Zemlja ljubavi

Ako zaista odbacimo svoje iluzije zbog onog što nam one mogu dati ili uskratiti, bićemo budni. Ali ako to ne učinimo, posledice su užasne i neizbežne. Gubimo spo- sobnost da volimo. Ako hoćemo da volimo, treba ponovo naučiti da vidimo. A ukoliko hoćemo da vidimo, treba naučiti da se odreknemo droge.

Jednostavno je. Odbacite svoju zavisnost. Strgnite sa sebe navlake društva koje su gušile vaše biće. Morate ih odbaciti.

Spolja, sve se nastavlja kao i pre, ali vi sada postojite u svetu, nećete više biti od sveta. U svome srcu bićete najzad slobodni. Vaša zavisnost od droge će se ugasiti. Nije potrebno da odete u pustinju; usred ste ljudi, i ne-

izmerno uživate u njihovom društvu. Ali ljudi nemaju više moć da vas učine srećnim ili nesrećnim.

Eto šta znači biti sam. U toj samoći, vaša zavisnost iščezava, dok se istovremeno rađa sposobnost da volite. Ljude oko sebe ne vidite više kao objekte koji mogu ili ne mogu zadovoljiti vašu potrebu za drogom.

Samo onaj ko je oprobao ovaj put poznaje strahove sadržane u jednom takvom procesu. To je kao pozvati sebe na umiranje. Kao zahtevati od bednog narkomana da se odrekne jedine sreće koju je ikad doživeo. Kako je zameniti ukusom hleba, voća, čistom svežinom jutarnjeg zraka, bistrom i hladnom vodom izvora u planini? Dok se bori sa krizom apstinencije i sa prazninom koju doživljava u sebi, sada kad nema više droge, ništa osini droge ne može ispuniti tu prazninu.

Možete li da zamislite život u kome odbijate da prihvatite i jednu reč pohvale ili poštovanja, ili da položite glavu na rame nekoga ko bi vas utešio? Zamislite život u kome ne zavisite ni od koga, emotivno, tako da vas niko ne može učiniti srećnim ili nesrećnim. Odbijate da osećate potrebu za određenom osobom, ili da budete nešto posebno za nekoga, ili da smatrate za nekog da vam pripada.

Ptice na nebu imaju svoja gnezda, a lisice svoje jazbine, ali vi nemate nikakvog oslonca na koji možete spustiti glavu u toku vašeg putovanja kroz život. Ako ikada dospete u ovo stanje, znaćete najzad šta znači videti jasno,

pogledom  koji  nije  zamagljen  strahom  ili željom.

Svaka reč, ovde, izmerena je: videti najzad jasno, pogledom koji nije zamagljen strahom ili željom. Spoznaćete šta znači voleti. Ali, da biste stigli u zemlju ljubavi, morate proživeti patnje umiranja, jer voleti druge ljude znači umiranje potrebe za njima, znači da ostajemo potpuno sami.

Kako možete ikad stići? Putem neprestane svesnosti, putem beskrajnog strpljenja i samilosti u odnosima sa

ovisnikom u sebi. Razvijanjem ukusa za dobre stvari u životu, da biste potpuno potisnuli potrebu za drogom.

Koje dobre stvari? Ljubav prema radu, ljubav prema smehu i bliskosti sa drugim ljudima, za koje se ne zakači-njete niti od njih emotivno zavisite, ali neizmerno uživate u njihovom društvu. Korisno je baviti se aktivnostima u koje se možete uneti svim svojim bićem, aktivnostima koje toliko volite da, kad se njima bavite, ništa vam ne znače uspeh ili priznanje, niti vas interesuju.

Korisno je i vratiti se prirodi. Izvucite se iz gužve, popnite se na planinu i stupite u nemu komunikaciju sa drvećem, cvećem, životinjama i pticama, sa morem i oblacima, sa nebom i zvezdama.

