Zloba i škodljive veštine paklenih Duhova

zadao strah rđavima. Međutim, onaj ko je upoznat s duhovnim znaćenjem Reći znaće šta to znaći, i neće misliti da je tu reć o stvarnom škrgutu zuba ili o nekakvom užasu koji se oseća kada se on ćuje. Jer svaki izraz u Reći sadrži duhovno znaćenje, pošto je Reć u sebi duhovna; a ono što je duhovno, može se izložiti samo pomoću onoga što je prirodno, jer ćovek u Prirodnom svetu misli iz Prirodnog sveta. Stoga će biti rećeno šta se misli pod većnim ognjem   i pod škrgutom zuba u koje Duhovi ljudi ulaze posle smrti, odnosno koje njihovi Duhovi, tada u Duhovnom svetu, moraju da trpe.

567. Postoje dva izvora topline, jedan je Sunce Neba koje je Gospod, a drugi je sunce na svetu. Toplina koja je od Sunca Neba, to jest od Gospoda, jeste duhovna toplina; u suštini, ona je ljubav (vidi napred, br. 126-140); a toplina koja je od sunca na svetu jeste prirodna toplina, i u suštini nije ljubav već samo služi kao prijemnik duhovne topline. Da je ljubav u suštini toplina, može se utvrditi po tome što se i um i telo njome zagrevaju, u skladu s njenim

stepenom i kakvoćom, a ovo ćovek oseća i zimi i leti. Zagrevanje krvi dolazi sa istog izvora. Da prirodna toplina   koja dolazi od sunca na svetu služi duhovnoj toplini kao prijemnik, jasno je po toplini tela koja se javlja kao  posledica topline duha (animus), i koja je neka vrsta zamene za tu toplinu u telu. Ovo se naroćito vidi po   uspaljivanju životinja u proleće i u leto, kada se obnavljaju njihove ljubavi. Ne ćini to prirodna toplina, ali ona priprema njihova tela da prime toplinu koja se uliva iz Duhovnog sveta; jer Duhovni svet se uliva u Prirodni svet    kao uzrok u posledicu. Onaj ko veruje da prirodna toplina uzrokuje ove ljubavi, taj se vrlo vara, jer postoji uticaj iz Duhovnog sveta u Prirodni, a ne iz Prirodnog u Duhovni; a pošto sva ljubav pripada samom životu, to je ona duhovna. Dalje, onaj ko veruje da bilo šta nastaje u Prirodnom svetu bez uticaja iz Duhovnog sveta, taj se vara, jer  sve što je prirodno postaje i traje samo od onoga što je duhovno. Štaviše, stvorenja u biljnom carstvu oplođavaju se zbog uticaja iz Duhovnog sveta. Prirodna toplina u proleće i u leto samo priprema semenje u njegovom prirodnom obliku, šireći ga i otvarajući kako bi moglo da primi uticaj iz Duhovnog sveta koji deluje kao uzrok. Ovo je izneseno kako bi se znalo da postoje dve vrste topline, duhovna i prirodna; i da je duhovna toplina od sunca na svetu, i da uticaj i sledujuće sadejstvo proizvode ućinke koji se vide pred oćima na svetu.

568. Duhovna toplina u ćoveku jeste toplina njegovog života, jer, kao što je rećeno, ona je u suštini ljubav. Pod

“ognjem” se u Reći misli na tu toplinu, na ljubav ka Gospodu i ljubav prema bližnjemu misli se pod izrazom “nebeski oganj”, da bi se izrazom “pakleni oganj” oznaćavala ljubav prema sebi i prema svetu.

