ŽIVOTNI     SCENARIJI

Eric Berne, utemeljitelj i izvorni stvaratelj programa trans­ akcijske  analize  razvio  je   pojam   životnih   scenarija.   Uočio  je da dio stanovništva  živi  veoma  tragično  i  to  zato  jer  čini  se da  nemaju  izbora.  Oni  su  poput  glumaca  koji   igraju   svoj uloge  određene  scenarijem.  Berne  je  držao  da  većina  stanovnika  živi banalnim ili melodramatskim životom. Melo dramatske je scenarije opisao Thoreau rekavši da mnogi ljudi žive  životima tihog očaja. Berne je smatrao da tek manjina živi autentičnim životima.

Ti su scenariji poput scenarija za film ili igrokaz. Opisuju određenu  vrstu  lika.  Propisuju  što  lik  treba  osjećati,  a  što  ne i kako se treba ponašati u životu. Tragični scenariji  često završavaju ubojstvom ili samoubojstvom; ili životom kronične suicidnosti;   ili   ludilom.

Claude Steiner, terapeut transakcijske analize, govori o tri temeljna  tragična  scenarija:  scenarij   bez pameti  (lud),   scenarij bez ljubavi (ubojstvo ili samoubojstvo) i scenarij bez osjećaja (ovisnosti). Ti se tragični scenariji uspostavljaju kroz posuđivanje naših   osnovnih  moći:   znati,   voljeti  i   osjećati.

Oblikovati  scenarij  je  komplicirano.  Osnovni   mehanizam tog  procesa  ostvaruje   se   posredstvom   izbora   koji   rezultiraju iz   naloga   i   atribucija,   scenarija   uzora   i   životnog   iskustva.

Nalozi

Nalozi potječu  od djeteta u roditelju  utemeljenom  na stidu. Nalozi su obično neverbalni. Preuzimaju oblik  poruk a  nemoj biti; nemoj biti djevojčica; nemoj biti dječak; nemoj biti važan ili uspješan. Svi toksični  scenariji  sadrže  nalog »ne  bud i  ono što jesi«. Nalog postiđuje autentično ja i uzrokuje njegovo raspuknuće.

Atribucije

Atribucije su osvještenije i obično proizlaze iz verbalnog emocionalnog zlostavljanja. Poruke poput : »Kako  možeš  biti toliko blesav ili glup?« ili »Za što ti mozak služi?« pripremaju pojedinca   za   scenarij    bez  pameti.   Poruke   poput   onih:   »Ti

zbilja voliš svoga  brata,  zar  ne?«  ili:  »Nije  moguće  je  da  je moj mali dječak  tako  zločest«  pripremaju  pojedinca  da  nikada ne  zna  kakve  osjećaje  ima  ili  koga  voli.   Poruke   tipa:   »Ma, nisi ti zapravo ljut«, ili: »Nemaš zbog čega plakati« umanjuju osjećaje  i  stvaraju  zbrku.  Atribucije   mogu   doći   neposredno, kao kada mama  kaže  za  vašeg  brata:  »To  je  moje  dijete  koje se zna ponašati«, a za vas: »On je mali zloćko.« Druge vrste roditeljskih  atribucijskih  poruka  jesu:  »Uvijek  ćeš  imati  problema s   učenjem,   težinom,   srdžbom   itd.«,   »Nikada   ništa   od   tebe«,

»Uvijek  si  bio  sebičan.  Jadan  onaj  tko  se  oženi  tobom.«  Ili

»Svaki je muškarac  u  ovoj  obitelji  bio  odvjetnik.«  Ili  »U  ovoj se obitelji nijedna žena nikada nije razvela.« Scenarijske nam poruke  govore   kakvi  smo  ili  koje  bismo   uloge   trebali  igrati u životu. Postiđuju nas onakve kakvi autentično jesmo i stvaraju napuknuće   u   našem  ja.

Uzori

Već sam obradio temu roditeljskih uzora kao dijela pokretnih sila internalizacije stida. Scenarijski se uzori ne ograničavaju samo na roditelje. Mogu  doći iz bajki,  filmova,  s  televizije  ili od drugih aktualnih kulturalnih ili obiteljskih  modela.  Žene koje su imale nepristupačne, nasilne očeve mogu se poistovjetiti s likom iz Ljepotice i zvijeri te ponovno i ponovno interpretirati tu  bajku  udajući  se  za  bestijalna  muškarca.

Ženama se često  nameće  magijsko  vjerovanje  da  će, čekaju li  dovoljno  dugo,  sresti  princa.  Magija  ima  značenje u životima mnogih ljudi utemeljenih  na  stidu.  Skrivajući  se iza maštarija »jednoga  dana...«,  »barem  da...«  i  »kada...« osoba može proživjeti život čekajući dobru vilu. Fantazijska vezanost priprema ljude za magijske transfere u druge fantazijske  veze.

