Kada sam ponovo sišao u knjižaru, otac mi je uputio inkvizitorski pogled i konsultovao ručni sat.

Pretpostavio sam da se pitao gde sam bio poslednjih pola sata, ali ništa nije rekao. Pružio sam mu ključ

od podruma trudeći se da nam se oči ne ukrste.

- Pa zar nisi ti otišao po knjige? - upitao je.

- Naravno. Izvini. Evo, sad ću.

Otac me je pogledao ispod oka.

- Jesi li dobro, Danijele?

Klimnuo sam, glumeći čuđenje pred njegovim pitanjem. Pre nego što sam mu dao priliku da ga ponovi,

uputio sam se ka podrumu da pokupim kutije koje je tražio. Ulaz u podrum bio je u dnu hodnika zgrade.

Metalna vrata s katancem ispod prvog stepeništa vodila su do spirale stepenika koji su se gubili u tami i

mirisali na vlagu i nešto neodređeno što je podsećalo na raskvašenu zemlju i uvelo cveće. Niz sijalica

koje su anemično treptale visio je s tavanice i davao tom mestu izgled skloništa od protivvazdušnog

napada. Sišao sam niza stepenice do podruma i, pipajući po zidu, našao prekidač.

Žućkasta sijalica se upalila iznad moje glave otkrivajući okruženje onoga što je jedva bila šupa u

delirijumu veličine. Mumije starih bicikala bez vlasnika, slike pod velom paučine i kartonske kutije

naslagane na drvenim policama razmekšalim od vlage činile su sliku koja nije pozivala da se tu dole

provede više vremena nego što je neophodno. Tek tada, dok sam posmatrao tu panoramu, shvatio sam

koliko je bilo čudno to što je Bea sama htela da siđe do tog mesta umesto da mene zamoli da to učinim.

Ispitivao sam taj lavirint otpada i starudije i pitao se kakve li je još tajne tu skrivala.

Shvativši šta radim, uzdahnuo sam. Reči onog pisma uvukle su se u moj um kao kapi kiseline. Naterao

sam se da obećam da neću početi da čeprkam po kutijama tražeći svežanj namirisanih pisama one osobe.

Prekršio bih svoje obećanje za nekoliko sekundi da nisam čuo korake koji su se spuštali stepenicama.

Podigao sam pogled i ugledao Fermina, koji je posmatrao scenu s gađenjem.

- Čujte, ovde smrdi na mrtvaca i po. Hoćete da kažete da, među šemama za heklanje, u jednoj od ovih

kutija ne držite balzamovanu Merseditasinu majku?

- Kad ste već ovde, pomozite mi da odnesem gore kutije koje trebaju ocu.

Fermin je zavrnuo rukave, spreman da se baci na posao. Pokazao sam mu kutije sa znakom Izdavačke

- Danijele, vi izgledate lošije nego ja. Šta vam je?

- Mora da je od podrumskih isparenja.

Fermin se nije dao smesti mojim pokušajem šale. Spustio sam kutiju na pod i seo na nju.

- Mogu li nešto da vas pitam, Fermine?

Fermin je spustio svoju kutiju i takođe je pretvorio u tabure. Gledao sam ga spreman da pričam ali

nesposoban da izvučem reči do usana.

- Bračni problemi? - upita.

- Tako nešto.

- Gospođa Bea, blagoslovena među ženama, nema ratničke volje ili je, naprotiv, ima previše i vi

teškom mukom uspevate da pokrijete minimalni servis? Setite se da ženama, kada imaju bebu, u krvi kao

da eksplodira hormonska atomska bomba. Jedna od velikih misterija prirode jeste to kako ne polude u

onih dvadeset sekundi posle porođaja. To sve znam jer je akušerstvo, pored slobodnog stiha, jedan od

mojih hobija.

- Ne, nije to. Koliko znam.

Fermin me je proučavao, začuđen.

- Moram vas zamoliti da nikom ne pričate ono što ću vam reći.

Fermin se svečano prekrstio.

- Malopre sam, slučajno, u Beinom džepu pronašao pismo.

Moja pauza ga, izgleda, nije impresionirala.

-I?

- Pismo je poslao njen bivši verenik.

- Bojovnik? Ali zar taj nije otišao u El Ferol del Kaudiljo da igra glavnu ulogu u spektakularnoj

karijeri tatinog sinčića?

-To sam i ja mislio. Ali ispada da u slobodno vreme piše ljubavna pisma mojoj ženi.

Fermin je skočio.

- Jebem mu majku koja ga je rodila - procedio je, bešnji od mene.

Izvadio sam pismo iz džepa i pružio mu ga. Fermin ga je pomirisao pre nego što ga je otvorio.

-To ja mirišem ili taj mufljuz šalje namirisana pisma? - upitao je.