569. Pakleni oganj ili (paklena) ljubav potiću iz istog izvora kao i nebeski oganj i (nebeska) ljubav, to jest od Sunca

Neba ili od Gospoda; ali ta ljubav postaje paklenska zbog onih koji je primaju. Jer svaki uticaj iz Duhovnog sveta   trpi promene u skladu s oblicima primanja, isto kao što biva s toplinom i svetlošću na svetu. Toplina sunca uliva se u trave i u cveće i tako stvara rastinje, izvlaćeći blage i slatke mirise; ali ista ta toplina uliva se i u izmet i trulež, izazivajući tako truljenje, izvlaćeći odvratan smrad. Na slićan naćin ista svetlost istoga sunca stvara negde lepe i prijatne boje, a na drugome mestu nelepe i neprijatne boje. Isto važi i za Svetlost i Sunce Neba, koji su Ijubav. Kada toplina, odnosno ljubav, iz Sunca Neba utiću u dobra, što znaći u dobre ljude, Duhove i Anđele, one ćine da se ta dobra umnožavaju; ali u rđavima one izazivaju suprotno dejstvo, jer njihova zla ili guše ili izokreću tu Ijubav. Na slićan se naćin Svetlost Neba uliva u istine dobra, dajući tako razum i mudrost; ali kad se uliva u obmane zla,  pretvara se u bezumlje i uobrazilju raznih vrstŠ. Tako je u svakom slućaju ishod onakav kakvo je primanje.

570. Kao što je pakleni oganj ljubav prema sebi i prema svetu, takva je i svaka požuda ove ljubavi, pošto je požuda ova ljubav u trajanju, jer ono što ćovek voli, on za tim neprekidno žudi. Pakleni oganj je i uživanje, jer ono što   ćovek voli i za ćim žudi, to on oseća kada ga stekne kao nešto oćaravajuće. Uživanje ćovekovog srca je upravo sa toga izvora. Paklena vatra je, dakle, požuda i uživanje koji za svoj izvor imaju ove dve ljubavi. Zla koja se izlivaju   iz ovih ljubavi jesu preziranje drugih ljudi, neprijateljstvo prema onima koji im ne služe, zavist, mržnja i osveta, a iz ovih nasilništvo i okrutnost; a što se tiće Božanskog, to su poricanje i sledujući prezir, ismevanje i odricanje bilo kakve vrednosti onim stvarima koje pripadaju Crkvi; posle smrti, kada ćovek postane Duh, ova zla se pretvaraju u bes i mržnju protivu svetih stvari (vidi br. 562). I pošto ova zla neprekidno odišu razaranjem i mržnjom prema   onima koje oni smatraju neprijateljima, i protivu kojih plamte željom za ubijanjem i osvetom, to je uživanje   njihovog života u tome da žele da razore i ubiju, a ukoliko to ne mogu, onda žele da napakoste, da povrede i da postupaju okrutno. Takvo je znaćenje ognja u Reći, gde se radi o zlu i o Paklovima, pa ću ovde kao potvrdu navesti neka mesta:

“... Jer su svikoliki licemjeri i zlikovci i svaka usta govore nevaljalstvo... Jer će se razgorjeti bezbožnost kao oganj, koji sažeže ćkalj i trnje, pa upali gustu šumu, te otide u dim visoko.... I narod će biti hrana ognju, niko neće požaliti brata svojega” (Isaija 9. 17-19).

“I ućiniću ćudesa na nebu i na zemlji, krv i oganj i pušenje dima. Sunce će se pretvoriti u tamu...” (Joilo 2. 30, 31). “...i prah njezin u sumpor, i zemlja će njihova postati smola razgorjela. Neće se gasiti ni noću ni danju, dovijeka će

se dizati dim njezin...” (Isaija 34. 9, 10).

“Jer, gle, ide dan, koji gori kao peć, i svi će ponositi i svi koji rade bezbožno biti strnjika, i upaliće ih dan koji ide...” (Malahija 4. 1).

“...Pade, pade Vavilon veliki, i posta stan đavolima ... I vikahu, videvši dim gorenja njezina... I dim njezin izlažaše va vijek vijeka” (Otkr. 18. 2, 18; 19. 3).

“I otvori studenac bezdana, i iziđe dim iz studenca kao dim velike peći, i pocrnje sunce i nebo od dima studenćeva” (Otkr. 9. 2). “...i iz usta njihovijeh izlažaše oganj i dim i sumpor; i od ova tri zla pogibe trećina ljudi, od ognja i od dima i od sumpora što izlažaše iz usta njihovijeh” (Otkr. 9. 17, 18).

