9

3 meseca  je  don  Huan  sistematski  izbegavao  da   go­ vori o čuvaru.  Posetio  sam  ga  4  puta  tokom  tih meseci; svaki put  me  slao  da  mu  donesem  ovo  ili  ono, ili da svršavam neke njegove poslove, a kad bih to oba­ vio, jednostavno bi mi rekao da  idem  svojoj  kući.  Kad sam četvrti put bio u njegovoj kući, 24. aprila 1969. go­ dine, najzad sam se našao s njim oči u oči kad  smo po­ sle večere sedeli kraj njegove zemljane peći. Rekao sam mu da se čudno i neprilično ponaša prema meni; ja sam spreman da učim, a on  čak  ne  želi  da  budem  u  njego­ voj blizini. Morao sam dobro da se namučim da bih savladao  svoju  averziju  prema  halucinogenim  gljivama i osećao sam, kao što je i on sam rekao, da nemam vremena  za  gubljenje.

Don  Huan  je  strpljivo  saslušao  moje prigovore.

»Suviše si slab«, reče.  »Žuriš  kad  treba  da  čekaš, ali   čekaš   kad   treba   da   žuriš.    Suviše    razmišljaš. Sad misliš da nemaš vremena za gubljenje, a nije tako davno bilo ono vreme kad više nisi hteo da  pušiš. Tvoj život je suviše razlabavljen; nisi dovoljno  čvrst  za  su­ sret sa dimčićem. Ja odgovaram za tebe i ne želim  da umreš  kao  prava  budala.«

Bilo  mi  je  neprijatno.

»Šta treba da radim, don Huane? Veoma sam ne­ strpljiv.«

»Živi kao ratnik! To sam ti već rekao;  ratnik  preu­ zima odgovornost za svoje postupke, čak i za one naj- bcznačajnije.  Ti  svoje  misli  sprovodiš  u  delo,  a  to   ne valja.   Nisi  imao  uspeha  kod  čuvara  zbog   svojih  misli.«

»Kako  to  nisam  imao  uspeha,  don  Huane?«

»Ti  o  svemu  misliš.  Mislio  si  i  o  čuvaru  i  zato  nisi

mogao   da  ga  savladaš.

»Prvo moraš  da  živiš  kao  ratnik.  Mislim  da to  vrlo

dobro  razumeš.«

Zaustih da nešto kažem u svoju odbranu, ali on mi rukom  dade  znak  da  ćutim.

»Tvoj život je prilično gusto spleten«, produži. »Gu­ šći je, u stvari, od života Pablita i Nestora, Henarovih učenika, a oni ipak vide, dok ti ne vidiš.  Tvoj  život  je gušći i od Elihijevog, a on će, verovatno, ipak videti pre tebe. To mi ne ide u glavu. Ne ide čak ni Henaru.  Činio si poslušno sve što sam ti govorio.  Sve  čemu  je  mene učio moj dobrotvor, u  prvoj fazi učenja, sve sam ja to preneo tebi. Pravila su tačna, koraci se ne smeju  me- njati. Činio si sve što je trebalo učiniti  —  a  ipak  ne vidiš. Međutim na one koji vide, kao Henaro, ostavljaš utisak kao da vidiš. I ja se na to oslonim pa nasednem. Ti se uvek okreneš naopako i ponašaš  se  kao  budala koja ne vidi  —  a  to  je,  razume  se,  tačno  u  tvom slučaju.«

Don Huanove reči duboko su me ražalostile. Ne znam zašto mi je došlo da plačem. Počeh da govorim o svom  detinjstvu  i  tada  me   zapljusnu   talas   sažaljenja nad samim sobom.  Don  Huan  me  za  trenutak  pogleda pa odvrati pogled od mene. Bio je to prodoran pogled. Osetio sam da me zaista  zgrabio  očima.  Imao  sam  uti­ sak da su me dva prsta blago uhvatila i u predelu  so- larnog pleksusa osetio  sam  čudan  nemir,  nešto  kao svrab, neki prijatan očaj. Postadoh svestan svog tela u predelu trbuha. Osetih njegovu toplotu. Nisam više  mo­ gao razumno da govorim nego sam mumlao, a onda  sa­ svim  ućutao.

