7.   BRAČNE IGRE

Skoro svaka igra može da predstavlja oslonac bračne i porodične idile, ali neke od njih - kao „Da nije bilo tebe" - uspevaju na tom tlu bolje, ili - kao „Frigidna žena" - bivaju duže neotkrivene pod okriljem zakonske zaštite koju pruža bliskost zapečaćena ugovorom. Bračne igre je, naravno, samo uslovno moguće odvajati od seksualnih igara kojima smo posvetili posebno poglavlje. Sledeće igre dostižu najrazvijenije forme baš u bračnim odnosima: 

„Hvatanje za reč", „Tužakanje", „Frigidna žena" (i „Frigidni muškarac"), „Večito zadihana", „Da nije bilo tebe", „Vidiš da sam se trudio" i „Draga moja". 

1. HVATANJE ZA REC

Teza. Mnogo jasnije od većine drugih igara „Hvatanje za reč" pokazuje da igre služe sprečavanju bliskosti i korišćenju drugih za svoje ciljeve. Za divno čudo, ovu igru karakteriše odbijanje da se igra tuña igra.

1. Gđa Bela predlaže mužu da izañu u kino. G. Beli prihvata. 2a. Gña Bela pravi jednu

„nesvesnu" omašku. Ona tokom razgovora sasvim normalno pominje da bi trebalo omalati kuću. To prilično košta, a g. Beli joj je nedavno rekao da ne stoje baš najbolje i zamolio je da se uzdrži od vanrednih troškova, makar do početka sledećeg meseca. Prema tome, ovo nije baš najbolje odabran trenutak za pominjanje da je kući potrebno malanje, te Beli reaguje grubo.

2b. Alternativno: Beli navodi razgovor na kuću, tako da gña Bela teško može da odoli iskušenju i ne kaže kako je kući potrebno malanje. Kao i u prethodnoj  varijanti,  Beli reaguje grubo.

3. Gđa Bela je posle toga uvreñena i saopštava mužu da ona i ne mora s njim da ide u kino, ako je on tako nakrivo nasañen, i da je bolje da on ide sam. G. Beli odgovara da i hoće da ide sam ako ona misli da je tako najbolje.

4. Beli odlazi u kino (ili u šetnju sa decom), a gñu  Belu ostavlja kod kuće da leci svoja povreñena osećanja.

U ovoj igri je moguće primeniti i dva trika:

A. Gđa Bela zna iz iskustva da od nje niko ne očekuje da ozbiljno uzme k srcu njegovu povreñenost. Njemu je jedino stalo do toga da  mu ona oda priznanje za napore koje ulaže u zarañivanje sredstava za život; a onda mogu zajedno da izañu kao da ništa nije ni bilo. Ali ona odbija da igra tu igru, te se on oseća ostavljen na cedilu i, dok ona ostaje kod kuć ucveljenog izgleda ali sa tajnim osećanjem trijumfa u sebi, on odlazi ispunjen razočarenjem i nezadovoljstvom.

B. Beli iz iskustva zna da od njega niko ne očekuje da ozbiljno primi k srcu njeno durenje. Njoj je samo stalo da se mazi i lako će prihvatiti njegovo izvinjenje; a onda mogu zajedno da izañu kao da ništa nije ni bilo. Ali on odbija da  igra tu njenu igru, svestan da to što čini nije fer: jer zna da ona hoće da bude zamoljena, ali se pravi da ne zna. On odlazi od kuće veseo i opušten, mada izgleda namrgoñeno. A nju je ostavio kod kuće razočaranu i nezadovoljnu.

U oba slučaja pobednička pozicija je, gledano iz naivnog ugla, neoboriva: jedino što oni izgleda uzimaju jedno drugo doslovno. Ovo je jasnije u drugoj varijanti, kada Beli prima odbijanje gñe Bele da izañe s njim zdravo za gotovo. Oboje znaju da je to varanje, ali - pošto je ona tako rekla - on je hvata za reč.

Najočigledniji dobitak ovde je spoljašnje psihološki. Za oboje odlazak u kino predstavlja izvesno seksualno uzbuñenje i meñu njima se manje-više podrazumeva da će, posle povratka iz kina, voditi ljubav. Stoga onaj ko želi da izbegne bliskost povlači potez 2a ili 2b i time stavlja igru u pokret.

Ovo je posebno razdražujuća verzija igre „Frka" (v. 9. poglavlje). „Uvreñena" stranka može, naravno, s punim pravom da odbije voñenje ljubavi u stanju pravednog gneva, a bračni drug koji je uhvaćen za reč nema  nikakvog izlaza.

