ŽIVOTNA  PREKRETNICA

Govoriti ο problemu čovekovih doba starosti je izvan svega ambiciozan zadatak, pošto se pod tim podrazumeva ništa manje do slika celokupnog duševnog života od kolevke pa do groba. U okvirima jednog predavanja možemo udovoljiti ovakvom zadatku samo u opštim crtama; razumljivo da se ovde ne radi ο opisivanju normalne pshilogije različitih doba starosti, već ćemo se pozabaviti »problemima«, teškoćama, sumnjama, kolebanjima, jednom rečju pitanjima na koja se može dati više od jednog odgovora, uz to odgovora koji nikada nisu dovoljno sigurni niti nesumnjivi. Zbog toga ne mali broj stvari moramo zamisliti pod znakom pitanja, pa čak i gore od toga — ponešto moramo prihvatiti za gotovo a ponekad moramo čak i da špekulišemo.

Kada bi se duševni život sastojao samo od činjenica

—   što je, uostalom, još uvek slučaj na primitivnom stupnju — tada bismo mogli da se zadovoljimo čvrstom empirijom. Ali duševni život kulturnog čoveka pun je problema, pa čak uopšte se ne može ni zamisliti bez problema. Naša psihička zbivanja su najvećim delom razmišljanja, sumnje, eksperimenti — sve one stvari koje uopšte ne poznaje nesvesna. instinktivna duša primitivnog čoveka. Za postojanje te problematike treba da zahvalimo porastu svesti;

[1] Predavanje, u izvodu objavljeno u: Neue Zürcher Zeitung, 14/16. mart 1930. U drugom obliku pod naslovom Die Lebenswende objavljeno u: Seelenprobleme der Gegenwart, Psychologische Abhandlungen III (1931).

3 4

problemi su dar Danajaca kulturi. Odstupanje i stavljanje sebe u suprotnost prema instinktu stvara svest. Instinkt je priroda i hoće prirodu. Nasuprot tome svest može da želi samo kulturu ili njenu negaciju i bilo gde da je, na krilima Rusoove čežnje, stremi povratku prirodi, »kultiviše« prirodu. Ukoliko smo još priroda, mi smo nesvesni i živimo u sigurnosti instinkta lišenog problema. Sve ono u nama što je još priroda zazire od problema, pošto je ime ovog zadnjega sumnja, a svuda gde vlada sumnja tu su i nesigurnost i mogućnost različitih puteva. Ali gde izgledaju mogući različiti putevi, tu smo daleko od sigurnog vodstva instinkta i prepušteni plašnji. Ovde bi trebalo da naša svest čini ono što je priroda uvek činila za svoju decu, naime da odlučuje sigurno, nesumnjivo i jednoznačno. I tu nas ophrvava isu-više ljudska plašnja da svest, naša prometejska tekovina, na kraju ipak ne može da učini isto kao priroda.

Problem nas vodi u bezočinsku i bezmaterinsku usamljenost, u besprirodnu napuštenost, gde smo prisilno upućeni na svest i to ni na šta drugo do na svest. Mi ne možemo ništa drugo, već moramo da na mesto prirodnog zbivanja postavimo odluku i reše-nje. Tako svaki problem znači mogućnost proširenja svesti, ali istovremeno i prinudu rastanka sa svim onim nesvesnim dečjim i prirodnim u čoveku. Ova prinuda je toliko beskrajno važna psihička činjenica da predstavlja jedan od najhitnijih simboličkih nastavnih predmeta hrišćanske religije. To je žrtva čisto prirodnog čoveka, nesvesnog, naturalnog živog bića, čija je tragedija započela već jedenjem jabuke u raju. Onaj biblijski greh pridolaskom u svest izgleda kao bekstvo. U stvari tako nam izgleda svaki problem koji nas prisiljava na veću svesnost, čime nas sve više udaljuje od raja detinjaste nesvesnosti. Svako rado skreće pogled sa problema: ako je moguće njih ne treba pominjati, ili bolje, čovek osporava njihovo postojanje. Čovek želi jednostavan, siguran i gladak život i zbog toga su problemi tabu. Čovek želi sigurnost a ne sumnju, želi rezultate a ne eksperimente, ne uviđajući pri tom da sigurnosti mogu nastati samo kroz sumnje a rezultati samo kroz eksperimente. Tako se i veštačkim odricanjem problema ne dolazi do uverenja, naprotiv, potrebna  je dalja i viša svest da bi se dospelo do sigurnosti i jasnosti.

