6.   ŽIVOTNE IGRE

Sve igre, pod uobičajenim društvenim okolnostima, imaju značajan, ako ne i odlučujući uticaj na sudbinu igrača. Ali neke od njih više nego druge pružaju mogućnosti da se ostvari životna ambicija i uključuju prilično naivne slučajne posmatrače. Ovoj grupi igara lepo pristaje ime

„Životne igre". Tu spadaju „Alkoholičar", „Dužnik", „Šutni me", „Doš’o si mi na zicer, ñubre jedno", „Vidiš li šta sam uradio/la/ zbog tebe" i njihove glavne varijacije. Ove igre se, na jednoj strani, dodiruju sa bračnim, a na drugoj, sa igrama iz podzemlja.

1.  ALKOHOLIČAR

Teza. U analizi igara ne postoji ni alkoholizam, ni alkoholičar. Postoji samo uloga koja nosi ime Alkoholičar u jednom tipu igre. Ako je tačno da je biohemijska ili fiziološka anomalija u pozadini neumerenog šljemanja - a to je još pod pitanjem – onda proučavanje tog problema spada u internu medicinu.

Analizu igara interesu je nešto sasvim drugo, tj. koje vrste društvenih transakcija su u vezi s tim preterivanjem. Otud i igra „Alkoholičar". Kad se rasplamsa, ovo je igra sa pet igrača, mada počinje i završava obično tek sa dva. Središnja uloga je Alkoholičar, to je igrač koji je

„glavni" i uvek je prvi na potezu (drugim recima, on ima bele figure).

Glavna potporna uloga je Progonitelj, a nju obavezno igra pripadnik suprotnog pola, najčešće bračni drug. Treća uloga Spasilac, koju obično igra pripadnik istog pola kao i Alkoholičar, a često je to porodični lekar koji je zainteresovan i za pacijenta i za probleme koji nastaju iz pijanstva. Klasična situacija je kada lekar stvarno spašava alkoholičara od njegove navike. Njih dvojica čestitaju jedan drugome -pošto Beli ne popije ni kap čitavih šest meseci. Sutradan Belog nañu u nekom jendeku.

Četvrta je uloga Engleza ili Gledača kroz prste. U književnim delima o alkoholičarima ovu ulogu obično igra bakalin koji daje Belom robu na kredu, a ponekad ga ponudi i kafom, ili kad vidi da je gladan čak i sendvičem, ali se uzdržava od optuživanja, kao što ne pokušava ni da ga spašava od njega samog. U životu je češće u ovoj ulozi majka Beloga, koja mu daje novac i često je na njegovoj strani protiv žene koja ga ne razume. Kad je lova u pitanju, Beli mora da nañe neko prihvatljivo objašnjenje šta će mu ona: uvek je pri ruci neki posao, u koji tobože oboje veruju iako su načisto da će glavnina sume otići na piće. Ponekad se desi da Englez neprimetno sklizne u novu ulogu - koja je od pomoći ali nije bitna za ovu igru - u ulogu Agitatora, dobričine koji snabdeva pijanca provijantom i kad mu ovaj ne traži ništa: „Doñi da popijemo po nešto (pa da brže upadneš u čabar)".

Pomoćni radnik u svim lokatorskim igrama je Barmen ili Bifedžija. U igri „Alkoholičar" on igra petu glavnu ulogu - ulogu Veze, direktnog snabdevača koji razume jezik pijanaca i koji je najvažniji čovek u životu svakog notorca. Razlika izmeñu Veze i ostalih igrača svodljiva je na razliku koja postoji izmeñu profesionalca i amatera u svakoj igri: profesionalci znaju kad je dosta. U datom trenutku, tako, bifedžija više neće da služi piće Alkoholičaru koji ostaje bez materijala sve dok ne nañe novu Vezu širi ruke.

