10.  ZIVOT POSLE SMRTI ?

Nas glavni posao u ovoj knjizi bio je, do sada, razmatranje sve obimnijih naucnih dokaza da odista postoje anomalije koje se moraju oznaciti terminima "paranormalna moc" ili "paranormalno", kao i navodenje teorija o tome kako bi ta paranormalna moc mogla delovati, kada bi mogla delovati najbolje, ko bi je mogao najdelotvornije koristiti, sta bi se njome moglo postici i tako dalje. Ali za sve to vreme smo prenebregavali ono "veliko pitanje" koje je raspaljivalo mastu prvih sistematskih istrazivaca paranormalnih moci   mogu li ljudska bica da opstanu i posle svoje fizicke smrti ? Britanski istrazivaci u devetnaestom veku nisu se ogranicavali na puko verovanje u to; okruzeni trijumfalnim materijalizmom svoje epohe, teorijom evolucije i naucnim ateizmom, oni su bili reseni da svakako potraze i dokaze.

Za upustanje u ovu temu nisu bas svi parapsiholozi podstaknuti religijom (kao sto su neki kriticari netacno tvrdili). Mi cemo se u tu temu upustiti iz nekoliko razloga, uprkos cinjenici da ce nas ta tema prisiliti da napustimo granice naucnog metoda i naucnog vrsenja ogleda. Prvi razlog je istorijski zivot posle smrti bio je vazno pitanje u razmisljanjima nasih najranijih kolega. Ne kazemo da su oni bili, niti da nisu bili, casni i nepristrasni u svojim nastojanjima da dodu do odgovora; samo kazemo da ne bi bilo sa nase strane korektno da se odricemo istorije svoje sopstvene discipline. Drugo, ova tema pojavljuje se u dozivljajima mnogih ljudi. Mnogi je i smatraju znacajnom, jer da nije tih mnogih, ne bi ni danasnji spiritisticki medijumi imali tako postojano, stalno trziste za svoje usluge, to jest tako postojan priliv klijenata. Kao trece, mi imamo utisak da najbolji dokazni materijal kojim raspolazemo zasluzuje i zavreduje naucno razmatranje zato sto je veoma visokog kvaliteta. Ne mozemo bezati od cinjenica samo zato sto nam nije po volji jedna oblast. Licno govoreci, nemamo bas mnogo volje da raspravljamo o implikacijama raznih istrazivanja iz oblasti reinkarnacije, ali ipak necemo prenebregavati, a ni ismevati dokazni materijal koji o tome postoji.

KONKRETNI SLUCAJEVI

Postojanje paranormalnih moci kao da sugerise da um, ili svest, moze da deluje izvan tela. To je najociglednije u slucaju psihokineze, gde ljudska volja, po svemu sudeci, deluje na udaljene objekte i dogadaje. Svest, ako zelite da se tako izrazite, nije lokalizovana, ona nije ogranicena na fizicku zapreminu naseg mozga. Pa, ako je tako, onda je logicno da potrazimo i neke dalje dokaze o izdvojenosti uma od tela. Nasa prva luka u koju cemo doploviti jeste vantelesno iskustvo, VTI, poznato i kao astralna projekcija, astralni let ili astralno putovanje - takve izraze koristili su neki autori, malo vise skloni okultnom, kad su pisali o VTI. Mi cemo sve te njihove astralne svetove sasvim izostaviti iz nasih razmatranja i posveticemo paznju, prvo, pitanju kako je to kad vam se dogodi VTI. Ovde je tipicna, mada vrlo kratka, izjava jednog osmogodisnjeg decaka o VTI "E, da znate samo sta mi se desilo. Lezao ja na krevetu i citao nesto, i odjedanput kao pocnem da se dizem u vazduh. Podignem se ja sve do blizu plafona. Onda pogledam dole i vidim sebe kako lezim na krevetu. Onda se spustim polako. Posle toga sam pozvao..."

Da li se takvi dogadaji zaista desavaju ili su samo halucinacije ? Ako bi um mogao na ovaj nacin da isplovi iz tela, zar ne bi mogao i trajno da ga napusti, a ipak da ocuva svoj integritet i svoju koherentnost, pa i posle smrti tela ? Ova mogucnost narocito se izostrava kod jedne posebne vrste VTI, koja je poznata kao "iskustvo blizine smrti" ili IBS. Pojedini ljudi koji su bili vrlo blizu smrti, na primer klinicki mrtvi neko vreme, a onda reanimacijom vraceni u zivot, prijavili su da im se cinilo da njihov um plovi nekud, izlazi iz tela, u to vreme.

Nas sledeci korak bio bi da pogledamo kakvi dogadaji sugerisu da bi um mogao nastaviti da deluje posle smrti tela. Ti dogadaji bili bi     prividenja (prikaze, aveti, sablasti) mrtvih

ljudi, razgovori sa njima posredstvom spiritista (medijuma), dokazi o navodnim "ranijim zivotima" prikupljeni tokom takozvane hipnoticke regresije, kao i neposredno proucavanje pojedinaca koji ostavljaju utisak da su reinkarnirani iz nekih ranijih zivota.

Moze li se dati konacna naucna presuda o pitanju zivota posle smrti ? Tu postoji jedno trnovito pitanje. Pretpostavimo da jedan medijum pocne da saopstava podrobne podatke o nekome ko je umro, i da mi onda ustanovimo, na osnovu dokumentacije ili kroz razgovore sa ljudima koji su tog pokojnika ili pokojnicu poznavali, da je medijum sve tacno rekao. Pretpostavimo da su dokazi toliko jaki da mi, bez ikakve razlozne sumnje, zakljucimo da medijum ni na koji nacin osim paranormalnim putem nije mogao doznati sve to o preminuloj osobi. Pa i tada necemo imati nikakav dokaz da je umrla osoba na neki nacin duhovno prezivela i dostavila informacije spiritisti. Jer, ako smo mi mogli da proverimo informacije (da pogledamo dokumentarne izvore, da razgovaramo sa ljudima), onda je i spiritista mogao, pomocu ESP, da dokuci sadrzinu upravo tih istih dokumenata ili pomocu telepatije da nasluti cega se secaju preziveli poznanici umrlog coveka. Za to je medijum mogao upotrebiti izuzetno jaku vrstu vanculnog opazanja, takozvanu super- ESP. Na ovu mogucnost vraticemo se kasnije, ali u teoriji super-ESP je alternativa pomocu koje mozemo osporiti svaku tvrdnju i pricu o komunikaciji sa mrtvima.