Ovaj duži uvod bio mi je potreban da bi se razjasnila

suština našeg predmeta. Tamo gde se radi ο problemima, instinktivno se opiremo da prođemo kroz mračnosti i nejasnosti. Mi želimo samo da čujemo ο jednoznačnim rezultatima, a pri tom potpuno zaboravljamo da ovi rezultati mogu uopšte da postoje samo onda kada smo prošli kroz tamu. Ali da bismo mogli da prodremo kroz tamu, moramo da anga-žujemo sve one mogućnosti rasvetljavanja kojima raspolaže naša svest; kao što sam već rekao, moramo čak i špekulisati. Jer pri tretiranju psihičke problematike stalno se saplićemo ο principijelna pitanja, koja su najrazličitiji fakulteti uzeli u zakup kao sop-stveni domen. Teologe uznemiravamo ili ljutimo ništa manje od filozofa, medicinare ništa manje od va-spitača, mi čak tapkamo i po radnom području biologa i istoričara. Ova ekstravagantnost ne potiče iz naše radoznalosti, već iz stanja što je čovekova duša svojstvena mešavina faktora, koji su istovremeno predmet proširenih nauka. Jer, čovek je svoje nauke stvorio iz sebe i svojih posebnih svojstava. One su simptomi njegove duše.

Stoga, ako postavimo neminovno pitanje:  zašto čovek, u prilično očitoj suprotnosti prema životinjskom svetu, uopšte ima probleme? tada dospevamo u nerazmrsivo misaono klupko, koje su stvorile mnoge hiljade britkih mozgova tokom milenijuma. Na ovom umetničkom delu neću da započinjem Sizifov posao, već ću se samo potruditi da jednostavno iznesem ono što bi, po mome mišljenju, moglo da posluži kao doprinos odgovoru na ovo principijelno pitanje.

Problema nema bez svesti. Stoga pitanje moramo postaviti drugačije, naime: kako to da čovek uopšte ima svest? Ja ne znam kako je došlo do toga, jer nisam bio prisutan kada su prvi ljudi postali svesni. Ali, formiranje svesti i danas još možemo posma-trati kod male dece. Naime, možemo videti sledeće: kada je dete  prepoznalo nekoga ili nešto, tada ose-ćamo da dete ima svest. Zbog toga je i drvo poznavanja u raju rađalo tako fatalne plodove.

Ali šta je prepoznavanje? Mi govorimo ο spoznaji kada nam je uspelo da npr. nov opažaj uklopimo u već postojeći spoj, i to tako što u svesti nemamo samo opažanje već istovremeno i komade već postojećih sadržaja. Spoznavanje počiva, dakle, na zamišljenim spojevima psihičkih sadržaja. Sadržaj lišen povezanosti ne možemo prepoznati, a njega ne možemo ni biti svesni, ukoliko se naša svest još nalazi na tom dubokom, početnom stupnju. Prvi oblik svesti, koji je pristupačan našem posmatranju i saznanju, izgleda da je samo spoj dva ili više psihičkih sadržaja. Stoga je na ovom stupnju svest još uvek sasvim vezana za predstavu nekoliko nizova spojeva, i zbog toga je samo sporadična i kasnije se ne može privesti u sećanje. I stvarno za prve godine života ne

postoji kontinuirano sećanje. Iz ovog perioda najviše što postoji su ostrva svesti, kao  pojedinačna svetla ili osvetljeni predmeti u mrkloj noći. Ova ostrva se-ćanja, međutim, nisu oni najraniji, zamišljani spojevi sadržaja, već ona sadrže nov, vrlo važan niz sadržaja, naime onih koji predstavljaju sami subjekt, takozvano Ja. Takođe i ovaj niz je najpre samo predočen, kao prvobitni nizovi sadržaja, zbog čega dete ispravno u početku govori ο sebi u trećem licu. Tek kasnije kada je Ja-niz ili takozvani Ja kompleks, ve-rovatno putem uvežbavanja, zadobio sopstvenu energiju, nastaje osećanje Ja bivstva ili osećanje subjekta. To bi mogao biti trenutak kada dete počinje da govori ο sebi u prvom licu. Na ovom stupnju izgleda da se nalazi početak kontinuiteta pamćenja. U su- štini to bi, dakle, bio kontinuitet sećanja sopstvenog Ja.

Dečji stupanj svesti još ne poznaje probleme, pošto još ništa ne zavisi od subjekta, već je dete još sasvim zavisno od roditelja. Situacija je takva da izgleda kao da dete još nije potpuno rođeno, već kao da se još nosi u duševnoj atmosferi roditelja. Psihičko rođenje a samim tim i svesno razlikovanje od roditelja normalno se odvija tek sa upadom seksualnosti u doba puberteta. Sa ovom fiziološkom skopčana je i duhovna revolucija. Naime, preko somatskih pojava Ja je naglašeno u tolikoj meri da sebi često sasvim nesrazmerno pribavlja važnost. Otuda i izreka »mladost-ludost«.

Do ovog doba psihologija individue je pretežno nagonska i stoga bez problema. Takođe i kada se subjektivnim nagonima suprotstavljaju spoljna ogra- ničenja, ova suzbijanja ne dovode do konflikta individue sa samom sobom. Individua se potčinjava ili izbegava sukob, potpuno jedinstvena sa samom sobom. Ona još ne poznaje unutrašnji razdor zbog problema. Ovo stanje može naići tek kada spoljna ograničenja postanu i unutrašnja, kada se jedan nagon buni protiv drugog. Psihološki izraženo to bi značilo sledeće: problemsko stanje, unutrašnji razdor javlja se onda, kada pored Ja- niza nastane i drugi niz sadržaja sličnog intenziteta. Ovaj drugi niz je, zbog svoje energetske vrednosti, od istog funkcionalnog značenja kao Ja-kompleks, tako reći drugačije, drugo Ja, koje u datom slučaju čak može prvom Ja oduzeti vodstvo. Iz toga proističe sukob sa samim sobom, problemsko stanje.

