Zašto Život? Sagledavanje "Velike slike".

Izvan ove škole, život postoji oduvek. Od trenutka kada se dogodio veliki prasak, ljudi su tokom pedeset milijardi godina sticali iskustvo. Pedeset milijardi godina je za nama od kada se univerzum urušio u samog sebe. To su zrnca peska u poredjenju sa onim šta Velika slika, u stvari, predstavlja. Mi se isuviše često ograničavamo samo na pet osnovnih čula kada posmatramo stvarnost. Zaboravili smo da je planeta Zemlja, zapravo, učionica. Zemlja je samo sićušan deo univerzuma, i to onog vidljivog. A da i ne govorimo o nevidljivim univerzumima.

Kada postojimo izvan carstva vremena i prostora, svi smo jednaki, potpuno ostvareni, individualni aspekti Boga. Svi imamo neodvojivu i totalnu spoznaju Boga i svih Božjih dela. Ali, očigledno, dok smo na Zemlji, mi makar privremeno, zaboravljamo na naše jedinstvo sa Bogom. Zanimljivo, ipak često imamo suptilan, negde duboko usađen osećaj da je celokupno znanje pohranjeno u nama samima. Koliko se često obraćamo našem "višem biću" ili "duhu"? Uranjamo delimično ili potpuno u tišinu. To nam dokazuje da smo, zapravo, ipak svesni da mi sami znamo sve odgovore.

U medđuvremenu, dok smo još uvek u stanju svesne amnezije, pokušavamo da razumemo univerzum i naše mesto u njemu. Koristimo sva sredstva koja su nam dostupna da se nekako snađemo u našim odnosima sa drugim ljudima, sa nedostatkom prosperiteta, sa krizom koja izgleda kao da obavija nasu planetu.

Upotrebiću parabole kako bih pokušao da načinim filozofski ili metafizički model koji bi mogao da baci malo svetla na ono što doživljavamo kao realnost. Jedna od njih, koja meni puno koristi, je ona u kojoj ja sagledavam spiritualni razvoj kao iskustvo koje se stiče kroz osnovnu školu.

Engleski jezik nije duhovni jezik jer je kreiran kako bi se ubrzala ekonomska razmena i trgovina. U njemu ne postoje reči kojima bi se opisalo ono što želim da objasnim. Kada ne posedujemo tačne reči, moramo da koristimo metafore, dopustajući svakome da ih interpretira onako kako mu najviše odgovara. Zato, hajde da do kraja iscrpimo tu analogiju o školi.

Zemlja: Škola na brzom koloseku

Kada malo zastanemo da pogledamo čemu škola na Zemlji ima da nas nauči, otkrivamo da je to, zapravo, osnovna škola. Ljudi jedino žele da nauče kako da vole sami sebe i druge ljude. Ko zna koliko razreda moramo sa prođemo kako bismo usvojili sliku "svi na Zemlji su jedna porodica".

Ne možemo tačno reći koliko je potrebno da se završi Zemljina škola u okvirima lineranog vremena. Još uvek školu nije završilo ni pedeset procenata zemaljskih duša uključenih u školski sistem. Možemo da pretpostavimo da će trebati, u proseku, još oko sto miliona godina evolucije kako bi čovečanstvo diplomiralo. Neki od nas mogu ponosno da izjave da su stare duše. Ako posmatramo sistem kao školu, znači da sporo učimo.

Tek kada uvidimo da je cela planeta škola, sa velikim nastavnim planom, možemo u potpunosti da shvatimo da je sistem pravilan i da funkcioniše perfektno. Škola ima specijalno obučene učitelje koji se drže dobro definisanog rasporeda. Svaka osoba na Zemlji je u nekom razredu koji korespondira sa nivoom njenog ličnog duhovnog razvoja. I kao i u javnim školama bilo gde na svetu, svaki sat školskog dana je isplaniran i osmišljen sa ciljem da se uči i stiču iskustva. U stvari, ma kako to neverovatno izgledalo, ne postoji nijedan događaj u životu bilo koje osobe ( u školskom danu), koji je slučajan ili nepredviđen. Unapred je utvrđeno vreme za učenje, ispite, raspust i odmor. Čak postoji i vreme u našim životima za prelazak iz jednog razreda u drugi. Sistem je takav da u njemu svako mora da napreduje.

Svako biće koje se ikada uključilo u Zemljinu školu, uradilo je to iz jednog jedinog razloga - ekspeditivnosti. Ova škola nudi veoma brzo buđenje, obično kroz proces patnje i borbe. Ljudi nauče više u jednom životu koji prosečno traje osamdeset godina na Zemlji, nego što mogu da nauče za deset hiljada godina u nekoj drugoj školi u univerzumu, koja je mnogo mekša, prijatnija.

