Volker Mihels

ŽIVI SAMO ONAJ KOJI VOLI

Ljubavne priče Hermana Hesea

Petina svih priča Hermana Hesea su ljubavne, a skoro desetinu ukupne njegove lirike sačinjavaju ljubavne pesme. Ono što je karakteristično za ove priče jeste da su sve nastale u prvoj polovini piščevog života i često predstavljaju autobiografske uspomene i okolnosti.
„Heseove prikaze”, pisao je Valter Ratenau 1904. godine, „prožima ton istinskih osećanja i misli, poznatije i veštije obnovljenih i oplemenjenih.” Ovo zapažanje je bila recenzija knjige koju je budući ministar spoljnih poslova Vajmarske Republike napisao tokom svog života, a koja se odnosi na Heseov prvi roman, Peter Kamencind, i može se na poseban način preneti i na njegove ljubavne priče. Jer, kako je sve pozitivno u životu, a posebno poimanje ljubavi, do neprepoznavanja zloupotrebljeno, tako moramo ovde, kao i svuda gde naša osećanja, njihove padove i uspon na autentičan način želimo da ponovo pronađemo, prepustiti reč umetniku koji će vođenje sadržaja regenerisati kroz prikazivanje, opisivanje iz prve ruke, a pri tome će prividni poznavaoci na neki način reći da to još nikada nije rečeno i time njegovu prvobitnu snagu i dostojanstvo ponovo učiniti verodostojnim.
Za pisca kao što je Herman Hese, kome mašta i mogućnost doživljavanja nisu bili ništa drugo do uobličavanje ljubavi, spektar toga šta sve može da znači ljubav je naravno mnogo veći od onoga šta se obično pod tim podrazumeva. Njegov celokupni rad nastao je iz takvih impulsa: njegovi romani, priče, pesme, razmatranja, liste sećanja, takođe i hiljade književnih rasprava, odgovori na pisma čitalaca, ali i njegovi akvareli, koje je kao izjave ljubavi prikazao u Tesinu, svojoj domovini po izboru, i još konkretnije: njegovo višedecenijsko staranje o emigrantima, kolegama izbeglicama, kako za vreme, tako i nakon oba svetska rata.
„Život ima smisao jedino kroz ljubav”, napisao je 1956. jednoj čitateljki, ,,a to znači: ukoliko je veća naša sposobnost da pružamo ljubav, toliko više smisla će imati naš život.”
Pored ovog socijalnog načina ispoljavanja ljubavi, postoji i onaj lični i partnerski, čiji su uspeh ili stradanje po pravilu vrlo usko povezani s nečim drugim. Što su lični odnosi ispunjeniji, to se manje mora kompenzovati i sublimirati na neki drugi način. Ipak, ostvarenje želja i sreća po pravilu ostaju u domenu samodovoljnosti i nemi, dok su neuspeh i nesreća skloni objavljivanju. Svetska literatura je prepuna prikaza propalih ljubavnih odnosa, dok su opisi onoga što doprinosi našoj sreći previše oskudni.
Ni Heseove ljubavne priče nisu izuzetak. Još ranije mu je bilo poznato iskustvo iz Tortija Kregera Tomasa Mana, da je onaj koji voli slab i osuđen na patnju. Posebno se time bave pripovedanja koja potiču iz prvih petnaest godina njegovog bavljenja pisanjem, a takođe i romani nastali u tom periodu, kao Peter Kamencind, Ispod točka, Gertruda i Rosbalde, dok se radovi iz druge polovine njegovog života, Klingsornovoposlednje leto, Sidarta, Stepski vuk, Narcis i Zlatousti, zadovoljavaju drugim temama. Samo u Heseovom starijem delu, Igra staklenih perli, ljubav među polovima više ne igra nikakvu ulogu.
U jednoj svojoj ranijoj priči, Hese kaže: „U ljubavi svako počinje, makar bio i najsrećniji, nužno s porazom.” Iskustva prve ljubavi Hese nije nikada napuštao i uvek ih se vrlo nadahnuto
držao. Prototip toga je Učenik latinskog, Karl Bauer, koji posle susreta s plavokosom Tinom iznenada napušta svoju „bandu”, obeshrabren se povlači, „zaljubljen je lebdeo u oblacima”, počinje ponovo da svira dugo zanemarivanu violinu, razmetljiva obest odjednom se gasi, a jedan devojački osmeh mu je „neprocenjiv poklon, a svaki pogled plamen koji ga je obavio sjajem i žestinom”.
U ovom slučaju draž opisa nije žalostan kraj nego način na koji je pripovedač uspeo živo da predoči izloženost ljubavnika i uskomešanu nestabilnost njihovog odnosa, pri čemu je sve što je ranije izgledalo u snošljivoj ravnoteži odjednom dospelo u polje uticaja druge osobe, ne znajući da li će sopstveno zračenje da održi odmeravanje snaga i da li deluje privlačno ili odbojno.
Kako zaljubljeni u mnogima od ovih priča izbegavaju sve koketno i nametljivo ne bi li sprečili svoju uzbuđenost i pometenost, pokazuju neobičnu sklonost da svoje simpatije drugačije ispoljavaju nego onako kako ih osećaju i zbog toga se izlažu opasnosti da ih njihovi voljeni ne primete. Jer razgovor s devojkom u koju su zaljubljeni pada im mnogo teže nego razgovor s bilo kim drugim.