Bacimo kratak pogled na upravo rečeno: prvi oblik svesti, čisto prepoznavanje, je anarhično ili haotično stanje. Drugi stupanj, naime stupanj formiranja Ja- kompleksa, je monarhistička ili monistička faza. Treći stupanj opet donosi napredak u formiranju svesti, naime svest dvojstva, dualističko stanje.

Ovde smo zapravo dospeli do naše teme, naime problematike doba starosti. Najpre ćemo se zadržati na mladalačkom dobu. Ovaj stupanj obuhvata period od godina neposredno posle puberteta do otprilike polovine životnog veka, koja se nalazi negde između 3 5 . i 40. godine.

Sigurno bi mi neko želeo da postavi pitanje zašto počinjem sa drugim stupnjom čovekovog života

kao da dečji stupanj nema problema? Dete je pod normalnim uslovima bez problema, ali sa svojom komplikovanom psihom svakako da roditeljima, va- spitačima i lekarima predstavlja prvorazredni  problem. Tek odrastao čovek može sumnjati u samog sebe i stoga biti nejedinstven sa samim sobom.

Izvori problema ovog doba starosti su svima nama dobro poznati. Za većinu ljudi to su životni zahtevi, koji često naprečac prekidaju dečje snove. Ako je individua dovoljno pripremljena, prelazak u profesionalni život može proći glatko. Ali ako postoje iluzije koje su u kontrastu sa stvarnošću, tada nastaju problemi. Niko ne stupa u život bez pretpostavki. Ove pretpostavke su obično pogrešne, one ne odgovaraju spoljnim uslovima sa kojima se čovek sreće. Često se radi ο isuviše velikim očekivanjima, ili ο potcenjivanju spoljnih teškoća, ili ο neopravdanom optimizmu, ili ο negativizmu. Mogao bi se sastaviti dugi spisak svih onih pogrešnih pretpostavki koje  izazivaju prve svesne probleme.

Ali nije uvek sukob subjektivnih pretpostavki sa spoljnim datostima ono što stvara probleme, već možda isto tako često unutrašnje psihičke teškoće; one postoje i onda kada se spolja sve odvija glatko. Izvanredno često to je poremećaj psihičke ravnoteže uzrokovan seksualnim nagonom, a možda isto toliko često osećanje niže vrednosti, koje može dovesti do nepodnošljive osetljivosti. Ovi unutrašnji konflikti mogu postojati i kada je spoljnje prilagođava-nje postignuto na izgled bezbrižno;  izgleda čak da su oni mladi ljudi, koji moraju da se teško bore za opstanak, pošteđeni unutrašnjih problema, dok oni kod kojih je prilagođavanje iz bilo kojih razloga proteklo lako, razvijaju seksualne probleme ili konflikte manje vrednosti.

Problemske prirode su često neurotske, ali bila bi teška greška problematiku mešati sa neurozom, pošto je odlučujuća razlika između njih dveju ta što je neurotičar bolestan pošto nije svestan svojih problema, dok čovek

36

ophrvan problemima pati od svojih svesnih problema, a da nije bolestan.

Ako se pokuša da se iz skoro neiscrpne raznolikosti individualnih problema mladalačkog doba izvuče zajedničko i esencijalno, onda se sudaramo sa određenom karakteristikom koja izgleda da je prisutna u svim problemima ovog stupnja — više ili manje jasno zadržavanje na dečjem stupnju svesti, opiranje sudbinskim silama u nama i oko nas, koje hoće da nas upetljaju u ovaj svet. Nešto želi da ostane dete, sasvim nesvesno ili pak svesno samo svoga Ja, da odbije sve strano ili da ga bar podredi svojoj sopstvenoj volji, da ništa ne čini ili da bar sprovede svoju moć ili svoje zadovoljstvo. Tu leži nešto od tromosti materije, to je zadržavanje u dotadašnjem stanju  čija je svest manja, uža, egoističkija od svesti dualističke faze, u kojoj je individua postavljena pred neminovnost da drugo, strano isto tako prihvati kao svoj život, da ga spozna i prihvati kao takođe-Ja.

Otpor se usmerava prema proširenju života, koje je bitna oznaka ove faze. Već dugo pre toga započelo je ovo proširenje, ta »dijastola života«, da se poslužim Geteovim izrazom. Već sa rođenjem, kada dete izlazi iz najuže ograničenosti u majčinom telu, započinje ovo proširenje i od tada se nezadrživo nastavlja, dostižući vrhunac u problemskom periodu, kada individua počinje da mu se opire.

