Prvo poglavlje

"Zemljina Škola"

Ovo je prvo poglavlje knjige "Nema vremena za karmu". Knjiga daje uvid u ličnu slobodu, okončanje borbe, reinkarnaciju, metafiziku, duhovno kanalisanje, isceljivanje i još mnogo toga drugog.

___________

Bilo je magično, intrigantno, interesantno,kada smo se prvi put susreli sa natprirodnim. Tada smo imali drugačiji pogled na život nego što ga imamo sada. Bilo je zastrašujuće i kada su se razobličile naše zablude kako možemo da kontrolišemo ono što nam se dešava u životu.

Vaspitani smo da je "normalno" da se borimo da ne potonemo. Ponekad plutamo na splavu, po letnjem sunčanom danu. Ali, mnogo češće, iscrpljeni svim silama, borimo se da se ne udavimo I jedva čekamo da trener zatraži time-out.

Tipičan stanovnik ove planete primećuje bezbroj događaja naizgled nepovezanih, naoko slučajnih, nekoordiniranih, nepredvidljivih i neočekivanih. Čovek je stalno na oprezu zbog toga što ne može da predvidi sledeći trenutak, ili sledeći dan. Bez obzira koliko je osoba vešta, ili dobro istrenirana da se nosi sa raznoraznim neprijatnim događajima, život nam na put redovno podmeće mine iznenađenja, primorava nas da odstupimo, da se pregrupišemo, da se predamo. Naš put je pun neizvesnosti. Oni mudri su stavili pojaseve i kupili polise osiguranja.

Ljudi na ovoj planeti retko imaju vremena ili želje da saznaju više o stvarima koje nisu povezane sa prostim "guranjem" napred, preživljavanjem, manipulisanjem sa svetom koji se neposredno nalazi oko njih. Uvažavamo institucije, univerzitete i korporacije kojima naše društvo omogućava da izbegnu da se zvanično pozabave bilo čim što nije praktično- kao što su, na primer, večnost ili čuda.

Pre ili kasnije međutim, naoko, bez ikakve veze sa našim "normalnim" životima, univerzum počinje da se pojavljuje u našem kratkovidom vidnom polju kojim posmatramo život. Počinje da nam otkriva novi pogled na svet. Počinjemo da primećujemo vezu između uzroka i posledice tek posle hiljada života koje smo proživeli na ovoj planeti. I možda još i više u drugim školskim sistemima. Dostižemo razvijeniju svest o tome da vidljiva realnost nije jedina realnost koja postoji. Počinjemo da razumevamo da postoje neka pitanja na koja intelekt jednostavno ne može da pronađe odgovore, bar ne u stanju razvoja u kome se nalazi. Sve više koristimo intuiciju kada treba da donesemo neku odluku.

To se na kraju desi svakome ko traga, onda, kada shvati da je Zemlja škola. Ne razlikuje se od bilo koje druge škole. Ima učitelje i učenike, školsku upravu, domare, roditeljske sastanke. Ima i one koji beskonačno ponavljaju treći razred sve dok se učitelj ne sazali i pusti ih da završe razred- iz čiste samilosti. Postoje i oni koji preskaču razrede. Kada se diplomira, sledi ceremonija dodele diploma. Oblače se kape i mantije i korača ponosno i svečano u redovima ka novom carstvu kosmičke realnosti.

U svakom sledećem životu, pošto pređemo određenu kritičnu tačku, postajemo svesni da nikada više nećemo biti potpuno zadovoljni onim što ovozemaljski život ima da nam ponudi. Sve više i više saznajemo o "velikoj slici", sve dok, jednoga dana, ne uvidimo i totalno prihvatimo svrsishodnost, pravičnost i zadivljujuću ekspeditivnost Zemljine škole. Pravi majstor dostiže veoma visok nivo svesti na kome može da shvati i oseti da postoje i druga čula za prikupljanje informacija, kao i drugi načini da se objasne stvari. Mađutim, svestan je toga da postoje oni koji se oslanjaju samo na pet osnovnih čula i koji veruju da je život ispunjen povredama, nepravdom, patnjom i borbom.

Pre mnogo godina prolazio sam kroz jednu od mnogobrojnih faza u životu. Ovoga puta u pitanju je bila faza "Buda". Čitao sam nekoliko knjiga o Budinom životu. U jednoj knjizi bilo je nešto što me nateralo da se zaista duboko zamislim.

Izgleda da je Buda imao nekog učenika, tinejdžera, koji je izabrao da provodi sa učiteljem po malo vremena svakoga dana. Jednoga dana dečakovo selo je zaratilo sa susednim selom. Dečak je morao da brani svoj dom. Rasplamsala se vatrena, teška borba. Poginuli i ranjeni lezali su unaokolo. Učenik je bio prestravljen, imobilisan od straha. U svom očaju, dozivao je:"Buda, spasi me!" Buda se pojavio, čuvši u svome srcu dečakov vapaj. Sav blistav krenuo je preko bojnog polja. Njegova pojava isijavala je uobičajeni mir i lepotu. Sa osmehom na licu, smiren u svom biću, došao je na stranu na kojoj se nalazio njegov prijatelj. Zagrlio je dečaka i držao ga sve dok ga nije umirio.

U kontekstu mog tadašnjeg razumevanja realnosti i života, nisam imao drugog izbora do da izjavim da je Buda neosetljiv, bezosećajan monstrum. Moj tadašnji nivo razumevanja govorio mi je da je borba bila stvarna, bolna, da je načinjena šteta, izgubljeni ljudski životi. Da je i Buda to mogao da uvidi, mislio sam, sigurno bi se zabrinuo. Sigurno bi upotrebio sav svoj autoritet da zaustavi rat, da ubedi te ljude da oni rade suprotno Božjoj volji. Ali, nije. U stvari, on se nikada nije suprotstavljao nikakvom obliku zla.Tada sam mislio da se verovatno i Hrist šalio kada je rekao: "Ne suprotstavljajte se zlu".

Nije teško pogoditi da sam ja imao mnogo toga da naučim, ne Buda. U tom trenutku sam bio spreman da pokušam da saznam šta se zaista dešava na ovoj planeti, da vidim više od onoga što se naizgled dešava.

nastavlja se..