Da tako otvoreno mišljenje o spoljašnjoj i unutrašnjoj lepoti ponekada može da prevari - nada da ono bolje Ja i naklonost prema sebi sada mora da odgovori onom boljem Ja ljubavnice, pripada Heseovim najrealnijim lekcijama mladim ljudima koji ni od čega ne bivaju pošteđeni (kao što je HansAmštajn). Pa ipak, kao i uvek, izlivi strasti pometenog dovode do raskida ili ponovnog ispitivanja, ubrzavaju i naginju ka kolebanju i izgovorima. Ljubav podstiče unutrašnje odrastanje i završava se pod uticajem različitih okolnosti, ali nikada sa razočaravajučim iskustvima: „Nije sreća biti voljen... ali voleti, to jeste sreća. Za njega kao umetnika s karakterističnom doslednošću: „Kreativan čovek mora da bude sposoban 'ljubav držati slobodnu koliko god je to moguće, umeti pokloniti je u svako doba'.”
U pričama kao što je Taedium vitae, Hese je tako neposredno predstavio čaroliju zaljubljenosti: „Nisam je još dobro ni video, a već me je osvojila, ispunila mi je srce svojom elegantnom pojavom i nekom skrivenom nevinom lepotom, mogao sam da čujem melodiju svakog njenog pokreta... bilo je i drugih žena koje su bile blistavije i pune obećanja u svojoj zreloj raskoši, inteligentnije i pronicljivije, ali nijedna nije imala onaj miris i nijedna nije u sebi nosila onu umilnu muziku.” Nezaboravno je u ovom opisivanju kako se uverljivo izrazio, na koji način je pre toga potpuno ravnodušan čovek, kada se našao u magnetnom polju naklonosti, odjednom postao sposoban da se raduje i da pati.
U priči Jul Hese to opisuje upravo fiziološkom preciznošću, a na to nas upućuje: „Imao je osećaj da mu polako nestaje vazduha i da će se uskoro ugušiti. Ali bilo je prijatno, na jedan tužan i mučan način, prijatno... Skoro da nije mogao da diše, srce mu je jako lupalo, a celo telo mu je gorelo i smrzavalo se u isto vreme... Gušenje, grč mnogih nerava i krvnih sudova, pritisak i lako lelujanje u glavi, vatra u grlu, neravnomerna utrnulost, čudnovato talasanje u srcu kao da mu je puls prekinut. Ali bilo je tako prijatno, a tako bolelo.”
U priči Učenik latinskog dolazi do bojažljivog dodirivanja, ali čije posledice nisu kratkotrajne: „Otišao je srećan, laganim, mirnim korakom kao da je popločana gradska ulica meki travnjak i s poluzatvorenim očima kao da izlazi iz nekog zaslepljujućeg svetlog mesta. Skoro da nije ni razgovarao s njom, ali joj se obratio sa ti, a i ona njemu, držao je njenu ruku, a ona ga je pomilovala po kosi. To mu se činilo više nego dovoljno i posle mnogo godina, kad god bi pomislio na ovo veče, osećao je sreću i blagorodni mir bi mu kao svetlucanje ispunio dušu.”
U većini ovih priča, pripovedač ili mladi čovek o kome se priča ima od dvanaest do dvadeset i četiri godine. Polovina priča se događa u poslednjoj deceniji devetnaestog veka, u južnonemačkom alemanskom miljeu maloga grada čija svakidašnjica i aroma takođe oslikavaju
tadašnje običaje i naravi. Ono što je provincijsko gnezdo Ilije bilo za Marsela Prusta, ili šta su metropole kao Dablin i Prag značile Džemsu Džojsu i Francu Kafki, to je za Hermana Hesea bio švapski ljubljeni gradić Kalv, čijih se tadašnjih tri hiljade stanovnika hranilo preradom sukna i drveta i koji je, zbog svog položaja na reci Nagold, imao mnogo vodenica i štavionica kože.
To penušavo stanje zaljubljenosti, to teskobno napredovanje u jedan potpuno drugačiji, pa ipak priželjkivani svet željenog partnera, ta silna žudnja za blizinom, ne može se životvornije predstaviti. Ispunjene koje nam daje seksualna sloboda ostaje bezlično u poređenju s onim što se kod ljubavnog sastanka dešava. Napetost, osećanu sreću, pojačanje svih čulnih utisaka pre spajanja polova, sve to jedva da može da nadmaši opojnost ispunjenja. Ne fizička nego psihička dimenzija je ona koja izaziva meru potrošene energije pripovedača. To čini Heseove opise manje ljubavnim, a više pričama o zaljubljenosti. Posebno dubok osećaj ostavljaju one priče koje prenose sopstvene doživljaje. Njima, na primer, pripadaju Kavaljer na ledu, Prva avantura, Jedne letnje večeri, Šegrtovanje Hansa Dirlama, Mladost je lepa, Taedium vitae, Verisbuhel, Odeljak za nepušače, Oluja i Šta je pesnik video jednevečeri, ali i do sada nepoznata ljubavna priča, koja se nalazi i u ovoj knjizi, Pesnik, Knjiga čežnje, koja počinje autobiografskim događanjima, a onda se pretvara u bajkoviti san želja koji ne želi da izbriše stvarnost. Kako je ova priča u kontekstu njegovih radova u mladosti tek nedavno obelodanjena i još uvek neistražena, njoj će se na ovom mestu obratiti više pažnje nego ostalima.
