2.  TUŽAKANJE

Teza. Formalno, ova igra pripada onoj vrsti koja nalazi najbujnijeg izraza u oblasti prava, a gde spadaju „Drvena noga" (vađenje na ludilo) i „Dužnik" (građanska parnica). Klinički, ovu igru najčešće srećemo pri bračnom savetovanju i u bračnim psihoterapeutskim grupama.

Tačnije rečeno, neke od ovih grupa i ne sačinjava ništa drugo nego beskrajno „Tužakanje" koje ništa ne rešava, jer nema ko da prekine igru. Savetodavac ili terapeut su do guše u igri, a da toga uopšte nisu svesni.

„Tužakanje" je moguće igrati sa bilo kojim brojem igrača, ali to je u suštini tročlana igra, sa tužiocem, optuženim i sudijom, koje igraju muž, žena i terapeut. Kad se igra u terapeutskim grupama, preko radija ili televizije, onda publika ima ulogu porote. Suprug počinj  optužujućim tonom: „Slušaj šta je (ženino ime) uradila juče. Uzela je...", itd. itd. Supruga onda odgovara, braneći se: „To je, u stvari, bilo ovako... A, sem toga, neposredno pre toga on je..." Muž zatim primećuje galantno: „Raduje me što ste mogli da čujete obe strane. Hoću da budem fer." To je trenutak za savetodavca da mudrošću sudije progovori: „Meni se čini da,  ako uzmemo u obzir..." itd. itd. Ako je prisutna i publika, terapeut može da joj dobaci loptu recima: „Pa, da čujemo šta i drugi imaju da kažu." Ili, ako je grupa već uhodana, ostali će prihvatiti ulogu porote i bez direktnog uputstva od sudije.

Antiteza. Terapeut kaže mužu: „Vi ste sasvim u pravu! Kad se ovaj samozadovoljno ili pobednički opusti, terapeut ga pita: „Kako Vam izgleda to što sam rekao?" Suprug odgovara:

„Lepo." A tada terapeut kaže: „U stvari, mislim da niste ni malo u pravu," Ako je muž pošten, on će reći: „To mi je bilo jasno od početka." Ako nije pošten, učiniće nešto što će pokazati da

je za njega igra i dalje u toku. Onda postaje mogućno da i dublje uñe u stvar. Reč je o igri zbog toga što tužilac, ma koliko dizao  galamu, u dnu duše veruje da nema pravo.

Kada je prikupljena dovoljna klinička graña za raščišćavanje situacije, igru je moguć pokvariti jednim manevrom koji spada u najelegantnije prolivotrove za koje znamo. Terapeut uvodi pravilo da u grupi niko ne sme upotrebljavati gramatičko treće lice. Od tada pa nadalje učesnici u grupnoj terapiji mogu oslovljavati jedni druge samo direktno, „Vi" ili „Ti", a na  sebe se pozivati samo sa „Ja".

Nije dozvoljeno reći: „Dozvolite mi da ispričam sve o njemu.", niti: „Dozvolite mi da ispričam sve o njoj." Posle ovoga bračni par ili sasvim prestaje da igra igre za vreme terapije u grupi, ili prelazi na igru „Draga moja" (što je izvestan napredak), ili Ide korak dalje u igru „Štaviše" (što nije nimalo dobro). Igra „Draga moja" opisana je u drugom odeljku (v. 7. odeljak u ovom poglavlju). U igri „Štaviše" tužilac iznosi optužbu za optužbom. Branilac na svaku optužbu odgovara sa „Mogu to da objasnim". Tužilac ne sluša ova objašnjenja, nego koristi svaki predah branioca da uskoči sa novom optužbom koja počinje sa „Štaviše", posle čega dolazi novo objašnjenje - tipična frka izmeñu roditelja i dece.

„Štaviše" najintenzivnije igraju paranoidni branioci. Pošto oni sve shvataju bukvalno, u stanju

su da kao od šale zbune protivnika (tužioca) koji voli metafore. Uopšte uzev, ako nešto treba izbegavati pri igri „Štaviše", to su zamke metafora.

Svakodnevni oblik igre „Tužakanja" srećemo kao tročlanu igru izmeñu dvoje dece (braće ili sestara) i jednog roditelja: „Mama, ona mi je uzela čokoladu." - „Da, ali on je meni uzeo lutku, a pre toga me vukao za kosu, i bez obzira na sve to - dogovorili smo se da ćemo deliti čokoladu po pola."

ANALIZA

Teza: Oni će potvrditi da sam ja u pravu.

Cilj: Dobijanje potvrde za ispravnost svog stava.

Uloge: Podnosilac tužbe, Branjenik, Sudi ja (Sudsko veće). Dinamika: Bratsko-sestrinska surevnjivost.

Primeri: 1) Deca se svañaju, roditetlj se umeša.

2) Bračni par, traže „pomoć".  Društveni model: Odrasli-Odrasli. Odrasli: „Evo šta mi je uradila." Odrasli: „Stvarne činjenicu su ovakve." Psihološki model: Dete-Roditelj.

Dete: „Kaži mi da sam u pravu."

Roditelj: „On je u pravu." Ili: „Oboje ste u pravu."

Potezi: 1) Žalba registrovana - Odbrana registrovana, 2) Podnosilac tužbe unosi u zapisnik protivdokaze, ustupke ili gestove dobre volje. 3) Odluka sudije ili uputstva poroti. 4) Konačna presuda ulazi u zapisnik.

Prednosti: 1) Unutrašnje psihološke - Projekcija krivice. 2) Spoljašnje psihološke - Oproštaj krivice. 3) Unutrašnje društvene – „Draga moja", „Štaviše", „Upomoć" i druge. 4) Spoljašnje

društvene - „Tužakanje". 5) Biološke - Tapšanje po ramenu od strane sudije i porote. 6) Egzistencijalne - Potišteno  stanovište,  nikad  nisam  u  pravu.