Životna  iskustva

Iskustva neke osobe  pomažu  oblikovati  scenarij.  Pritom su glavni čimbenik zbivanja unutar  obitelji. Ako je majka alkoholičarka, dijete može preuzeti ulogu pomoćnika ili spasitelja.  Budući da je dijete za tu ulogu nagrađeno  pažnjom i pohvalama, ona postaje važna za pečaćenje scenarija spasitelja. Drugo dijete može privlačiti pozornost bolešću, štp može potaknuti  scenarij  doživotnog bolovanja.  Djeca  koja  odrastaju u disfunkcionalnim obiteljima utemeljenima na stidu mogu naučiti osjećati tjeskobu ili uznemirenost kao životni stil. Poslije se  mogu  osjećati  neugodn o  ako  im  predobro  ide  u  životu.

ULOGE   OBITELJSKOG   SUSTAVA

Sve obitelji imaju uloge. Otac i majka igraju  svoje  uloge: uzora žene ili muškarca, oca ili majke.  Roditelji  također pokazuju primjerom kako biti intiman, imati osjećaj za mjeru, svladavati probleme, pošteno se boriti. Uloga je djece da bud u znatiželjna i da uče. Članovi zdravih obitelji imaju prilagodljive uloge. Majka može biti junakinja, jer je ispekla poseban kolač. Kćerka  može  preuzeti  tu  ulogu  kada  se  ponud i   da   opere suđe.   Sin   postaje  junak  ako   opazi   da  iz   pećnice   izlazi   dim i tako spriječi požar. Otac je junak kada povede obitelj na putovanje.

Već sam donekle opisao uloge u disfunkcionalnim obiteljskim sustavima. Zapitajte se:  »Kako  sam ja funkcionirao u svojoj obitelji?  Koju  sam  ja  ulogu  igrao  da  održim  obitelj na  okupu?«

U  našem  Centru   za   obiteljski   oporavak   u   Houstonu otkrili smo još mnoge uloge obiteljskih sustava osim onih o kojima  sam  govorio.  Neke  od  njih  su  roditeljev  roditelj,  tatin ili mamin kolega, obiteljski savjetnik, očeva zvijezda, majčina zvijezda, savršeni, svetac, mamin ili tatin pomoćnik, lopov, maza, sportaš, obiteljski mirotvorac, obiteljski sudac, obiteljska žrtva, religiozna osoba, pobjednik, gubitnik, mučenik, super- mama, super-suprug, klaun, super-tata,  genij,  majčino  ili očevo  žrtveno  janje.

Predlažemo ljudima  da  se  pokušaju  prisjetiti  koju  su ulogu igrali tako što će je imenovati. Možda otkrijete  da  ste imali nekoliko uloga. Sa svakom je ulogom povezan proživljeni osjećaj, koji će ostati u vama čak ako i odustanete od uloge. Možda ste bili posebna beba. Bili ste slatki i brzo ste postali obiteljska  maskota.  Nakon  dvije  godine   na   svijet  je   došao vaš brat i  oteo  vam  ulogu.  Zadržat  ćete  proživljeni  osjećaj da ste maskota. Važno je istaknuti da igrajući ulogu, napuštamo svoje istinsko i autentično ja. Uloga je lažno ja. U disfunkcionalnim obiteljima uloge su nužne jer se obiteljski sustav treba uravnotežiti nakon primarne nevolje. Primarna nevolja može biti očev alkoholizam, majčina ovisnost o pilulama ili poremećaj u prehrambenim  navikama,  očevo nasilje, incest, majčina vjerska ovisnost itd.  Svaka  uloga svakom članu omogućuje osjećaj stanovite kontrole. Što pojedinac više igra neku ulogu, ona postaje sve kruća. Što pojedinac biva nesvjesniji svojega istinskog ja, njegovo ja sve više puca. Stid koji je ulogu  potaknuo  njezinim  će  se igranjem pojačavati. Kakav paradoks! Uloge u obitelji nastaju zbog stida, kao sredstvo njegova nadilaženja, a zapravo ga zamrzavaju i uvećavaju. Stara francuska poslovica  kaže:  Što više  pokušavaš  nešto  promijeniti,   to   više  ono  ostaje  isto.

Najveći je problem s ulogama u tome što one nemaju učinka. To što sam igrao junaka nije  nimalo  pomoglo  da  se moj  obiteljski  sustav  utemeljen  na  stidu  promijeni.  To  što  je Max  igrao          žrtvenog  jarca  i izgubljeno dijete         nimalo       nije promijenilo         njegov  disfunkcionalni  obiteljski         sustav.

Moć ovih uloga za  osobe  utemeljene  na  stidu  leži  u njihovoj krutosti i predvidivosti. Ostanak unutar uloge daje pojedincu osjećaj identiteta. Čak i žrtveni  jarac ima osjećaj predvidivosti, može biti netko. Upravo  je  zato  tako  teško odustati  od  uloga,   osobito   uloga junaka,   skrbnika,   uspješnoga ili  zvijezde.  One   su   sredstvo   promjene   raspoloženja.   Čovjek se osjeća dobro u  ulozi  skrbnika.  Kako  mogu  biti  loš  i manjkav   kada   se  brinem   za   sve   te   ljude?