Šta bi se desilo individui kada bi se jednostavno preobrazila u strano, drugo Ja, koje je isto tako Ja. a dosadašnje Ja jednostavno pustila da nestane u prošlosti? Izgleda da bi to bio sasvim utrven put. Ipak je namera religijskog vaspitanja — počev od svlačenja starog Adama do rituala ponovnog rađanja primitivnih naroda — da čoveka preobrazi u ono što dolazi, novo, puštajući staro da odumre.

Psihologija nas uči da u duši, u izvesnom smislu, nema ničega starog, ničega što bi stvarno moglo odu- mreti, čak je i Pavlu ostao jedan kolac čitav život zabijen u mesu. Onaj ko se brani od novog i regredira u prošlost u istom je neurotskom sklopu kao onaj koji, identifikujući se sa novim, beži od prošlosti. Jedina razlika je u tome što jedan otuđuje prošlost a drugi budućnost. Obojica principijelno čine

isto — oni spašavaju svoju uskost svesti, mesto da ovu razbiju pomoću kontrasta suprotnosti i da na taj način izgrade dalji i viši stupanj svesti.

Ova konsekvenca bila bi idealna, kada bi mogla da se sprovede u ovoj fazi života. Naime, izgleda da se priroda ni najmanje ne nalazi na nekom višem stanju svesti, čak naprotiv; i zajednica ne zna da ceni ove psihičke veštine, ona u prvoj liniji nagrađuje dela a ne ličnost; cenjenje ličnosti obično je posmrtno. Ove činjenice iznuđavaju određeno rešenje. naime ograničavanje na dostupno, diferenciranje određenih sposobnosti, koje su suštinsko bivstvo socijalno sposobne individue.

Uspeh, stvaranje, korisnost itd. su ideali koji izgleda da pokazuju put iz zbrke problema. Oni su zvezde vodilje za proširenje i učvršćenje našeg fizičkog postojanja, za naše razrastanje u svetu, ali ne i za dalje razvijanje čovekove svesti, naime onoga što se naziva kultura. Za mladalačko doba svakako da je ovakva odluka normalna i u svakom slučaju bolja od zadržavanja u problemskom stupnju.

Problem se, dakle, rešava tako što se ono što je prošlošću dato prilagođava mogućnostima i zahtevi-ma onoga što dolazi. Čovek se ograničava na dostupno, što psihološki znači odricanje od svih drugih psihičkih mogućnosti. Na ovaj način jedan gubi deo dragocene prošlosti, drugi deo dragocene budućnosti. Svi se sećamo nekih prijatelja i školskih drugova, idealnih mladih ljudi koji su mnogo obećavali a koje godinama potom srećemo skučene i sasušene u nekom šablonu. To su takvi slučajevi.

Veliki životni problemi nikada nisu zauvek re-šeni. Ako su u jednom trenutku verovatno rešeni. onda je to uvek gubitak. Njihov smisao i svrha izgleda da nisu u njihovom rešenju, već u tome da neprekidno radimo na njima. Jedino to nas čuva od za-glupljivanja i statičnosti. Tako je i rešenje problema mladalačkog doba, pomoću ograničenja na dostupno, od ograničene vremenske važnosti i, u osnovi uzev nije dugog veka. U svim prilikama je značajan podvig izboriti socijalnu egzistenciju i svoju prvobitnu

prirodu tako preformirati da više ili manje odgovori ovom obliku egzistencije. To je unutrašnja borba sa samim sobom i borba sa sredinom, koja se može upo-rediti sa borbom dečjeg doba za egzistenciju sopstvenog Ja. Ta borba se za nas obično odvija u tami, ali ako sagledamo sa kojom se upornošću kasnije zadržavaju dečje iluzije, pretpostavke, egoističke navike itd., iz toga možemo odmeriti koji  je intenzitet ranije bio upotrebljen u njihovom stvaranju. Tako se dešava i sa idealima, uverenjima, vodećim idejama, stavovima itd. koji nas u mladosti uvode u život, za koje se borimo, patimo i sa

kojima pobeđujemo — oni srastaju sa našim bićem, mi se, na izgled, preobražavamo u njih i stoga ih nastavljamo ad libitum sa onom očitošću, sa kojom mladi čovek svome Ja nolens volens pribavlja važnost pred svetom ili pred samim sobom.

Što se čovek više približava sredini života i što mu je više uspelo da se učvrsti u svom ličnom stavu i socijalnom položaju, tim mu više izgleda da je otkrio pravi tok života i prave ideale i principe ponašanja. Zbog toga se drži da su oni večito vredni a nepromenljivi stav prema njima oglašava se vrlinom. Pri tom se previđa vrlo bitna činjenica da postavljanje socijalnog cilja ide na račun totalnosti ličnosti. Na ovaj račun ide mnogo, isuviše mnogo — život, koji je možda mogao biti  i proživljen, ostaje u prostoriji za starež kao prašnjiva sećanja, ponekad ispod sivog pepela nalazi se užareno ugljevlje.

