ZELENI KLASOVI
Dugo potraja suša. Usevi propadoše.
Lišće vinove loze svo pocrne.
Ljudi su dahtali i skapavali kao ribe
izbačene na obalu i ostavljene na njoj.
Samo jedan čovek nije prestajao da se smeje.
Grupa ljudi mu je prišla i upitala ga:
»Zar ti nemaš saosećanja za postradale?«
On im odgovori: »Za vaše oči ovo je suša.
Za mene, to je izraz Božjeg radovanja.
Svugde u ovoj pustinji ja vidim zeleno žito
naraslo do struka, beskrajno prostranstvo
prepuno mladih klasova zelenijih od praziluka.
Pružam ruku da ih dodirnem.
Kako ne bih?
Vi i vaši prijatelji ste nalik faraonu
dok se tako davite u Crvenom moru vlastite krvi.
Sprijateljite se sa Mojsijem i videćete drugačiju rečnu vodu.«
Kada mislite da je vaš otac kriv za neku nepravdu,
lice mu izgleda okrutno. Josif je svojoj ljubomornoj braći
izgledao opasno. Kad sklopiš mir sa svojim ocem,
on će ti delovati pomirljivo i pristupačno. Ceo svet je
kalup za istinu.
Kada se čovek ne oseća zahvalnim
za to, likovi mu izgledaju onako kako se on oseća.
Odražavaju njegovu ljutnju, pohlepu, i njegov strah.
Sklopi mir sa vasionom. Raduj se s njom.
Ona će se pretvoriti u zlato. Uskrsnuće
će odmah nastupiti. Svakog časa
nova lepota.
I nikad ni trunke dosade!
Umesto nje ovaj moćni, nadirući šum
nebrojenih izvora u tvojim ušima.
Grane drveća pomeraće se kao ljudi u plesu,
koji najednom znaju šta je to mistični život.
Lišće pucketa prstima kao da sluša muziku.
I sluša! Komadić ogledala blista
ispod filcanog prekrivača. Pomisli kako će ono izgledati
kada se čitavo pokaže na otvorenom, pri sunčevoj svetlosti!
Ima nekih tajni o kojima ti ne govorim
jer svuda vlada strašna sumnjičavost, i mnogo je onih
koji kažu: »To što ti oglašavaš možda je tačno
za budućnost, ali nije u ovom trenutku.«
Međutim, taj izraz univerzalne istine koji ja vidim
kaže: Ovo nije predskazanje. Ovo je ovde
ovoga časa, gotovina u ruci!
To me podseća na Uzairove sinove,
koji behu napolju na drumu u potrazi za ocem.
Ostarili su, a njihov se otac čudesno podmladio!
Sreli su ga i zapitali: »Oprostite, gospodine,
da li ste možda videli Uzaira? Čuli smo da se očekuje
da danas prođe ovim putem.«
»Da«, reče Uzair, »on je odmah iza mene.«
Jedan od sinova odvrati: »To je odlična vest!«
Drugi je pao na zemlju.
Prepoznao je oca.
»Šta ti znači to vest?! Mi se već nalazimo
u divoti njegovog prisustva.«
Za vaše umove postoji nešto kao vest,
dok se za duševno znanje to već
uveliko dešava.
Za sumnjičavce, to je muka.
Za vernike - jevanđelje.
Za ljubavnika i vizionara,
to se upravo živi, to se proživljava!
Pravila vernosti samo su
vrata i vratar.
Ona sprečavaju da prisustvo bude prekinuto.
Biti bez vere je kao spoljna strana ljuske voća.
Suva je i gorka zato što je okrenuta od središta.
Biti veran je kao unutrašnja strana ljuske,
vlažna i slatka. Ali ljuskama je mesto
u vatri. Prava unutrašnjost je s one strane ''slatkog''
i ''gorkog''. Ona je poreklo prijatnosti i divote.
Ovo se ne može iskazati. Utapam se, uranjam!
Vraćaj se nazad! I pusti me da stvorim put kroz vodu
poput Mojsija. Još ovo ću reći,
a ostalo neka ostane neotkriveno:
Tvoje mišljenje je svo u fragmentima, poput parčića zlata
razbacanih po mnogim stvarima. Moraš da ih sastružeš
i sakupiš, da bi kraljevski žig mogao da bude
utisnut u tebe.
Sakupi se, i bićeš čaroban kao Samarkand
sa svojim glavnim trgom, ili Damask. Zrno po zrno,
prikupi svoje delove. Bićeš neuporedivo lepši
od običnog novčića. Bićeš pehar
sa kraljevim gravirama po celoj spoljašnjosti.
Za tebe će Prijatelj postati hleb i izvorska voda,
lučonoša i pomagač, tvoja omiljena poslastica
i čaša vina. Sjedinjenje sa Njime
je milost. Skupi komadiće,
da bih mogao da ti pokažem šta jeste.
To je ono čemu govor služi,
da nam pomogne da budemo Jedno. Mnogostrukost
znači imati šezdeset različitih osećanja,
a Jedno je mir, i tišina.
Znam da bih morao da budem nečujan,
ali uzbuđenje zbog toga stalno mi otvara
usta, baš kao i kijanje ili zevanje.
Muhamed kaže: Molim oproštaj sedamdeset puta na dan,
i ja to isto činim. Oprosti mi. Oprosti što toliko
govorim. Ali način na koji Bog čini misterije očiglednim
podstiče bujicu reči u meni i ne da joj da se zaustavi.
Spavač spava dok mu se posteljina natapa
rečnom vodom. Sanja kako trči naokolo
tražeći vodu i upirući prstom u fatamorgane:
»Voda! Tamo! Eno je!« I upravo to Tamo!
drži ga usnulim. U budućnosti, u daljini,
to su iluzije. Okusi Božje ovde i sada.
Ta žeđ je sada tvoj najverniji kompas;
dosta je bilo onog baktanja napred-nazad.
Opširnost skapava i biva položena u grob.
Ali ne i ova zadubljena radost.
Naučno znanje je vrtoglavica,
iznemogla glasovitost.
Slušanje je bolje.
Biti učitelj je oblik želje,
bljesak munje. Možeš li da se odvezeš do Vakša,
daleko uz reku Oksus, na tragu munje?
Munja nije orijentir.
Ona samo kaže oblacima da zaplaču.
Otplači malo. Bljesak munje javlja se u našim umovima
da bismo zaplakali i čeznuli za svojim zbiljskim životom.
Um deteta kaže: »Treba da idem u školu.«
Ali taj um nije sposoban samog sebe da poduči.
Bolesnikov um kaže: »Idi lekaru«,
ali pacijent od toga ne ozdravljuje.
Neki đavoli su se prišunjali nadomak raja
u nastojanju da doznaju tajne, kad se začu glas:
»Odlazite odavde. Idite u svet. Slušajte
proroke!« Uđi u kuću kroz vrata.
Put nije dugačak. Ti si šuplja trska,
ali ponovo možeš postati šećerna,
ukoliko budeš slušao putovođu.
Kada je malo blata bilo uzeto sa otiska kopita
Gavrilovog konja i ubačeno u zlatno tele,
tele je zamukalo! Eto šta putovođa može da učini
za tebe. On može da te oživi.
Putovođa će svući tvoju sokolsku kukuljicu.
Ljubav je sokolar, tvoj kralj.
Neka te on izdresira. Nikad ne reci, niti pomisli:
»Ja sam bolji od... bilo koga.«
To je ono što je Sotona pomislio.
Spavaj u spokojnoj, u mirnoj hladovini duhovnog drveta,
i nikad ne pomaljaj glavu iz tog zelenila.