Sjećam se kako sam si to rekao u doba kada sam imao pedeset pacijenata na  tjedan.  No  nisam  mogao  shvatiti  kako ne možemo onim što radimo promijeniti ono što  jesmo.  Na stidu utemeljena srž viče - oštećen si i manjkav! Nešto s tobom  ne  valja.  Ma  koliko  radio,  ne  možeš  to  promijeniti.

Uloge disfunkcionalnih obiteljskih sustava pu t su prema gubljenju naše stvarnosti. S vremenom činjenica da igramo ulogu postaje nesvjesna. Vjerujemo da smo persona na koju uloga poziva. Vjerujemo da su osjećaji određeni ulogom naši osjećaji.   Uloga  doslovno  postaje  ovisnost.

KARAKTEROLOŠKI       STILOVI      BESTIDNOSTI

Treći sloj zaštite protiv proživljenog  osjećaja  toksičnog  stida jest »bestidno« ponašanje. To je uobičajena shema za roditelje, nastavnike,  propovjednike  pravednosti  i  političare  utemeljene na stidu. Besramno ponašanje utjelovljuje nekoliko oblika ponašanja koja služe promjeni osjećaja stida i interpersonalnom transferu nečijeg toksičnog stida na drugu osobu. Teoretičari transakcijske  analize  zovu  ovaj   prijenos  »vrući  krumpir«.   Svi su  ti  oblici  ponašanja  zapravo  obrana  od  boli  toksičnog  stida.

Oni su sredstva promjene raspoloženja i postaju ovisnička. Uključuju perfekcionizam, težnju za moći i nadzorom, bijes, aroganciju, kriticizam i pokudu , moraliziranje, prezir, pokroviteljstvo, pretjeranu skrb i pomaganje, zavist, udovo­ ljavanje drugima i lijepo ponašanje. Svakim od tih  oblika ponašanja usmjeravamo se na drugu osobu i prikrivamo vlastiti problem.

PERFEKCIONIZAM

Perfekcionizam proizlazi iz  nedostatka  osjećaja  za  granice u osoba utemeljenih na toksičnom stidu. Perfekcionist nema osjećaj za zdrav stid. Nem a unutrašnji osjećaj granica. Perfekcionisti  nikada  ne  znaju  kada  je  nešto  dovoljno  dobro.

Učimo se perfekcionizmu kada nas se vrednuje samo po onome  što  radimo.  Ako  roditeljska  ljubav  i  prihvaćanje  ovise o uspjesima djece, stvara se perfekcionizam. Uspjeh se uvijek odnosi na ono što je izvan nas.  Dijete  se  uči  da  uvijek  ide dalje.  Nema  mjesta  odmoru  i  unutrašnjem  osjećaju  zadovoljstva.

Perfekcionizam  uvijek  stvara  neko  nadljudsko   mjerilo.   I bez  obzira  na  to  koliko  se  pojedinac  trudio  ili   koliko   bio dobar  u  nečemu,  nikada  nije  dorastao.  Ne   biti   dorastao prevodi se  u  usporedbe  dobroga  protiv  lošeg,  boljeg  protiv goreg. Dobro i loše vode  moraliziranju  i  sklonosti  prema stalnom prosuđivanju drugih. Perfekcionizam vodi stalnom uspoređivanju. Kaufman kaže: »Kada je perfekcionizam vrhovno načelo,  uspoređivanje  sebe   s  drugima  neizbježno  završava tako   da   se   osjećamo   manje   vrijednim.«

Uspoređivanje s drugima jedan  je  od  osnovnih  načina kojima  se  osoba  i  dalje  unutarnje  postiđuje.  Nastavlja   činiti sebi unutra ono što joj je napravljeno izvana.  Sklonost prosuđivanju    drugih    i   stvaranju    usporedbi    vodi    razornom natjecateljstvu. Smisao natjecanje jest nadmašiti druge i stvoriti osjećaj da vrijedimo  više,  umjesto  da  smo  jednostavno  najbolji što možemo biti. Natjecanje da bi se bilo boljim od  drugih sredstvo   je   promjene   raspoloženja   i   može   postati   ovisnost.

TEŽNJA    ZA    MOĆI    I    KONTROLOM

Težnja za moći put je prema stjecanju nadzora nad drugima. Moć  je  oblik  kontrole.  Kontrola  je  megalomanski  poremećaj o kojemu smo već govorili. Oni koji moraju sve imati po d nadzorom, boje se vlastite ranjivosti.  Zašto?  Jer  biti  ranjiv, čini  pojedinca  otvorenim  za  postiđivanje.

Čuo sam Terryja Kellogga kako kaže da je uvijek zauzimao obrambeni stav bojeći se da će ga uhvatiti nespremna. Ja se prepoznajem u tome. Cijeloga sam života tratio energiju na obranu. Bio je to golem gubitak  energije  i  vremena.  Bojao sam se da  bi  me  mogli  razotkriti.  A  kad  bi  me  razotkrili  svi bi  vidjeli  da  sam  oštećen  i  manjkav  kao  osoba.