U početnim fazama igre „Alkoholičar" supruga može da igra sve tri potporne uloge. U ponoć je pravi Englez: svlači ga, kuva mu kafu i pušta ga da se istresa na nju. Ujutru je Progonitelj koji ga oštro osuñuje za njegovo nedolično ponašanje. A uveče se pretvara u Spasioca, pokušavajući da za jedno s njim izmeni njihov način života. U kasnijim fazama igre moguće je i bez Progonitelja i Spasioca, ali ako pristanu da budu izvori snabdevanja, oni mogu ostati u igri. Beli će otići u savetovalište da ga spašavaju i hrane, ako samo budu hteli, ili će otrpeti grdnje, bilo amaterske bilo profesionalne, ako veruje da ga posle toga čeka milostinja.

Sadašnja iskustva ukazuju da je dobitak u igri „Alkoholičar" (što je karakteristično za igre uopšte) tamo gde ga većina istraživača uopšte ne traži. Analiza otkriva da je samo konzumiranje alkohola sporedno zadovoljstvo koje proizvodi neke dodatne prednosti, samo tehnika kojom osoba postiže pravi vrhunac - a to je mamurluk. Isto je tako i u igri „Trapañoz": pravljenje loma, što privlači najveću pažnju, samo je put posut cvećem, koji vodi Belog do željenog cilja - da dobije oproštaj od Crnog.

Za Alkoholičara mamurluk ne predstavlja toliko fizičku koliko psihičku muku. Dve omiljene vrste razonode meñu ljudima koji vole da popiju su „Martini" (koliko pića i kako su bila pomešana) i „Sutradan ujutro" (pusti da ti ispričam kakav mi je bio mamurluk). „Martini" najčešće igraju oni koji vole da popiju u društvu, dok mnogi pijanci više vole da odigraju dobru partiju psihološke varijante razonode „Sutradan ujutro", a organizacije kakva je Anonimni alkoholičari* pružaju im neograničene mogućnosti za to (* A. A. Alcocholic Anonymous, organizacija zalečenje alkoholičara u SAD, u kojoj bivši alkoholičari pomažu aktivnima da se izleče. - Prim. prev.).

Jedan pacijent je imao običaj da, kad god doñe svom psihijatru posle naljoskavanja, obasipa sebe raznim pogrdama. Psihijatar je samo ćutao. Kasnije, kada se prisećao ovih poseta psihijatru za vreme grupne terapije, isti pacijent je, likujući, tvrdio da mu je psihijatar  uputio sve te pogrde. Ono o čemu mnogi alkoholičari najviše vole da razgovaraju u terapeutskoj situaciji nije pijenje, koje oni pominju izgleda samo zato što se priklanjaju svojim Progoniteljima, nego patnja koja dolazi posle. Transakcioni cilj pijenja je, pored ličnih zadovoljstava koje ono pruža, stvaranje situacije u kojoj će Dete u čoveku dobiti teške grdnje, ne samo od unutrašnjeg roditelja nego i od svake roditeljske figure u okolini, koja bude raspoložena da se priključi. Zato lečenje od ove igre treba da bude koncentrisano ne na samo pijenje, nego na sutradan ujutro - na samozadovoljstvo od samokažnjavanja. Postoji, meñutim, jedna vrsta teških pijanica koji uopšte nemaju mamurluk, i takvi ne spadaju u ovu kategoriju.

Postoji, takoñe, i igra „Alkoholičar nasuvo" u kojoj Beli prolazi proces finansijskog ili društvenog propadanja bez kapi alkohola, povlačeći poteze istim redosledom i očekujući od bližnjih da igraju iste potporne uloge. Ovde je, ponovo, srž stvari u sutrašnjem jutru. U stvari, sličnost izmeñu „Alkoholičara nasuvo" i pravog „Alkoholičara" pokazuje da su u pitanju igre. Na primer, u obema osobe koriste isti način da postignu izbacivanje s posla. Igra

„Narkoman" je slična „Alkoholičaru", ali se igra brže i dramatičnije, a posledice su joj mnogo kobnije. Ova igra je, takoñe, bar u američkom društvu, jače oslonjena na ulogu Progonitelja,

jer su pri ruci mnogi igrači željni da uskoče u tu ulogu, dok igrača Engleza i Spasioca ne možeš

ni svećom da nañeš; sem toga, uloga Veze u ovoj igri je mnogo važnija.