Već sam vam ukazao kakva je duhovna vežba pos-matranje stvari oko sebe, uz punu svest o svemu što nas okružuje. Tada će, možda, reci izgubiti korak, pojmovi će izgubiti korak, i vi ćete najzad  moći da vidite, da stupite u neposredan dodir sa stvarnošću. To je prava kura za usamljenost.

Mi obično pokušavamo da izlečimo svoju usamljenost preko emotivne zavisnosti od drugih osoba, kroz druženje i buku. Ali to nije način. Vratite se pravim stvarima, vratite se prirodi, popnite se na planinu. Tada ćete znati da vas je vaše srce dovelo u široku pustinju samoće i da nemate nikoga uz sebe, nikoga.

U početku, izgledaće vam nepodnošljivo. Ali to je samo zato što niste navikli da budete sami. Ako  vam pođe za rukom da izdržite neko vreme, pustinja će iznenada procvetati u ljubav. Vaše srce će zapevati, i nastade večno proleće u vama. Droga će nestati - bićete slobodni. Tada ćete shvatiti šta je sloboda, šta je ljubav, šta je sreća, šta je stvarnost, šta je istina. Sagledaćete sve to, iznad pojmova i uslovljenosti, zavisnosti i ciljeva.

Završiću jednom pričom. Bio jednom jedan

čovek koji je izumeo veštinu paljenja vatre.

Uzeo je svoj pribor i

otišao do jednog plemena na severu, gde je bilo hladno, veoma hladno. Naučio je taj narod da zapali vatru. Pokazao im je za šta sve može poslužiti vatra: da se ogreju, da skuvaju hranu, itd. Svi su bili veoma zahvalni čoveku, ali pre nego što su uspeli da mu izraze svoju zahvalnost, on je nestao. Nije mu bila važna njihova zahvalnost i poštovanje - važno mu je bilo samo to da njima bude bolje.

Čovek je zatim otišao u drugo pleme, gde je ponovo pokazao svoj izum. I ovde su se

ljudi zainteresovali, ali malo previše za ukus njihovih vračeva, koji su videli da taj čovek privlači ljude, dok oni gube značaj i ugled. Zato su resili da ga se otarase. Otrovali su ga, raspeli, šta god vam drago. Međutim, sada su strepeli da se narod ne pobuni protiv njih, i zato su uradili nešto vrlo oštroumno. Nacrtali su lik tog čoveka i podigli ga visoko na glavni oltar hrama. Ispred crteža su postavili pribor kojim se pali vatra. Narod je pozvan da se pokloni svemu ovome, što je, nakon toga, vekovima poslušno činio. Obožavanje i kult su nastavljeni, ali vatra nikada nije upotrebljena.

Gde je vatra? Gde je ljubav? Gde je droga koju nam nameće sistem? Gde je sloboda? Duhovnost se bavi upravo ovim pitanjima. Ali mi je uglavnom gubimo iz vida.

Gde je vatra? Ako obožavanje ne vodi vatri, ako kult ne vodi vatri, ako liturgija ne vodi jasnijem viđenju stvarnosti, ako nas Bog ne upućuje ka stvarnom  životu, čemu služi religija osim da stvori još više razdvajanja, fanatizma, netrpeljivosti? Svet ne pati od manjka religije u uobičajenom smislu, već od manjka ljubavi, manjka svesnosti, razumevanja. Ljubav izvire samo iz svesnosti. Sagledajte koje vam prepreke stoje na putu ljubavi, slobode i sreće, i one će same pasti. Uključite avetlost svesnosti, i magle će se razići.

Sreća nije nešto što se kupuje; ljubav nije nešto što se proizvodi; ljubav nije nešto što se poseduje: ljubav je

nešto što poseduje vas. Vi ne posedujete vetar, zvezde, kišu. Vi ne posedujete te stvari - trpite ih. Prepuštanje nastupa kada postanemo svesni svojih iluzija, kada smo svesni svojih navika, svojih strahovanja i želja.