Uprkos tome, kao i uprkos cinjenici da veliki deo dokaznog materijala koji cemo uzeti u razmatranje zaista nije plod nikakvog naucnog vrsenja ogleda, mi ipak mozemo doci do nekih razloznih zakljucaka o zivotu posle smrti. Ovde treba da usvojimo nacelan stav francuskih "istraznih sudija", a to vam je, u Francuskoj, sluzbeno lice koje ne sudi nego samo prikuplja i analizuje sve moguce podatke i dokaze koji bi mogli biti u vezi sa pocinjenim krivicnim delom. Treba da koristimo svoju racionalnost, svoje osecanje za verovatnost i za razloznu sumnju, i pomocu toga da procenjujemo  koliko ubedljivo izgleda ovaj ili onaj prijavljeni slucaj. Nema ni govora o konacnoj naucnoj presudi, ali se moze doci do provizorne naucne razumne procene.

VANTELESNA ISKUSTVA

"Bila sam vrlo umorna, i to fizicki premorena, zaista, ali moj um  bio  je  bas  veoma aktivan. Prilegla sam da se malo odmorim, bilo je kasno po podne. Osetila sam neko cudnovato peckanje u rukama i nogama, onda sam zacula neko zujanje...  Bila  sam svesna da mi se stvara neki pritisak oko glave ili u glavi, a onda kao da me je nesto ponelo kroz neki mracan tunel, velikom brzinom...  To  se  zavrsilo,  pogledala  sam  oko sebe i po svemu stekla utisak da lebdim metar ili dva iznad postelje, jos u toj istoj sobi. Bacila sam pogled nadole i videla svoje telo tamo, ispod mene. Iz nekog cudnog razloga zagledala sam se sa velikom paznjom u jedan cudan pramen paucine na  vrhu  mog ormana za odecu... To me je pomalo uplasilo, pa sam se uprla snagom volje da se vratim u svoje telo. Kao da me je povukao neki kanap  ili  nit,  vratila  sam  se,  i  to  putanjom (mada u ovo nisam sigurna) kroz svoju glavu. Malo sam se trgla i pridigla se u sedeci polozaj. Sve to bilo je savrseno neocekivano. Kad sam se malo pribrala, pogledala sam sta ima na tom ormanu. I zaista, ona paucina je bila tamo i izgledala je bas tako."

Ovakva VTI nisu retkost. Bilo je raznih anketa o tome, pitanja su postavljana na razlicite nacine, ali cini se da je nekih deset ili dvadeset posto od ukupnog stanovnistva imalo nekada u svom zivotu barem jedno slicno iskustvo. Jedna veoma mala manjina prijavljuje dva ili vise VTI. Dakle, takve stvari ne govore samo neki cudaci, niti samo oni drugari koji vole da se raspricaju o "astralnim" putesestvijima.

Da li se tokom VTI koristi ESP ? Osoba iz gornje price "videla" je nesto sto iz normalne ljudske perspektive nije bilo dostupno pogledu; to otvara mogucnost da je um isplovio iz tela i paranormalnim putem postigao jedno opazanje.

Carls Tart je prijavio jedan zanimljiv ogled u kome se zeleo proveriti upravo taj efekat. Jedna zena koja je vec imala vantelesna iskustva lezala je na krevetu u jednoj sobi. Na

njenu glavu bile su prikljucene elektrode EEG masine, da bi se snimao njen elektroencefalogram. Ona je iz tog polozaja uspela da procita, tacno, petocifreni broj ispisan na papiru polozenom na vrh ormana u drugoj, susednoj sobi. Karl Osis izveo je jos domisljatiji ogled u kome je ispitanik lezao u jednoj sobi dok se u drugoj sobi nalazio jedan izuzetan ESP ciljni predmet. Bila je to masina koja je projektovala slike na takav nacin da ih nije mogao videti niko osim neke osobe koja bi dosla i stala tacno ispred te masine. Ispitaniku je receno koje su to slike, on ih je, dakle, znao, ali trebalo je da pogodi kojim ce se redosledom one pojaviti. Niko nije pusten da ude u tu drugu sobu; dakle, te opticke informacije nije mogao primiti niko. Pa ipak, ispitanik je nepogresivo pogodio kad je koja slika pustena. Za sebe je tvrdio da oseca veliko pouzdanje da ce tacno pogadati. Ogled je ponovljen jos dvaput, i svaki put je taj subjekt nepogresivo pogodio redosled tih slika. Neverovatnoca da on to pogodi pukim slucajem bila je veoma velika.

Osisov ogled je, prividno, narocito povoljan za nase sadasnje razmatranje zato sto sticemo utisak da je neki deo uma tog ispitanika doplovio pred projektor i video kad se prikazuje koji opticki efekat. Ali to je samo prividno; zasnovano je na pogresnoj logici. Ako se pomocu ESP mogu otkriti podaci koji su samo na jednom mikrofilmu i nigde drugde, i ako se opet pomocu ESP moze u ogledu "nadole skroz" pogoditi koje su karte ispod kojih u cvrsto zapakovanom spilu, onda znamo da je naivno svako razmisljanje o vanculnom opazanju kao o necem sto je vezano za lokalizovano culo. Osisov pomenuti rezultat mogao bi biti najnormalnija ESP. Stavise, moguce je tvrditi da vantelesna iskustva nisu nista drugo do ESP efekti praceni halucinacijama.

Ovaj opsti zakljucak podrzavaju dva ogleda Dzona Palmera. U tim ogledima on je uspeo da izazove VTI kod dobrovoljaca. U prvom ogledu upotrebio je vizuelno polje sa spiralom koja rotira. U drugom ogledu obezbedio je gancfeld uslove, a ispitanicima je govorio da treba da dozive vantelesno iskustvo koje bi im omogucilo da saznaju nesto o ciljnoj slici koja se nalazi u drugoj sobi gde je gleda jedan covek. U prvom ogledu ukupni rezultati bili su ispod slucajnosti, a oni ispitanici koji su doziveli VTI postigli su znacajno ESP promasivanje. U drugom ogledu desilo se sve suprotno. Ukupni postignuti rezultati bili su iznad nivoa slucajnosti, a kod onih koji su postigli VTI, izrazito iznad tog nivoa.

Poenta je ovde to da su to upravo isti oni rezultati koje  je Palmer postizao u  svojim obicnim ogledima sa gancfeldom i sa izmenjenim stanjima, gde niko nije ni pominjao, a ni prijavljivao nikakva vantelesna iskustva. Najizrazitiji ESP rezultati dobijeni su od onih kandidata kod kojih su se razvila najjace izmenjena stanja svesti. To nam sugerise da je VTI jedna suvisnost, beznacajnost, nesto sto samo moze eventualno naznaciti da je ispitanik dospeo u izmenjeno stanje svesti. Mi to izmenjeno stanje svesti mozemo,  u svakom slucaju, meriti i na druge nacine. Nije nimalo vazno da li se ispitaniku pricinilo da izlazi iz svog tela, vazno je samo da je dospeo u izmenjeno stanje svesti. Ali da bismo bili posteni, priznacemo da su ispitanici u Palmerovim ogledima, oni koji su prijavili VTI, dali kudikamo drugacije opise te pojave nego ljudi kojima se to u zivotu desilo neocekivano; kvalitet dozivljaja nije bio isti.