Hese je imao 23 godine kada je počeo da je piše i poslao ju je kao svoj prvi rukopis u Berlin, marta 1902. godine, poznatoj izdavačkoj kući S. Fišera, godinu dana pre Vetera Kamencinda, ali je nije ponudio izdavaču direktno već ondašnjim naprednim novinama „Novi nemački osvrt”, čiji ga je tadašnji urednik Oskar Bi ipak odbio. Za razliku od drugih ranijih rukopisa, nastalih pre njegovog prvog romana koji je doživeo uspeh, Petera Kamencinda, ovu priču Hese kasnije nije nikada objavio. On tu opisuje iskustva koja je doživeo posle preseljenja iz Tibingena u Bazel, gde je od 1899. do 1903. nastavio školovanje za izdavača i knjižara.
Kratko po dolasku u graničnu metropolu na Rajni, tada star dvadeset i dve godine, ostvario je kontakt s gradskim arhivarom i istoričarem dr Rudolfom Vakernagelom (1855-1925) i njegovom ženom, gospođom Betli (1859-1931), u čijoj je gostoljubivoj kući i na seoskom imanju Venkenhof uvek mogao da očekuje razumevanje i podršku i gde je provodio mnoga nedeljna popodneva. Tu je Hese na kućnom koncertu ponovo video Elizabetu Laroš (1876-1965), koja je svirala Betovenovu Krojcerovu sonatu. Ona je bila ćerka paroha s kojim su njegovi roditelji prijateljevali i koju je prvi put video na porodičnom izletu kada je imao šest godina. U međuvremenu je izrasla u dvadesettrogodišnju „vitku botičelijevsku lepoticu”, u koju se odmah zaljubio. Ipak, naklonost bojažljivog mladog pesnika morala je da ostane neuzvraćena, jer je pijanistkinja u to vreme pripadala violinisti dr Karlu Kristofu
Bernuliju. To je biografska pozadina prve dve ljubavne priče iz ove knjige, čija srodnost teme i sadržaja sve do pojedinačnih formulacija, ne može da se previdi.
Što realnost autoru nije dopuštala, ostvario je maštom u Knjizi čežnje. To je učinio na tako fantastično neobuzdan način da je shvatljivo zašto to nije nikad objavljeno. Ipak je ovaj mali roman za kulturna strujanja krajem veka i za razvoj Heseovih pričanja dokument vredan pomena, što jasnije pokazuje njegova prva knjižica, Jedan sat posle ponoči (1899), gde je samostalno prihvatio novu estetiku koja se pojavila u Engleskoj kao struja suprotna puritanizmu. On sam, koji potiče iz protestantske parohijske kuće i koji je odrastao u okruženju zabrana čulnosti i švapskog bogopoštovanja, hteo je time njemu srodne po duševnim osobinama da uputi na žestok reformski pokret.
U saglasnosti s idealima renesanse i kasne romantike, pesnik Martin je pokušao da ostvari san u kome će pomiriti duhovno u umetnosti s telesnom lepotom i sakralnu estetiku sa svetovnom
veštinom vođenja ljubavi. Banalna realnost je pri tome zamagljena ili harmonizovana. Tako se čini da violinski virtuoz, istorijski Elizabetin pratilac kod izvođenja Krojcerove sonate, nije nesavladivi konkurent, jer čim je pokušao da se približi fiktivnoj Elizabeti, bio je pod pritiskom dvoboja primoran da se drži podalje od pesnikove ljubljene. Time je bio otvoren put za predviđeni odnos u kome „sve blista umetnički ostvarenom srećom”, gde je zanos povezan i očekuje i elementarne čulne radosti.
Pesnik Martin nije puki siromašak kao njegov autor, koji kao pomoćnik knjižara mora da izlazi na kraj s platom od 110 franaka mesečno, već imućan mladi esteta koji ima poslugu, sličan Hugu von Hofmanstalu, autoru Tiajanove smrti. To je bio najbolji način da se osvoji mlada kultivisana pijanistkinja, utoliko više što je s njim delila nadmenu pripadnost eliti i osećala „i snažno gnušanje prema uobičajenom načinu života”, za koji su oboje smatrali da je siv i dosadan. Čak i na tako ekskluzivnom mestu okupljanja kakav je hotel Švajcerhofu Lucernu primećuje se averzija prema svemu od stila, ali bez duhovnosti, i čemu pijanistkinja i pesnik pripadaju „kao dve rajske price u kokošinjcu”.