Kao što sam već rekao, psihološka intuicija je od velike pomoći u tome, ali ne i analiza. Analiza je paraliza. Intuicija ne podrazumeva uvek analizu. Jedan poznati američki psihoterapeut rekao je: "Najhitnije iskustvo je -'Ah, to je to!1" Sama analiza nije dovoljna - daje vam samo informacije. Ali ako stignemo do iskustva - "Ah, to je to!" -

intuicija nas vodi promeni.

Osim toga, važno je da shvatimo sopstvenu zavisnost. Potrebno  je  dosta  vremena za  to. Avaj, toliko vremena posvećenog nekom kultu, odama i himnama može biti korisno upotrebljeno za razumevanje samog sebe.

Živeti ne znači raditi neki odgovoran posao u vladi, ili biti veliki biznismen, ili činiti velika dobročinstva. To nije življenje. Živeti znači pustiti da sve prepreke padnu i postojati u sadašnjosti, uvek sveže i novo. "Ptice na nebu... ne seju i ne žanju" - to je življenje.

Počeo sam od toga da su svi ljudi uspavani, mrtvi. Mrtvaci koji upravljate državama, mrtvaci koji vodite velike kompanije, mrtvaci koji vaspitavate druge - probudite  se! Probudite se u život.

Svakim danom, sve više - to znate koliko i ja

-   gubimo mlade ljude, na sve strane. Mrze nas

-    odbijaju da na svoja pleća natovare sve veći teret strahova i krivica. Ne zanimaju ih više propovedi i obećanja. Ali zanima ih da nauče nešto o ljubavi. Kako da budem srećan? Kako da živim? Kako da dođem do tih čudesnih stvari o kojima govore mistici? Eto šta je drugo što nam je potrebno -razumevanje. Treće - da se ne poistovećujemo. Neko me je danas  pitao:  "Da  li  se  ikad  loše  osećate?"

Svakako, imam 1 ja svoje mrakove. Ali ne traju,

zaista ne traju. Šta činim?

prvo - ne poistovećujem se. Evo stiže potištenost.

Umesto da me zahvati napetost, umesto da se nerviram zbog toga, shvatim da se osećam potišteno, razočarano i šta god bilo. Drugi korak - prihvatam da je negativno osećanje u meni, da nije u nekoj drugoj osobi, na primer u nekome ko mi nije odgovorio na pismo; da nije, znači, u spoljnom svetu - u meni je. Jer, sve dok mislim da je van mene, to mi daje opravdanje da se vežem za to osećanje.  U  suštini,  samo  glupe  osobe  to

rade, samo uspavane osobe. Treći korak - ne poistovećujem se sa svojim oseća-njem. "Ja" nije osećanje. "Ja" nije samo, nije potišteno, nije razočarano. Razočaranje je tu, i ti ga posmatraš. Iz-nenadiće vas kako će brzo nestati. Sve ono čega ste svesni neprestano se menja - oblaci se neprestano kreću. I, dok se postupa na ovaj način, počinjemo da intuitivno shva-tamo razlog pojave tih oblaka.

Rekao bih vam još nešto povodom knjige Slobodna deca Samerhila. Možda vam je poznato da je Nil radio u vaspitačko- obrazovnom kampu punih četrdeset godina, i za to vreme razvio jednu potpuno različitu školu od tradicionalne. Dećaci i devojčice u toj školi bili su potpuno slobodni. Ako hoćete da naučite da čitate i pišete, dobro; ako nećete, opet dobro. Možete da učinite šta god vam volja s vašim životom, pod uslovom da ne ugrozite slobodu drugih. Ne mešajte se u slobodu drugih - u svemu ostalom ste slobodni.