Da li su ogledi sa VTI pruzili neki bolji uvid u tu pojavu ?

Godine 1976. parapsiholog Robert Moris prijavio je jedan ogled sa uvezbanim ispitanikom po imenu Stjuart Hareri. Moris je sugerisao da bi jedan dobar nacin da se testira da li tokom VTI zaista nesto izlazi iz Harerijevog tela mogao biti sledeci da se u blizini nade neki monitor, dakle nadzornik, mozda covek, a mozda i zivotinja, koji bi mogao reagovati na to nesto. Za taj posao odabrana je zivotinja, Harerijev kucni ljubimac -  njegovo omiljeno mace. Mace je stavljeno u jedan zatvoren prostor u drugoj sobi dok je Hareri pokusavao, u nasumicno odabranim periodima (koji su zahvatili otprilike jednu polovinu ukupnog vremena ogleda) da "mentalno putuje" ka svom macetu. Tokom onih razdoblja kad je Hareri pokusavao da bude u VTI (ako se tako moze reci), mace je sedelo mirno, bez ikakvog mjaukanja, i odavalo utisak da se oseca dobro i zadovoljno. Tokom druge

polovine eksperimentalnog vremena ponasalo se nemirno i mjauknulo je 37 puta. Ali kad je isti ovaj ogled ponovljen sa drugom mackom sa kojom Hareri nije bio ni u kakvoj dotadasnjoj bliskosti, nije primecen nikakav znacajan efekat.

Da li je, dakle, to malo stvorenje na neki nacin osecalo Harerijevo mentalno prisustvo i iz tog razloga sedelo u miru i tisini ? Jedan od posmatraca ispricao je da mu se u jednom trenutku pricinilo da vidi neku ljudsku sen u blizini macke; kasnije se ispostavilo (jer to tada posmatrac nije znao) da je to bilo tokom jednog  od  razdoblja  kad  je  Hareri,  po svome tvrdenju, dozivljavao vantelesno iskustvo. Ali Hareri je mogao  psihokinezom uticati i na macku i na tog posmatraca u drugoj sobi, tako da cela stvar ostaje nedokazana. Isto se moze reci i za nedavne Osisove studije u kojima je uspeh na testu prepoznavanja opticke ciljne slike bio pracen signalima iz uredaja za merenja napetosti u metalnim predmetima (kao u  Hejstedovim  studijama  o  savijanju  metala).  Metalni predmeti bili su u blizini projektora slika. To je, dabome, moglo biti istovremeno delovanje ESP i PK.

Dzon Palmer izlozio je zamisao da bi jaci dokaz za VTI bio ako bi se moglo pokazati da su ESP efekti koji stoje u vezi sa VTI nekako razliciti po vrsti od onih bez veze sa VTI. Ali on je to sugerisao poodavno, a niko dosad, koliko znamo, nije takve naporedne oglede pokusao da izvede. Aktivnost mozga nadzirana je tokom VTI, ali bezuspesno; razliciti eksperimentatori prijavili su rezultate koji se izmedu sebe ne slazu.

Mi sada nemamo dobre dokaze na temelju kojih bismo mogli oceniti da li je VTI stvar cisto subjektivna ili nije. Ali znamo da su VTI osecanja bila cesto prijavljena u vreme kad su ispitanici postizali jake paranormalne rezultate, a to moze znaciti da je dozivljavanje raznih VTI utisaka dobar pokazatelj da je osoba dospela u psihicko stanje povoljno za ESP delovanje.

SVETLOST NA KRAJU TUNELA

Rani hronicari VTI zapazili su da je veliki deo takvih iskustava bio indukovan velikim strahom, jakim stresom ili ranjavanjem; ali nastojali su da sto manje naglasavaju tu istinu, plaseci se da ce neko reci da su sve to bile halucinacije izazvane takvim nevoljama, a ne "prava" vantelesna iskustva. Medutim, okolnosti su se promenile u poslednjih dvadesetak godina, ispoljeno je veliko zanimanje za VTI indukovana stresom. Za jednoga od pionira u istrazivanjima na ovom polju smatra se Rejmond Mudi, covek koji je prikupio nekoliko stotina izvestaja o slucajevima spontanih VTI i IBS.

Osobeni elementi iskustva blizine smrti

•     Neiskazivost. Veoma je tesko recima opisati sve vidove takvih dozivljaja.

•     Svest o drugima. Neki ljudi u dubokoj nesvesti kao da ipak opazaju govor i postupke ljudi oko sebe.

•     Smirenost. Izrazito osecanje spokojstva i mira.

•     Zvuci. Cuju se ili pricinjavaju zvuci kao zujanje, jaka zvonjava, fijuk nalik na vetar, cesto neugodni.

•     Mracni tunel. Osecaj brzog kretanja kroz mracni tunel ili dugacku pecinu, odnosno dolinu. (Da li je tu poreklo metafora o "dolini senke smrti" ?)

•     VTI vid. Osecaj posedovanja jos jednog tela, izvan svog fizickog tela. Ovo cesto dode kao veliko iznenadenje.

•     Susreti sa drugima. Susreti sa "duhovima" ljudi koje je subjekt poznavao a koji su umrli.

•     "Zbunjeni duhovi". (Neuobicajeno.) Bilo je izvestaja da su videni ljudi koji su umrli, ali su vezani za neki predmet, osobu ili naviku; cinilo se da ih razdire neki sukob ili neka muka. Ostavljaju utisak da su vise humanizovani nego drugi "duhovi".

•     Bica od svetlosti. Pojave bica koja izgledaju kao osobe, ali sazdana od blistave svetlosti. Ta svetlost, ipak, ne zaseni oci, to jest ne zaslepi posmatraca; iz takvog svetlosnog bica kao da isijavaju silna radost, ljubav i toplina. Izrazita neopisivost recima. Takvo bice cesto bude sagledano kao vodic ili izaslanik.

•     Pregled  ucinjenog.  Svetlosno  bice  skrene  umirucem  coveku  paznju  na  protekli

zivot, na ucinjena dela i na posledice tih dela, ali sve to bez i jedne jedine reci. Ovo sa ciljem da se uspomene evociraju i da se o njima razmisli, a ne da se umirucoj osobi sudi i presudi. "On (stvor od svetla) pokusavao je kroz svaku od tih uspomena da mi pokaze nesto. Neprestano je naglasavao znacaj ljubavi... Ali bez ijedne optuzbe protiv mene."

•     Vizije znanja. (Neuobicajeno.) Kratkotrajna sagledavanja jednog sasvim izdvojenog podrucja postojanja, gde kao da sveukupno znanje o svemu uporedo postoji u nekom bezvremenom stanju. Vrlo izrazita neiskazivost recima.