Da bi izbegao tu gomilu „novca i otupelih čula”, Martin je za sebe i Elizabetu iznajmio bungalov na obali jezera kod Vicnaua. Iako je Elizabeta u početku bila hladna, a pesnik stidljiv, ubrzo se pokazalo da povučenost i prepreke ne isključuju strast nego da se, naprotiv, emocije utoliko više produbljuju ukoliko se više skrivaju. Kada je led razbijen, srećno su u usamljenom bungalovu provodili fantastične letnje nedelje. Živeli su životom iz sna, kome su se njihova čula radovala, on joj je čitao izabrane i sopstvene stihove, a ona je improvizovala na klaviru. Ostvarili su svoj ideal da erotiku i duhovni let u visine spoje najprisnijim vezama sa savršenstvom svoje umetnosti, a moto toga je bio „čulno mora duhovno, a duhovno čulno postati”.
S letnjom vrelinom rasla je i grozničavost ovoga odnosa, sve dok u jesen nije počela sve više da se gubi, dok se nije potpuno ugasila. Jer vrlo brzo je u Elizabeti, koja je bila erotski probuđena, došlo do značajne prekretnice. Seksualnost je u ovoj promeni prevagnula, balans prema produktivnoj kreativnosti se potpuno gubio. „Nekada je muzika bila moj Gospod Bog, a ja njegova smerna sluškinja. Sada sam ja Gospod Bog, a moja muzika će igrati preda mnom”, rekla je razočaranom pesniku. Kada je kratko iza toga saznao da je iznenada prihvatila poziv da održi koncert i pozvala ga da prisustvuje, i kada je tražila da doživljeno tokom zajednički provedenog leta iznese u javnost, napiše, publikuje i unovči, doživeo je to kao izdaju njihovih ideala. Novine su naprotiv oduševljeno pozdravile Elizabetin iznenadni povratak ekstrovernom predstavljanju i njen nastup su komentarisali: „Oba predstavljanja poznate umetnice zadivila su sve poznavaoce muzike. Počevši od neverovatno briljantne tehnike, kojom nas je ova pijanistkinja već ranije oduševila, dogodio se potpuno iznenađujući obrt u programu i izvođenju. Dama je svirala drugi Šopenov nokturno i jednu improvizaciju, a prikazala je u oba komada jedan potpuno izmenjen pravac. Umesto skoro oporog klasicizma, imali smo živo uzburkan i zavodljiv nastup. Čestitamo i želimo sreću velikoj umetnici na početku nove, blistave epohe njenog umeća...” Zadovoljna što je osvojila publiku, Elizabeta se nije vratila Martinu. A on, smrvljen propašću njihovih zajedničkih ambicija, uništio je svoje rukopise i bez traga nestao u planini.
Pesnik Martin je odbio da objavi priču o doživljenom s Elizabetom, ali to je dvadesetčetvorogodišnji Hese uradio u svojoj kasnije dopuštenoj Knjizi čežnje. To se slagalo na iznenađujući način s takođe tek posmrtno nađenim pismima Elizabeti, koja nikada nisu objavljena, a koja su pokazivala kako je mnogostrana ljubav prema Elizabeti Laroš ušla u njegovo rano delo, čiji trag može da se sledi i u knjigama Herman Laušer (1900) i Peter Kamencind (1903), pa sve do tri obrade muzičkog romana Gertruda (1906-1909). Godine 1907, iako već duže vreme oženjen, ovako zvuči Hese u jednoj od svojih poslednjih pesama, posvećenoj Elizabeti.
Prošle su godine,
iako su bile dobrodošle
bile su to godine bez tebe.
Uživao sam u časovima
ljubeći usne brojnih žena,
ali samo kad ih nisam poredio s tvojima.
Taj blaženi ljubavni vrt,
gorčina čekanja,
za kojim moj život tako strasno žudi
leži preda mnom zatvorenih vrata
ah, sve reči ljubavi si okrutnim pogledom zabranjivala.
Ali možda će se ipak desiti
da mi se kao prolećni vetrovi
u tom obličju mladost približi.
Priča karakteristično govori o njegovom odnosu prema drugom polu, kao i o njegovoj bojazni od konflikta između kreativnosti i partnerske predanosti.
Skoro ništa od toga što je u Knjizi čežnje opisano mladi spisatelj nije stvarno doživeo, ali to ipak deluje veoma vitalno i uverljivo. Stvarna Elizabeta Laroš (1876-1965) je u ovom kontekstu bila potpuno nepoznata. Tek se 1927. godine, u Heseovoj biografiji koju je napisao Hugo Bal, saznaje nešto o njenom identitetu u Peteru Kamencindu. Ona je ovo smatrala indiskrecijom, ali ga nije mogla optužiti, jer je Hugo Bal umro neposredno posle objavljivanja knjige. Zbog afere sa oženjenim violinistom C. C. Bernulijem, Elizabetu je krajem 1901. godine njena majka poslala u jedan engleski pansion, da tamo predaje muziku. Time ju je odvojila od violiniste, ali je i sklonila iz vidokruga mladog Hesea. Elizabeta se nije nikada udala, a posle povratka iz Engleske radila je pedeset godina kao pedagog plesa i koreograf u Minhenu, Florencu i Bazelu. Kasnije su se ona i Hese tri puta slučajno susreli, on je već bio oženjen, i stupili u kratak prijatni dijalog, koji je nastavljan sporadičnom korespondencijom. U svojim još neobjavljenim sećanjima, koje je u svojoj 87. godini diktirala godinu dana nakon Heseove smrti, zabeleženo je o njenom ranijem boravku u Bazelu: „Postojala je onda jedna gostoljubiva kuća u Bazelu, koje danas više nema, kuća dr Rudolfa Vakernagela, arhivara - nije bilo ogovaranja, niti površnih razgovora, ali se mnogo muziciralo. Mnogo pažnje i razumevanja se ukazivalo mladim talentima, ohrabrivani su da čitaju ili sviraju svoja dela... To je bilo u ono vreme, kada sam se ponovo srela s Hermanom Heseom, o čemu se u porodici Vakernagel već dosta govorilo. Ali meni su tada glava i misli bili još uvek na nekom drugom mestu, tako da nisam bila zainteresovana za bazelska upoznavanja.”