Kontrolom  osiguravamo  da  nas  više  nitko  nikada  ne postidi. To obuhvaća kontrolu misli, izraza, osjećaja i djela. Obuhvaća  i  pokušaj  da  se  nadziru  osjećaji,  misli  i  djela drugih ljudi. Kontrola je najgori neprijatelj  intimnosti.  Ne možemo  dijeliti   s   drugima   slobodno   ako   nismo   jednaki. Kada   jedna   osoba   kontrolira   drugu,   jednakost  je   narušena.

Treba nam kontrola jer  nas  toksični  stid  tjera  izvan  nas samih. Doslovno smo kraj sebe. Objektiviziramo se i doživljavamo  nedostatnima  i   manjkavima.   Stoga   moramo iseliti iz vlastite kuće. To je kao da živite u dvorištu -  budn o motrite   kako   vam   nitko   nikada   ne  bi   ušao   u   kuću.

Težnja za moći dolazi iz potrebe za kontrolom. Postizanje moći izravan je  pokušaj da  se nadoknadi  osjećaj manjkavosti. Kada  netko  ima  moć  nad  drugima,  postaje  manje  podložan postiđivanju.  Traženje moći često postaje potpuna posvećenost i životni zadatak. U svojem najneurotičnijem obliku to je potpun a ovisnost. Ljudi troše svu energiju na planiranje, predviđanje,  natjecanje,  borbu  za  položaj  i  napredovanje. Moć je svojstvena  određenim  ulogama  ili  položajima.  Takve se  uloge  često  traže  u  poslovima  koji  pomažu  prikriti  stid.

»Samo da uspijem postati liječnik«, rekao  mi  je  jedan pacijent,   »nitko   me   više  ne   bi  mogao   gledati   s   visoka.«

Roditelji, nastavnici, liječnici, odvjetnici, propovjednici, rabini,  političari  -  uloge  su  koje  imaju  inherentnu  moć.

Oni koji teže  za  moći  uvijek  pokušavaju  maksimalno uvećati moć u  odnosu  prema  drugima.  Često  traže  poslove kojima  je  moć  svojstvena  i  osiguravaju  vlast  zapošljavajući ljude  koji  su  nesigurniji  i  slabiji.  Dijeliti  moć  ono  je  za  što takvi   ljudi   nisu   sposobni.   Podjela   moći   značila  bi  jednakost

-        samo ako je iznad drugih može se onaj koji teži za moći osjećati  doraslim  i  superiornim.

Za ovisnike o moći, moć je sredstvo osiguravanja od bilo kakvog daljnjeg postiđivanja. Pojedinac može,  imajući  moć nad  drugima,  obrnuti ulogu koju je imao u ranom  djetinjstvu.

Strategija moći često se koristi  moći  radi  traženja  osvete. Na stidu utemeljeni roditelji  čine  svojoj  djeci  ono  što  su njihovi vlastiti roditelji činili njima. Ponavljaju vlastitu viktimiziranost na svojoj djeci - ovaj pu t  kao  počinitelji. Pokazalo se da su ti roditelji u  djetinjstvu  i  sami  bili napušteni  i  zlostavljani,  često  na  posve  jednak  način.

BIJES

Bijes spada u najprirodnije oblike prikrivanja stida. Gotovo ga možem o smatrati jedni m od primarni h obrambeni h mehanizama  ega.  I  to  bi  i  bio  da  nije  činjenice  da  ne  bjesne

sva   djeca.   Neka  će   djeca  izraziti  bijes  kada   su  postiđena; druga  će  ga  potisnuti  i  katkada  okrenuti  protiv  sebe.

Kada se bijes rabi kao obrana, postaje  karakterološki  stil. Bijes štiti na dva načina: ili  tako  da  se  druge  drži  na odstojanju ili pak prijenosom stida na  druge.  Osobe  koje  u sebi zadržavaju bijes često postaju gorke i sarkastične. Nisu ugodno  društvo.

Premda je bijes, izražen kao  neprijateljstvo  ili  gorčina, izvorno trebao zaštiti ja od daljnjih iskustava stida, on se internalizira.   Bijes   postaje   stanje,   umjesto   jedan   od   osjećaja.

Internalizirani bijes izaziva duboku unutarnju gorčinu. Gorčina razara ja svojom kratkovidnom vizijom i sklonošću prema negativnosti. Bijes se često pretvara u mržnju. Ako osoba s internaliziranim bijesom postigne moć, to može rezultirati nasiljem, osvetom, osvetoljubivošću i kriminalitetom.

AROGANCIJA

Arogancija se definira kao uvredljivo preuveličavanje vlastite važnosti. Arogantna osoba modificira raspoloženje s pomoću pretjerivanja. Žrtve arogancije  jesu  one  koje  su  nejednake  u moći,   znanju   ili   iskustvu.

Žrtva se osjeća manje vrijednom i nedoraslom u društvu sveznajuće, svemoćne arogantne osobe. Vjeruje da je nedorasla zbog nedostatka znanja, iskustva ili moći. Svi koji su na istoj razini kao i arogantn a osoba vide ga jednostavn o kao arogantnog.

Arogancija je način prikrivanja stida. Nakon dugogodišnje arogancije,  arogantna  osoba   toliko   gubi   vezu   sa   stvarnošću da i ne zna tko je zapravo. To je jedna od velikih tragedija prikrivanja  stida:  ne  samo  da   se  osoba  krije   od  drugih,   krije se  i  od  sebe.

