Džeri: Imam pitanja, Abrahame. Za mene, umeće dopuštanja je tema uzbudljivija od svih ostalih.

Abraham: Dopuštanje je ono zbog čega ste i došli u ovo iskustvo, da biste podučavali o njemu. Ali da biste podučavali o njemu, prvo morate znati nešto o njemu. Obično se ova tema javlja više u smislu: „Neko radi nešto što mi se ne sviđa; kako da ga nateram da umesto toga radi nešto što mi se sviđa?" Spoznaja do koje ćete doći je sledeća: Umesto da pokušate da naterate ceo svet da radi jedno te isto ili ono što se vama dopada, mnogo je bolje da postavite sebe u položaj da prihvatate da svi imaju pravo da budu, rade ili imaju šta god žele; a da ćete vi, putem snage svojih misli, privlačiti samo ono što je u skladu s vama.

Kako da razlikujem dobro od lošeg?

Džeri: Pre poznanstva s vama, nisam znao za umeće dopuštanja, tako da sam, odlučujući o ispravnosti ili pogrešnosti nekog svog postupka, pokušavao da zamislim kakvog će to uticaja imati na svet kao celinu. Potom, ako bi mi izgledalo da će to biti zaista srećan ili prijatan svet, postupio bih onako kako sam zamislio. A ako bi mi se činilo da bi to bio svet u kojem ne bih želeo da živim kad bi svi radili na taj način, odlučio bih da to ipak ne uradim.

Daću vam jedan primer. Voleo sam da pecam pastrmke i u početku sam pecao kao i svi ostali. Vadio sam iz vode svaku ribu koja bi mi se zakačila na udicu. Ali valjda sam počeo da osećam izvesnu nesigurnost u pogledu ispravnosti takvog postupanja i pomislio sam: Šta bi bilo kad bi ceo svet to radio? Potom sam shvatio, kad bi svi na svetu pecali tako kao ja, potoci i reke ostali bi prazni i više niko ne bi mogao da oseti to izuzetno zadovoljstvo pecanja koje sam ja osećao. S tim na umu, resio sam da vise
neću ubijati ribu. Pecaću ih (pomoću mamaca bez oštre udice), ali ću ih potom vraćati u vodu. Drugim rečima, pecaću pomoću mamaca koji ne povređuju ribu i vadiću ribu iz vode samo ukoliko je neko tražio da donesem ribu da se pripremi za jelo.

Abraham: Odlično. Ono najbolje što svako od nas ima da ponudi primer je onoga što smo. Naše reči mogu da upotpune taj primer, isto kao i naše misli, a naročito naši postupci. Ali ključno za svakog od nas - u našoj želji da uzdignemo ovaj svet -jeste da donosimo jasnije odluke o tome sta želimo da budemo u određenom trenutku - i da potom to i budemo.

Ono što ste vi uradili, u svom primeru, slaže se s onim što mi sada podučavamo, a to je da vam, onda kad odlučite šta želite, vaše unutrašnje biće nudi emociju kako bi vam pomoglo da spoznate koliko je primereno ono što se spremate da uradite. Drugim rečima, pošto odlučite da želite da uzdižete ovaj svet, pošto odlučite da želite da učinite nešto za njega i ne uzimate od njega preko svake mere, tada će vam sve ono što preduzimate ili planirate da preduzmete, a što nije u skladu s tom namerom, stvarati nelagodu.

Preuveličali ste svoju želju da svet bude bolje mesto, tako što ste zamislili da svako na svetu radi sve ono što i vi - a to je dovelo do pojačanog unutrašnjeg vodstva. Međutim, to je dobar način. Niste pokušali nikog ni na šta da naterate; samo ste se poslužili tom idejom, jer vam je tako bilo jasnije da li je vaš postupak dobar ili nije. A to je bio dobar plan.

Šta da radim kad primetim da neko drugi postupa loše?

Džeri: Kod mene je funkcionisalo, tako da mi pecanje predstavlja dane apsolutne, neizrecive radosti. Ali i dalje mi je teško kad vidim kako drugi bacaju ribu i ubijaju je iz čiste zabave... ili iz nekog drugog, samo njima poznatog razloga.