“...ko se god pokloni zvijeri... i on će piti od vina gnjeva Božijega, koje je nepomiješano utoćeno u ćašu gnjeva njegova, i biće mućen ognjem i sumporom...” (Otkr. 14. 9, 10).

poćinju da se bune jedan protivu drugoga i da se međusobno ubijaju. Kada se ispita Unutarnje njihovoga Duha, vidi se da su puni gorke mržnje jedan prema drugom, i da u srcu ismevaju pravdu i poštenje, kao i Samoga Boga, kojega odbacuju kao nešto nevredno pažnje. Ovo se još jasnije može potvrditi ako se posmatraju Društva ovakvih u Paklovima, o ćemu će biti još govora.

561.  Unutarnje misli i osećanja onih koji sebe vole iznad svega okrenute su prema njima samima i prema svetu, i na

taj naćin na suprotnu stranu od Gospoda i od Neba. Posledica toga je to, da su oni obuzeti zlima svih vrsta, i da Božansko ne može da utiće u njih; jer ako i utiće, ono kao da tone u sebićne misli, i biva uprljano, i takođe izmešano sa zlima koja pripadaju Vlastitom ćovekovom. Eto zbog ćega ovakvi u drugom životu gledaju na suprotnu stranu od Gospoda a prema gustim tminama koje su tamo umesto sunca sveta i koje su izravno protivne Suncu u Nebu koje je Gospod (vidi napred br. 123). “Guste tmine” oznaćavaju zlo, a “sunce sveta” ljubav prema sebi.

562.  Uopšte uzev, zla onih koji su u ljubavi prema sebi jesu preziranje drugih, zavist, neprijateljstvo prema onima koji se s njima ne slažu, mržnje raznih vrsta, osveta, lukavstvo, prevara, nemilosrdnost i okrutnost; a što se tiće vere, to je ne samo prezir prema Bogu i Božijim stvarima koje su istine i dobra Crkve, nego i bes protivu njih. Kad ćovek postane Duh, ovo se neprijateljstvo okreće u mržnju; i tada ne samo da ne može da sluša o ovim istinama i dobrima, nego i plamti mržnjom protivu svih koji priznaju Boga i mole mu se. Razgovarao sam s jednim Duhom, koji je na svetu bio na vlasti, a voleo sebe više nego ostali; kad je ovaj samo ćuo da neko pominje Boga, a naroćito kad ga je ćuo kako pominje Gospoda, toliko se uzbudio mržnjom koja je dolazila od besa, da je prosto kipteo od želje da ga vidi mrtvog; a kada se uzde njegove ljubavi opustiše, zažele da postane sam Ĉavo, kako bi mogao neprekidno  nasrtati na Nebo. Ovo isto žele mnogi pripadnici Papske religije, kada u drugom životu primete da Gospod ima svu moć, a oni nikakvu.

563.  Pokazali su mi se neki Duhovi u zapadnim oblastima prema jugu, govoreći da su na svetu zauzimali visoke položaje, te da zaslužuju više poštovanja i vlast nad ostalima. Anđeli ispitaše njihovu unutarnju narav i otkriše da   ovi u svojim službama nisu gledali na opštu korist nego na sebe same, tako da su sebe stavljali iznad tih službi. Ali pošto su toliko želeli da budu postavljeni na mesta odakle bi upravljali nad ostalima, bi im dozvoljeno da se   prikljuće onima koji se savetovahu o stvarima od velikog znaćaja; i tada postade jasno da nisu mogli posvetiti ni jednu misao predmetu o kome se raspravljalo, ni da shvate o ćemu je reć, niti su mogli da govore o smislu te stvari, nego su bili u stanju da govore samo u vezi sa sobom, pokazujući želju za delanjem na osnovu svoje povlašćenosti. Stoga bejahu uklonjeni sa te dužnosti i ostavljeni da nađu neki posao na drugome mestu. Tako su išli dalje po zapadnim predelima, gde su ponegde bili primljeni, ali im je svuda bilo rećeno da oni misle samo o sebi, a o poslu samo ukoliko to ima veze s njima, te da su zbog toga glupi i da su kao ćulni i telesni Duhovi. Zbog ovoga, gde god  bi došli, bili bi oterani. Kratko vreme posle toga, viđeni su kako kao siromasi prose milostinju. Tako je bilo jasno da oni koji su u ljubavi prema sebi govore samo iz pamćenja a ne iz razumske svetlosti, bez obzira kako da na svetu izgledaju mudri kada govore iz vatre te ljubavi. Zbog toga, kad im u drugom životu više nije dopušteno da iznose ono što im je u prirodnom pamćenju, oni su gluplji od ostalih, a gluplji su i stoga što su odvojeni od Božanskog.