»Možda je posredi obećanje«, reče don Huan posle duge  pauze.

»Molim?«

»Obećanje   koje   si   nekada  davno   nekome  dao.«

»Kakvo    obećanje?«

»Možda  ti  to  meni  možeš  reći.  Sećaš  se,  je li?«

»Ne  sećam  se.«

»Obećao  si  jedanput  nešto  veoma  važno.  Pomislio

sam  da  te  možda  to  obećanje  sprečava  da  vidiš.«

»Ne  znam   o  čemu  govoriš.«

»Govorim  o   obećanju  koje   si   dao!   Moraš   ga  se

setiti.«

»Ne  znam  šta  sam  to  obećao,  don Huane,  zašto  mi

ti to ne kažeš?«

»Ne,  ništa  ne  bi  vredelo  kad  bih  ti  ja  to  rekao.«

»Je  li  to  nešto  što  sam  sam  sebi  obećao?«

Za  trenutak  pomislih  da  on  možda  aludira  na  mo­

ju  odluku  da  odustanem  od  dalje  obuke.

»Nije.  To  je  nešto  što  se  davno  desilo«,  reče  on. Smejao  sam  se jer sam bio  siguran da se  don Huan

poigrava  sa  mnom.  Osetih  se  kao  nestaško.  Obradovao

sam  se  što  mogu  da  nasamarim  don  Huana,  koji,  u  to

sam bio  uveren,  zna  o  tom  navodnom  obećanju  isto  ta­

ko  malo  kao  i  ja.  Bio  sam  siguran  da nagađa  nasumce

i  da  pokušava  da  improvizuje.  Oduševila  me  ideja  da

mu  ugodim.

»Je li  to  nešto  što  sam  obećao  svome  dedi?«

»Nije«,  reče,  a  oči  mu  blesnuše.  »Nisi  to  obećao ni svojoj  bakici.«

Tako je smešno naglasio reč »bakica« da sam se na- smejao. Pomislih da mi don  Huan  namešta  neku  klop­ ku, ali bio sam raspoložen da  s  tim  idem  do kraja.  Sta­ doh da nabrajam sve one kojima sam  mogao  da  obe­ ćam nešto veoma važno. Na sve je davao odrečan odgo­ vor.  Onda  skrenu  razgovor  na  moje  detinjstvo.

»Zašto   je   tvoje   detinjstvo  bilo   tužno?«    upita   me s   ozbiljnim   izrazom   lica.

Odgovorih  mu  da  moje  detinjstvo nije  u  stvari  bilo tužno,  ali  možda je bilo  relativno teško.

»Svako tako misli«, reče, gledajući me  opet.  »I  ja sam bio veoma nesrećan i uplašen kad sam bio dete. Teško je biti indijansko dete, veoma teško. Ali uspo­ mena na to  vreme  više  nema  značaja  za  mene;  važno je  samo  da  je  to  detinjstvo  bilo  teško.  Prestao  sam  da

mislim o tome kako je  moj  život  težak  čak  i  pre  nego što  sam  naučio  da  vidim.«

»Ni   ja   ne   mislim   na   svoje   detinjstvo.«

»Zašto  te onda ono  žalosti?  Zašto  ti  se plače?«

»Ne znam. Kad mislim na sebe kao dete, možda ža­ lim i sebe i sve druge ljude. Osećam se bespomoćan i tužan.«

Gledao me je netremice i ja sam u predelu  oko  tr­ buha osetio kao da su me tu blago uhvatila 2 prsta. Pogledah u stranu pa onda u njega. On je  gledao  u  da­ ljinu, iza mene; oči su mu bile zamagljene, pogled ne- centriran.

»To je obećanje iz  tvog  detinjstva«,  reče  posle  kra­ će   pauze.

»Šta  sam   obećao?«

Nije mi odgovorio. Oči su mu bile sklopljene. Ne- svesno se nasmeših;  znao  sam  da  opipava  tražeći  put po mraku; međutim, sad više  nisam  bio  toliko  raspolo­ žen  da  mu  ugađam.