Ima dosta organizacija koje su uključene u igru „Alkoholičar" - od lokalnog do saveznog, pa i meñunarodnog nivoa. Mnoge od njih štampaju pravila za ovu igru. Skoro sva ta pravila lepo objašnjavaju kako se igra uloga Alkoholičara: prvo piće pre doručka, novac predviñen za nešto drugo trošiti na alkohol, itd. U njima je, takoñe, objašnjena i uloga Spasioca. Udruženje Anonimni alkoholičari, na primer, organizuje za svoje članove igranje iste igre, ali pokušava da ih prešaltuje sa uloge Alkoholičara na ulogu Spasioca. Bivši Alkoholičari imaju prednost jer znaju kako teče igra, pa su stoga kvalifikovaniji za igranje potporne uloge, nego neko ko nije nikada ranije igrao tu igru. Bilo je slučajeva da pojedini ogranci A.A. ostanu bez Alkoholičara na kojima bi radili, pa su članovi morali da se sami vrate piću kako bi igra mogla da bude nastavljena i u odsustvu ljudi koje treba spašavati.

Ima, isto tako, i organizacija posvećenih dobrobiti drugih igrača u ovoj igri. Neke od njih utiču na bračne drugove Alkoholičara da zamene ulogu Progonitelja u Spasioca. Jedna organizacija, koja je izgleda najviše prišla teorijskom idealu lečenja, bavi se decom Alkoholičara na

prelasku iz detinjstva u mladost. Njih ohrabruju da sasvim izañu iz igre, a ne samo da zamenjuju uloge.

Psihološko izlečenje pijanca, takoñe, podrazumeva njegovo izlaženje iz igre, a ne samo prebacivanje iz jedne uloge u drugu. U nekim slučajevima to je ostvarljivo, mada nije lako naći nešto drugo što bi Alkoholičaru bilo tako zanimljivo kao nastavljanje započete igre. Pošto se on poslovično plaši bliskosti, možda će u zamenu za jednu igru morati da preñe na neku drugu, što znači da neće prestati da igra igru u svojim odnosima s ljudima. Često tzv. izlečeni alkoholičari nisu bogzna kako zanimljivi za društvo, a mogućno je da i sami osećaju nedostatak uzbuñenja u životu, pa su stalno u iskušenju da okrenu na staro. Merilo pravog

„vañenja iz igre" bilo bi kad bi bivši Alkoholičar bio u stanju da pije u društvu, a da time ne dovede u pitanje svoje izlečenje. Ako ne srne da okusi „ni kap", ne treba mu sa stanovišta analize igara priznati izlečenje.

Iz opisa ove igre očigledno je da je Spasilac stalno na ivici da zaigra - „Hoću samo da ti pomognem", Progonitelj - „Vidi šta sam napravio zbog tebe", a Englez - „Dobar sam k'o lebac". Širenjem spasilačkih organizacija koje popularizuju ideju da je alkoholizam bolest, alkoholičari su obučavani da igraju igru „Drvena noga". Zakon (koji pokazuje posebnu brigu za takve ljude) kao da u današnje vreme podstiče alkoholičare na takvo ponašanje. Težište igre je prebačeno sa Progonitelja na Spasioca, sa igranja „Ja sam grešnik" na „Šta bi još hteo od bolesnog čoveka" (što je deo kretanja moderne misli od religije ka nauci). Sa egzistencijalnog stanovišta ovo premeštanje je diskutabilno, a sa praktičnog jasno da to nije mnogo uticalo na smanjenje prodaje pića teškim pijanicama. Pa, ipak, za većinu ljudi Anonimni alkoholičari predstavljaju najbolji način uvoñenja u terapiju preterivanjem.

