Dodatak A

ZNAČAJ VEDANA U UČENJU BUDDHE

Učenje Buddhe je sistem razvijanja samospoznaje kao sredstva za sopstvenu transformaciju. Ostvarenjem doživljenog razumevanja stvarnosti naše sopstvene prirode, možemo eliminisati pogrešna shvatanja zbog kojih pogrešno postupamo i postajemo nesrećni. Učimo da postupamo u skladu sa stvarnošću i tako vodimo produktivne, korisne i srećne živote.

U Satipatthana sutti, (Govor o uspostavljanju svesnosti), Buddha je izložio praktičan metod za razvoj samospoznaje kroz samoposmatranje. Ta tehnika je Vipassana meditacija.

Svaka namera da posmatramo istinu o sebi odmah otkriva da ono što zovemo "sopstvo" ima dva aspekta, fizički i psihički, telo i um. Moramo naučiti da posmatramo oboje. Ali, kako zaista možemo doživeti stvarnost tela i uma? Prihvatanje objašnjenja drugih nije dovoljno, kao ni zavisnost od samo intelektualnog znanja. Obe stvari mogu nas uvesti u posao samoistraživanja, ali svako od nas mora istražiti i doživeti stvarnost neposredno u okviru sebe.

Svi doživljavamo stvarnost tela osećajući ga uz pomoć fizičkih oseta koji se u njemu javljaju. I zatvorenih očiju znamo da imamo ruke, ili neke druge delove tela, jer ih osećamo. Kao što knjiga ima spoljni oblik i unutrašnji sadržaj, fizička struktura ima spoljnu, objektivnu stvarnost – telo (kaya) – i unutrašnju, subjektivnu stvarnost oseta (vedana). Knjigu upoznajemo čitanjem svih reči u njoj; telo doživljavamo preko oseta. Bez oseta nema neposrednog znanja o fizičkoj strukturi. Oseti i fizička struktura su neodvojivi.

Slično, psihička struktura može se analizirati po formi i sadržaju: um (citta) i sve što se pojavi u umu (dhamma) – bilo kakva misao, emocija, sećanje, nada, strah, bilo kakav mentalni doživljaj. Kako se telo i oseti ne mogu doživljavati odvojeno, isto tako ne možemo posmatrati um odvojeno od njegovog sadržaja. Ali, um i materija takođe su

blisko povezani. Sve što se desi u jednom, odražava se u drugom. To je bilo ključno Buddhino otkriće, od vrhunskog značaja u njegovom učenju. Kako je on to objasnio: – Sve što nastaje u umu praćeno je osetima.1 Zato posmatranje oseta predstavlja sredstvo za istraživanje celokupnosti čovekovog bića, fizičkog kao i mentalnog.

Ove četiri dimenzije stvarnosti zajedničke su svakom ljudskom biću: fizički aspekt tela i oseta, psihički aspekt uma i njegovog sadržaja. Oni čine četiri dela Satipatthana sutte, četiri avenije za uspostavljanje svesnosti, četiri pogodna pristupa za posmatranje ljudskog fenomena. Da bi istraživanje bilo kompletno, svaki aspekt mora biti doživljen. A sva četiri mogu se doživeti posmatranjem vedana.

Iz tog razloga Buddha je posebno naglasio značaj svesnosti vedana. U Brahmajala sutti, jednoj od njegovih najznačajnijih rasprava, rekao je: Prosvetljeni čovek postao je oslobođen i slobodan od svih vezivanja videvši da su ona u stvari nastajanje i prolaženje oseta, osetivši njihov smisao, opasnost koja od njih preti, oslobođenje od njih.2  Svesnost vedana, kazao je, preduslov je za razumevanje Četiri plemenite istine: "Čoveku koji doživljava osete pokazujem način kako da shvati šta je patnja, njen uzrok, njeno ukidanje i put koji vodi ka njenom ukidanju."3

Šta su zapravo vedana? Buddha je to opisao na razne načine. Uključio je vedane u četiri procesa koji čine um (vidi glavu II). Međutim, kada ih preciznije definiše, govori da imaju i mentalni i fizički aspekt.4 Sama materija ne može ništa osećati ako um nije prisutan; na primer, u mrtvom telu nema oseta. Um je taj koji oseća, ali ono šta oseća, ima jedan neodvojiv fizički element.

