2. DUŽNIK

Teza: „Dužnik" je više od igre. U Americi ova igra ima tendenciju pretvaranja u životni scenario, u program za ceo životni vek čoveka, slično kao i u džunglama Afrike i Novi Gvineje.

Tamo roñaci kupuju mladiću nevestu po basnoslovnoj ceni i time ga zadužuju za ceo život.

Ovde vlada isti običaj, bar u civilizovanim delovima zemlje, s tom razlikom što je cena neveste pretvorena u cenu kuće. A ako roñaci  nisu pri parama, tu ulogu preuzima banka.

Tako i mladić sa Nove Gvineje, kome stari ručni časovnik visi o uvetu da mu obezbedi uspeh u životu, i mladić iz Amerike, kome je novi ručni časovnik obavijen oko zglavka da mu obezbedi uspeh u životu, osećaju kako imaju za šta da žive. Veliko slavlje, svadba ili useljenje, ne upriličuje se kad je dug isplaćen, nego kad je zajam dobijen. Ni televizija, na primer, ne prikazuje sredovečnog čoveka pošto je isplatio sve otplate kredita, nego mladog čoveka koji se sa porodicom useljava u svoju novu kuću, ponosno mašući papirima koje je upravo potpisao i koji ga vezuju za veći deo njegovog produktivnog veka. A pošto vrati sve svoje dugove - kredita za kuću, školarinu za decu, osiguranje – on postaje društveni problem, „ostarelo lice" kojem zajednica ne treba da obezbedi samo materijalni opstanak, nego i nov „razlog" zbog koga vredi živeti.

Kao i na Novoj Gvineji, ako je čovek posebno prepreden, od njega može da postane veliki zajmodavac umesto velikog dužnika, ali to se dogaña prilično retka.

Dok ovo pišem, neka bubica laži preko pisaćeg stola. Ako je okrenem na leña, prisustvovaću njenoj grčevitoj borbi da stane na noge. U tom periodu ona bi „znala zašto živi". Posle uspešnog ispravljanja skoro da bih mogao da vidim pobednički izraz na njenom licu. Otišla bi trijumfalno, a mogu da je zamislim kako na prvom zboru bubica ispreda priču o svom podvigu, dok je mlada generacija zadivljeno gleda kao insekta koji je uspeo u životu.

Pa, ipak, sa njenom samouverenošću mesa se i malo razočaranja. Sada, kad je ostvarila svoj cilj, život joj izgleda besmislen. Možda će se vratiti na sto sa nadom da će ponoviti svoj podvig. Vredelo bi markirati je flomasterom po leñima da bismo je prepoznali ako ponovo bude rizikovala život. Hrabra neka životinja, ova bubica. Nikakvo čudo što je ova vrsta insekta preživela tolike milione godina.

Većina mladih Amerikanaca, meñutim, shvata svoje otplate vrlo ozbiljno samo u situacijama nezgode. Ako padnu u potištenost ili im poslovi krenu nizbrdo, ranije preuzete obaveze ih održavaju da istraju, a neke od njih možda odvraćaju i od samoubistva. Veći deo vremena oni igraju mekanu varijantu igre „Da nije bilo dugova", ali im to ne smeta da inače uživaju u životu. Tek poneki postaje slavan igrajući oštru varijantu „Dužnika".

„Probaj ako mož' da naplatiš" (PAMDN) uobičajena je igra mladih bračnih parova koja lepo pokazuje kako je igra zamišljena tako da glavni igrač „dobija" kako god da igra krene. Beli kupuju sve moguće na kredit, nepotrebne kao i luksuzne stvari, zavisno od toga iz kakve su kuće i kako su ih naučili njihovi roditelji ili roditelji njihovih roditelja.