Dok je Elizabeta zapisivala svoja sećanja u martu 1963. godine, u isto vreme je sastavila i Pismo mrtvom prijatelju, a kratko iza toga i dve setne pesme. U njenom pismu stoji: „Ono što me je primoralo da pišem je jedna sasvim mala vaša slika, koja je izašla pre nekog vremena u jednom ilustrovanom časopisu i koju sam isekla zato što mi se od svih vaših slika koje posedujem na ovoj najviše dopao vaš izraz lica, jer verujem da bih, da sam taj izraz videla nekada, kada smo - bili mladi, mogla da odgovorim na vašu naklonost.” Okolnostima u kojima je tada odbila njegove težnje možemo da zahvalimo na velikom broju njegovih ranih radova. Konačno, to što je pesnik u Knjizi čežnje primetio, u stvarnosti se i ispunilo: „Ako slučajno moje ime bude ostalo drugom
vremenu, sigurno će ga pratiti moja prijateljica i moja muza, a naša prisno vezana slava biće ovenčana oreolom bajkovite i raskošne ljubavi.”
Dok je erotska ljubavna igra u Knjizi čežnje samo plod mašte dvadesettrogodišnjaka, dve decenije kasnije Hese u indijskoj legendi Sidarta opisuje opšta pravila ljubavne igre.
Sidarta je preko Hetere Kamal uveden u umetnost telesnog davanja. „Mnogo su ga naučila njena crvena umešna usta. Mnogo ga je naučila njena tanana gipka ruka. Njega, koji je u ljubavi bio još dečkić i zbog toga bio sklon da nasumice i nezajažljivo utone u čulna zadovoljstva kao u bezdan, naučila je osnovnom, da se zadovoljstvo ne može primiti ukoliko se i ne daje i da svaki pokret, svako milovanje, svaki dodir i pogled, i najmanja tačka na telu ima svoju tajnu, koja će poznavaocu, ukoliko je probudi, pričiniti veliko zadovoljstvo. Naučila ga je i da oni koji se vole, posle ljubavne vatre nikako ne smeju da se rastave a da jedno drugom ne izraze divljenje, i da nema pobednika i pobeđenog, tako da se nijedno ne oseti prezasićeno ili napušteno, da nema osećaj da je zloupotrebilo ili bilo zloupotrebljeno.”
U Heseovim pričama susrećemo različite okolnosti i razvojne stupnje ljubavi. Većina od njih obuhvata stvarne događaje (kako je Zigfrid Grajner prikazao u svojoj dokumentaciji o Mladosti Hermana Hesea) kao i sopstvene doživljaje koji pod lako prozirnom maskom pokazuju s jedne strane poseban slučaj autora, ali istovremeno, kao i uvek kod Hesea, principijelno istu mustru doživljaja i ponašanja koje mnogi prepoznaju. One prikazuju mučnu nestrpljivost i naklonost zaljubljenih da sanjaju o otmici i junačkim delima, koja su utoliko smelija ukoliko udvaranje ima manje izgleda na uspeh. Opisuju idealističku spremnost na preuzimanje svakog rizika u cilju ostavljanja utiska na ljubljenu i dokazivanja ozbiljnosti i odlučnosti, kao Peter Kamencind, koji svojoj devojci s najvišeg vrha planine, izlažući se životnoj opasnosti, donosi gorsku ružu, ili kao muzičar Kun u romanu Gertruda, koji, da bi zadovoljio Lidijin prohtev, izlaže sebe vratolomnom testu hrabrosti, od koga celoga života oseća posledice. Ostale priče ukazuju na mladalačke potrebe za sanjarenjem, ,,u svom srcu postaviti oltar na kome će plamen utoliko više plamteti ukoliko se zaljubljenost tragičnije razvija”, na težnju da se čistota njegove sklonosti „smeškajući se sa bodežom u srcu” shvati kao prilika za mučeništvo i stavljanje ljubljene u čistom obožavanju na pijedestal dok pre ili kasnije ne raspozna svoju neprijatnu, komičnu ulogu. Ali pojavljuju se i suprotnosti, kao u Oluji, gde se mladić protivi „da mu sreća dolazi gotova, stečena bez napora, na poklon od devojke u koju nije stvarno zaljubljen i kojoj ne može predati svoju mladost i ponos”.