Taj fizički element od centralnog je značaja u upražnjavanju Buddhinog učenja. Smisao prakse je da u nama razvije sposobnost da se nosimo sa svim usponima i padovima života na uravnotežen način. To učimo u meditaciji smirenim posmatranjem svega što se u nama dešava. Tom smirenošću možemo razbiti naviku slepog reagovanja i umesto toga odabrati najkorisniju akciju u bilo kojoj situaciji.

Sve što doživljavamo u životu dolazi kroz šest vrata percepcije, pet fizičkih čula i um. Prema Lancu uslovljenog nastajanja, čim naiđemo na neku pojavu, fizičku ili mentalnu, stvara se oset. Ako ne obraćamo pažnju na ono što se događa u telu, ostajemo, na nivou svesti, nesvesni oseta. U mraku neznanja počinje nesvesna reakcija na osete, trenutno dopadanje ili nedopadanje, koje se razvija u žudnju ili odbojnost. Ta reakcija se

ponavlja i pojačava nebrojeno puta dok ne izbije u svesni um. Ako pridajemo značaj samo onom što se dešava u svesnom umu, postajemo svesni procesa tek kad se reakcija odigrala i dobila opasnu snagu, dovoljnu da nas preplavi. Dozvoljavamo varnici oseta da zapali besnu vatru pre nego što pokušamo da je ugasimo, nepotrebno stvarajući sebi teškoće. Ali, ako naučimo da objektivno posmatramo osete, dozvoljavamo svakoj varnici da izgori bez stvaranja velikog požara. Dajući značaj fizičkom aspektu, postajemo svesni vedana čim nastanu, i možemo sprečiti bilo kakvu reakciju.

Fizički aspekt vedana posebno je značajan jer daje živ, opipljiv doživljaj nestalnosti u nama. U nama se svakog trenutka dešavaju promene, koje se manifestuju u igri oseta. To je nivo na kome se nestalnost mora doživeti. Posmatranje stalno promenjivih oseta omogućava shvatanje naše sopstvene promenjive prirode. To shvatanje čini očiglednim jalovost vezivanja za nešto što je prolazno. Na taj način neposredno iskustvo anicce automatski sprečava vezivanje i kroz to ne samo što sprečavamo nove reakcije žudnje i odbjnosti, već takođe eliminiše samu naviku reagovanja. Tako postepeno oslobađamo um od patnje. Ako se ne uključi njihov fizički aspekt, svesnost vedana ostaje parcijalna i nekompletna. Zato je Buddha stalno naglašavao značaj doživljaja nestalnosti kroz fizičke osete. Rekao je,

Oni koji stalno čine napore da usmere pažnju prema telu,

oni koji odustanu od nezdravih akcija i teže da rade ono sto treba da se radi,

takvi ljudi, svesni, sa punim razumevanjem, oslobađaju se svojih nečistoća.5

Uzrok patnje je tanha, žudnja i odbojnost. Obično se dešava da reagujemo sa žudnjom i odbojnošću prema raznim objektima koji do nas dolaze kroz fizička čula i um. Međutim, Buddha je pronašao da između objekta i reakcije postoji određena veza: vedana. Mi ne reagujemo na spoljnu stvarnost već, na osete u nama. Kada naučimo da posmatramo osete bez reagovanja žudnjom i odbojnošću, ne pojavljuje se uzrok patnje, i patnja nestaje. Zato je posmatranje vedana od suštinskog značaja za praktikovanje Buddhinog učenja. Da bi svesnost vedana bila kompletna, posmatranje mora biti na

nivou fizičkih oseta. Svesnošću fizičkih oseta, prodiremo do korena problema i uklanjamo ga. Možemo posmatrati sopstvenu prirodu do najvećih dubina i osloboditi se patnje.