KRITICIZAM   I   POKUDA

Kriticizam i pokuda možda su najčešći načini interper- sonalnog prijenosa stida. Osjećam li se poniženo i uvrijeđeno, mogu ublažiti taj osjećaj kritizirajući i kudeći druge. Ako potanko raščlanjujem njihov neuspjeh, oslobađam se osjećaja stida.

Kriticizam i pokuda načini su obrane od iskustva toksičnog stida. To su djelotvorna  sredstva  promjene  raspoloženja  i nakon dugotrajne upotrebe postaju ovisnost. Djeca izložena kritici i kuđenju postiđuju se do biti. Djeca ne mogu prepoznati obrambeno ponašanje  roditelja.  Kada  mam a  viče na dijete da  nikada ne  misli ni na koga,  osim  na  sebe,  dijete to tumači  -  loš  sam.  Majka je  možda  postiđena  zbog  prilika u životu, braku i  kući.  Umjesto  da  kaže:  »Osjećam  se tužnom   i   nezadovoljnom   zbog   trenutne   situacije«,   kaže:

»Nikada  ne  misliš  ni  na  koga,  osim  na  sebe.«  Dok  kritizira i kudi, majka se oslobađa svojega stida.  Ali  dijete  je  to  koje biva  duboko  postiđeno.

MORALIZIRANJE

Moraliziranje je izdanak perfekcionizma. Moraliziranje je sredstvo  pobjeđivanja  u  duhovnom  nadmetanju.

Optužujući druge da su loši i grešni, možemo se osjećati pravednima i nadmoćnima. Takav je osjećaj moćno sredstvo promjene   raspoloženja   i   može   postati   prava   ovisnost.

Kada se pojedinac koristi perfekcionizmom i moraliziranjem kao sredstvom modifikacije vlastita stida, ponaša se »bestidno«. Djeca koja su žrtve perfekcionizma i  moraliziranja  moraju nositi stid svojeg bestidnog skrbnika. Nije to samo emocionalno nasilje  i  ubojstvo  duše,   to  je  duhovno  nasilje,  jer   samo  je Bog  savršen;  samo  je  Bog  bez  stida...  Ponašati  se   bestidno znači glumiti Boga. Djeca  bestidnih  roditelja  dobivaju  krive temelje   za   doživljavanje   Boga.

PREZIR

U preziru je čovjek snažno svjestan druge osobe koju doživljava kao odvratnu. U preziru se ja drugoga potpun o odbacuje.

Roditelji, nastavnici i propovjednici skloni moraliziranju često su bestidni, prezirno se odnoseći prema djeci, učenicima i sljedbenicima. Kada skrbnik ili nastavnik prezire osobu  pod svojim  skrbništvom,  ta  osoba  doživljava  sebe  kao  neugodn u i  nedvojbeno  se  osjeća  odbačenom.

Dijete uči prezirati sebe introjektirajući skrbnikov glas i poistovjećujući se s prezrivim skrbnikom. Djetetu potpun o nedostaju sredstva za zaštitu. Stoga poistovjećivanje omogućava djetetu osjećaj zaštićenosti. Dijete osuđuje druge, jer je samo osuđivano.

POKROVITELJSTVO

Zaštitničkim ponašanjem podupirete, štitite ili branite nekoga tko nije jednak u sposobnostima, znanju ili  moći; ali  koji ne traži vašu potporu, zaštitu ili obranu. To je način da se stekne osjećaj nadmoći prema drugoj osobi. Kada imamo pokroviteljski odnos  prema  nekome,  ta  osoba  osjeća  stid.

Interpersonalni prijenos stida  kroz  pokroviteljstvo  veoma je suptilan. Na površini izgleda kao da pomažete drugome svojom potporom i ohrabrivanjem, no  zapravo  to  nema učinka. Osoba se osjeća postiđenom. Pokroviteljstvo je oblik prikrivanja stida i obično prikriva prezir i pasivno-agresivnu srdžbu.

PRETJERANA    SKRB   I    POMAGANJE

Bez obzira na to koliko čudn o zvučalo, skrb i pomaganje drugoj osobi  često  pojačavaju  njezin  stid.  Biti skrbnik uobičajena je  uloga  obiteljskog  sustava.  Skrbnik-pomagač  zapravo  ne pomaže   drugome.   Pomagači   uvijek  pomažu   samima   sebi.

Osoba koja se osjeća oštećenom i manjkavom osjeća se nemoćnom i  bespomoćnom.  Takva  osoba  može  mijenjati svoje osjećaje manjkavosti pomažući drugima i skrbeći  se  za njih. Kada se  skrbi za druge,  osjeća se dobro. Dakle, cilj skrbnika je samo skrbljenje, a ne dobrobit osobe  za  koju  se skrbi. Skrbljenje je djelatnost koja odvraća  pozornost  od vlastitih osjećaja  nedoraslosti.  Odvraćanje  pozornosti  sredstvo je  promjene  raspoloženja.