Neke priče (kao O dva poljupca, Žrtva ljubavi, Šegrtovanje Hansa Dirlama) opisuju pakao ljubomore i anarhičnu komponentu potčinjenosti na koju ga voljena primorava, a time i gubljenje kontrole nad sobom, „da napusti svoj zanat i da počini svako dobro ili zlo delo”. Prodana ljubav (Radionica mermera), ljubav iz sažaljenja ili strast bez naklonosti (Oluja), koketiranje s ljubavlju iz taštine ili sadističke razonode (Hans Amštajn), sledeće su varijante na ovu temu. Ali u pričama koje ne sadrže biografske elemente, susrećemo se i s tipom Don Žuana, galantnog virtuoza osećanja. To je u priči Kazanovin preobraćaj, gde je jedna epizoda iz memoara ovog prepredenog praktičara u umetnosti zavođenja bogata dosetkama, ali ispričana s tačnim podacima. Mnogo od toga je po nahođenju izmišljeno, kao na primer flert s gostioničarevim ćerkama u Firstenbergu, i zabavnije je od originala, jer s jednim za Hesea sasvim neobičnim bestežinskim stanjem nailazimo na čoveka rutiniranog u ljubavnoj igri, „kome u ljubavi koja nije više igra nešto fali”, i na slučajno ironičan način okarakterisanu životnu radost crkvenog velikodostojnika iz manastira, koji ni u kom slučaju ne uživa samo u lososu i danima posta.
Slične varijacije istorijske građe su romantične priče i legende, kao Igra senki i Chagrin d'Amour, trubadurska priča o nadmetanju oko Hercelojde, buduće majke viteza Svetog grala
Parsivala, i nastanku francuske narodne pesme Plaisir d'amour, koju je sedamdesetih godina prošlog veka ponovo otkrila folklorna pevačica Džoan Baez. To što od herojskog nadmetanja oko lepe kraljice Hercelojde posle stotina godina nije ostalo ništa osim pesme tugovanke razočaranog pevača ljubavnih pesama Marsela, moglo je za poetu kakav je bio Hese da bude utešan motiv zbog srodnih duševnih osobina.
Postoji i još nekoliko ljubavnih konstelacija, kao što je tragikomična sudbina smetenog trgovca mešovitom robom, Ongelta u priči Veridba, kome se tek posle gorkih poniženja otvore oči za ono što mu se nalazi u neposrednoj blizini: naklonost jedne neupadljive devojke, čija mu je praktična životna razboritost više koristila nego neskromne želje njegovih snova.
Poseban način na koji dva prijatelja prikrivaju jedan od drugog svoju slabost prema lepoj putnici iz odeljka za nepušače, odnosi se na jedan raniji autentičan događaj, koji je Hese početkom aprila 1913. godine doživeo s kompozitorom Otmarom Šoekom i više puta potvrdio svoj iskaz kako je lako i često mogao da se zaljubi a da dotična žena o tome ne zna ništa.
Jedan drugačiji doživljaj na putovanju pruža nam priča Nevesta, ona pokazuje razočaranje koje jednoj usplamteloj strasti posle dugog razdvajanja može da se dogodi. Njen tragikomičan kraj je Hese 23. 11. 1911, na povratku s putovanja kroz Indoneziju u luci u Kolombu lično doživeo. Među mnogobrojnim ljubavnim pričama prepunim nežnih osećanja, ova drastično oslikana burleska nije svakidašnji događaj i zato nije obuhvaćena nijednom njegovom zbirkom.
Bračni odnosi nisu tema njegovih ljubavnih priča. Poznavaoce njegove biografije nimalo ne čudi što se toga odrekao, jer sam Hese se zakletve „dok nas smrt ne rastavi” u sva svoja tri braka, sasvim odrekao. Nijedan od tri braka, koji su za njega predstavljali teško „prilagođavanje na građanski način života”, nije zasnovan na njegovu inicijativu. Svaki put su žene bile te koje su ga na to naterale i umetnika u njemu pomoću ljubavi pokušale da privežu i ograniče. Ovo je bio rezime u pismu sinu Brunu, novembra 1929. godine: „Za umetnika, i uopšte za ljude nadarene maštom, brak je gotovo uvek razočaranje. U najboljem slučaju, on je lagan i podnošljiv, čovek se oseća zadovoljno, ali mu pri tome bez mnogo bola umire jedan deo duše i životne snage i nakon toga postajemo siromašniji, dok posle doživljenog pravog velikog bola postajemo bogatiji.”
Takav produktivan bol je pisac, naročito u godinama svoga prvog braka, potpuno oformio. Takvo posmatranje je preneto u Taedium vitae, priču koja se odvija u švapskom umetničkom okruženju, gde je Hese često kao saradnik i pisac gostovao u časopisima „Simplicismus” i „Mart”, od 1907. do 1912. godine. „Zašto si tako mrtav? Koliko vremena je prošlo od kada si poslednji put bio mlad?”, pita se tridesetogodišnji pripovedač, koga je pritiskala predvidljiva rutina njegove građanske egzistencije kao oca porodice. Tek mu susret s minhenskom učenicom umetničkog zanatstva vraća osećaj „imati ponovo devetnaest godina i biti neokrnjen”, stajati na sopstvenim nogama i nadu da svojim životom ponovo možeš upravljati sredinom reke.