»Bio sam mršavo dete«, produži  on,  »i  uvek  sam bio  uplašen.«

»I  ja«,  rekoh.

»Ono što mi se najviše urezalo u  pamćenje  bio  je užas i tuga kad su meksički  vojnici ubili  moju  majku«, tiho  reče  kao  da  mu  je  ta  uspomena  još  i  sada  bolna.

»Ona  je  bila  siromašna  i  skromna  Indijanka.  Možda  je i bolje što se njen život tada završio. I  ja sam  želeo  da me ubiju pored  nje,  zato  što  sam  bio  dete.  Ali  vojnici su me podigli i  istukli.  Kad  sam  rukama  stegao  majči­ no telo, bičem su  me  udarali  po  prstima  i  polomili  su ih. Nisam osetio nikakav bol,  ali  više  nisam  mogao  ni­ šta da hvatam prstima, i oni su me onda odvukli odatle.«

Ućutao je. Oči su mu i dalje  bile  zatvorene  i  ja sam sada primetio da njegove usne lako podrhtavaju. Teška tuga poče da me plavi. Slike iz mog detinjstva navreše  mi u  sećanje.

»Koliko ti je tada bilo godina, don Huane?« upitah, tek  koliko  da  zavaram  svoju  tugu.

»7 ,  možda. T o j e bilo vreme velikih ratova ple­ mena Jaki. Meksički vojnici banuli su iznenada u  našu kuću baš kad je majka nešto kuvala. Ona je bila bes­ pomoćna žena. Ubili su je tek tako — bez ikakvog  raz­ loga. Svejedno je,  u  stvari,  što  je  tako  umrla,  to  ništa ne menja, ali meni nije bilo  svejedno.  Ne  bih,  ipak, znao  da  kažem  zašto,  ali  tako  je.  Mislio  sam  da  su mi i oca ubili, ali nisu. On je bio ranjen. Posle su nas po- trpali u vagone kao stoku  i  zatvorili  vrata.  Danima  su nas  držali  tu  u  mraku,  kao  životinje.  Održavali  su  nas u životu komadićima hrane koju  su  s  vremena  na  vre­ me  ubacivali  u  vagon.

»Moj otac je  u  tom  vagonu  umro  od  rana.  Bulaz­ nio je od bola i vatre  i  jednako  mi  ponavljao  da  ja  mo­ ram ostati živ.  To  mi  je  govorio  sve  do  poslednjeg  ča­ sa  svog  života.

»Ljudi su se brinuli o meni; hranili su  me;  jedna stara vidarica namestila je polomljene kosti na mojim rukama. Kao što vidiš, ostao sam živ.  Život za mene ni­ je bio ni dobar ni loš; bio je težak. Život je težak, a za dete  je  ponekad  pravi  pakao.«

Dugo nismo razgovarali. Možda je i  čitav sat prote­ kao u potpunoj tišini. U meni se sve zbrkalo. Bio sam neraspoložen, mada ne bih mogao reći  zašto.  Osećao sam grižu savesti. Malo pre toga bio sam voljan da uga­ đam don Huanu, ali on je odjednom svojom iskrenom pričom sve to tumbe okrenuo. Ispričao ju je prosto i sažeto tako da je ona čudno  delovala na mene.  Pomisao na dete koje  je  izloženo  bolu  uvek me je  duboko  dira­ la. U jednom trenutku je saosećanje prema don Huanu izazvalo u meni odvratnost prema samom sebi. Ja sam hvatao beleške kao da je don  Huanov život  samo jedan od mnogih kliničkih slučajeva. Baš u trenutku kad  sam hteo da pocepam svoje beleške, don Huan me nožnim palcem gurnu po  listu  da privuče moju pažnju.  Reče  da

»vidi« svetlost  nasilja  oko  mene  pa  se  pita  da  nisam možda naumio da ga bijem. Njegov smeh me čudesno razgalio.  Dodao  je  da   sam   sklon   praskanju   i   nasilju, ali da u stvari nisam loš i  da  je  to  nasilje  najčešće  upe­ reno  prema   meni   samome.