Antiteza. Kao što je dobro poznato. „Alkoholičar" obično igra zagriženo i teško izlazi iz igre kad jednom započne. U jednom slučaju, žena-alkoholičar držala se po strani u grupnoj terapiji, sve dok nije ocenila da dovoljno poznaje ostale članove grupe kako bi mogla da krene sa svojom igrom. Tada je zamolila da joj kažu šta misle o njoj. Pošto se dotle nikom nije zamerila u grupi, mnogi su lepo govorili o njoj, ali se ona pobunila: „Neću to. Hoću da znam šta stvarno mislite." Bilo je jasno da očekuje uvredljive opaske na svoj račun. Ostale žene iz grupe odbile su da je grde, a ona je otišla kući i rekla mužu da neće više da pije, a ako bude uzela makar 1 čašicu, da on mora ili da se razvede od nje ili da je pošalje u bolnicu. On je pristao na to i ona se iste večeri „nalizala", tako da je morao da je odvede u bolnicu.

Opet je upala u terapeutsku grupu čiji članovi nisu hteli da prihvate ulogu njenih Progonitelja, koju im je Bela propisivala. Ona nije mogla da podnese odbijanje svoje igre, i pored toga što su svi zapeli da je ohrabre da istraje na alternativnom putu realnog uvida u svoju situaciju, kojim je bila krenula. Kod kuće je imala nekog ko je bio voljan da igra kako ona svira.

Ima slučajeva, meñutim, u kojima je mogućno pripremiti pacijenta da ostavi igru do kraja, pa terapeut ne mora da igra ni Progonitelja ni Spasioca. Bilo bi, s njegove strane, isto tako neprofesionalno i kada bi prihvatio ulogu Engleza, dozvoljavajući pacijentu da prenebregava svoje finansijske obaveze i rokove. Ispravan terapeutski postupak bio bi, sa transakcionog stanovišta, posle pažljivog pripremanja terena, zauzimanje pozicije, Odraslog reciprociteta i odbijanje igranja bilo koje uloge u igri pacijenta, s nadom da će on biti u stanju da podnese, ne samo uzdržavanje od pića nego i uzdržavanje od igranja svoje igre. Ako nije u stanju, najbolje je uputiti ga nekom Spasiocu.

Primeniti antitezu u igri „Alkoholičar" posebno je teško zbog toga što je teška pijanica viñen u većini zapadnih društava kao poželjan predmet nadzora, brige i širokogrudosti, te svako ko odbija da igra prema njemu neku od tih uloga navlači na sebe gnev javnosti. Razumno gledanje na stvari može više da uznemiri Spasitelje, nego i samog Alkoholičara, što

ponekad ima nezgodne posledice po terapiju. Tako je na jednoj klinici pokušan eksperiment sa grupom zdravih radnika koji su dobrovoljno prihvatili da pomognu pri terapiji alkoholičara. Bili su veoma zainteresovani za igru „Alkoholičar", te su pokušavali da potpomognu ozdravljenje prekidanjem igre, a ne samo igranjem spasilačke uloge. Čim se to raščulo,

pod pritiskom Saveta bolnice, zahvalili su im i nisu ih više zvali da pomažu u lečenju

alkoholičara.