Skrbljenje i pomaganje kao obrambene strategije protiv toksičnog stida vode do uloga pomagača ili spasitelja. Supruga alkoholičara koja  igra ulog u skrbnika zaprav o potiče alkoholizam, a time i toksični stid bolesnika. Roditelji često pomažu svojoj  djeci  ili  ih  spašavaju,  čineći  za  njih  ono   što bi učinili za sebe. Djeca se na kraju osjećaju nedoraslima i manjkavima. Spašavanje ili pomaganje je krađa. Njima se od drugoga krade osjećaj uspješnosti i moći te time uvećava toksični  stid.

UDOVOLJAVATI    SVIMA    I    BITI    DOBAR

I  oni  dobri,  dragi  ljudi  koji   svima  udovoljavaju  ponašaju se bestidno i prenose svoj stid na druge. U knjizi »Kreativna agresija« (Creative Aggression) dr. Georg Bach i  dr.  Herb Goldberg ocrtali su do pojedinosti neurotsko ponašanje  dobrih ljudi   koji   svima   udovoljavaju.

U mnogome je »biti dobar« službeni  kulturalni  oblik prikrivanja   toksičnog  stida.   »Biti   dobar«   toliko  je   svojstveno Amerikancima koliko i majčinstvo i pita od jabuka. Dobre se osobe  kriju  iza  obrambene  fasade  milih,  omiljenih  osoba.

Cilj »dobre osobe« dojam je koji ostavlja ona, a ne druga osoba. Biti dobar u prvom je redu sredstvo manipuliranja ljudima i situacijama. Na taj se način izbjegava svaka prava emocionalna veza i intimnost. Izbjegavajući intimnost, osoba može osigurati da je nitko neće  vidjeti  onakvu  kakva uistinu jest  -  na  stidu  utemeljena,  oštećena  i  manjkava.

Bach i Goldberg u knjizi »Kreativna agresija« (Creative Aggression)  sažimaju   cijenu   dobrote.   Ona  je   samouništavajuća i  neposredno  postiđujuća   za   druge   jer   je   neprijateljska. Dobar    dečko:

1.      Sklon  je  stvarati  ugođaj  u  kojemu  nitko  ne   može iskreno  reagirati.  To  blokira  emocionalni  razvoj.

2.      Guši razvoj drugih, jer nikada ne reagira otvoreno. To druge  lišava  prave  osobe  kojoj  će  se   suprotstaviti. Drugi osjećaju krivnju i stid što  se  ljute  na  dobroga. Druga osoba okreće svoju agresiju protiv sama sebe, razvijajući   stid.

3.      Dobro   ponašanje   je    nestvarno;    ozbiljno    ograničava vezu.

ZAVIST

Možda  je  Richard  Sheridan  imao  pravo  kada  je  uočio:

»Nema u ljudskom srcu snažnije ukorijenjena  osjećaja  od zavisti.« Dante je naveo zavist kao jedan od smrtnih grijeha, jedan je klasični pisac napisao: »Zavist je  glavobolja koju uspješan  čovjek  zadaje  svojim  susjedima.«

Najuobičajenija je definicija  zavisti  »nelagoda  zbog  dobre sreće drugoga«. Takva nelagoda često je popraćena nekim verbalnim   izrazima   omalovažavanja.   Ipak,  izrazi  zavisti  mogu

varirati od pogrda do suptilnih aluzija. Ovo posljednje čini zavist  tako  misterioznom.

Zbog sposobnosti da se prerušava zavist preuzima  oblike koje  nije  moguće  prepoznati.  Zavidna   osoba   može   skriti svoju   zavist  i   od   drugih  i   od   sama  sebe.

Sjećam se kako  sam slušao predavanje jednoga govornika s kojim su me uspoređivali. Uistinu me zadivila  snaga  i energija njegova nastupa i poruke. Poslije, kad sam o tome govorio drugima čuo sam sama sebe: »Uistinu mi se svidjela njegova snaga i energija... premd a moram priznati da sam iznenađen koliko je često morao posezati za svojim bilješkama.« Da ste  tada  zatražili  da  prisegnem  kako  mu  nisam  zavidan, ja bih to učinio. No zapravo sam bio zavidan i svojom sam sitničavom primjedbom povukao sve pozitivno što sam rekao. Moja me zavist  učinila  nesvjesnim  sadržaja,  usredotočio  sam se na takve pojedinosti kakvo  je  čitanje  zabilješki.  Poslije, kada sam dobro razmislio o govorniku, mislio sam da  mu je ponašanje bilo predramatično i  egocentrično.  Nije  mi  se sviđala njegova sklonost samoisticanju. To je uobičajena pojava u slučaju kada zavist dolazi u obliku podcjenjivanja ili omalovažavanja. Gotovo uvijek kada je zavist omalovažavajuća, projekcija  je  naše  vlastite  sklonosti  samoisticanju.

Mnogi  su  mi  prilazili  nakon  predavanja  da  bi  mi  rekli:

»Sjajno predavanje, ali čini mi  se  da ste osnovne zamisli pokupili iz tog i tog mjesta..?« Takva je pohvala zapravo isticanje znanja drugog čovjeka. Takvo je  nametanje,  osim toga, i pokušaj da se  izazove  zavist  u  osobi  kojoj  zavidimo. Ali zavidni poriču  da  se  vole  isticati  kao  što  poriču  i  to  da su  zavidni.