»U  pravu  si,  don  Huane«,  rekoh.

»Naravno«,  odgovori  on  smejući  se.

Podsticao me je da govorim o  svom  detinjstvu.  Po- čeh da mu pričam o godinama straha i  usamljenosti  i upustih se u opisivanje onoga što sam smatrao svojom teškom  borbom  da  se  održim  u   životu   i   da   »sačuvan svoj   duh«.

Dugo sam govorio. On me ozbiljno  slušao.  Onda me, u  jednom  trenutku,  njegove  oči  opet  »uhvatiše«  i ja ućutah. Trenutak zatim reče da me niko nikada nije ponizio  i  da zato  nisam podlac.

»Ti  još  nisi  doživeo  poraz«,  dodade  on.

Ponovio je to četiri-pet puta tako  da sam morao  da ga upitam šta želi time da kaže. Objasnio mi je da je doživljavanje poraza jedino što je neizbežno u životu. Ljudi su ili pobednici ili pobeđeni i prema tome postaju tlačitelji ili žrtve. Ta dva »stanja« preovlađuju sve dok čovek ne »vidi«, a kad dođe dotle da »vidi«, onda se rasprše iluzije o pobedi, porazu, ili patnji. Dodao je  da treba da naučim da »vidim«  dok  sam  pobednik,  kako bih otklonio mogućnost da ikada steknem uspomenu na neko  poniženje.

Pobunio sam se rekavši da nisam ni tada, niti  sam ikada u bilo čemu bio pobednik i dodao da je moj život poraz  pre  nego  bilo  šta  drugo.

On  se  nasmeja  i  baci  šešir  na  pod.

»Ako je tvoj život takav poraz,  onda  zgazi  moj  še­ šir«,  čikao  me  je,  u  šali.

Iskreno  sam  i  dalje ostao  pri  svome.  Don  Huan  se

uozbilji  i  zakilji.  Rekao  je  kako  verujem  da  je  moj   ži­ vot  poraz   iz   drugih   razloga,   a   ne   zbog   samog  poraza. Onda  me  veoma  hitro   i   sasvim   neočekivano   uhvati   za glavu   pritiskujući   moje   slepoočnice   svojim   dlanovima. Njegov  pogled  postade  plahovit  dok  me  je  gledao.  Ja  od straha  nesvesno   duboko   uzdahnuh.   On  pusti   moju   gla­ vu  pa  se  nasloni  na  zid  gledajući  me  i  dalje.  Sve  je  te pokrete  izveo   tako  brzo  da  sam  ja,  u  času  kad   se  on opustio  i  zavalio  naslanjajući  se  udobno  na  zid,  tek  upo-

la  uvukao  vazduh  u  onom  uzdahu.  Bio  sam  ošamućen, osećao se nelagodno.

»Ja  vidim  jednog  malog  dečaka  kako  plače«,   reče don  Huan  malo  zatim.

Ponovio je to više puta kao da ja nisam  razumeo. Imao sam utisak da on to govori o meni kao o  malom dečaku koji plače, pa zato  nisam  obraćao  naročitu pažnju.

»Hej!« uzviknu on, zahtevajući od mene pun u kon­ centraciju.  »Ja  vidim  malog  dečaka  kako  plače.«

Upitah ga jesam li ja taj dečak, i on  reče  da  nisam. Zatim sam ga pitao da li on to vidi neki prizor  iz  mog života,  ili  je  to,   možda,   neka   njegova   uspomena.   Nije mi   odgovorio.

»Vidim malog dečaka«, rekao je opet, »i  on  plače, plače.«

»Da  li  poznajem  tog  dečaka?«

»Poznaješ.«

»Je  li  to  moj   sinčić?«

»Nije.«

»Da  li  on  sada  plače?«

»Da, sada plače«, reče s pouzdanjem.

Pomislih da se don Huanu ukazala vizija nekog de­ čaka koga poznajem i koji tada, u tom trenutku, plače. Navedoh imena  sve  dece  koju  poznajem,  ali  on  reče  da ta deca nisu  ni  u  kakvoj  vezi  s  mojim  obećanjem,  dok je ono  dete  koje plače veoma važno za to  obećanje.