Statistika pokazuje povećanu učestalost depresija muškaraca oko četrdesete godine. Kod žena neurot-ske smetnje po pravilu počinju nešto ranije. U ovoj životnoj fazi, upravo između trideset pete i četrdesete, priprema se značajna promena čovekove duše. Svakako da u početku to nije svesna i upadljiva promena, naprotiv radi se ο indirektnim znacima promena, koje izgleda da imaju svoj početak u nesve-snom. Ponekad je to kao sporo menjanje karaktera, drugi put se ponovo javljaju osobine koje su se izgubile u dečjem dobu, ili dosadašnje sklonosti i intere- sovanja počinju da blede a na njihovo mesto stupa

ju druga, ili — što je vrlo često — dotadašnja uve-renja i principi, naročito moralni, postaju sve krući i čvršči, što postepeno, oko pedesete, može prerasti u netrpeljivost i fanatizam — kao kada bi ovi principi bili ugroženi u svojoj egzistenciji, tako da bi upravo stoga morali da se potenciraju.

Opijenost mladosti ne razbistrava se uvek u od- raslom dobu, ponekad se i zamuti. Ove pojave najbolje se mogu zapaziti kod nešto jednostavnijih ljudi. Ponekad se ove javljaju ranije, nekad kasnije. Kako mi izgleda često je njihovo javljanje odgođeno činjenicom što su roditelji dotične osobe još u životu. U tim slučajevima kao da je mladalačka faza nepravedno produžena. Ovo sam naročito zapazio kod muškaraca gde je otac dugo živeo. Njegova smrt bi onda delovala kao naglo sazrevanje, tako reći katastrofalno.

Poznavao sam  jednog  pobožnog  čoveka koji je bio crkveni tutor; kod njega se posle četrdesete postepeno razvila nepodnošljiva moralna i religiozna netrpeljivost. Pri tom je njegova narav postajala pri-metno sve sumornija. Konačno je izgledao kao turobni crkveni stub. Tako je dogurao do pedeset pete godine, kada je jednom, usred noći, iznenada skočio iz postelje i rekao ženi: »Sad mi je jasno. Ja sam zapravo propalica.« Ova samospoznaja nije ostala bez praktičnih posledica. Poslednje godine svog života proživeo je burno, na šta je otišao veliki deo njego- vog imetka. Očigledno ne baš nesimpatičan čovek. koji je bio sposoban za oba ekstrema.

Vrlo česti neurotski poremećaji odraslog doba imaju zajedničko jedno, naime želju da psihologiju mladalačke faze prenose preko praga četrdesete godine. Ko ne poznaje onu dirljivu staru gospodu, koja uvek iznova mora da podgreva studentske dane i jedino sećanje na njihovo homersko junačko doba može da zapali njihov životni plamen, dok su, izvan ovoga beznadežno odrvenjeni filistri. Po pravilu oni imaju prednost koja nije za potcenjivanje, naime da nisu neurotični, već samo, za običan svet, dosadni i stereotipni.

38

Neurotičar je upravo onaj kome u sadašnjosti nikada ne uspeva onako kako bi želeo pa zbog toga ne može da ga raduje ni prošlost. Kao što ranije nije mogao da se oslobodi detinjstva, tako i sada ne može da se oprosti od mladalačke faze. Na izgled on ne može da se snađe u sivim razmišljanjima starenja i zbog toga grčevito gleda unazad, pošto mu je nepodnošljiv pogled unapred. Kao što se detinjasti čovek užasava pred nepoznatostima sveta i života, tako i odrasli uzmiče pred drugom polovinom života, kao da ga tamo čekaju nepoznati, opasni zadaci ili kao da mu tamo prete žrtve i gubici koje ne bi mogao da preuzme, ili kao da mu dosadašnji život izgleda tako lep i skupocen da ne bi mogao bez njega.

Da li je to, možda, u krajnjoj liniji strah od smrti? To mi ne izgleda verovatno, pošto je po pravilu smrt još uvek daleko i zbog toga nešto apstraktno. Naprotiv, iskustvo pokazuje da je osnova i uzrok svih teškoća ovog prelaza duboka, čudnovata promena duše. Da bih ovo okarakterisao, uzeo bih za primer dnevnu sunčevu putanju. Treba zamisliti sunce, produhovljeno ljudskim osećanjima i ljudskom svešću trenutka. Izjutra ono se rađa iz noćnog mora nesvesnog i sagledava daleki, šareni svet, koji se širi sve više što je sunce više na nebeskom svodu. U ovom širenju svog kruga uticaja, uzrokovanog penjanjem, sunce će shvatiti svoj značaj i svoj najviši cilj sagledati u najvišoj mogućoj visini a time i u najvećem mogućem obimu svog napretka. Sa ovim uverenjem sunce dostiže nepredvidljivu podnevnu visinu — nepredviđenu, pošto njegovo jednokratno individualno postojanje nije prethodno moglo da poznaje kulminacionu tačku. U dvanaest časova, u podne počinje silazak. A silazak je preokret svih vrednosti i ideala jutra. Sunce postaje nedosledno, izgleda kao da skuplja svoje zrake. Svetlost i toplota se smanjuju do konačnog gašenja.