Nil je govorio da su apsolutno najgori učenici dolazili i iz katoličkih škola, i da im je trebalo po šest meseci da prevaziđu sav svoj gnev i poniženost koji su se u njima nakupili. Oslobađali su se buntom, trudeći se pobede sistem. Jedna devojčica je stalno uzimala bicikl i odlazila u grad, samo da izbegne časove, školu i sve ostalo. Međutim, kada bi jednom prevazišli stadijum bunta, svi su želeli da nešto nauče, toliko da su čak protestovali kada časova nije bilo. Ali birali su samo one predmete koji ih interesuju. I tako su se postepeno menjali.

U početku, roditelji su se bojali da tamo šalju svoju decu. Govorili su: "Kako ih mogu vaspitati i bilo čemu naučiti, ako ih prethodno ne nauče disciplini? Treba ih usmeravati, oblikovati."

Čujte ono što je Nil napisao - to su izuzetne reci, svete reci: "Svako dete nosi u sebi Boga. Naša nastojanja da oblikujemo dete samo preobražavaju tog Boga u demona. Deca stižu u moju školu kao mali đavoli koji mrze ceo svet, s destruktivnim tendencijama, neotesani, lažljivi, lopovi, umobolni. Posle šest meseci, to su srećna i zdrava deca koja nikome ne nanose zlo."

Na. jednoj konferenciji, u prisustvu direktora drugih škola, rekao je: "U ovoj deci nema više nasilja, jer niko ne upražnjava nasilje nad njima."

Postoje mesta na ovoj planeti gde žive ljudi koji nisu sposobni da lažu ili kradu, koji nikada ne zaključavaju vrata na svojim kućama kada odu negde. Sve to nestaje kada u takva mesta kroči državna vlast, ili misionari.

Postoji jedan film italijanskog režisera Felinija, Osam i po. U jednoj sceni filma pojavljuje se sveštenik koji sa grupom dečaka ide na neki izlet. Nalaze se na plaži i nekoliko dečaka produži napred, dok ne naiđu na jednu stariju ženu, koja je prostitutka. "Zdravo", kažu joj oni, i pitaju je: "Ko si ti?" Ona im odgovori: "Ja sam kurva." Oni ne znaju šta to znači, ali se prave da znaju. Jedan od dečaka, koji deluje malo upućenije od ostalih, kaže: "Kurva je ona što radi neke stvari ako platiš." Ostali je pitaju: "Hoćeš li da radiš te stvari ako ti platimo?" "Zašto da ne?" uzvrati ona. I tako, oni skupe nešto novca i daju joj, rekavši: "Hoćeš li da sada radiš te stvari kad smo ti dali pare?" Ona im odgovori: "Kako da ne, dečaci, šta hoćete da radim?"

Jedino što su dečaci uspeli da smisle bilo je da traže °d nje da se svuče. I tako, ona se svuče. Oni je gledaju

- nikada ranije nisu videli golu ženu. Pošto ne mogu da smisle šta bi još radila, pitaju je: "Da li bi igrala?" "Svakako", kaže im ona. Svi se poredaju u krug, pevaju i tapšu; žena vrti zadnjicom i dečaci se ludo zabavljaju. Onda sve-štenik ugleda šta se dešava i potrči plažom, derući se na ženu. On je natera da se obuče, a glas pripovedača kaže: "U tom trenutku, dečaci su izgubili nevinost; sve do tada bili su čisti, divni."

Ovo nije redak slučaj. Američki misionari koji su se, sa svojini suprugama, obreli na

ostrvima Polinezije, bili su skandalizovani kada su videli da žene dolaze u crkvu razgolićenih grudi. Njihove supruge su insistirale da se te urođenice pristojnije obuku. I tako, misionari su im dali svoje košulje. Sledeće nedelje, žene su se pojavile u crkvi noseći na sebi košulje na kojima su isekle dve velike rupe, zbog vrućine i udobnosti.