Don Huanove reci učiniše  mi  se  nerazumne.  Rekao je prvo da sam u detinjstvu nekome nešto  obećao,  a onda da je dete koje  u tom  času  plače  veoma  važno  za to moje obećanje. Rekao sam  mu  da  tu  nema  logike. On mirno ponovi da »vidi«  mališana koji u  to m  trenut­ ku plače, i  da je taj  dečkić povređen.

Trudio sam se svim  silama  da  te  njegove  reči  neka­ ko  sistematski  sredim,  ali  nisam  mogao  da  ih  dovedem u  vezu  ni  sa  čim  čega  sam  bio  svestan.

»Predajem se«, rekoh, »zato što ne  mogu  da  se  se- tim da sam dao neko važno obećanje bilo kome, a po- najmanje  nekom  detetu.«

On opet zaškilji očima i reče da je  to  dete koje baš u  tom  trenutku plače jedno  dete  iz  mog  detinjstva.

»On je bio dete u mom detinjstvu  i  sada  još  pla­ če?«  upitah  ga.

»On  je  dete  koje  sada  plače«,  ponovi  on  uporno.

»Shvataš  li  ti  šta  govoriš,  don  Huane?«

»Shvatam.«

»Tu nema logike. Kako on može  da  bude  dete  sada ako  je  bio  dete  kad  i  ja?«

»On  je   dete  i   sada  plače«,   reče   on   tvrdoglavo.

»Objasni  mi  to,  don  Huane.«

»Ne.  Ti  to  moraš  meni  objasniti.«

Ni za šta na svetu nisam mogao da se setim na šta cilja.

»On plače! Plače!« govorio je don Huan  i  dalje to­ nom koji hipnotiše. »I on te sada grli. Povređen je! Po- vređen! I gleda u tebe. Osećaš li već njegov pogled? On kleči i grli te. Mlađi je od tebe. Dotrčao je do tebe. Ali njegova ruka je slomljena. Osećaš li njegovu ruku? Taj mališan ima nos kao dugmence. Da. To je nos nalik na dugme.«

Meni tada poče da zuji  u  ušima  i  ja  više  nisam  ose- ćao da sam  u  don  Huanovoj  kući.  Reči  »nos  kao  dug­ me« smesta su me prebacile u jedan prizor iz mog de­ tinjstva. Poznavao sam jednog dečaka  s  nosem  kao  dug­ me!  Don  Huan  je  zašao  u  jedan  od  najskrovitijih   ku­ tova moga života.  Znao  sam  sad  o  kome  on  to  obeća­ nju govori. Obuze me ushićenje, pa očajanje i strahopo­ štovanje prema don Huanu zbog njegovog izvanrednog podviga. Kako je, do đavola, mogao znati za dečaka s nosem poput  dugmeta  iz  mog  detinjstva?  Uspomena  ko­ ju je don Huan  oživeo  toliko  me  uzbudila  da  me  seća- nje  prenelo  u  vreme  kad  sam  imao   8   godina.  Moja majka nas je napustila dve godine pre  toga  i  ja  sam proveo najgroznije godine svog života  idući  od  jedne majčine sestre do druge; one su  savesno  obavljale  du­ žnost  majčinih  zamenica  i  svaka  od  njih  se  po  2   me- seca starala o meni. Sve su te tetke imale  brojne  sop- stvene  porodice,  i  bez  obzira  na  to  koliko  su  se  brinule o meni i trudile da  me  zaštite,  ja  sam  morao  da  se  bo­ rim   sa   dvadeset   dvoje   njihove   dece.   Njihova   surovost

bila je ponekad  zaista čudna. Osećao sam da sam okru­ žen neprijateljima, i u teškim godinama koje su tada nastale vodio sam očajnički i gadan rat s njima. Na kra­ ju pošlo mi je za rukom, ni sam ne znam kako, da po­ korim sve svoje rođake. Zaista sam  ih  pobedio.  Nisam više imao ozbiljnih takmaca. Međutim, ja to nisam znao, niti sam umeo da obustavim svoj rat koji se logično preneo  i  na  školski  teren.