•     Gradovi svetlosti. (Neuobicajeno.) Ponekad se videni prizor opisuje, maltene biblijskim recima, kao Raj; reke su kao staklo, gradevine od kristala, a sve je to prozeto i natopljeno svetloscu.

•     Granica.  Neka  velika  voda  ili  jedna  crta  na  tlu,  kapija,  ograda,  vrata,  ili  siva

izmaglica; preci tamo znaci prihvatiti smrt.

•     Spasenje ili pomilovanje. (Neuobicajeno.) Verovanje da stvor od svetlosti, ili neko drugi, daje pomilovanje za pocinjena dela, ili spasava umiruceg od smrti. U takvim slucajevima umiruci se cesto plasi za neku drugu osobu koja je jos u zivotu, na Zemlji za bracnog druga kome moze biti slomljeno srce, ili za dete koje nece moci da bude odgajeno onako kako bi to umiruci zeleo.

•     Povratak. Cesto se dozivi kao razocaranje, u prvim trenucima, narocito kod onih

koji su reanimacijom vraceni iz klinicke smrti.

•     Delovanje na kasniji zivot. Veoma jako pozitivno delovanje. Nestane svaki, pa i najmanji strah od smrti, poneko prijavi i povecanu sposobnost da "oseti" druge ljude (ili cak ispolji paranormalnu moc). Ojacano osecanje svrhe, cilja. Manje briznosti zbog svakojakih zivotnih problema.

•     Nerado        saopstavanje          drugima.          Okolina        cesto       reaguje         negativno,          sa

nerazumevanjem ili odbacivanjem, kad onaj koji je bio nadomak smrti prica o ovim stvarima. Zato onaj ko je doziveo IBS nauci da o tome ne prica rado.

Evo jednog prilicno tipicnog izvestaja o IBS. To je pricao jednome od nas dvojice, autora ove knjige, jedan covek. Pridodali smo brojeve u zagradama, koji ukazuju na mesta gde se pojavljuju neki od pobrojanih 17 elemenata.

"Meni je vrlo tesko da to objasnim, tesko je naci reci za to... bilo je tu nekih svojstava koja stvarno ne mogu lako iskazati (1). Dogodila mi se saobracajna nesreca. (Prica pojedinosti o sudaru.) Bio sam nejasno svestan da se oko mene odvija burna aktivnost, da ljudi nesto vicu, ali sam to vrlo slabo zapamtio (2). Osecao sam se cudno miran, vrlo spokojan, kao da mi vise nista nije vazno (3). Postepeno sam postajao svestan da putujem kroz nekakvu dugacku cev (5), idem sve dalje i dalje, oko mene je to bilo zamuceno. Mislim da nisam imao pojma sta sam bio. Ali u daljini sam video jedno svetlo... jednu grudvu, kuglu svetlosti. Kretala se meni u susret, polako, a kad se primakla, bila je tako blestava. Cista svetlost, ali ne zasenjujuca (9)... To svetlo, ja naprosto ne mogu da izrazim sta je znacilo... ne Boga, niti Hrista, niti ista tako, ali to je bio neko, neki agens, neka sila... Imao sam zapanjujuce osecanje potpune dobronamernosti te svetlosti. Iza te lopte svetlosti bile su, morao bih se tako izraziti, gradevine, nekakve gradevine, sve u svetlosti (12)... Bilo je okolo i raznih drugih svetlosti, pretpostavljam da bih sad rekao da su to bili duhovi ili tako nesto, ali ne secam se da sam tada u njima prepoznao ljude, ikoga koga sam poznavao... Svetlo je iznenada ucinilo neku kretnju ka meni. Pokazalo je, zapravo, kao da se orijentisalo na neki nacin prema dole... Shvatio sam da cu se vratiti sebi, u svoje telo, da zivim... Iako ovo moze zvucati bizarno, u onom trenutku nisam bio zbog toga bas zadovoljan. Ta svetlost bila je toliko puna svega sto je dobro da sam maltene zeleo da ostanem. Ali ona je izbledela,

postepeno, i nestala... a ja sam posle nekog vremena dosao svesti (15). Bio sam u toj nesreci vrlo tesko ranjen."

Taj covek nikada nije cuo za Rejmonda Mudija niti za njegove studije, ali paralele izmedu ove ispovesti i nekoliko Mudijevih elemenata IBS (od ukupno 17) veoma su upadljive. Jedan bitan element koji se kod ovog coveka, koji umalo sto nije poginuo, nije pojavio jeste "saslusanje" pred bicem od svetlosti. Kod Rejmonda  Mudija  to  je  deveta  stavka. Drugi stradalnici pricali su da im je to bice usmerilo paznju ka proteklom  zivotu,  sa pitanjem (bez ijedne reci) otprilike u smislu "Sta si uradio (uradila) sa svojim zivotom ? Jesi li spreman (spremna) da umres ?" Ljudi koji su sa Mudijem razgovarali tvrdili su da to pitanje nikad nije zazvucalo kao optuzba. Navodno su bili jasno svesni da svetlosno bice ima za njih bezgranicnu i bezuslovnu ljubav. Usled toga (kazu), prestali su se plasiti smrti, mada je nisu poceli prizeljkivati. Za ogromnu vecinu njih to je bilo veoma dragoceno iskustvo, sa mocnim pozitivnim uticajem na njihov kasniji zivot.

Naznake da je opstanak moguc i posle smrti jesu i susreti sa ljudima koji su umrli ranije, a koje je za zivota poznavao covek u VTI, kao i cinjenica da VTI ne prestaje trenutkom klinicke smrti. (U jednom od Mudijevih slucajeva, covek je imao VTI jos minutima posle klinicke smrti, sve do trenutka kad je reanimacija uspela.) Likovna sadrzina VTI moze biti veoma slicna vizionarskim spisima mistika; neki stradalnici su kasnije pricali o "svetu zbunjenih duhova" - naime, bica koja nisu ostvarila svoju svrhu u zivotu ili koja su pocinila samoubistvo. Pregled ucinjenog (10) moze ukljuciti i utisak da se dogada otkrovenje, to jest cudesno uvidanje posledica ucinjenog. Razmisljajuci o nacistima koji su pocinili velika zverstva, Rejmond Mudi zapisao je da su ta dela pocinjena za zivota morala imati za posledicu "nebrojene pojedinacne tragedije... bezbrojna polagana umiranja, kao i brza i okrutna... uzasne degradacije, godine gladi, suza i muka kod zrtava. Ako se nacistickim zlikovcima desilo isto ono sto su doziveli moji VTI subjekti, onda ja zaista nikako ne mogu zamisliti pakao uzasniji, nepodnosljiviji od toga." Moguce je, mozda, naslutiti u tim VTI dozivljajima zacetke zamisli o raju i paklu.