Osim samoisticanja, zavist  se  može  prerušiti  i  u  divljenje ili   pohlepu.   Što   se   divljenja   tiče,   sjećam   se   kako   sam   se zgadio samom sebi kada sam nahvalio  osobu  kojoj  sam zapravo zavidio. Poslije analize, otkrio sam da sam rekao gotovo potpun o suprotno od onoga što sam osjećao. To je krajnja  krinka  zavisti,  izdavati  se  za  vlastitu  suprotnost.

Leslie   Farber  je   lijepo   rekla:

»Istinsko divljenje, jer je slobodno od svjesne volje, uvijek izabire šutnju. Ograničeno  divljenje zavidnoga  zahtijeva jav­ no priznanje, što je žučnija zavist,  gorljivije  se  mora  zavid- nik dramatizirati kao obožavatelj čija strast... postiđuje šut- ljivije  reakcije  drugih.«

Djetinjastiji je oblik zavisti pohlepa. Kada nekomu zavidim, zavidim mu na nekoj stvari ili odlikama koje posjeduje; na mudrosti, hrabrosti, karizmi  itd.  Zavidnik magijski vjeruje  da bi, kada bi imao tu odliku, valjao. Zavist u obliku pohlepe iskorištavaju modern e reklame koje nud e posthipnotičku sugestiju  da  smo  ono  što  imamo.

U  krajnjemu  su  samoisticanje,  divljenje  i  pohlepa   krinke koje zavist rabi  da  prikrije  temeljni  problem  -  toksični  stid. Osjećaj  nadmoći  drugoga  sili  na   kritičko  procjenjivanje   sebe. Biti utemeljen na toksičnom stidu znači osjećati uništavajuću potištenost.  Izvrsnost   drugoga   pojačava   bol   raspuknutog  ja. U namjeri da izbjegne bol podijeljenog ja, zavist uzima oblik nametljivog   podcjenjivanja.   Kao   što   Farber   kaže:

»To u njemu može potaknuti zavist  prema  zanosnoj  slici koju mu pripisujemo i, svjesnoga  neizmjernog  nesklada između toga i  njegove  vlastite  predodžbe  o  sebi,  podsjetiti ga  još  oštrije  na  njegova  ograničenja.«

Zavist kao divljenje i samoističuće omalovažavanje važnosti drugoga načini su prenošenja toksičnoga stida.  Zavist  kao pohlepa utemeljena je  na  stidom  potaknutom  vjerovanju  da mogu    valjati   samo   posredstvom   nečeg   izvanjskog.

KOMPULZIVNO/OVISNIČKA PONAŠANJA I     PONAVLJANJA

KOMPULZIVNO/OVISNIČKA PONAŠANJA

U knjizi Bradshaw o obitelji prikazao sam niz kompulzivno/ ovisničkih ponašanja, najavljujući da ima mnogo više ovisnika no što većina ljudi misli. Često ograničavamo ovo područje pridajući preveliku pozornost zloupotrebi alkohola  i  droge. Pia Mellody definirala je ovisnost kao: »svaki proces usmjeren prema izbjegavanju ili prevladavanju nepodnošljive stvarnosti.« Budući da otklanja nepodnošljivu bol, zadobiva najveću važnost. Čini toliko mnogo za nas da oduzima vrijeme i energiju iz drugih područja života. Po tome ima za život štetne posljedice.

Biti utemeljen na stidu znači osjećati užasnu bol.  Tjelesna je bol golema, ali ima i trenutaka olakšanja. Ima nade za izlječenje. Unutarnji razdor stida i »žalovanje« za našim autentičnim ja kronični  su.  Nikada  ne  nestaju.  Nema  nade za izlječenje jer ste manjkavi.  Takvi  ste.  Nemate  vezu  sa sobom niti bilo s kime drugim. Potpuno ste sami. U samotnom ste  sužanjstvu  i  kroničnoj  boli.

Treba vam olakšati ovu nepodnošljivu bol. Trebate nešto izvan sebe što će  vas  odvojiti  od  vašeg  užasnog  stanja. Trebate nešto ili nekoga da vas oslobodi neljudske usamljenosti. Treba  vam  sredstvo  za  promjenu  raspoloženja.

Neizmjerno je mnogo načina da modificirate raspoloženje, no svaki od njih potencijalno  vodi  u  ovisnost.  Ako  vas oslobodi izjedajuće nelagode, postat će vam prva i najvažnija stvar u životu. Bez obzira na to koji pu t izabrali za promjenu raspoloženja, bit će to nešto što će postati važnije od svega drugoga  u  vašem  životu.