Abraham: Dobro pitanje. Došli smo sada do nečega veoma važnog. Budući da su vaši postupci u skladu s vašim namerama, osećate radost. Ali budući da postupci drugih nisu u skladu s vašim namerama, ne osećate radost. Prema tome, ono što je potrebno jeste da formirate drugačije namere kada je reč o drugima. Dobre namere vezane za druge bile bi sledeće: Oni su ono što jesu, tvorci sopstvenog iskustva koji sami sebi privlače, baš kao što sam i ja tvorac sopstvenog iskustva i sam sebi
privlačim. To je umeće dopuštanja... Ako to stalno ponavljate sebi, uskoro ćete shvatiti da oni zapravo ne unose nered u vaš svet na način na koji možda mislite da to čine. Oni stvaraju svoj svet. Što se njih tiče, moguće je da ne smatraju da je na bilo koji način u neredu.

Ono što je teško, jeste kad svoj svet sagledavate kao svet u kojem nema izobilja... kad počnete da razmišljate o tome koliko ribe ima ili koliko ima prosperiteta i izobilja u svetu. Naime, tada počinjete da se zabrinjavate zbog toga što neko drugi trači i rasipa te resurse, ne ostavljajući dovoljno za ostale, ne ostavljajući dovoljno za vas.

Kad shvatite da je ovaj univerzum... štaviše, ovo fizičko iskustvo u kojem sudelujete, prepuno izobilja- i da tom izobilju nema kraja - tada više ne brinete. Puštate ih da stvaraju i privlače sebi, dok vi privlačite i stvarate sebi.

Da li se ignorisanjem neželjenog dopušta željeno?

Džeri: Dakle, ja sam tu dilemu rešio, u suštini, tako što sam 1970. i tokom narednih devet godina, sasvim isključio priliv iz onoga što sam nazivao spoljnim svetom. Nisam palio radio i TV, prestao sam da čitam novine, a isključio sam iz svog života i mnoge ljude koji su pričali o stvarima koje nisam želeo da slušam. Ta odluka je za mene bila dobra. Funkcionisala je toliko dobro da sam tokom tog devetogodišnjeg perioda postigao ono što sam smatrao veličanstvenim rezultatima u oblastima značajnih odnosa koje sam razvio s mnogim drugim ljudima, povraćaj i održavanje
savršenog fizičkog zdravlja, kao i stvaranje značajnih finansijskih sredstava. Bilo je ispunjavajuće, nimalo slično ničemu što mi se u životu dogodilo. Međutim, to moje isključivanje negativnog priliva na taj način i usmeravanje pažnje isključivo na sopstvene namere, zapravo je više bilo zarivanje glave u pesak, nego ono što nazivate dopuštanjem.

Abraham: Poklanjanje pažnje onome što vam je važno veoma je dragoceno. Zarivši glavu u pesak, da se tako izrazimo, i isključujući najveći deo spoljnih uticaja, bili ste u stanju da se usredsredite na ono što vam je bilo važno. Vidite, kad razmišljate o nečemu, privlačite tome snagu, jasnoću i rezultate. Čineći to, dobijate zadovoljstvo zadovoljstvo
koje proističe samo iz želje, dopuštanja i ostvarivanja. Što se tiče bojazni da ste ignorisali ili zarivali glavu u pesak, da niste obraćali pažnju, umesto da ste dopuštali, možda se sve to uklapa bolje nego što mislite... Poklanjanje pažnje onome što je vama važno, jeste proces putem kojeg ćete dopuštati drugima da budu ono što žele da budu. Poklanjati pažnju sebi i u isto vreme dopuštati drugima da usmeravaju sopstvenu pažnju prema sebi, važan je proces u sticanju umeća dopuštanja.

Džeri: Drugim rečima, zato što sam očekivao da zakon privlačenja i proces promišljenog stvaranja (premda tada još nisam znao za njih) rade za mene, automatski sam prešao u stanje dopuštanja, na neki način?

Abraham: Tako je. Poklanjali ste pažnju onome što vam je bilo važno, privlačeći tako još više toga, što je učinilo gledanje televizije nezanimljivim, a čitanje novina nevažnim. Niste lišavali sebe nečega što ste želeli; umesto toga, preko zakona privlačenja, privlačili ste više onoga što ste najviše želeli. Dok na televiziji ili u novinama uočavate stvari koje izazivaju negativne emocije u vama zato što ih ne želite, ometate svoje dopuštanje onoga što zaista želite.