Naravno da je Rejmond Mudi potrazio i normalna objasnjenja za VTI. Covek koji je tesko ranjen ili pod teskim stresom dozivece, neminovno, i krupne psiholoske promene. Kao prvo, takav pacijent ima bitno smanjen ili i sasvim prekinut dotok krvi u mozak, sto znaci da mozak ostaje bez snabdevanja kiseonikom. Usledi i culna izolacija i tako dalje. Neke od osobina VTI srecu se, itekako, i drugde, izvan VTI. Tako, na primer, osecanje putovanja kroz kanal ili tunel cesto imaju i epilepticari, bolesnici od migrene, a ponekad i ljudi kojima neposredno predstoji utonuce u san. (Jedan od nas dvojice, autora ove knjige, moze iz licnog iskustva da potvrdi da narkoza kod zubara takode moze izazvati taj efekat.) Droge i anestetici itekako mogu izazvati neke od nejjednostavnijih pojava vezanih za VTI, ali ima u izobilju slucajeva stradalnika koji nisu bili drogirani niti pod bilo kakvim uticajem lekova niti bilo koje medicinske intervencije, a ipak su doziveli VTI.

Psihijatar Ronald Sigel iz Los Andelesa napisao je opsiran kriticki prikaz o VTI, tvrdeci da se sva takva iskustva mogu objasniti jakim psiholoskim potrebama i jakim zeljama kombinovanim sa medicinskim traumama. Vecinu osobina VTI, kaze on,  prijavili  su  i mnogi uzivaoci LSD i drugih halucinogenih droga. Sigel, medutim, mozda previda sustinu. Ako postoji neki kontinuitet izmedu VTI i IBS, zasto bismo ocekivali da IBS bude u celosti razlicit od izvesnih iskustava zivih i zdravih ljudi ? Osim toga, ako ostavimo po strani neke izuzetno sumnjive  tvrdnje  o  paklenim  dozivljajima  koje  su  objavljivali pojedini religijski angazovani pisci, vidimo da su izvestaji o negativnim, uzasavajucim sadrzinama IBS veoma retki, dok su negativna i uzasavajuca  halucinogena  iskustva cesta, sto se ne uklapa dobro sa tezom o VTI i IBS kao reakcijama na traumu.

Onaj deo Sigelove teorije u kome on govori o ispunjavanju zelja takode nailazi na veliki problem. Naime, fenomenologija IBS (priroda samog tog iskustva) izgleda da nije ni u kakvoj vezi sa covekovom pripadnoscu ovoj ili onoj kulturi i civilizaciji. Cini se da je savrseno svejedno da li neko veruje ili ne veruje u andele i duhove, Hrista, Visnu ili

Budu, ili u nesto drugo. Stereotipni izvestaji o raju ili paklu zapravo su veoma retki u IBS. Takode ni skolska sprema, socijalna ili klasna pripadnost, pa ni ekonomsko stanje, ne uticu nimalo na ucestalost ili prirodu IBS.

S vremena na vreme neko ko ima malo ili nimalo prakse u ovoj oblasti istrazivanja istupi sa nekom svojom zamislju. Tako je cuveni popularizator nauke, astronom Karl Segan, izjavio da univerzalnost IBS moze biti u nekoj vezi sa jednim dozivljajem koji je svima nama zajednicki, a to je rodenje, to jest prolazak kroz proces porodaja. Taj "mracni kanal" mogao bi biti porodajni kanal, a izlazak iz svoga tela mogao bi biti samo prisecanje na izlazak iz majcinog tela - ponovno prozivljavanje tog dogadaja. Ova zamisao (koja je dobila sasvim nekriticnu podrsku u jednom delu javnosti) mozda je proistekla iz "nju-ejdz" terapija, kao sto je ona sa "ponovnim radanjem". Iz cega god da je proistekla, dovoljno je samo ovlas je razmotriti, pa da se raspadne. Porodajni kanal uopste ne lici na tunel. Mentalni kapacitet novorodenceta nije takav da bi dete moglo da zapamti svoje rodenje tako dobro da iz toga proisteknu podrobne, produbljene slike i drugi osecaji u vantelesnim iskustvima i u iskustvima bliske smrti. Osim toga, nadeno je da su VTI i IBS jednako cesti kod "normalno" rodenih i kod onih rodenih putem carskog reza. To prilicno delotvorno rusi ideju da je tunelski efekat u IBS odraz ili odjek porodajnog dozivljaja.

Bilo je pokusaja da se iz dosad prikupljenog znanja o vizuelnom korteksu u ljudskom mozgu izvuku, ekstrapolacijom, naznake o tunelskim slikama u IBS. Na primer, ovako   povecanje kortikalne pobudljivosti, sposobnosti pobudivanja nervnih celija u vizuelnom korteksu moglo bi u njemu aktivirati "trake" koje bi davale privid koncentricnih prstenova ili spirala, a to bi vodilo ka prividu tunela. Posto je veci broj neurona (po jedinici povrsine vidnog polja) usredsreden na sredini vidnog polja nego na periferiji, pacijent bi mogao imati privid da je ispred njega mutna kugla svetlosti. Ove spekulacije mozda bi mogle objasniti najjednostavnije elemente IBS i VTI fenomena, mozda nekih 5o, ali nikako ne onih preostalih 95o - jer je fenomenologija VTI i IBS slozena. Nema razloga da verujemo da ce ova pojednostavljena neurofizioloska objasnjenja voditi nekom napretku u ovoj oblasti.

ISTRAZIVANJA JEDNOG KARDIOLOGA

"Moram priznati kad sam prvi put citao knjigu Zivot posle zivota mislio sam da su svi ti dozivljaji samo izmisljotine pojedinaca koji su zeleli da zloupotrebe lakovernost autora, doktora Rejmonda Mudija, ili da je sam Mudi "ukrasavao" istinu da bi se njegova knjiga sto bolje prodala. Ali, evo, posle pet godina i 116 razgovora sa pacijentima, uveren sam, iz mnogih razloga, da te moje pocetne sumnje nisu bile opravdane."

Ovo je bio pasus iz odlicne knjige Uspomene na smrt koju je napisao Majkl Sabom, kardiolog iz Atlante. Ono po cemu se doktor Sabom razlikuje od mnogih drugih medicinara koji su sa istim tolikim stepenem podozrenja citali Mudijevu knjigu jesu dve osobine prvo, dr Sabom bio je voljan da ulozi trud i potrazi istinu o toj oblasti i, drugo, pre nego sto je pristupio tom poslu on je jasno i precizno razradio metodologiju za tako nesto. Priznaje da nije ocekivao da ce njegovi pacijenti govoriti o IBS ili o bilo cemu slicnom. Ipak, preduzeo je niz razgovora sa onima koji su se oporavili od vrlo teskih srcanih udara i slicnih neposrednih opasnosti po zivot, kao i sa onima kojima je tokom neke velike operacije, na hirurskom stolu, srce bilo zaustavljeno neko vreme, pa ponovo pokrenuto. On je sa njima vodio razgovor veoma pazljivo ali "najnormalnije, kao da je to deo uobicajenog prikupljanja podataka o toku bolesti". Sabom belezi da mu je pacijentkinja posle jednog od prvih njegovih takvih intervjua rekla "Doktore, u pocetku razgovora vi kao da ste svim silama nastojali da mi dokazete da ja nisam dozivela to sto sam dozivela." Doktor Sabom je kod velikog broja pacijenata koji su se izvukli sa samog praga smrti naisao na otpor, na oklevanje da se o IBS govori pacijenti su mislili da je bolje o tome ne pricati, neki iz straha da ce im biti pripisano da govore gluposti ili da su im  to  bile  samo  halucinacije.  Ali  mnogi  su  progovorili  o  IBS,  i  pokazalo  se  da  je