Sva poređenja hramlju. Ovo poređenje, međutim, ne hramlje ništa više od drugih. Francuska izreka cinično i rezignirano sažima istinu ovog poređenja. Ona glasi: Si jeunesse savait, si vieillesse pouvait (Kad bi mladost znala, kad bi starost mogla).

95

39

Srećom, mi ljudi nismo sunca, inače bi bilo zlo sa našim kulturnim vrednostima. Ali ipak je nešto sunčano u nama, jutro i proleće i veče i jesen života nisu samo sentimentalne priče, već psihološke  istine, čak više od toga — to su fiziološke činjenice, pošto podnevni prevrat menja čak i telesna svojstva. Posebno kod južnih naroda sreće se da se kod starijih žena razvijaju grub dubok glas, porast naušnica, zatim grub izraz lica i različite druge maskuline osobine. Obrnuto, fizički muški habitus se ublažava kroz ženske crte, kao što su specifično taloženje masnog tkiva i blaži izraz lica.

U etnološkoj literaturi sreće se interesantan iz-veštaj ο jednom indijanskom poglavici i ratniku kome se u životnom zenitu pojavio veliki duh u snu i saopštio mu da od sada ostaje sa ženama i decom, mora da nosi ženske haljine i da jede ženska jela. On je poslušao ovo snoviđenje a da to nije štetilo njegovom ugledu. Ova vizija je verni odraz psihičke podnevne revolucije, početka zalaska. Vrednosti, pa čak i telo preobražavaju se u suprotnost, bar naznačeno.

Muškost i ženstvenost zajedno sa psihičkim svoj- stvima mogli bi se, na primer, uporediti sa određenom zalihom supstancije, koja se donekle neravno-merno troši u prvoj polovini života. Muškarac utroši svoje velike zalihe muške supstancije i preostaje mu još samo mali iznos ženske supstancije, koja sada do-speva u upotrebu. Obrnuto, žena aktivira do tada ne-korišćen iznos muškosti.

Ova promena je mnogo više uočljiva u  psihičkom nego u fizičkom domenu. Koliko često se, na primer, sreće da je sa muškarcem svršeno sa njegovom četrdeset petom

—  pedesetom godinom a da tada žena oblači pantalone, otvara malu prodavnicu gde muž još eventualno ima ulogu pomoćnika. Ima žena čija se socijalna odgovornost i socijalna svest uopšte budi tek posle četrdesete godine. U modernom društvenom životu, naročito u Americi, posle četrdesete godine break down, nervni slom je izvanredno čest događaj. Ako se tačnije ispitaju žrtve, onda se

vidi da ono što je slomljeno jeste dotadašnji muški stil, a da je preostao feminiziran muškarac. Obrnuto, u istim krugovima se zapažaju žene koje u ovim godinama razvijaju neobičnu muškost i tvrdoću uma, što gura srce i osećanja u pozadinu. Vrlo često su ovi preobražaji praćeni bračnim katastrofama svih vrsta, pošto nije teško predstaviti šta se dešava kada muškarac otkrije svoja nežna osećanja a žena svoj um.

Najgore u svemu ovome je što pametni i obrazovani ljudi žive ne znajući za mogućnost ovakvih promena. Oni sasvim nespremni stupaju u drugu polovinu života. Ili, da li bilo gde postoje škole, ne samo visoke, već više škole za pedesetogodišnjake, koje ih pripremaju za budući život i njegove zahteve isto kao što osnovne i visoke škole uvode u svet i život naše mlade ljude? Ne, krajnje nepripremljeni stupamo u popodne života, još gore, to činimo sa pogre- šnim pretpostavkama naših dotadašnjih istina i ideala. Mi ne možemo popodne života živeti prema istom programu kao i jutro, pošto ono čega je izjutra mnogo, uveče će biti malo, i ono što je izjutra istina, uve-če neće biti tačno. Bavio sam se isuviše velikim brojem starih ljudi i sagledao tajne odaje njihovih duša, tako da ne može a da me ne potrese istina ovih osnovnih pravila.

Čovek koji stari treba da zna da se njegov život više ne uspinje niti širi, već da neumoljivi unutrašnji proces neminovno dovodi do sužavanja života. Za mladog čoveka je skoro greh ili bar opasnost da se isuviše mnogo bavi samim sobom, za starijeg je dužnost i neophodnost da svoje biće podvrgne ozbiljnom razmatranju. Sunce uvlači svoje zrake da bi osvetlelo samog sebe, pošto je svoju svetlost rasulo po svetu. Umesto ovoga mnogi starci radije postaju hipohondri, cicije, princibdžije i laudatores temporis acti ili čak večiti mladići, jadna zamena za prosvet-ljavanje svog bića, ali neizbežna posledica sumanu-tosti da se drugom polovinom života mora upravljati sa principima prve polovine.

97

Pretnodno sam rekao da nemamo škola za četr- desetogodišnjake. To nije sasvim tačno. Naše religije su od davnina ovakve škole ili su bile nekad. Ali za koga su one to još danas? Koliko je od nas ljudi koji stare u jednoj ovakvoj školi stvarno vaspitano za tajnu druge polovine života, za staračko doba, smrt i večnost?