Shvatanjem centralnog značaja posmatranja oseta u Buddhinom učenju, dobijamo novi uvid u Satipatthana suttu.6 Diskusija počinje iznošenjem ciljeva satipatthane, uspostavljanja svesnosti: "pročišćenje bića; prevazilaženje tuge i žaljenja; upražnjavanje puta istine; neposredan doživljaj krajnje realnosti, nibbane." Zatim je kratko dato kako da se ostvare ti ciljevi: Meditant živi marljivo sa potpunim razumevanjem i svesnošću, posmatrajući telo u telu, posmatrajući osete u osetima, posmatrajući um u umu, posmatrajući sadržaj uma u sadržaju uma, odbacivši žudnju i odbojnost prema svetu.7

Šta se misli sa "posmatrajući telo u telu, osete u osetima," i tako dalje? Za Vipassana meditanta izraz je kristalno jasan. Telo, oseti, um i sadržaj uma četiri su dimenzije ljudskog bića. Da bi ispravno shvatili pojavu čoveka, svako od nas mora doživeti vlastitu realnost neposredno. Da bi ostvario to neposredno iskustvo, meditant mora razviti dva kvaliteta: svesnost (sati) i potpuno razumevanje (sampajanna). Rasprava se zove "Uspostavljanje svesnosti", ali svesnost je nekompletna bez razumevanja, uvida u dubinu naše sopstvene prirode, u nestalnost pojave koju zovemo "Ja". Upražnjavanje satipatthane omogućava meditantu da shvati svoju, u suštini prolaznu, prirodu. Kada se ostvari to lično shvatanje, svesnost je čvrsto uspostvljena – ispravna svesnost koja vodi oslobođenju. Onda žudnja i odbojnost same po sebi iščezavaju, ne samo prema spoljnjem svetu već i prema unutrašnjem, u kome su žudnja i odbojnost najdublje ukorenjene, u nepromišljenom, instinktivnom vezivanju za telo i um. Sve dok postoji to osnovno vezivanje, ne možemo se osloboditi patnje.

"Rasprava o uspostavljanju svesnosti" prvo razmatra posmatranje tela. To je najočigledniji aspekt mentalno-fizičke strukture i stoga pogodno polazište za početak posla na samoposmatranju. Odavde se prirodno razvija posmatranje oseta, uma i sadržaja uma. Rasprava objašnjava nekoliko načina za početak posmatranja tela. Prvi i najuobičajeniji je svesnost disanja. Drugi način je obraćanje pažnje na telesne pokrete. Međutim, bez obzira odakle započnemo putovanje, postoje određene faze koje moramo proći na putu ka krajnjem cilju. One su opisane u paragrafu koji je u tekstu od ključnog značaja:

Na taj način on boravi posmatrajući telo u telu interno ili eksterno, ili i interno i eksterno. On boravi posmatrajući pojavu nastajanja u telu. On boravi posmatrajući pojavu prolaženja u telu. On boravi posmatrajući pojavu nastajanja i prolaženja u telu. Sada, javlja mu se svesnost: Ovo je telo. Ta svesnost razvija se do te mere da ostaje samo razumevanje i posmatranje, i on boravi nevezan ne prijanjajući ni za šta na svetu.8