564.  Postoje dve vrste vladanja, jedno iz ljubavi prema bližnjem, a drugo iz ljubavi prema sebi. U svojoj suštini, one su suprotne. Onaj ko vlada iz ljubavi prema bližnjemu, taj hoće dobro svima, i najviše voli službe, što znaći služiti i biti koristan drugima; a to je hteti dobro drugima i biti koristan Crkvi, ili otadžbini, ili društvu, ili sugrađanima. To    je ono što on voli i u ćemu nalazi uživanje. Pored toga, kada se uspne na viši položaj, on se raduje zbog toga što će tada moći da bude korisniji i da ćini usluge više vrste. Takvo je vladanje u Nebesima. Međutim, onaj ko vlada iz ljubavi prema sebi, taj ne želi nikome dobro osim samome sebi; ako i ćini usluge, on to ćini radi slave i hvale, što   mu je jedini cilj; kada i služi drugima, njegov je krajnji cilj da bude služen, ćašćen, i da i dalje vlada; on teži za položajima ne zato da bi bio koristan svojoj zemlji i Crkvi, nego zato da bi u slavi i poćastima bio iznad ostalih i da  bi kroz njih uživao u svom srcu. Štaviše, ova ljubav za vladanjem nastavlja se u svakome i posle smrti. Tako oni koji su vladali iz ljubavi prema bližnjemu dobijaju vlast u Nebesima; jedino što tamo ne vladaju oni, nego vladaju službe koje oni vole; a kada službe vladaju, tada i Gospod vlada. Međutim, oni koji su vladali iz ljubavi prema sebi dok su bili na svetu, oni posle toga života, to jest u Paklu, žive kao bedni robovi. Video sam mnoge koji su na svetu bili    vrlo moćni, no koji su vladali iz ljubavi prema sebi, kako borave na mestima gde se odlaže izmet.

565.  Što se tiće ljubavi prema svetu: ta ljubav je suprotna nebeskoj u manjem stepenu negoli ljubav prema sebi, jer   su zla koja su u njoj skrivena manja. Voleti svet znaći želeti prigrabiti, bilo kojim sredstvima, bogatstva drugih, takođe voleti bogatstvo, i dozvoliti da ono privuće ćoveka i odvoji ga od duhovne ljubavi, koja je ljubav prema bližnjem, pa prema tome od Neba i od Božanskog. Međutim, ova ljubav je mnogostruka. Postoji ljubav ka bogatstvu koja ima za cilj postizanje poćasti, kada su one jedina svrha. Postoji i ljubav ka poćastima i položajima koja ima za cilj sticanje bogatstva. Postoji ljubav prema bogatstvu radi razlićitih koristi koje pružaju zadovoljstvo na svetu. Postoji ljubav prema bogatstvu radi samoga bogatstva, a to je ljubav tvrdice; i tako dalje. Svrha radi koje se teži bogatstvu naziva se njenom službom; pa prema tome svrha ili služba daju ljubavi njenu kakvoću; jer ljubav je  onakva kakva je njena svrha, dok joj sve ostalo služi samo kao sredstvo.