Čovek         sigurno       ne           bi doživeo        sedamdesetu        i

osamdesetu,  kada  ova  dugovečnost  ne  bi  odgovarala

njegovoj vrsti. Zbog toga i njegovo popodne života mora da ima sopstveni smisao i svrhu i ne može biti samo žalosni privezak prepodneva. Smisao jutra je neosporno razvitak individue, njenog utvrđivanja i razmnožavanja u spoljnem svetu i briga oko potomstva. To je očigledno prirodni cilj. Ali kada je postignut ovaj cilj, čak obilato ispunjen, treba li stica-nje novca, osvajanje i proširivanje egzistencije i da- lje da se nastavljaju i preko svakog razumnog smisla? Ko ovakav zakon jutra, dakle, prirodni cilj, bez posebne potrebe prenese i u popodne života, biće prinuđen to da plati psihičkim gubicima, isto kao što mladić, koji hoće da svoj dečji egoizam prenese i u odraslo doba, svoju grešku plaća socijalnim neuspe-sima. Sticanje novca, socijalna egzistencija, porodica, potomstvo su čista priroda a ne kultura. Kultura se nalazi s onu stranu prirodnog cilja. Da li onda kultura može biti smisao i cilj druge polovine života?

Kod primitivnih plemena vidimo, na primer, da su skoro uvek starci čuvari misterija i zakona, a u ovima se u prvoj liniji izražava kultura plemena. Kako u ovom pogledu izgleda situacija kod nas? Gde je mudrost naših starih? Gde su njihove tajne i snoviđenja? Kod nas stari se skoro radije poistovećuju sa mladima. U Americi je skoro ideal da otac bude brat svog sina a majka po mogućstvu mlada sestra svoje ćerke.

Ne znam koliko se od ove zabludelosti može dovesti u vezu sa reakcijom na ranije preterano pridavanje značaja plemenitosti a koliko sa pogrešnim idealima. Ovo poslednje bez  sumnje postoji —  ovim ljudima cilj  nije ispred već iza njih. Zbog toga streme

unazad. Čovek im se mora pridružiti — teško je sagledati koje bi ciljeve trebalo da ima druga polovna života osim onih koje ima prva — proširenje života, korist, uticajnost, pravljenje dobrog utiska u socijalnom životu, promišljeno guranje potomaka u pogodne brakove i dobra nameštenja

—  dovoljno životnih ciljeva! Na žalost nedovoljno smisla i svrhe za mnoge koji u starenju vide samo oduzimanje ži- vota, dok ranije ideale osećaju izbledelim i istroše nim. Sigurno da su ovi ljudi već ranije svoju životnu zdelu bili dobro napunili i ispraznili do dna, tada bi se u starosti osećali drugačije, oni ne bi ništa zadržavali, jer sve što bi još htelo da gori, bilo bi već sa-gorelo, tako da bi im dobrodošao mir starosti. Ali ne smemo zaboraviti da je vrlo mali broj ljudi umet-nik života i da je pri tom umetnost življenja najplemenitija i najređa od svih veština

—  kome bi uspelo da ceo pehar isprazni u lepoti? Stoga velikom broju ljudi preostaje mnogo šta nedoživljeno — često čak mogućnost koja se i pored najbolje volje ne bi mogla doživeti, i tako ovi prekoračuju prag starosti sa ne- ispunjenim zahtevom, što im onda automatski usme-rava poglede unazad.

Za ovakve ljude je posebno ubitačno da gledaju unazad. Njima bi bio neophodan pogled unapred, cilj u budućnosti. Zbog toga i sve velike religije imaju obećanja onog sveta, cilj iznad i izvan ovog sveta, koji smrtnom biću omogućava da drugu polovinu života proživi sa istim stremljenjem ka cilju kao i prvu. Ali ma koliko današnjem čoveku bili prihvatljivi ciljevi proširenja i kulminacije života, toliko mu je sumnjiva ili upravo neverovatna ideja nekakvog nastavka života posle smrti. A ipak kraj života, naime smrt, može biti razborit cilj samo onda ako je život ili toliko bedan da je čovek najzad radostan što uopšte prestaje, ili kada vlada ubeđenje da sunce sa istom doslednošću, sa kojom je u podne dospelo do zenita, traži i svoj zalazak »da bi obasjalo daleke oblake«. Ali verovati danas je postala tako teška veština, da je postala skoro nepristupačna obrazovanom delu čovečanstva. Čovek se isuviše navikao na misao da in puncto besmrtnosti i sličnih stvari postoje najrazličitija protivurečna mišljenja i nikakvi ubedljivi dokazi. Pošto sa vremena, uspešna reč

»nauka« ima na izgled bezuslovnu ubedljivost, čovek traži

»naučne« dokaze. Međutim, oni među obrazovanima koji misle, sasvim tačno znaju da ovakav dokaz spada u filozofske nemogućnosti. Naprosto, čovek ο tome ne može ništa da zna.

