...iz ugla Mome Kapora:

Celog svog života verovao sam da sam rođen u Evropi i da u njoj živim, sve do pre desetak godina kada se ispostavilo da tek treba da uđem u nju. U vreme moje mladosti nije bilo ni najmanje varoši kod nas koja nije imala kafanu "Evropa".

Bila je to obično najotmenija kafana u gradu, ali kafa u njoj je bila turska, baš kao i u ostalima, patos olajisan, a zidovi čađavi od peći koja se dimila.

A u svakoj palanci postojao je “Salon d'Pari" - krojačka radnja za šivenje odela po meri, u kojoj su na stočićima venuli francuski modni časopisi stari nekoliko godina.

Bili smo svet i verovali smo da nas Evropa obožava još od onog vremena kada su nakon završetka Kosovske bitke, verujući da smo pobedili, zvonila zvona Notr Dama.

 

Zvone zvona Manasije,

Notr Dam, Notr Dam,

Kuda ideš Tanasije?

Otkud znam, otkud znam...

Sada najzad znamo kuda idemo. Idemo u Evropu, baš kao one tri sestre Antona Pavloviča Čehova koje žive u zabitoj provinciji neprestano uzdišući: "U Moskvu, u Moskvu!"

 

Ali, baš zbog toga što smo naivno verovali da smo oduvek u Evropi, a ispostavilo se da to nije tačno, nismo se ni ozbiljno pripremili da uđemo u nju. Evropa nam je, naime, postavila seriju testova i zadataka, a pod njihovom težinom iščezle su i poslednje kafane sa njenim zvučnim nazivom i više retko ko šije odela po meri u salonima d'Pari, koji su u izlozima obično imali Ajfelovu kulu, koju je neki lokalni genije sagradio od palidrvaca iz šibica.

 

Najpre, Evropa nas neće primiti na svoju kartu ako i dalje budemo srkali čorbu i žvakali čačkalice posle jela; druga stvar, nema nam odlaska na spavanje, u Evropi, ako pre toga ne operemo noge.

 

Moramo, takođe, i da ostavimo pušenje (jer je tamo, uglavnom, zabranjeno). Istina, umesto pušenja, koje je strašno štetno po zdravlje, moraćemo kao i ostali Evropljani, da pređemo na šmrkanje kokaina i fiksanje heroinom.

 

Uz to, krastavci koje budemo gajili moraće da budu svi iste veličine i da ne budu zakrivljeni kao, što narod kaže, ona stvar. Što se tiče paradajza, moraće da bude mnogo lepši i pravilnijeg oblika nego što je naš, ili će, takođe, biti potrebno da potpuno izgubi svoj ukus i da počne da liči na dinju, bananu ili na ohlađenu hrenovku.

Što se tiče Save, koja je po evropskim standardima zagađena, moraćemo da je izvadimo iz korita, operemo, osušimo, nafajtamo, ispeglamo i ponovo vratimo u njen tok. Da bismo ušli u Evropu, moraćemo o svom trošku da podignemo ponovo sve srušene mostove koje nam je Evropa izbombardovala, jer kakva je to država bez mostova?

Oni političari i vojnici, optuženi za ratne zločine, moraće sami da plaćaju svoje zatvorske čuvare i da o svom trošku popravljaju lisice na rukama ako se pokvare.

Kada izručimo sve generale koje Evropa traži od nas, preći ćemo na izručivanje Miloša Obilića, Hajduk Veljka, Karađorđa, kneza Miloša, Gavrila Principa i ostalih, jer ratni zločini nikada ne zastarevaju. Čim to sve obavimo ispunićemo najveći broj uslova za ulazak u Evropsku zajednicu. Do tada, smatraću da nisam rođen u Evropi, već u Maloj Aziji. Ipak, Srbi ne bi bili Srbi kad ne bi doskočili Evropi. Ne računajući vas, koji čitate ove redove, a već živite tamo, niko izgleda nije primetio da postoje Srbi koji su zvanično članovi Evropske zajednice. To su Lužički Srbi i neće da se hvale tim da ih ne bi izbacili iz evropskog raja i vratili ovamo, kod nas