Je  li  vas  ikada  bolio  zub?  Ne  možete  misliti  ni  na  koga i ni  na  što  drugo.  Postajete  »sam  zub«.  Prepiše  li  vam liječnik lijek protiv boli, taj će lijek postati važniji od vašeg supruga, rada i obitelji. Sve što mijenja raspoloženje naše kronične boli postat će važnije od bilo  čega  drugoga.  Veza koju ostvarujete sa sredstvom  za  promjenu  raspoloženja morat će biti kronična jer je i bol kronična. Kroničnost će postati životno štetna i patološka. Učinit ćete sve da i dalje ostanete u promijenjenu raspoloženju. Ako vam netko pokuša oduzeti tu vezu, primijenit ćete mentalnu akrobatiku  kako biste mu dokazali koliko vam je  potrebna. Poricat  ćete  da  za vas ima ikakve štetne posljedice. Vjerovat ćete da vam čini dobro  unatoč  činjenici  da  je  životno  štetna  (iluzija).

Tako modifikatori raspoloženja koje rabimo da bismo prevladali toksični stid postaju naša ovisnost. Ako ste utemeljeni na stidu, postat ćete ovisnik - nema vam druge. Ovisnosti stvaraju  vanjski  sloj  naše  obrane  od  toksičnog  stida.

Kao  što  su  Fossum  i  Mason  rekli:  »Jedan  od  aspekata stida koji se  da najjasnije identificirati ovisničko je ponašanje.« Ovisnost prikriva  stid i pojačava ga,  a  stid  daje pogonsku snagu  ovisnosti.  Nadalje,  ovisnost  je  uvijek  obiteljska  bolest.

Vidjeli   smo   to  jasno   u   Maxovoj   povijesti  bolesti.

Ponovno Fossum i Mason pišu: »Ovisnost je središnje organizacijsko načelo obiteljskog sustava -  koje  održava  sustav kao i stid... Pokušamo li riješiti ovisnosti  u  obiteljima,  otvaramo vrata   stida   u   obiteljima.«

ORALNE     OVISNOSTI

Neke su promjene raspoloženja bitnije ovisničke od drugih. Tako su kemikalije i hrana u središtu kompulzivno/ovisničkih ponašanja.

Alkoho l  i  druge   droge

Neke kemikalije imaju bitno ovisnička  svojstva.  Droga, poput alkolhola, utječe na električke aktivnosti limbičkog sustava (dio mozga koji kontrolira emocionalne reakcije) i ima jaka ovisnička svojstva. Akohol, osim  toga,  i  potiče  raspoloženje jer smanjuje inhibiranost. To je kemikalija koja djeluje na mozak i, dužom upotrebom, ozbiljno utječe na tjelesnu kemiju. Istraživači  u  ovom  području  zapazili  su  i  složili  su  se  u  vezi s  jasnim  i  progresivnim  fazama  ovisnosti.

Govori se o dvije  vrste  alkoholizma.  Jedna  je  vrsta,  čini se, rezultat prirodn e genetske slabosti i sklonosti za nepodnošenje alkohola. Druga se stječe tijekom dugotrajne upotrebe. Svi se  slažu  da  je  pet  do  devet  puta  vjerojatnije da će  djeca  alkoholičara  postati  alkoholičarima  negoli  djeca iz  obitelji  nealkoholičara.

U mojem slučaju,  baka  s  očeve  strane  i  otac,  čini  se,  bili su genetski alkoholičari. Moj je otac postao alkoholičar praktički nakon prvog pića koje je popio. I za sebe vjerujem da sam genetski alkoholičar, tj. i sam sam  se  propio  od  prvog  pića. Prvi sam pu t imao alkoholičarske »rupe« u pamćenju u 15. godini. »Rupe« su oblici amnezije. Sjećanja povezana s iskustvima izbrišu se nakon što se dosegne određeni prag tolerancije. »Rupe« u pamćenju jako su upozorenje na genetski alkoholizam.

Čini se da  spoznaje o  genetskom utjecaju pobijaju  mišljenje da je toksični stid bit ovisnosti. Premda ne želim reći kako nikada nije bilo slučaja čistoga genetičkog alkoholizma, moram iskreno izjaviti da ja za takav slučaj još nisam  čuo.  Dvadeset pet sam godina djelatni član terapijske  zajednice.  Savjetovao sam oko 500 alkoholičara i vodio Palmerov program protiv zlouporabe  droga  u  Los  Angelesu  četiri  godine,  a  prije  toga bio sam savjetnik u tom programu deset godina. Svih tih godina nisam sreo osobu koja nije imala probleme napuštenosti i internalizirani stid, zajedno s tjelesnom ovisnošću. Pret­ postavljam da to vrijedi i za druga sredstva za  umirenje  i pilule za spavanje, kao i za stimulanse, halucinogena sredstva, nikotin i kofein. Kao i Fossum i Mason, i ja vjerujem da je ovisnost presložen problem da bi se mogao svesti na jednu jedinu  prepoznatljivu  »bolest«.

Poremećaji  prehrambenih  navika

Poremećaji prehrambenih navika ili ovisnost o hrani također su kombinacija  genetskih  čimbenika upotpunjenih iskrivljenim emocionalnim funkcioniranjem. Ovisnosti o hrani jasni su sindromi toksičnoga stida. Klinički psiholozi obično dijele poremećaje prehrane u četiri kategorije: pretilost, anoreksija nervosa, bulimija i ono što se zove poremećajem debeo/mršav.