iznenadujuce veliki postotak njih imao IBS. Nalazi dr Saboma podudaraju se, u opstim crtama, sa nalazima Rejmonda Mudija, Keneta Ringa, Rasela Nojisa, i drugih istrazivaca na ovom polju. Mi smatramo da je, u poredenju sa svima njima, rad dr Saboma najbolji, najkvalitetniji.

Sabom je svoju knjigu pomno dokumentovao i tablicama prikazao sve nalaze prikupljane pet godina. Posvetio je znatan prostor razmatranju raznih mogucih objasnjenja IBS u terminima svesnog ili podsvesnog stvaranja uobrazilja, ili psiholoskih fenomena kao sto je depersionalizacija (iscezavanje licnosti), autoskopska halucinacija (privid gledanja sebe), i slicni sindromi; zatim, dejstvo ranijih ocekivanja (pokazalo se da neobicno veliki broj ljudi zna poprilicno o IBS i pre nego sto im se dogodi, odnosno, znaju i oni kojima se IBS nikada nije dogodio); dalje, dejstvo raznih lekova i droga; dejstvo mozdanih udara u raznim podrucjima mozga; oslobadanje  mozdanih hemikalija koje su  poznate   kao endorfini; acidoza (prisustvo prevelike kolicine ugljendioksida u mozgu) i tako dalje. Dr Sabom temeljito ilustruje slabosti svih tih alternativnih objasnjenja, uzetih pojedinacno ili u kombinacijama. Ali mozda najizrazitiji od svih doprinosa dr Saboma sastoji se u tome sto je on domisljato istrazivao tacnost izvestaja IBS subjekata o tome da su, tokom svoje najteze krize, bili navodno svesni okoline.

Sabom je razgovarao sa mnogima koji su tvrdili da su tokom IBS dozivljaja bili svesni sta se oko njih dogada - to jest, da su dozivljavali nesto nalik na vantelesno iskustvo (VTI). Pacijenti kojima se dogodio srcani udar i na kojima je primenjena tehnika poznata kao kardio-pulmonarni restart (CPR) cesto su opisivali ko je sta radio tokom CPR, iako su za vreme tog dogadaja bili, dakako, u dubokoj nesvesti. Sabom kaze da su to "autoskopski IBS", sto bukvalno znaci gledanje sebe tokom IBS dozivljaja. Razgovarajuci sa tim ljudima Sabom je uspeo da "izvuce" iz njih vrlo konkretna prisecanja na razne dogadaje koji su se odigravali tokom reanimacije. Nisu to bili retki uspesi; u 32 slucaja postignuto je uspesno prisecanje.

Onda je dr Sabom razgovarao sa dvadeset pet kardioloskih pacijenata koji nisu doziveli ni IBS ni VTI tokom reanimacije, ali koji su bili (kako ih on naziva) "iskusni kardio-pacijenti sa prosecnim bolesnickim stazom od nesto preko pet godina". Tih dvadeset pet ljudi on je analizovao tako sto ih je delio u grupe prema polu, starosti, rasi i drugim varijabilnim ciniocima; svaku tako dobijenu grupu uporedivao je sa podudarnom grupom autoskopskih IBS ispitanika. Onda je postavljao tim "iskusnim" pacijentima pitanja o kardio-monitorima koji se prikljucuju na pacijenta u krizi, o izgledu kardio-defibrilatora koji se koristi u CPR, o drugoj opremi za CPR, kao i o opstoj opremi i opstim postupcima u kardioloskom odeljenju. Cilj je bio da se ustanovi da li ono sto autoskopski IBS subjekti znaju takode zna svaki iskusan pacijent. Cak je obezbedio da svi koji su usli u tu kontrolnu grupu budu osobe sklone redovnom gledanju televizije - zato sto je zeleo da sazna da li razlicita konkretna znanja kod pripadnika glavne (ne kontrolne) grupe mogu biti pripisana, ipak, samo gledanju televizijskih drama sa medicinskom sadrzinom, nicem cudnijem od toga.

Sabom je ustanovio da su ispitanici u kontrolnoj grupi pravili  osobene  greske  kad  je trebalo opisati CPR postupak; od 23 ispitanika koji su o tome pristali da govore, 20 je nacinilo bar jednu krupnu gresku. Najcesca greska bila je verovanje da se pacijentima kojima je stalo srce daje vestacko disanje usta na usta. Bilo je i zabluda o nacinu na koji se obezbeduje da grlo i dusnik ostanu otvoreni tokom CPR, kako se daje masaza srca (ljudi su mislili da udarac u leda, ispod plecke, moze u  tome  da  pomogne), nerazumevanje kako defibrilator radi (mnogi su, na primer, mislili da one ravne povrsine koje se pritisnu pacijentu na prsa imaju u sebi neke ventile za uvlacenje vazduha, to jest sisaljke koje navodno obezbede da defibrilator "dobro prianja" uz telo), zapravo gresili su u pogledu  gotovo svakog vida CPR postupka. Ali za razliku od njih, oni koji su bili u glavnoj grupi - dakle, oni koji su prijavili autoskopni IBS - nisu nacinili nijednu krupnu gresku. Prema tome, cini se da ovi autoskopski IBS subjekti nisu  samo  nagadali  na osnovu ranijih znanja, kao sto je Sabom podozrevao. To cini uverljivijom zamisao da su

oni, na neki nacin, zaista tacno uocavali i pamtili sta im se desavalo tokom reanimacije, iako su bili u nesvesti. Postoje, doduse, izvesni nalazi da i pacijenti pod anestezijom, ali vrlo daleko od opasnosti po zivot (dakle, oni koji nikako nisu kandidati za IBS), zadrzavaju neki delic svesti, pa i zapamte ponesto o svom tadasnjem okruzenju, ali to je mnogo redi slucaj; osim toga, za takve pacijente tipicno je da su njihove uspomene fragmentarne i minimalne.