Ako zajmodavac digne ruke posle nekoliko bezuspešnih diskretnih pokušaja da naplati dug, onda Beli mogu na miru i nekažnjeno da uživaju u onome što su stekli, što znači da dobijaju igru. Ako poverilac preduzme energičnije korake, onda će oni podjednako uživati i u slastima izvrdavan ja i u korišćenju tako stečenih stvari. Oštra forma igre nastaje ako zajmodavac

čvrsto odluči da naplati dug. Da bi došao do svog novca, on će možda biti prinuñen da preduzme krajnje mere. Takve mere obično sadrže i elemente prinude - odlazak do poslodavaca Belih ili posećivanje Belih u kombiju sa upadljivom firmom „Agencija za naplatu dugova".

U tom trenutku dolazi do preokreta. Beli sada već zna da će, izgleda, morati da plati. Ali zbog elementa prinude, koje se više ne skriva (često i u formi „treće opomene" za naplatu, u stilu:

„Ako ne platite lično na našem šalteru ili poštanskom uplatnicom u roku od 48 časova..."),

Beli ima opravdanje da se prepusti pravednom gnevu, te prelazi na jednu varijantu igre

„Doš’o si mi na zicer, đubre". U tom slučaju on trijumfuje kad dokaže koliko je njegov poverilac gramziv, beskrupulozan i prevrtljiv. Dve najupadljivije prednosti ovoga su u tome

što je: a) ojačana egzistencijalna pozicija Belog, koja skriveno izražava stav „Svi poverioci su

derikože", i što b) pruža mogućnost za velik dobitak na društvenom planu, jer sada je u položaju da otvoreno blati zajmodavca pred njegovim prijateljima, bez straha da će izgubiti status „Dobričine". On može čak da iskoristi i mogućnost daljeg unutrašnjeg dobitka na društvenom planu, suočavajući se direktno sa zajmodavcem. Kao dodatak, svim ovim opravdavamo njegovo iskorišćavanje slabosti sistema pozajmica: ako su zajmodavci takvi kao što je upravo pokazano, zar zaslužuju da im vratimo dug?

Igru „Zajmodavca", u varijanti „Uzmi sad i ne izlazi mi na oči" (USINIMNO), ponekad igraju sitni stanodavci. Igrači PAMDN i USINIMNO lako prepoznaju jedan drugog, pa se - zbog izgleda na transakcione prednosti i dobru zabavu - potajno raduju i orno ulaze u igru. Nezavisno od toga ko će od njih da digne lovu, u svakom slučaju će, kad sve bude gotovo, onaj drugi imati odličan start za igru „Što baš meni".

Igre s novcem mogu da imaju vrlo ozbiljne posledice. Ako ovi opisi igara deluju komično, kao što nekima izgleda, onda to nije zbog beznačajnosti njiovog predmeta nego zbog razotkrivanja beznačajnih motiva iza stvari koje su ljudi naučili da uzimaju ozbiljno.

Antiteza. Očigledna antiteza za PAMDN je zahtev da dug bude isplaćen odmah, i to u gotovom. Ali dobar igrač PAMDN zna način kako da izvrda i ovo, sem kad naleti na super- prevejanog zajmodavca. Protivotrov za USINIMNO je tačnost i poštenje. Pošto su vatreni igrači PAMDN i USINIMNO pravi profesionalci sto posto, šanse amatera koji se upuste u igru s njima iste su kao i sa profesionalnim kockarom. On retko pobeñuje, ali može bar da uživa u igri. Pošto obe ove igre, po tradiciji, treba igrati namrštenih lica, ništa ne može tako da iznervira profesionalca kao amater, naivna žrtva, koji počinje da se smeje na kraju igre. U finansijskim krugovima ovakvo ponašanje obavezno povlači „crveni karton". Osmehivanje dužniku, kad ga sretnete slučajno na ulici, deluje na njega - prema svedočenjima koja je prikupio pisac ovih redova - isto onako neprijatno, uvredljivo i razjarujuće kao što na Trapañoza deluje igranje igre anti-„Trapañoz".