„Suprugu”, pisao je Hese već 1904. godine, neposredno pred svoje prvo venčanje, „pripadaju talenti koje ja nemam. Čovek je ipak sputan, iako samo moralno.” Ta moralna prinuda je tema njegovog romana Rosalda, jedine knjige u kojoj se pisac bavio brakom da bi raščistio s tim, „da li umetnik, koji život ne proživljava samo instinktivno, već pre svega želi njegovo objektivno posmatranje i predstavljanje, da li je kao takav uopšte podoban za brak”. Ništa nije Hesea u njegovom prvom, dvadesetogodišnjem braku toliko plašilo kao flegmatična obamrlost i otupelost čula. Iz tog razloga želi Hari Haler u Stepskom vuku „da radije u sebi oseti kako gori pravi đavolski bol, nego pogodnu sobnu temperaturu.” Ali njegov glavni problem je bio njegova potpuna nesposobnost da se emocionalno i životnim navikama veže za drugoga, bilo za ženu, bilo za prijatelja i pretpostavljene.
„Moj spoljašnji način života”, pisao je Hese 1922. godine Olgi Diner, „služi jednoj
jedinoj svrsi, a to je da mi bezuslovno omogući slobodu za rad. Zato sam usamljen, nepoželjan i plaćam mnogim spoljašnim žrtvovanjima... Ono što mi je kod razmišljanja i u umetnosti prednost, često mi u životu, a posebno u odnosima sa ženama, pričinjava teškoću: moju ljubav ne mogu da fiksiram, ne mogu samo jednog ili jednu da volim, već moram da volim život i ljubav uopšte.” Suprotno običnom građaninu, njemu nije uspelo da svoju ljubav „neguje i obogati”. Cilj njegovog nastojanja nije žena, već njena pokretačka snaga i najvitalnije produktivno sredstvo. „Sklon sam”, pisao je u svom dnevniku jula 1933, „da se divim svakoj sposobnosti za jaku ljubav, kao što sam se ženama koje su me volele uvek s nečistom savešću divio, jer mi se uvek činilo da je njihova sposobnost za predanost nešto jako i lepo, što meni nedostaje i što ne mogu da oponašam.” On smatra da skoro svaka kreativna priroda često biva vatreni ljubavnik, ali retko dobar supružnik. Jer umetnik pre svega živi za svoju umetnost. Ne samo da ne može da pokloni više ljubavi od nekog drugog, već daruje mnogo manje, jer rad na njegovoj umetnosti zahteva veći deo te ljubavi. Ovaj konflikt je obrađen u njegovom romanu Narcis i Zlatousti, što je autoru donelo bezbroj pisama, delom negodujućih, a delom lišenih razumevanja. U aprilu 1931. Hese piše Kristofu Šrempeu: ,,I ja imam prema ženama jedan naivno-čulni odnos kao Zlatousti, i živeću bez izbora kao i Zlatousti ako me ne obuzda neko urođeno ili vaspitanjem nametnuto poštovanje žena i stečena plašljivost. Čulno zadovoljstvo za (vajara) Zlatoustog nije put ka duševnom prisvajanju i posedovanju ili nekakvom odnosu u kome se čovek i žena uzdižu u veoma vredan persoralitet, već ono doživljava sublimaciju ljubavi tek u umetnosti, tek na zaobilaznom putu, tek kroz dopunu. To moram sebi da priznam. Ne želim da živim život zbog samog života, ne želim da volim ženu samo zato da bih voleo, meni su potrebni zaobilazni putevi, preko umetnosti, meni je potrebno usamljeno, uvrnuto zadovoljstvo umetnika da bih bio zadovoljan životom i da bih ga mogao podneti. To je život pun mana, ni u kom slučaju ne može poslužiti kao primer, niti mu se može pridati značaj, toga sam potpuno svestan, ali to je moj način... Kada se Zlatousti... uvek nanovo okreće ženama, za mene je to kao kada pčela uvek i iznova leti do cveta, uvek privučena istim porivima, pokupi kapljicu polena, svoj odnos sa cvećem nikada ne produbljuje niti oduhovi, zato u košnici brzo zaboravlja na cveće i pravi svoj med... Tako Zlatousti ne služi ženi, ne služi duševnosti svoje ljubavi, već pije kod žene kao da je to za njega najdelotvorniji prirodni izbor, pije kapi doživljaja, kapi zadovoljstva i muke, od čega, kad dođe vreme, pravi svoja dela, svoj med.”
Čulna zadovoljstva i patnje su sadržaj Heseovih ljubavnih priča, i to što je njegovim ženama i njemu samom pri tome promaklo u stabilizovanju života, čitaoci širom sveta na jasan način dobijaju kao nagradu. Jer, ono što čini umetnika nije zadovoljstvo nasladom i neskromno uživanje u iskustvima, već njihovo prikazivanje.
