dole su naši rođaci, do kojih mi moramo držati, mi se moramo s njima povezati, moramo se uživajući njihove sokove i tako dalje, s njima spajati, jer su oni naša braća. To su naša braća koja su promenjena dole u području Zemlje, koja su okovana od Zemlje, koja su zadobila drugačije postojanje.

A opet, mogli bi duhovi koji oživljavaju biljke, gledajući naviše k leptirovima i mogli bi reći: to su naši nebeski rođaci zemaljskih biljki.

Vidite, već se može reći: razumevanje sveta ne može nastati s apstrakcijama, jer apstrakcije ne dosežu do razumevanja. Jer ono što dejstvuje u kosmosu je najveći umetnik. Kosmos sve oblikuje po zakonima koji u najdubljem smislu zadovoljavaju umetnički osećaj. Niko ne može leptira utonulog do Zemlje razumeti drugačije, nego tako da umetničkim smislom metamorfozira ono što su apstraktne misli. Niko ne može razumeti svetlošću i kosmičkim snagama u vazduh podignut sadržaj biljnih cvetova u leptiru, sem onoga ko apstrakne misli ne može ponovo dovesti do umetničke pokretljivosti. Ali, uvek ostaje nešto neizmerno uzvišeno, kada ovo duboko, unutrašnje srodstvo stvari i bića prirode imamo pred očima.

-nastaviće se -