Prvo poglavlje

"Zemljina škola"

Bilo je magicno, intrigantno, interesantno, kada smo se prvi put
susreli sa natprirodnim. Tada smo imali drugaciji pogled na zivot
nego sto ga imamo sada. Bilo je zastrasujuce i kada su se
razoblicile nase zablude kako mozemo da kontrolisemo ono sto
nam se desava u zivotu.

Vaspitani smo da je "normalno" da se borimo da ne potonemo.
Ponekad plutamo na splavu, po letnjem suncanom danu. Ali,
mnogo cesce, iscrpljeni svim silama, borimo se da se ne
udavimo i jedva cekamo da trener zatrazi time-out.

Tipičan stanovnik ove planete primećuje bezbroj dogadjaja
naizgled nepovezanih, naoko slučajnih, nekoordiniranih,
nepredvidljivih i neočekivanih. Čovek je stalno na oprezu zbog
toga što ne može da predvidi sledeći trenutak, ili sledeći dan.
Bez obzira koliko je osoba vješta, ili dobro istrenirana da se nosi
sa raznoraznim neprijatnim dogadjajima, život nam na put



redovno podmeće mine iznenadjenja, primorava nas da
odstupimo, da se pregrupisemo, da se predamo. Nas put je pun
neizvesnosti. Oni mudri su stavili pojaseve i kupili police
osiguranja.

Ljudi na ovoj planeti retko imaju vremena ili želje da saznaju više
o stvarima koje nisu povezane sa prostim "guranjem" napred,
preživljavanjem, manipulisanjem sa svetom koji se neposredno
nalazi oko njih. Uvažavamo institucije, univerzitete i korporacije
kojima nase društvo omogućava da izbegnu da se zvanično
pozabave bilo cim sto nije prakticno, kao sto su, na primer,
vecnost ili cuda.

Pre ili kasnije međutim, naoko, bez ikakve veze sa nasim
"normalnim" zivotima, univerzum pocinje da se pojavljuje u
nasem kratkovidom vidnom polju kojim posmatramo zivot.
Pocinje da nam otkriva novi pogled na svet. Pocinjemo da
primecujemo vezu izmedju uzroka i posledice tek posle hiljada
zivota koje smo proziveli na ovoj planeti. I mozda jos i vise u
drugim skolskim sistemima. Dostizemo razvijeniju svest o tome
da vidljiva realnost nije jedina realnost koja postoji. Pocinjemo
da razumevamo da postoje neka pitanja na koja intelekt
jednostavno ne moze da pronadje odgovore, bar ne u stanju
razvoja u kome se nalazi. Sve vise koristimo intuiciju kada treba
da donesemo neku odluku.

To se na kraju desi svakome ko traga, onda, kada shvati da je
Zemlja skola. Ne razlikuje se od bilo koje druge skole. Ima
ucitelje i ucenike, skolsku upravu, domare, roditeljske sastanke.
Ima i one koji beskonacno ponavljaju treci razred sve dok se
ucitelj ne sazali i i pusti ih da zavrse razred, iz ciste samilosti.
Postoje i oni koji preskacu razrede. Kada se diplomira, sledi
ceremonija dodele diploma. Oblace se kape i mantije i koraca
ponosno i svecano u redovima ka novom carstvu kosmicke
realnosti.

U svakom sledecem zivotu, posto predjemo odredjenu kriticnu
tacku, postajemo svesni da nikada vise necemo biti potpuno
zadovoljni onim sto ovozemaljski zivot ima da nam ponudi. Sve
vise i vise saznajemo o "velikoj slici", sve dok, jednoga dana, ne
uvidimo i totalno prihvatimo svrsishodnost, pravicnost i



zadivljujucu ekspeditivnost Zemljine skole. Pravi majstor dostize
veoma visok nivo svesti na kome moze da shvati i oseti da
postoje i druga cula za prikupljanje informacija, kao i drugi
nacini da se objasne stvari. Madjutim, svestan je toga da postoje
oni koji se oslanjaju samo na pet osnovnih cula i koji veruju da
je zivot ispunjen povredama, nepravdom, patnjom i borbom.

Pre mnogo godina prolazio sam kroz jednu od mnogobrojnih
faza u zivotu. Ovoga puta u pitanju je bila faza "Buda". Citao
sam nekoliko knjiga o Budinom zivotu. U jednoj knjizi bilo je
nesto sto me nateralo da se zaista duboko zamislim.

Izgleda da je Buda imao nekog ucenika, tinejdzera, koji je
izabrao da provodi sa uciteljem po malo vremena svakoga dana.
Jednoga dana decakovo selo je zaratilo sa susednim selom.
Decak je morao da brani svoj dom. Rasplamsala se vatrena,
teska borba. Poginuli i ranjeni lezali su unaokolo. Ucenik je bio
prestravljen, imobilisan od straha. U svom ocaju, dozivao
je:"Buda, spasi me!" Buda se pojavio, cuvsi u svome srcu
decakov vapaj. Sav blistav krenuo je preko bojnog polja.
Njegova pojava isijavala je uobicajeni mir i lepotu. Sa osmehom
na licu, smiren u svom bicu, dosao je na stranu na kojoj se
nalazio njegov prijatelj. Zagrlio je decaka i drzao ga sve dok ga
nije umirio.

U kontekstu mog tadasnjeg razumevanja realnosti i zivota,
nisam imao drugog izbora do da izjavim da je Buda neosetljiv,
bezosecajan monstrum. Moj tadasnji nivo razumevanja govorio
mi je je borba bila stvarna, bolna, da je nacinjena steta,
izgubljeni ljudski zivoti. Da je i Buda to mogao da uvidi, mislio
sam, sigurno bi se zabrinuo. Sigurno bi upotrebio sav svoj
autoritet da zaustavi rat, da ubedi te ljude da oni rade suprotno
Bozjoj volji. Ali, nije. U stvari, on se nikada nije suprotstavljao
nikakvom obliku zla. Tada sam mislio da se verovatno i Hrist
šalio kada je rekao: "Ne suprotstavljajte se zlu".

Nije tesko pogoditi da sam ja imao mnogo toga da naucim, ne
Buda. U tom trenutku sam bio spreman da pokusam da saznam
sta se zaista desava na ovoj planeti, da vidim vise od onoga sto
se naizgled desava.