Da li bih uz to još smeo da primetim da čovek iz istih razloga ne može znati da li se ipak nešto dešava posle smrti. Odgovor je non liquet, niti pozitivan, niti negativan. Jednostavno ne znamo ništa naučno ο tome i sa tim smo u istovetnom položaju kao, na primer, sa pitanjem da li na Marsu ima ljudi ili ne; pri tome stanovnicima Marsa, ako ih ima, je sasvim svejedno da li odričemo ili potvrđujemo njihovo postojanje.

Ali ovde se budi moja lekarska savest, koja ima nešto bitnije da kaže po ovom pitanju. Naime, zapazio sam da je ciljno usmeren život uopšte bolji, bogatiji, zdraviji od besciljnog, i da je bolje sa vremenom  ići napred nego protiv vremena unazad. Psihijatru izgleda starac koji ne može da se odvoji od života isto tako slabačak i bolešljiv, kao mladić koji nije kadar da izgradi život. I stvarno, u

41

velikom broju slučajeva radi se ο istoj detinjastoj požudi, istom strahu, istom prkosu i svojeglavosti, kako kod sta- rih tako i kod mladih. Kao lekar ubeđen sam da je, tako reći, higijenskije u smrti sagledati cilj kome treba da se stremi, a da je opiranje nešto nezdravo i nenormalno, pošto ono drugu polovinu života lišava cilja. Zbog toga smatram izvanredno razložnim sve religije sa ciljem na onom svetu, posmatrano sa stanovišta mentalne higijene. Ako stanujem u kući za koju znam da će se u toku sledećih četrnaest dana srušiti na moju glavu, onda će sve moje životne funkcije biti pod uplivom ove misli; nasuprot tome ako se osećam sigurnim, onda u njoj mogu da živim ugodno i normalno. Dakle, sa psihijatrijskog stanovišta bilo bi dobro kada bismo mogli da mislimo da je smrt samo prelaz, deo nepoznatog, velikog i dugog procesa življenja.

Iako najveći broj ljudi ni izdaleka ne zna zašto je telu potrebna kuhinjska so, ipak iz instinktivne potrebe svi je traže. Isto je i sa psihičkim stvarima. Najveći broj ljudi je od davnina osećao potrebu neprekidnosti. Zbog toga se sa našom konstatacijom ne nalazimo postrani, već usred glavnog druma čoveko-vog života. Stoga u smislu života mislimo tačno i onda kada ne razumemo šta mislimo.

Da li ikad razumemo ono što mislimo? Mi razumemo samo ono mišljenje, koje nije ništa drugo do jednačina, iz koje nikada ne proizilazi više od onoga što je uloženo. To je intelekt. Izvan njega, međutim, postoji mišljenje u pradavnim slikama, u simbolima, koje su, starije od istorijskog čoveka, urođene čoveku od pradavnih vremena i koje, nadživljavajući svaku generaciju, večito žive, ispunjavaju dubine naše duše. Potpuni život je moguć samo u skladu sa njima, mudrost je vraćanje njima. U stvarnosti se ne radi ni ο veri niti ο znanju, već ο podudaranju našeg mišljenja sa praslikama našeg nesvesnog, koje su nepredstavljive majke svake misli koju je ikada u stanju da dokuči naša svest. A jedna od ovih iskonskih misli je i ideja ο životu s onu stranu smrti Nauka je inkomenzurabilna sa ovim praslikama. To su iracionalne datosti, apriorni uslovi imaginacije, koji su naprosto tu, i čiju svrhovnost i opravdanost nauka može ispitivati tek a posteriori, kao recimo funkciju štitne žlezde koja se pre devetnaestog veka isto tako s pravom mogla oglasiti besmislenim organom. Za mene su praslike nešto kao duševni organi, ο kojima vodim računa, stoga sam ponekad prinuđen da kažem nekom starijem pacijentu:

»Vaša  slika  Gospoda  ili  vaša  ideja  ο  besmrtnosti  je

atrofična, zbog toga se i poremetio metabolizam vaše duše.« Vispre-nije i dublje nego što mislimo je staro φάρμακον αθανασίας, lek besmrtnosti.

Na kraju želeo bih da se za trenutak vratim našem poređenju sa suncem. Sto osamdeset stepeni našeg životnog luka dele se u četiri dela. Prva istoč-

na četvrt je detinjstvo, ono stanje bez problema, gde smo problem za druge ali još nismo svesni sopstve-ne problematike. Svesna problematika se prostire preko druge i treće četvrtine, dok u poslednjoj četvrtini, u staračkom dobu, ponovo uranjamo u ono stanje gde, nezavisno od stanja naše svesti, opet postajemo više problem za druge. Detinjstvo i duboka starost su krajnje različiti ali imaju jedno zajedničko, naime uronulost u nesvesno psihičko. Kako se  duša deteta razvija iz nesvesnog, psihologija deteta, iako teška, može se ipak raspraviti pre od psihologije starca, koji opet tone u nesvesno, progresivno gubeći se u ovoj tami. Detinjstvo i staračko doba su životna stanja bez problema, zbog toga ih ovde nisam ni razmatrao.