Fenomen IBS mnogo je vise zbunjujuci nego VTI. Nije lako objasniti, terminima poznate psihologije, sta bi to moglo da se desava nadomak smrti, pa da stvori takve utiske. Mozda bi se moglo tvrditi da pacijenti koji imaju paranormalnu moc naknadno procitaju iz svesti okolnih lekara sta se i kako radilo, pa onda neistinito tvrde da je to bila "autoskopija u nesvesti". Ako nije to, onda je tu rec o neverovatnoj izostrenosti cula, pojavi koja bi bila poprilicno cudo sve i da je pacijent bio budan i svestan; psihologija za sad nema objasnjenja za tako izostreno opazanje, ali ne samo sto nema objasnjenja nego i ne priznaje njegovo postojanje. Ima nekoliko (vrlo mali broj) izvestaja u kojima ljudi koji su umrli opisuju sam proces umiranja; ovi izvestaji su u ponecemu slicni IBS.

Najzad stizemo do iznudenog poteza moramo se upustiti u razmatranje o slucajevima u kojima se, mozda, dogodila neka komunikacija sa onima koji nisu nikakvom reanimacijom vraceni u zivot nego su umrli i ostali mrtvi. Dakle, komunikacija sa onima koji su presli stvarno "na drugu stranu"... ako takva postoji.

PRIVI>EN,JA: ZIVI I MRTVI

Da li su duhovi - dakle, prividenja umrlih ljudi - ciste halucinacije ? Mnogo je ljudi koji su "videli duha"; price o tome stare su koliko i civilizacija. Evo jednog prilicno tipicnog primera.

Radila sam u jednom velikom zenskom internatu u pokrajini Kent. Imala sam dvadeset devet godina, bila sam odlicnog zdravlja i vida, normalnog temperamenta, nesklona nekim posebnim uzbudenjima.

Jedne noci silazila sam niz stepenice, sa Aladinovom lampom (sic) u ruci. Svetiljka je bila podesena da svetli prilicno slabo...  Stigla sam na jedno odmoriste od koga se nadole pruzao dugacak, prav niz stepenica. Tada sam ugledala jednu priliku. Cinilo se da je to neki stari covek koji silazi ispred mene, niz te iste stepenice. Bio je pet-sest stepenika odmakao kad sam ga prvi put ugledala. Bio mi je okrenut ledima, kosa mu je bila siva. Jednom rukom pridrzavao se za rukohvat.

Stala sam i ostala tako, nepomicna. Gledala sam ga kako silazi. Kad je stigao do dna tog niza stepenika, iscezao je. Nisu se culi njegovi koraci, nijednog trenutka, iako na tim stepenicama ne postoji tepih. Taj covek kao da je bio odeven u nesto crno i dugacko.

Znala sam od prvog trenutka da je to "duh", ali nisam osecala nista osim ogromne radoznalosti. Ta zgrada bila je vec veoma stara i govorilo se za nju da je opsednuta; naravno, u njoj je tad stanovalo mnogo zena, ali pretpostavljam da su u to doba noci gotovo sve spavale.

Iako sam tamo stanovala cetiri godine, to je bilo moje jedino takvo iskustvo u toj zgradi. Neke druge stanarke vidale su "duhove", ali razlicite od tog starog coveka na stepenistu."

Ima dobrih razloga da pretpostavimo da je ovo bilo svedocenje o jednoj najobicnijoj, cistoj halucinaciji. Kao prvo, uslovi za posmatranje bili su losi - bilo je mracno, a posmatrac je imala samo jedan slab fenjer u ruci i nikakvo drugo svetlo. Drugo, ta zgrada je vec imala reputaciju opsednute - secate se Kornelovog "duha" iz naseg prvog poglavlja ? Iscekivanje da ce se nesto desiti, i verovanje da hoce, mogu uticati na covekovo  opazanje.  Trece,  ostali  posmatraci  videli  su  drugacije  navodne  "duhove".

Doduse, normalno je da razliciti posmatraci daju o istom dogadaju iskaze koji se uveliko razlikuju - procitajte samo izvestaje nekoliko svedoka o jednoj istoj saobracajnoj nesreci; razlikovace se znatno izmedu sebe, ali to naravno ne znaci da se nesreca nije desila, da je bila samo privid. Pa ipak, niko drugi nije video tog starca na stepenistu. Najzad, u citavoj prici nema nicega sto bi dokazalo njenu autenticnost.

A u kakvim drugim okolnostima bi se moglo pomisliti da je prica o prikazama ipak nesto vise od halucinacije ? Predlazemo cetiri cinioca, odnosno cetiri tipa slucaja gde izvestaj ne bismo mogli tako spremno odbaciti kao ovaj navedeni.

Kolektivno videnje. Ako jedno isto prividenje vidi nekoliko osoba u isti mah, na istom mestu, i ako svi daju otprilike jednak iskaz o tome.

Visegodisnje pojavljivanje. Isto prividenje pojavljuje se na istom mestu posle mnogo godina, pa jos jednom posle mnogo godina, i tako vise puta, a to vide i prijavljuju razlicite osobe.

Prividenje u trenucima kobne krize. Covek umire ili je sasvim blizu smrti; bas u tim trenucima prividenje koje lici na njega pojavljuje se nekom zivom coveku.

Informativna prividenja. Prividenja koja daju neku odredenu, konkretnu informaciju osobi koja ih vidi, informaciju koju ta ziva osoba nije mogla ni na koji drugi nacin doznati. (Predsmrtno pojavljivanje, to jest u trenucima kobne, predsmrtne krize, samo je jedan poseban slucaj ove vrste, naravno.)

Prve dve kategorije retko se srecu, ali ima ipak i takvih slucajeva, u dovoljnom obimu za nase potrebe. Evo jednog tipicnog primera visegodisnjeg pojavljivanja "Ziveo sam u Trondhajmu cetiri godine, a godine 1938. otisao sam iz tog grada; ipak, u kasnijim godinama cesto sam ga posecivao. Veoma su me zanimali gradevinski radovi koji  su izvodeni u tamosnjoj katedrali. Jednog suncanog jutra usao sam u katedralu. Krenuo sam severnim prolazom... Bacio sam pogled dijagonalno, ka juznoj dvorani, i primetio jednu kaludericu kako sedi tiho i mirno u jednoj od mnogih nisa u tom zidu... Zapitao sam se sta ce ona tu u to doba dana. Pomislio sam da joj pridem i da joj se obratim, ali kad sam bio na samo dva i po ili dva metra od nje, ona je nestala Izbledela je i vise je nisam video. Moram priznati da me je to zbunilo. Otisao sam u zapadni deo katedrale i tamo video zene koje su cistile crkvu. Rekao sam im "Ucinilo mi se da vidim jednu katolicku kaludericu tamo, na zapadnom kraju; sedela je u nisi, a kad sam ja prisao blize, ona je nestala. Kako moze to biti ?" Jedna cistacica mi je odgovorila "A, to. Pa, mi nju cesto vidimo." Ovo su mi potvrdili i drugi."

Takvi slucajevi, kad je posmatranje izvrseno pod povoljnim uslovima (suncan dan, sunce u katedrali) i kad je istrazivac razgovarao sa nezavisnim svedocima i proverio pojedinosti, ne moze se olako odbaciti.

