2.  VIDIŠ DA SAM SE TRUDIO

Teza: U svom uobičajenom kliničkom obliku, ovo je tročlana igra koju igra bračni par sa psihijatrom. Muž (obično) ima nameru da se razvede, mada to odriče na sav glas, dok je njegova bračna drugarica iskrenija u želji da nastavi brak. On dolazi psihijatru i protiv svoje volje a uključuje se tek toliko da pokaže ženi svoju želju da zajednički nañu izlaz.

Obično pri tom igra blagu varijantu „Psihijatrije" ili „Tužakanja". Ali vremenom postaje ili sve namćorastiji ili sve svañaličkije nastrojen prema terapeutu. Kod kuće je u početku pun

„razumevanja" i uzdržanosti, da bi kasnije počeo da se ponaša gore nego ikad. Već posle prve, pete ili desete seanse, zavisno od veštine terapeuta, on odbija da dolazi i umesto toga ide na

pecanje ili u lov. Tada je žena primorana da sama traži razvod. Muž je čist kao suza, jer je žena preuzela inicijativu, a on je pokazao svoju dobru volju time što je s njom odlazio psihijatru. On mirne duše može da kaže bilo kom advokatu, sudiji, prijatelju ili roñaku: „Vidiš

da sam se trudio".

Antiteza: Kad se pojave zajedno, onog bračnog druga - recimo, muža - koji očigledno igra ovu igru ne treba primiti na terapiju, sa motivacijom da njemu još nje potrebna, a rad nastaviti individualno sa ženom. Muž i tako može da doñe do razvoda, ali samo po cenu da napusti stav kako mu je stalo da sačuva brak. Ako je neophodno, žena može da pokrene brakorazvodnu parnicu, ali sada je njena pozicija mnogo povoljnija, jer je pokušala sve što je mogla.

Najpovoljniji ishod, kakvom se samo možemo nadati, jeste da muž, kada vidi da od njegove igre nema ništa, padne u očaj tako da mu ne ostane ništa drugo nego da sam potraži pomoć nekog terapeuta.

Svakodnevnu varijantu možemo posmatrati kod dece kao dvočlanu igru izmeñu deteta i jednog od roditelja. U igru oboje ulaze sa jedne od ovih dveju pozicija: „Ja sam bespomoćan" ili „Ja sam nepogrešiv". Dete proba nešto, pa zabrlja ili prosto ne uspe. Ako je Bespomoćko, roditelj mora to da uradi umesto njega. Ako je Nepogreško, roditelj nema nikakvo razumno opravdanje da ga kazni. To otkriva elemente igre. Roditelji treba da iskopaju dve stvari: ko od njih je naučio dete da igra ovu igru i čime i dalje omogućavaju njeno nastavljanje.

Zanimljiva je, mada ponekad i kobna, varijanta „Vidiš koliko sam se trudio", koja se obično igra grublje, u drugom ili trećem stepenu. Ovo može ilustrovati primer čoveka koji mnogo radi i ima čir u stomaku. Nije malo ljudi sa ozbiljnim fizičkim smetnjama koje se pogoršavaju, pa ipak uspevaju da izañu na kraj s tim i, ako im to nije stvarno potrebno, ne traže pomoć svojih bliskih. Ali, ta situacija je pogodna i za ostvarivanje nekih skrivenihciljeva.

Prvi stepen: čovek obaveštava svoju suprugu i prijatelje da ima čir. On im, takoñe, stavlja do znanja da će nastaviti normalno da radi. To izaziva njihovo divljenje. Možda čovek koji mora da trpi bolove i neprijatnosti ni ne može da proñe bez izvesne doze teatralnosti kao kakve- takve nadoknade za svoje patništvo. Svakako mu treba odati priznanje što se, umesto toga,

nije opredelio za igru „Drvena noga", a ne treba ni nagrada da ga mimoiñe za to što se nije oslobodio svojih odgovornosti iako' je mogao.