Prijatnost može da smeta nestrpljivim učenicima. Šta većina ljudi kaže kada sve u njihovim životima funkcioniše, a oni se osećaju divno? "Bože, odsada ja preuzimam stvari u svoje ruke. Sve je pod kontrolom. Mislim da bih ja sada mogao da budem glavni." Kada se, sa druge strane, obrate za pomoć univerzumu? Kada kažu: "Mislim da je potrebno da otkrijem kako sistem funkcioniše. Treba mi jedna knjiga za prosperitet, jedna za izceljenje. Želim da razumem. Želim da budem majstor! " Jedini put kada nam uopšte pada na pamet da izrazimo ovakve želje je kada smo povređeni. Da li uviđate kako bol može biti koristan? Određeni studenti, ipak, još uvek izbegavaju teške kurseve i mogu proživeti hiljade života u istom razredu. Oni kažu svojim savetnicima za izbor škole koju žele da upišu: "U redu, uzeću ovaj laki tečaj, onaj drugi mi se čini isuvuše težak. Želim nešto lakše, sa učiteljem koji mi neće davati testove iz algebre i ne želim nikakve finalne ispite". Ljudi prilično često traže ovakav raspored.

Takođe, postoje nestrpljiva bića koja stoje na kapiji škole i kažu: "Žao mi je. Pripremili ste mi zaista lep raspored, jedino što izgleda potpuno isto kao i onaj prethodni koji sam dobio, isto kao i onaj pre njega. Izgleda skoro kao da ste ga fotokopirali. Fotokopirali ste ga? Žao mi je, ali ja nemam više vremena da proživljavam još deset hiljada života. Želim da budem primoran da se usredsredim na duh i ne želim da se opet zaglavim u bogatstvu i u kući i u osuđivanju ljudi. Tako sam proživeo već hiljadu života, postao sam ekspert. Znam da to mogu. Da li mogu, molim Vas, samo ovaj put, naravno, ako se Vi slažete, da li mogu da dobijem kancer? A da li bih mogao da imam dete koje boluje od leukemije? Želim da budem primoran da kažem: "Bože, zašto? Bože, zašto?" Ne želim više da gubim vreme. Da li, ikako, postoji način da kompletiram celo obrazovanje u toku tri naredna života? Dajte sidu, dajte kancer, dajte rat - uzimam sve sto želite da mi date. Daću za to zadnju paru koju imam. Svi moji prijatelji su već diplomirali i srećni su u večnosti. Voze se na toboganima u zabavnom parku u Sistemu Nirvana. Mogu da ih vidim, ali ne mogu da im priđem. Molim Vas, dajte mi makar malo bola da bih mogao da se probudim. I, da li možete da mi učinite još samo jednu uslugu? Kada stignem tamo dole, da li možete da me oborite na kolena i saterate me u ugao svaki put kada zaboravim da tražim pomoć od univerzuma i svaki put kada se moja vizija zamagli? Na tome bih Vam bio veoma zahvalan. Kada se taj život završi, želim da znam da sam zaista mnogo napredovao, onoliko koliko sam napredovao u svih pet hiljada prethodnih inkarnacija zajedno. Tako sam umoran od ove igre!"

Svako ko se upiše u ovu školu, prethodno mora da potpise ugovor. Nevažna je činjenica da svi, kada dospeju u telo, zaboravljaju koje su lekcije obuhvaćene ugovorom. Mi svi biramo svoje učitelje, dužinu školovanja i uticaje. Događaji koje odabiramo kao naše najekspeditivnije motivatore nisu tragični. Drama je pažljivo artikulisan sastojak u brzom razvoju duše od jednog do drugog nivoa. Njoj je dopušteno da se odigrava u ljudskom životu samo kada to bića specijalno zahtevaju jer su nestrpljiva da krenu dalje. Drama nije udes niti greška. Ona ne znači da je univerzum neprijateljski raspoložen ili da Bog ne postoji. Ona je, prosto, nastavno sredstvo i slučajno je najviše zastupljena u nižim razredima zemaljske škole. Nije potrebna u višim razredima.

Molim Vas da razumete da potpuno probuđenom biću drama izgleda kao abnormalnost u univerzumu, kao da normalna Hristova energija nepravilno vibrira. Leukemija, silovanje, rak, ubistvo, zagađenje, zlostavljanje dece i rat nisu prirodna stanja bića u univerzumu, iako mogu biti veoma korisni. Ipak, dolazi vreme kada je zaista dosta. To vreme je Doba Vodolije. To je jedino od dvanaest doba kada uspešan, efikasan razvoj i učenje može da se ostvari u okruženju u kome ne postoje ni patnja ni bol.