Vratimo se Nilu. On kaže: "Ja sam samo čovek koji odbija da usmerava korake jednog deteta." Ali šta je onda sa urođenim grehom? Nil tvrdi kako naši pokušaji da oblikujemo decu pretvaraju Boga koji je u njima u demona koji mrzi ceo svet. On dopušta deci da sama izgrađuju sopstvene vrednosti, i to su, na kraju, uvek vrednosti koje društvo odobrava. Da li je to moguće? Kada se neko dete oseća voljenim (oseća da ste na njegovoj strani), onda je dobro. Dete tada ne oseća više nasilje na svojoj koži. Nema straha, pa nema ni nasilja. Dete tada počinje da se odnosi prema drugima kao što se drugi odnose prema njemu.

Ta knjiga je u mnogome izmenila moje odnose sa ljudima. Postao sam očevidac čuda. Počeo sam da sagledavam nezadovoljstvo koje mi je nametnuto, takmičar-stvo, poređenja, ono "nije dovoljno", itd. Mogli biste da prigovorite kako nikada ne bih postao ovo što jesam da me te stvari nisu podstakle da ih odbacim. Ali, jesu li meni uopšte bili potrebni svi ti pritisci? A onda, ko bi uopšte voleo da bude ono što sam ja? Ja samo hoću da

budern srećan. da budem prepun ljubavi, da budem u miru sa samim sobom, da budem slobodan, da budem ljudsko biće.

Znate li odakle potiču ratovi? Potiču iz spoljne projekcije sukoba koji je u nama. Pokažite mi jednu osobu u kojoj nema unutrašnjeg sukoba i ja ću vam pokazati osobu u kome nema nasilja. Možda je to biće sposobno čak i za ekstremnu akciju, ali nikada iz mržnje. Kada ono dela, postupa kao hirurg; kada dela, postupa kao učitelj pun ljubavi koji radi sa mentalno zaostalom decom. On ih ne grdi, razume ih - ali dela. S druge strane, ako čovek nešto čini polazeći od svoje mržnje i nasilja, ne znajući ni kuda da ih usmeri, upada u grešku, jer pokušava benzinom da ugasi vatru. Ako nema nasilja u nama, ne bojimo se ničega, i obrnuto. Ljudi iznenada shvate ovu istinu: koren zla je u nama. A kada se to shvati, prestaje se sa zahtevima i očekivanjima u odnosu na sebe, i javlja se svesnost. Vama je zato potreban dobar i hranljiv obrok. Ne govorim  o stvarnoj hrani - govorim o zalascima sunca, o prirodi, o dobrom filmu, dobroj knjizi, o poslu u kome uživate, o dobrom društvu; tada ćete možda razbiti svoje navike, stupivši u dodir s nekim novim osećanjima.

Kakva se osećanja dozive kada stupimo u dodir sa stvarnošću? Ili kada smo obuzeti poslom koji volimo? Ili kada punog srca razgovaramo s nekim čije nam društvo prija, u odnosu na koga osećamo bliskost i otvorenost, ali bez vezivanja za njega, bez zavisnosti? Kakva su ta osećanja? Uporedite ih sa onima koja doživljavate kada se istaknete u nekom razgovoru, kada pobedite u nekom takmičenju, ili kada postanete popularni, ili kada vam svi tapšu. Ovakva osećanja nazivam svetovnim, dok ona prva nazivam osećanja duše. Mnogi, mnogi ljudi osvojili su svet, ali su usput izgubili dušu.

Mnogi ljudi žive praznim životom koji je lišen du-ševnosti zato što se hrane popularnošću, poštovanjem, onim "ja sam o.k., ti si o.k.", pogledaj me, ostani kraj mene, podržavaj me, pohvali me, ceni me. Njih hrane samo moć i pobede.

Da li se i vi hranite time? Ako je tako, mrtvi ste. Izgubili ste svoju dušu. Promenite ishranu. Potrebno vam je nešto zdravije, hranljivije. Tada ćete možda doživeti promenu.

Dao sam vam program za ceo život, zar ne?