Jedino delo u kome su potpuno ravnomerno zastupljena oba pola je lirska bajka Piktorov preobražaj i nije slučajno što se ona ne odigrava u stvarnom životu kao sve ostale priče, već je radnja smeštena u raj, gde se priziva na željeni san, viziju s utopijskim elementima. Napisana (i pesnikovom rukom na očaravajući način ilustrovana), ova bajka je poslužila kao ljubavna izjava Ruti Venger (1897-1994), ćerki spisateljice Lize Venger (1858-1941) i švajcarskog industrijalca Tea Vengera (1868-1928), na čije nagovaranje se posle dužeg otpora, 1924. godine po drugi put oženio. Njoj, kao i svakoj od tri svoje životne saputnice, pesnik je posvetio jednu takvu bajku: svojoj prvoj ženi Mii, priču Iris (1918), trećoj supruzi,
Ninon, veseli autoportret Ptica (1932), ali prava ljubavna priča je bajka Piktorov preobražaj, nastala 1922.
Neposredno posle preseljenja u Švajcarsku, 1919, pesnik je upoznao tada dvadesettrogodišnju pevačicu Rut, prilikom jednog izleta u Tesiner, selo u brdu Karoni (ovaj susret je opisan u glavi „Karenodan”, priče Klingorsovo poslednje leto) i zaljubio se na prvi
pogled. Tako spontano potekla zaljubljenost, koliko je poznato iz svedočanstava o njegovom životu, nije se javila ni kod susreta s prvom ženom Miom, niti kasnije, kod susreta s Ninon Dolbin. Tako da se korespondencija između Hesea i Rut Venger odvijala u nekim potpuno drugačijim tonovima od onih ranije upućivanih Mii i Ninon. To su dirljive poslanice čoveka koji je uzbuđen („moći voleti, kakvo izbavljenje”), čoveka u temeljnoj promeni i prelazu ka novim metamorfozama koje se kao jasan prelom ocrtavaju u Heseovim delima nastalim 1919. godine.
Kao što ptica u bajci Piktorov preobražaj uzima uvek nova obličja i po slobodnoj volji se pretvara u cvet, leptira ili kristal, tako se menja i Piktor, zahvaljujući svojoj ljubljenoj. Ona ga je izvukla iz ćorsokaka u koji je po savetu zmije sam sebe uvukao. Samo zajedno s voljenom, uspelo mu je da se oslobodi izolacije i zaostajanja i da ponovo pronađe „čarobnu reku preobražaja”, dok se konačno nije pronašao u ravnoteži „kao potpun, kao par” i mogao da doživi „mesec i sunce, čoveka i ženu”, da kao „blizanac reka teče preko zemlje i da kao dvostruka zvezda stoji na nebu”. Uzvraćena ljubav žene u koju se na prvi pogled zaljubio omogućila je to čudo. Da će se to pokazati kao želja snova, kao čežnjivi pogled i nedostižni raj, o tome Hese u svom uskoro nastalom posmatranju Šta je pesnik video jedne večeri nije imao iluzija, jer na duže vreme nije mogao ljubavnici koja ga je sve više ograničavala „da sakrije da posle opijenosti dolazi sitost”, „da ne može bez pauze da izigrava zaljubljenog, kako je to ona sanjala, nekoga ko se nikada ne otrezni”.
Desetogodišnja devojčica koja je opazila zaljubljeni par i privučena čarolijom njihove privrženosti nehotice počinje da pleše, podseća pripovedača na njegovu opredeljenost: „I ja moram da naučim da igram, da žudnju za zadovoljstvom pretočim u muziku, a čulnost u molitvu. Tada ću moći zauvek da volim i neću morati uzaludno da ponavljam ono što sam već proživeo.”
Prateći ovakvo opredeljenje, Hese će u svojim sledećim delima, a vrlo brzo zatim i u životu, kao stepski vuk pokušavati ovakve plesne korake sve dok nije, posle pedesete godine života, u svojoj trećoj ženi Ninon ipak pronašao saputnicu koja je bila osetljiva na probleme, jaka i dovoljno nesebična da ga na njegovom putu, na kome je on bio orijentisan ka ljubavnim delima i ljubavi prema drugim ljudima duže od trideset godina, do kraja prati. Njoj je uspelo da mu omogući jednu formu zajedništva u kojoj se usaglasila s njegovim ličnim zadatkom, jer je vrlo brzo razumela da je za Hesea početak svake umetnosti ljubav i, kako on sam kaže, „vrednost i obim svake umetnosti, pre svega će biti i određena je umetnikovom sposobnošću da voli”, to je poklon koji obuhvata sve što je vredno ljubavi.
„Svi odgovori svode se na isto: život ima smisao jedino kroz ljubav. To znači: što više volimo i što smo više sposobni za predavanje time je smisaoniji naš život. S verovanjem u to 'što Sidarta naziva ljubav' može se živeti.”
Herman Hese
Očigledno je da je ljubav opsesivno osećanje koj presudno uticalo na čitavo delo kultnog pisca mnogih generacija, nobelovca i autora velikih romana svetske književnosti; Igra dinduvama, Sidarta I Stepski vuk... U ovoj knjizi, antologijskom i najobimnijem izboru ljubavnih priča Hermana Hesea, otkrivamo sasvim novo lice pisca koji je otvorio mnoge tamne lagume ljudske duše ali i otkrio nova obasjanja. Ove priče su upravo posledica takvog putovanja; do ljubavi i natrag, putovanja koje vodi kroz samo središte duše.