Đaci u učionicama seoskih škola koje  sam  pohađao bili su izmešani, tako da su oni iz prvog razreda bili odvojeni od đaka iz trećeg samo prostorom između klu­ pa. Tu sam se upoznao s  onim mališanom pljosnata no­ sa koga su zadirkivali davši mu nadimak  »Dugmetaš«. Išao je u prvi razred. Ja sam ga zadirkivao onako,  bez ikakve naročite namere, ali on me je, izgleda, voleo bez obzira na sve što sam  mu  činio.  Pratio  me  svuda  pa čak nije  odao da sam ja  kriv za neke izgrede koje nas­ tavnici nisu mogli da razjasne. A ja sam ga ipak zadir­ kivao. Jednog dana sam se namerno spotakao o  jednu tešku uspravno postavljenu  školsku  tablu  i  ona  je  pala na njega; klupa u kojoj je  sedeo  malo  je  ublažila  uda­ rac, ali tabla je  ipak slomila  njegovu ključnu  kost.  Pao je. Pomogao sam mu da ustane i video strah i bol u njegovim očima dok me gledao i držao se za mene. Šok od toga što ga vidim razdiranog bolom, s osakaćenom rukom, bio je toliki da ga nisam mogao podneti. Godi­ nama sam se mučki borio  sa  svojim  rođacima  i  pobe­ dio sam ih; savladao sam svoje neprijatelje;  osećao sam se zadovoljan i snažan sve dok  slika tog uplakanog ma­ liše s nosem kao dugme nije uništila moje  pobede. Tog časa napustio sam bitku. Odlučio sam da kako znam i umem nikada više  ne  pobedim  u  borbi.  Mislio  sam  da će morati da mu odseku ruku  i  zavetovao  sam  se  da više nikada, ako se mališan izleči, neću odneti nijednu pobedu. Odrekao sam  se  pobeda  njega  radi.  Tako  sam to  tada  shvatio.

Don Hua n je otvorio gnojnu ranu u mo m životu. Vrtelo mi se u glavi, bio sam preneražen.  Ophrva  me talas teške tuge i ja joj se predadoh. Osećao sam na plećima  svu  težinu  svojih  postupaka.  Uspomena  na  tog

mališana s nosem poput dugmeta, koji  se  zvao  Hoa- kin, tako me silno ražalostila da  sam  zaplakao.  Rekoh don Huanu koliko mi je žao tog dečaka, tog malog Hoa- kina, koji nikada nije  ništa  imao,  pa  ni  novca  za  leka- ra, dečaka  čija  ruka  nije  nikada  nameštena  kako  treba. A sve što sam zauzvrat mogao da mu dam bile su deti- njaste pobede. Silno  sam se stideo.

»Smiri se, šašavko« ,reče don Huan zapovedničkim tonom.  »Dao  si  mu  dosta.  Tvoje  pobede  su  bile  snažne i bile su tvoje. Dosta si dao. Sad moraš da promeniš obećanje.«

»Kako  da  ga  promenim?  Da  samo  tako  kažem?«

»Takvo obećanje ne može se tek tako promeniti. Možda ćeš uskoro saznati kako treba da ga  promeniš. Tada  ćeš  možda  čak  i  progledati.«

»Možeš li  da mi  daš neki  savet,  don Huane?«

»Moraš  strpljivo  da  čekaš,  znajući  da  čekaš,  i  zna­

jući  šta  čekaš.  Tako  ratnici  postupaju.  A  ako  je  reč  o

tome  da  treba  da  ispuniš  svoje  obećanje,  onda  moraš

biti  svestan  da  ga  ispunjavaš.  Zatim  će  doći  vreme  kad

će  tvoje  čekanje  već  biti  stvar  prošlosti  i  tada  više  ne­

ćeš  morati  da  održiš  reč.  Ništa  ti  ne  možeš  učiniti  za

život  tog  mališana.  Samo  on  može  da  te  oslobodi  obe­

ćanja.«

»Ali  kako   on  to   može?«

»Na taj način što će naučiti da ništa više ne  želi. Dokle god bude mislio da je žrtva, život će  mu biti  pa­ kao. A dokle god i ti budeš tako mislio, vezivaće te obe­ ćanje koje si dao. Razlog naše nesreće je želja. Ali kad bismo  naučili  da  se  odreknemo  svih  želja, onda  bi  nam i ono najmanje što dobijemo bilo pravi dar. Smiri se poklonio si Hoakinu lep dar. Biti  siromašan ili  oskude- vati  samo je ideja,  a  to  je  i mržnja,  glad  i bol.«