- Nisam obratio pažnju, ali ne bi me iznenadilo. Takav je tip čoveka. Najbolje tek dolazi. Čitajte,

čitajte…

Fermin je čitao mrmljajući i tiho negodujući.

dovoljno je za noć u ćorki.

Sklonio sam pismo u džep dok mi se pogled vukao po zemlji.

- Nemojte mi reći da sumnjate u gospođu Beu? - upitao je Fermin s nevericom.

- Ne, naravno da ne.

- Lažljivče.

Ustao sam i počeo da kružim po podrumu.

- A šta biste vi radili kada biste pronašli jedno takvo pismo u Bernardinom džepu?

Fermin je ozbiljno razmislio.

- Ono što bih uradio jeste to da bih imao poverenja u majku svog deteta.

- Imali biste poverenja u nju?

Fermin je klimnuo.

- Nemojte se vređati, Danijele, ali vi imate klasičan problem muškaraca koji se ožene ženom bombom.

Gospođa Bea, koja za mene jeste i biće svetica, narodski rečeno, izgleda tako da umačeš hleb i poližeš

tanjir prstima. Kao posledica, može se predvideti da će protuve, mamlazi, razbacane badže s bazena i sve

ostale uobičajene vrste mangupa juriti za njom. S mužem i sinom ili bez njih: majmunu u odelu, koga

dobronamerno nazivamo homo sapiensom, fućka se za to. Možda vi niste obratili pažnju, ali ja bih se

opkladio u svoje gaće da oko vaše žene svetice leti više muva nego oko tegle s medom na aprilskom

vašaru. Taj kreten je prosto lešinar koji baca mamce, pa ako mu negde upali. Verujte mi, žena koja ima

glavu i podsuknju na mestu ljude tog soja prepozna izdaleka.

- Sigurni ste?

- Sumnja vređa. Da li vi verujete da bi gospođa Bea, ako bi želela da vas prevari, morala da čeka da

joj jedna naduvana budaletina šalje podgrejan bolero kako bi je zbarila? Ako joj se ne pojavi deset

pretendenata svaki put kada izvede dete i svoje zgodno telo u šetnju, ne pojavi se nijedan. Verujte mi da

znam šta pričam.

- Pa sad, ne znam da li je to baš neka uteha.

- Vidite, ono što treba da uradite jeste da vratite to pismo u džep kaputa u kome ste ga našli i da

zaboravite na to. I nemojte da vam padne na pamet da nešto u vezi s tim kažete svojoj ženi.

- To biste vi uradili?

- Ja bih našao tog tikvana i tako bih ga šutnuo u onu njegovu sramotu da bi morali da mu je vade iz

guše, te više ne bi imao volje ni za šta osim za manastir. Ali ja sam ja. A vi ste vi.

Osetio sam kako se teskoba raspršuje po mojoj unutrašnjosti kao kapi ulja po čistoj vodi.

- Nisam siguran da ste mi pomogli, Fermine.

Slegnuo je ramenima i, podigavši kutiju, izgubio se gore na stepenicama.

Ostatak prepodneva proveli smo zauzeti knjižarskim poslom. Pošto sam nekoliko sati premetao pismo

po glavi, zaključio sam da je Fermin u pravu. Nisam pak razbistrio da li je u pravu u vezi sa onim da

verujem i ćutim ili sa onim da treba da nađem onog nesrećnika i da mu izdeljem novo lice. Kalendar na

tezgi pokazivao je dvadeseti decembar. Imao sam mesec dana da odlučim.

Dan je prošao osvežen skromnim ali stalnim prodajama. Fermin nije propustio nijednu priliku da mom

ocu hvali slavu vertepa i pogodak s detetom Isusom koje je bilo građeno kao baskijski dizač tegova.

- Pošto vidim da ste postali pravi as prodaje, povlačim se u zadnju prostoriju da čistim i sređujem

knjige koje nam je pre neki dan udovica ostavila u komision.

Iskoristio sam priliku i otišao za Ferminom do zadnje prostorije, navukavši zavesu za sobom. Fermin

me je pogledao s izvesnom uznemirenošću, ali ja sam mu uputio pomirljiv osmeh.

- Ako hoćete, pomoći ću vam.

- Kako želite, Danijele.

Nekoliko minuta smo raspakivali kutije s knjigama i slagali ih u gomile prema žanru, stanju i veličini.

Fermin nije otvarao usta i izbegavao je moj pogled.

- Fermine…

- Već sam vam rekao da ne treba da brinete zbog pisma. Vaša gospođa nije laka žena i, ako bude htela

da vas ostavi, daće bog da to ne bude nikada, reći će vam to u lice i bez zapleta iz serije.

- Poruka primljena, Fermine. Ali nije to.