Medutim, od veceg su znacaja prividenja u trenucima kobne krize i prividenja koja daju neku informaciju. Cini se da su slucajevi sa kobnom krizom prilicno cesti. Postoje neke, makar i male, mogucnosti da se njihova istinitost proveri. Ako covek prijavi da je video neku osobu koja, daleko odatle, umire, onda mozemo saslusati svedoke i proveriti da li se to desilo u isto vreme. Ako se potvrdi vremensko podudaranje, onda vec mozemo obrazovati neko nase misljenje ili ocenu o tom slucaju, ali uvek imajuci na umu probleme koje smo pomenuli u prvom poglavlju - ta smrt bi trebalo da bude neocekivana i tako dalje

Najvaznije objavljeno delo u ovoj oblasti ostaje, do danasnjeg dana, jedna knjiga s kraja devetnaestog veka, koju su objavili pioniri Britanskog drustva za ESP istrazivanja. U izvesnom smislu istrazivanje je tad bilo lakse nego danas. Ako  je  neko  godine  1893. sanjao da neki njegov rodak umire u nekoj dalekoj zemlji, imao je vremena da to isprica

mnogim ljudima pre nego sto vest o toj smrti na bilo koji nacin stigne, odnosno pre nego sto bude potvrdena. Danas imamo telefone, telefaks masine, komunikacije su trenutne. Naci nezavisnog svedoka koji bi potvrdio da je neko video prividenje umiruceg, a da nikako drugacije nije mogao biti obavesten o krizi, vrlo je tesko zato sto obavestenja putuju tako brzo.

Monumentalno delo Statistika o halucinacijama koje su  prikupili  ti  davni  aktivisti pomenutog britanskog Drustva sadrzi iskaze nekih sedamnaest hiljada ljudi o raznim halucinacijama  koje  su  im  se  dogodile,  pa  i  o  prividenjima,  to  jest  "duhovima".  Nekih

2.300    ljudi reklo je da su u nekom trenutku u svom zivotu imali neku vrstu halucinacija;

kad odbacimo ona halucinantna iskustva koja su bila snovi ili koja bi se mogla pripisati drogama, lekovima, visokoj temperaturi i tako dalje, ostaje u toj knjizi oko 1.700 slucajeva koji zasluzuju dalje razmatranje. Od tnjh, bilo je oko 80 slucajeva sa kobnom krizom, u kojima se "duh" umiruceg ili umrlog pojavio pred nekim zivim ne vise od dvanaest sati pre ili posle smrti. Ondasnji istrazivaci postavljali su takvim ispitanicima mnostvo dodatnih pitanja, a osim toga pazljivo su proveravali podatke, tako da mozemo danas izdvojiti 32 slucaja u kojima smrt nije mogla biti ocekivana ni zbog starosti, niti bolesti, niti iz drugih razloga, i gde je (osim u dva-tri slucaja) bilo nezavisnih svedoka. Takvi "jaki" slucajevi cinili su dakle oko 1,5o od ukupnog broja ispitanika koji su po nasem misljenju dolazili ozbiljno u obzir. Na osnovu centralne maticne knjige Velike Britanije za ona vremena, ustanovili smo da je verovatnoca da jedna osoba umre bas u neki odredeni dan  iznosila 1  prema, priblizno, 19.000. Ovih na kraju izdvojenih 32 ispitanika pogadali su, dakle, nesto sto je bilo tako malo verovatno. Reklo bi se rezultati izrazito iznad nivoa slucajnosti.

Na nesrecu, metodologija tih davnih istrazivaca nije stvarno prihvatljiva nama danas. Premnogo je pretpostavki bez dokaza bilo pravljeno i premnogo subjektivnih procena o jacini slucajeva. Toliko je toga ostalo nedoreceno da se podaci ne mogu sabrati i iskazati kao jedna vrednost o statistickoj verovatnoci. Pa ipak, i kad se sve protumaci na najstroziji danas poznati nacin, ostaje nelagodna cinjenica da je mogucnost da  su  to trideset  dvoje  ispitanika  pogodili  vreme  necije  smrti  sasvim  slucajno  bila  manja  od 1 250. A to je, drugim recima, i uz sve rezerve, veoma visok stepen neverovatnoce.

Ako bismo prihvatili, rasprave radi, da ne mogu sva ta prividenja biti objasnjena kao halucinacija, opticka varka ili podudarnost, da li bismo se primakli gledistu o zivotu duse posle smrti tela ? Ili bi prikladnija bila objasnjenja o super-ESP saznavanju sta se sa nekim desilo ? Jer prividenje necijeg lika i tela moglo bi, naravno, da bude telepatsko znanje da neko umire, plus jaka halucinacija koja se u svesti primaoca telepatske poruke javlja kao reakcija na sokantnu, stresnu sadrzinu poruke (ovo je prilicno nategnuta, ali ipak logicki odrziva hipoteza; neki istrazivaci su je vec postavljali).

Primer nacina na koji bi istrazivanje moglo na ovom frontu ipak napredovati jeste jedan domisljat ogled Gertrude Smajdler i njenih kolega. Posto su proveli izvesno vreme istrazujuci navodno opsednute kuce, sastavili su spiskove sta je koji "duh" radio kad je bio viden. Posle toga, male grupe osoba obdarenih paranormalnom moci upucene su u te kuce da "pogledaju" sta se desava; dati su im spiskovi i tacnih i sasvim laznih podataka, nasumicno izmesanih. Smajdlerova je ustanovila da su neke od tih paranormalno obdarenih osoba uspele da pogode, i to znatno iznad nivoa slucajnosti, koji se "duh" pojavljivao gde i sta  je tacno radio kad  se pojavljivao. Smajdlerova je isti zadatak poverila i grupama skeptika i ustanovila da su njihovi rezultati ostali tacno na nivou puke slucajnosti - dakle, zaista nasumicnog nagadanja. To je zanimljivo. Ako su prividenja nesto sto se moze pripisati optickim varkama u slabo osvetljenim delovima kuce, ili slicnim okolnostima, onda bi bilo logicno da skeptici otkriju takva mesta i da postignu bolje rezultate nego oni koji su obdareni paranormalnim mocima ili, barem, da postignu rezultate bar malo iznad nivoa slucaja; ali oni ih nisu postigli.

Naravno, ti paranormalno obdareni istrazitelji koje je Smajdlerova dovodila na takva mesta mogli su se posluziti jednostavnim vanculnim opazanjem da procitaju istinite podatke iz uma nekoga ko je podatke znao; nisu morali hvatati "vibracije" gradevina, kako su to neki od njih rekli. Ali, svejedno, uhvatili su nesto, neki signal, cime izlazimo na teren koji je barem malo pouzdaniji od pukih prica i pricancija kojih u ovoj oblasti ima toliko.