U takvim slučajevima treba biti fer, pa na: „Vidiš da sam se trudio" odgovoriti sa: „Da, svi se mi divimo tvojoj  čvrstini i savesnosti."

Drugi stepen: čovek saznaje da ima čir, ali to čuva u tajnosti od svoje supruge i prijatelja. On nastavlja da radi i da se kida na poslu više nego ikad, dok jednoga dana ne padne usred rada. Čim njegova žena sazna za to, jasna joj je poruka: „Vidiš koliko sam se trudio". Sad se od nje očekuje da ga poštuje kao nikad ranije i da joj bude žao za sve što mu je učinila nažao u prošlosti. Ukratko, od nje sada očekujemo da ga voli, pošto su krahirali svi njegovi raniji pokušaji da zadobije njenu ljubav. Na muževu nesreću, to što ga ona sada obasipa ljubavlju i pažnjom više je podstaknuto osećanjem krivice nego pravom ljubavi. Duboko u sebi ona se opire tome, jer on koristi nečista sredstva da bi iskamčio nešto od nje, a sem toga stavlja je i pred svršen čin time što čuva svoju boljku u tajnosti. Ukratko, dijamantska brazletna je poštenije oruñe udvaranja nego perforirani želudac. Tada joj bar ostaje mogućnost da ga gaña u glavu tim istim nakitom, pred čirom svako mora da se pokloni. Iznenadno suočavanje sa ozbiljnom boljkom pre će učiniti da se ona oseti uhvaćenom u klopku nego osvojenom.

Ovu igru često možemo otkriti odmah čim pacijent po prvi put čuje da ima neku bolest za koju je poznato da može da bude sve gora i gora, ako on ima nameru da igra ovu igru, ceo plan sevnuće mu najverovatnije kroz glavu u tom trenutku, što možemo rekapitulirati pažljivim psihijatrijskim ispipavanjem. Tako je moguće otkriti potajno likovanje njegovog Deteta, zbog saznanja da se dokopalo jednog takvog oružja, mada je sve to lepo zamaskirano brigom Odraslog u njemu o praktičnim problemima nastalim usled pojave bolesti.

Treći stepen: još zlobnije i zlokobnije je iznenadno samoubistvo zbog saznanja za tešku boljku. Čir preñe u rak i jednoga dana supruga, koja nije imala ni pojma da se bilo šta ozbiljno dešava sa njenim mužem, dolazi kući i zatiče ga mrtvog u kupatilu.

Iz oproštajnog pisma ona dovoljno jasno razabire poruku „Vidiš koliko sam se trudio". Ako se ovako nešto dvaput dogodi istoj ženi, vreme joj je da razmisli koju ona to igru igra.

ANALIZA

Teza: Ne mogu mene tako. Cilj: Opravdanje.

Uloge: Nepopustljivi, Progonitelj, Vlast.

Dinamika: Analna pasivnost.

Primeri: 1) Dečje odevanje. 2) Bračni drug koji puca na razvod.

Društveni model: Odrasli-Odrasli. Odrasli: „Vreme je (da se obučeš) (da odemo psihijatru)." Odrasli: „U redu, pokušaću."

Psihološki model: Roditelj-Dete.

Roditelj: „Ja ću te naterati (da se obučeš) (da odeš psihijatru)." Dete: „Vidiš da ne može."

Potezi: 1) Predlog-Opiranje. 2) Pritisak-popuštanje.

3) Odavanje priznanja; Prednosti: 1) Unutrašnje psihološke - Oslobañanje krivice zbog agresivnosti. 2) Spoljašnje psihološke - Izbegavanje kućnih poslova. 3) Unutrašnje društvene -

Vidiš da sam pokušavao. 4) Spoljašnje društvene - Isto. 5) Biološke - Ratoborne čarke.

Egzistencijalne - Ja sam bespomoćan (nepogrešiv).