Veliki značaj ovog odlomka vidi se u tome što se on ponavlja ne samo na kraju svakog dela razmatranja kod posmatranja tela, već i u sledećim delovima diskusije koji se odnose na posmatranje oseta, uma i sadržaja uma. (U poslednja tri odeljka, reč "telo" zamenjena je rečima "oseti," "um," i "sadržaj uma" respektivno.) Odlomak tako opisuje zajedničku osnovu prakse satipatthane. Zbog teškoća koje pokazuje, njegova interpretacija široko se menjala. Međutim, teškoće nestaju ako se shvati da se odlomak odnosi na svesnost oseta. U praktikovanju satipatthane, meditanti moraju ostvariti opsežan uvid u vlastitu prirodu. Posmatranje oseta je sredstvo prodornog uvida, koje uključuje posmatranje i ostale tri dimenzije ljudskog fenomena. Mada se prvi koraci mogu razlikovati, posle određene tačke praksa mora uključiti svesnost oseta.

Zato, objašnjava odlomak, meditanti počinju posmatranjem oseta koji nastaju unutar tela, ili spolja, na površini tela, ili i jedno i drugo. To znači, od svesnosti oseta u nekim delovima tela, a u drugim ne, postepeno razvijaju sposobnost da prate osete u celom telu. Kada počnu sa praksom, mogu prvo doživeti osete intenzivne prirode koji nastaju i izgleda kao da traju neko vreme. Meditanti su svesni njihovog nastajanja i, posle nekog vremena, njihovog prolaženja. Na tom stepenu još doživljavaju očiglednu realnost tela i uma, njihovu integrisanu, naizgled čvrstu i trajnu prirodu. Ali, nastave li sa praksom, dolaze do stepena na kome se čvrstoća spontano rastvara, i um i telo dožvljavaju se u svojoj pravoj prirodi, kao masa vibracija, koje nastaju i prolaze svakog trenutka. Sa tim iskustvom meditant najzad razume šta su ustavari telo, oseti, um i sadržaj uma: neprekidan tok bezličnih, stalno promenjivih pojava.

Ovo neposredno poimanje krajnje stvarnosti uma i tela postepeno ruši naše obmane, pogrešne predstave i predubeđenja. Čak i ispravne koncepcije koje su prihvaćene samo verovanjem ili intelektualnom dedukcijom, sada kada su doživljene,

poprimaju novo značenje. Postupno, posmatranjem unutrašnje realnosti, eliminišu se sve uslovljenosti koje iskrivljuju percepciju. Ostaju samo čista svesnost i mudrost.

Kako neznanje nestaje, osnovne tendencije žudnje i odbojnosti se brišu i meditant se oslobađa svih vezivanja – od čega je najdublje vezivanje za unutrašnji svet sopstvenog tela i uma. Kada se to vezivanje ukloni, nestaje patnja i postajemo oslobođeni.

Buddha je često govorio: Šta god da osećamo to je patnja.9 Zato su vedana idealno sredstvo za istraživanje istine patnje. Neprijatni oseti očigledno su patnja, ali i najprijatniji oseti takođe su oblik suptilne uzbuđenosti. Nijedan oset nije trajan. Ako se vežemo za prijatne osete, kada prođu ostaje patnja. Tako svaki oset sadrži seme patnje. Zato dok je govorio o putu za oslobođenje od patnje, Buddha je govorio o putu za nastajanje vedana i njihovo nestajanje.10 Sve dok ostajemo u polju uslovljenosti uma i materije, postoje oseti i patnja. Oni nestaju samo kada transcendiramo tu ravan da bi doživeli krajnju istinu nibbane.

Buddha je rekao:

Čovek ne primenjuje Dhammu u životu ako mnogo govori o njoj.

Međutim, mada je neko mogao čuti malo o njoj,

ako on vidi Prirodni zakon uz pomoć sopstvenog tela, onda on zaista živi u skladu sa njim,

i nikad ne može zaboraviti Dhammu.11

Naša sopstvena tela nose svedočanstvo istine. Kad meditanti otkriju unutrašnju istinu, ona za njih postaje stvarna i žive prema njoj. Svi možemo ostvariri tu istinu, posmatranjem oseta u sebi, i na taj način možemo se osloboditi patnje.