Fermin je podigao pogled sa zebnjom videvši u šta ciljam.

- Mislio sam da bismo danas, kad zatvorimo, vi i ja mogli otići na večeru - počeo sam. - Da

porazgovaramo o našim stvarima. O poseti od pre neki dan. I o onome što vas brine, nos mi govori da je

to povezano.

Fermin je odložio na sto knjigu koju je brisao. Gledajući me neraspoloženo, uzdahnuo je.

- Upetljao sam se u nešto, Danijele - promrmljao je. - I ne znam kako da se izvučem iz toga.

Stavio sam mu ruku na rame. Sve što se moglo napipati ispod mantila bila je kost i koža.

- Onda mi dopustite da vam pomognem. Kada nas je dvojica, stvari izgledaju manje.

Pogledao me je, izgubljen.

- Sigurno smo se i iz većeg škripca izvukli vi i ja - bio sam uporan.

Tužno se nasmešio; nije baš bio uveren u moju dijagnozu.

- Vi ste dobar prijatelj, Danijele.

U to vreme, Fermin je još živeo u starom pansionu u Ulici Hoakina Koste, gde su, kako sam saznao iz

pouzdanih izvora, ostali stanari u tesnoj i tajnoj saradnji s Rosicom i njenim sestrama po oružju

pripremali momačko veče koje će ući u istoriju. Fermin me je već čekao na ulazu kada sam posle devet

prošao da ga pokupim.

- Nešto baš i nisam gladan - izjavio je, ugledavši me.

čorbast pasulj i kap ipota…

- Dobro, neću da srljam - pristao je Fermin. - Dobro jelo je kao devojka u cvatu: samo šarani ne umeju

to da cene.

Uzevši za moto taj biser s police aforizama vrsnog don Fermina Romera de Toresa, spustili smo se u

šetnji do jednog od omiljenih restorana mog prijatelja u celoj Barseloni i u dobrom delu poznatog sveta.

udžbenika i cene koje smo čak i Fermin i ja mogli sebi priuštiti. U toku nedelje, tamo se boemska parohija

združivala s ljudima iz pozorišta i od pera i s drugim likovima iz dobrog i lošeg života. Nazdravljali su

jedni drugima.

Kada smo ušli, ugledali smo redovnog kupca iz knjižare kako večera za šankom i prelistava dnevne

novine, bio je to profesor Alburkerke, lokalni učenjak, profesor na katedri za književnost i prefinjen

kritičar i kolumnista, kome je to bila druga kuća.

- Kako vas retko viđamo, profesore - rekoh mu prolazeći pored njega. - Mogli biste da nas posetite i

- Kako da ne. Diplomski radovi mi izlaze na nos. Dok čitam te koještarije koje pišu ovi današnji

klinci, pomislim da su mi se javili prvi simptomi disleksije.

Konobar mu upravo beše poslužio desert: okrugao puding koji se tresao obliven suzama prženog

šećera s mirisom fine vanile.

- Proći će vas to, dragi gospodine, uz nekoliko kašičica ovog čuda - reče Fermin - koje izgleda kao

koja drhturi pod prelivom od karamela.

Učeni profesor je osmotrio svoj desert u svetlu tog viđenja i saglasio se, zanet. Ostavili smo učenjaka

da uživa u ukusu slatke lepote pozorišne dive i povukli se do stola u uglu sale u dnu, gde su nas ubrzo

poslužili obilnom večerom koju je Fermin smazao s proždrljivošću i žestinom izgladnelog vuka.

- Mislio sam da niste gladni - lanuo sam.

- Mišić je taj koji traži kalorije - objasnio je Fermin dok je glačao tanjir poslednjim parčetom hleba iz

korpice, iako se meni činilo da ga to jad izjeda.

Pere, konobar koji nas je posluživao, prišao je da vidi kako ide i, videvši pomor koji je napravio

Fermin, pružio nam jelovnik s poslasticama.

- Neku poslasticu za završni udarac, maestro?

- Pa vidi, neću ti odbiti dva pudinga, specijalitet kuće, što sam maločas video, ako je moguće s jednom

crvenom višnjom odgore na svakom - reče Fermin.

Pere je klimnuo i ispričao nam kako je gazda, kada je čuo kako je Fermin opevao čvrstinu i

metaforičku privlačnost tog recepta, odlučio da prekrsti puding u „margarita“.

- Meni će biti dovoljna kafa s malo mleka - rekoh.

- Kaže šef da poslasticu i kafu kuća časti - reče Pere.

Podigli smo čaše vina u pravcu gazde, koji je za šankom pričao s profesorom Alburkerkeom.

- Dobri ljudi - promrmljao je Fermin. - Ponekad čovek zaboravi da nisu svi ljudi nitkovi.

Začudila me je oporost i gorčina njegovog tona.