»Ne mogu to iskreno da poverujem, don Huane. Kako glad i bol mogu da budu samo ideje?«

»Za mene su to sada samo ideje. To je sve što znam. Toliko sam postigao. Sposobnost  da  to  učinimo  je  sve što  imamo  da  bismo  se  suprotstavili  silama  života, znaš;  bez te moći mi smo smeće, pra h na vetru.«

»Ne sumnjam da si ti to postigao, don  Huane,  ali kako bi to mogao da učini običan čovek kao što  sam ja ili mali  Hoakin?«

»Naše je da se kao pojedinci opiremo silama svog života. To sam ti već bezbroj puta rekao: samo  ratnik može  da  se  održi  u  životu.  Ratnik  je  svestan  da  čeka i zna  šta čeka,  i  dok  čeka,  on  ništa  ne želi  tak o  da mu je sve što  dobije,  pa makar to bilo i nešto  najbeznačaj- nije, više nego što  može  da  primi.  Ako  mu  je  potrebno da jede, snaći će se, zato što nije gladan; ako ga zaboli neki deo tela,  naći  će  način  da bol  ublaži,  zato  što  on ne pati. Biti gladan ili osećati bol znači da se čovek opustio i da više nije ratnik; ako  se to desi, uništiće ga sile  bola  i  gladi.«

Želeo sam da i dalje s  njim  raspravljam  o  tome,  ali sam  odustao  shvativši   da   raspravljanjem   podižem   bra­ nu kojom sebe štitim od poražavajuće  snage  don  Hua- novog izvanrednog podviga koji me je dirnuo  tako  du­ boko i silno.  Otkud  je  znao?  Pomislih  da  sam  mu  mož­ da u jednom od onih mojih dubokih stanja ne-obične stvarnosti  sam  ispričao  tu  priču  o  mališanu  s  nosem poput  dugmeta.  Ne  sećam   se   da   sam   mu   to   ispričao, ali razumljivo je što se u takvim okolnostima  ne  mogu svega   setiti.

»Otkuda  si znao za to  moje  obećanje,  don  Huane?«

»Video  sam  ga.«

»Jesi li ga video kad sam uzimao  Meskalito,  ili  kad sam   pušio   tvoju   mešavinu?«

»Video  sam   ga  sada.   Danas.«

»Jesi  li  video  sve  to?«

»Eto, opet ti. Rekao sam ti već, ne  vredi  pričati  o tome  kako  je  to  kad  vidiš.  To  nije  ništa.«

Više nisam insistirao. Emocionalno sam to prihvatio.

»I ja sam se jednom zavetovao«, iznenada reče don Huan.

Trgoh   se  od  njegova  glasa.

»Obećao sam ocu da  ću  svoj  život  posvetiti  tome da uništim njegove  ubice.  Godinama  sam  u  sebi  nosio to obećanje. Sada je  ono  izmenjeno.  Više  mi  nije  stalo do  toga  da  uništim    bilo  koga.  Ne  mrzim  Meksikance.

Ne mrzim nikoga. Iskustvom sam saznao da su bezbroj­ ne staze kojima čovek u životu hodi sve podjednake. Tlačitelji i  potlačeni  na  kraju  se  sretnu  i  jedino  što  je u  tom  životu značajno  jeste upravo  to  što  je  i  za jedne i za druge suviše kratak.  Danas  sam  tužan,  ali  ne  zato što su mi  majka  i otac  umrli  onako kako su umrli;  tu­ žan sam zato što su bili Indijanci. Živeli  su  kao  Indi­ janci i umrli kao  Indijanci,  a da nikada  nisu saznali  da su  pr e  svega  ljudi.«