Antiteza. Vrlo jednostavno za gđu Belu. Za nju je dovoljno da se predomisli, uzme muža pod ruku, nasmeši se i krene s njim (prelaz sa Dečjeg na Odraslo ego-stanje). Nešto je teže g. Belom, pošto je inicijativa u njenim rukama. Ali ako je on u stanju da sagleda situaciju u celini, možda će umeti i da je namami da krene s njim, bilo kao nadureno Dete koje je pristalo na pomirenje, ili, što bi bilo bolje, kao Odrasla osoba.

„Hvatanje za .reč" srećemo u nešto drukčijem obliku, kao porodičnu igru u kojoj učestvuju i deca, kada podseća na „Duplo vezano" koje je opisao Bejtson sa saradnicima.1 Ovde je dete hvatano za reč, pa što god da učini - ne valja. Prema Bejtsonovoj školi, ovo može biti jedan od važnih činilaca u etiologiji shizofrenije. Govoreći jezikom igara, shizofreniju je moguće uzeti kao detinji protivotrov za igru „Hvatanje za reč". Tako ispada i na osnovu iskustava koja imamo u radu sa šizofreničarima uz pomoć analize igara. Pa tako, kada porodičnu varijantu

„Hvatanje za reč" analiziramo da bismo pokazali kako su shizofrenična ponašanja, u stvari, preduzeta da bi osobe parirale ovoj igri, dolazimo do delimične iii potpune remisije kod pacijenata koji su na odgovarajući način pripremljeni.

Sa nametljivo tutorski nastrojenim roditeljima dolazi do jednog oblika „Hvatanja za reč" u kojem učestvuje ćela porodica i koji može da ostavi dubokog traga na karakteru mlañe dece.

Od malog deteta Roditelji, na primer, traže da pomaže po kući, a kad god se ono prihvati nečega, nalaze mu zamerke - čisti slučaj onog: „Uradio - ne uradio, isto ti se piše." Ovu vrstu

„Duplo vezanog" možemo nazvati „Hvatanje za reč" - varijanta sa dilemama.

„Hvatanje za reč" ponekad srećemo i kao etiološki faktor kod astmatične dece. Devojčica: „Voliš li me, mama?"

Majka: „Sta je to ljubav?"

Ovakav odgovor ne ostavlja devojčici nikakvu mogućnost izlaza. Ona bi htela da razgovara o majci, a majka prebacuje razgovor na filozofski teren, gde devojčica ne može da se snañe. Zato ona počinje teško da diše, da sopće, majka se uznemiri, i astma je tu. Kad majka počne da se izvinjava, „Igra astme" je uveliko u toku. Ovu astmatičnu varijantu „Hvatanja  za reč“ još  treba  proučavati.

Postoji jedna elegantna varijanta koju bismo mogli nazvati „Sokratovskom" varijantom

„Hvatanja za reč" i odigrava se ponekad u terapeutskim grupama.

Crni: „Pa, dobro, izgleda da niko ne igra igru dok ćutimo." Beli: „Ćutanje može, takoñe, da bude svojevrsna igra." Crni:  „Danas  niko  nije igrao igru."

Beli: „Ali i samo neigranje igara može biti igra."

Terapeutski protivotrov može biti podjednako elegantan: zabranjeno je korišćenje logičkih paradoksa.

Kada je Belom oduzeta mogućnost takvog manevra, njegova prikrivena nespokojstva brzo izbijaju na površinu.

U tesnoj vezi sa „Hvatanjem za reč", na jednoj, i „Odrpanicom", na drugoj strani, stoji bračna igra „Kesa sa užinom". Muž koji bi mirne duše mogao da jede u nekom dobrom restoranu ipak svako jutro priprema sebi sendviče i nosi ih na posao u papirnoj kesi. Na taj način koristi kriške hleba nasečene za večeru i ostatke druge hrane, a supruga mu odvaja papirne kese od kupovine. Što je još važnije, to mu omogućuje da u potpunosti kontroliše porodični budžet, jer koja bi se žena usudila da kupi vizonsku bundu uz muža koji se toliko žrtvuje? Suprug ubira i mnoge druge prednosti, kao što je privilegija da jede za svoj groš ili mogućnost da i tokom pauze za ručak ugrabi nešto vremena za dovršavanje započetih poslova. Ova igra je višestruko konstruktivna i Bendžamin Franklin bi je sigurno podržao, jer podstiče razvijanje vrlina kao  što su  štedljivost,  marljivost i tačnost.