Rodbina. Zanimljiva nus-igra „Alkoholičara" zove se „Hoćemo li po jednu". Nju je otkrio jedan oštroumni student industrijske psihijatrije. Beli i njegova supruga (trezvenjački Progonitelj) odlaze na izlet sa Crnim i njegovom suprugom (oboje Englezi). Beli kaže Crnima: „Hoćemo li po jednu?" Ako oni pristanu na jednu, to Belom daje pravo na četiri-pet. Igra se demaskira ako Crni odbiju. Beli će onda, po pravilima pristojnosti koja regulišu piće u društvu, biti povreñen  i drugi put birače bolje društvo za izlet. Ono što na društvenom nivou izgleda kao Odrasla širokogrudost (poziv na piće), na psihološkom nivou je običan bezobrazluk kojim Dete Belog postiže Roditeljsku popustljivost Crnog, otvoreno ga podmićujući pod nosom gñe Beli koja je nemoćna da preduzme bilo šta. U stvari, baš zbog toga što će ispasti „nemoćna" da preduzme bilo šta gña Beli je i pristala  na  čitav aranžman, jer ona je isto tako nestrpljiva da igra bude nastavljena sa njom u ulozi Progonitelja, kao što i g. Beli jedva čeka da ponovo uskoči u ulogu Alkoholičara. Nije teško zamisliti šta će mu sve ona prebacivati ujutro posle izleta. Ova varijanta može imati dodatne komplikacije ako je Beli slučajno šef Crnom.

Englezi su često oni usamljenici koji mogu dosta da profitiraju od toga što su dobri prema Alkoholičarima. Bakalin koji izigrava. „Dobričinu" stiče tako mnogobrojne poznanike, a u svom društvenom krugu uživa reputaciju ne samo širokogrudog nego i zanimljivog čoveka.

Jedna varijanta „Dobričine" je šetanje okolo i raspitivanje za savet kako se ljudima najbolje može pomoći. Ovo je primer vesele i konstruktivne igre, a takve treba ohrabrivati. Njen negativ je „Grubijan" - upisivanje na kurs karatea ili traženje saveta kako najefikasnije kinjiti bližnje. Mada nikada ne dolazi do praktične primene tog nauka o sakaćenju, igrač bar dobija priliku da sebe poistoveti sa pravim grubijanima koji ne izlaze iz ove igre, i da se ogreje malo na njihovoj slavi. Ovo je primerak one vrste koju Francuzi nazivaju „un fanfaron de

viče".

ANALIZA:

Teza: Sto sam bio rñav; probaj da me zaustaviš. Cilj: Samokažnjavanje.

Uloge: Alkoholičar, Progonitelj, Spasitelj, Englez, Snabdevač (Veza).

Dinamika: Usna prikraćenost.

Primeri: 1) Probaj da me uhvatiš. Teško je povezati prototipove ove igre, jer su vrlo složeni. Deca, meñutim - naročito deca alkoholičara – često praktikuju mnoge manevre koji odlikuju

Alkoholi čara. „Probaj da me sprečiš" uključuje i takve stvari kao što je laganje, skrivanje raznih predmeta, iznuñivanje zvocanja, traženje jataka, u vidu dobrodušnih komšija kod kojih

se uvek može sakriti, i slično. Samokažnjavan je se često odlaže za poznije godine.

2) Alkoholičar i njegov krug. Društveni model: Odrasli-Odrasli.

Odrasli: „Reci mi šta stvarno misliš o meni ili mi pomozi da ostavim piće." Odrasli:  „Biću otvoren prema tebi."

Psihološki model: Roditelj-Dete.

Dete: „Probaj da me sprečiš."

Roditelj: Moraš da prestaneš da piješ zbog toga ..." Potezi: 1) Izazivanje - optuživanje ili praštanje.

2) Popustljivost - ljutnja ili razočarenje.

Prednosti: 1) Unutrašnje psihološke - a) Pijenje

kao veština - Pobuna, sticanje samopouzdanja i zadovoljenje žudnje; b) „Alkoholičar" kao igre

-  Samokažnjavanje (verovatno). 2) Spoljašnje psihološke - Izbegavanje seksualne i drugih formi bliskosti. 3) Unutrašnje društvene - Probaj da me sprečiš. 4) Spoljašnje društvene -

„Sutradan ujutro", „Martini" i druge razonode. 5) Biološke - Naizmenične ljubavne i gnevne razmene. 6) Egzistencijalne - svako bi hteo da me prikrati.