- Zašto to kažete, Fermine?

Moj prijatelj je slegnuo ramenima. Uskoro su stigla dva pudinga, izazovno se njišući, s dvema

višnjama koje su sijale na vrhu.

- Podsećam vas da se za nekoliko nedelja ženite i da je gotovo s Margaritama - našalio sam se.

- Jadan sam ja - reče Fermin. - Samo pričam. Nisam više onaj stari.

- Niko od nas više nije onaj stari.

Fermin je polako, sa uživanjem, jeo svoj par pudinga.

- Ne znam gde sam jednom pročitao da u suštini nikad nismo ni bili oni stari, da se sećamo onoga što

se nikada nije desilo… - reče Fermin.

- To je početak jednog romana Hulijana Karaša - odgovorio sam.

- Tačno. Kuda li sada luta prijatelj Karaš? Nikada se ne zapitate?

- Svakog dana.

Fermin se nasmešio prisećajući se naših avantura iz starih vremena. Pokazao je prstom na moje grudi,

inkvizitorskim gestom.

- Još vas boli?

Raskopčao sam nekoliko dugmadi košulje i pokazao mu ožiljak koji mi je ostavio metak inspektora

Fumera prošavši mi kroz grudi onog davnog dana u ruševinama „Anđela magle“.

- Ponekad zaboli.

- Ožiljci nikada ne prolaze, zar ne?

- Ja verujem da dolaze i prolaze. Fermine, pogledajte me u oči. - Ferminov migoljav pogled spustio se

na moj. - Hoćete li mi ispričati šta se to dešava?

Oklevao je nekoliko sekundi.

- Da li znate da Bernarda čeka bebu? - upita.

- Ne - slagao sam. - To je ono što vas brine?

Fermin je odmahnuo glavom dok je tamanio drugi puding kašičicom i srkao preostali prženi šećer.

- Ona još nije htela da mi kaže, jadnica, jer je zabrinuta. Ali učiniće me najsrećnijim čovekom na

svetu.

Gledao sam ga pažljivo.

- Da vam iskreno kažem, sada i ovako izbliza, ne izgledate nimalo srećno. Zbog svadbe? Zato što treba

da stanete pred oltar i sve to?

- Ne, Danijele. Zaista se radujem tome iako su umešani popovi. Ja bih se Bernardom ženio svaki dan.

- Onda?

- Znate šta vam prvo traže kada hoćete da se oženite?

- Ime - rekoh bez razmišljanja.

Fermin je polako klimnuo. Nisam o tome razmišljao do tada. Odjednom sam shvatio dilemu pred

kojom se našao moj dobar prijatelj.

- Sećate li se šta sam vam pričao pre nekoliko godina, Danijele? Sećao sam se odlično. Za vreme

Građanskog rata, usled podlog zanata inspektora Fumera, koji je pre nego što je pristupio fašistima radio

kao plaćeni ubica za komuniste, moj prijatelj je dospeo u zatvor, gde je umalo izgubio razum i život.

Kada je uspeo da izađe, pravim čudom živ, odlučio je da uzme drugi identitet i izbriše svoju prošlost. U

bunilu, pozajmio je ime koje je ugledao na starom plakatu što je najavljivao koridu na Trgu Monumental.

- Zbog toga niste hteli da popunite papire iz parohije - rekoh. - Zato što ne možete da koristite ime

Fermin je potvrdio.

- Čujte, siguran sam da možemo pronaći način da vam nabavimo nove papire. Sećate li se poručnika

Palasiosa koji je napustio policiju? Sada drži časove fizičkog vaspitanja u školi u Bonanovi, ali ponekad

navrati u knjižaru i tako, ćaskajući bez veze, jednom mi je ispričao da postoji čitavo podzemno tržište

novih identiteta za ljude koji su se vratili u zemlju posle nekoliko godina provedenih napolju, i da on

ministarstvu.

- Znam. Zvao se Eredija. Umetnik.

- Zvao se?

lukobrana. S rukama vezanim na leđima. Fašistički humor.

- Poznavali ste ga?

- Imali smo neke poslove.

- Onda vi imate papire koji dokazuju da ste vi Fermin Romero de Tores…

- Eredija mi ih je sredio 1939, pretkraj rata. Bilo je lakše tada kada je vrelo kao u loncu. Kada su ljudi

shvatili da brod tone, za dva dura su bili spremni da prodaju i porodični grb.

- Zašto onda ne možete da koristite svoje ime?

- Zato što je Fermin Romero de Tores umro 1940. godine. Bila su loša vremena, Danijele, mnogo gora

nego danas. Ni godinu dana nije poživeo, jadnik.

- Umro? Gde? Kako?

- One noći sam vam ispričao samo delić priče, Danijele.

- Mislio sam da imate poverenja u mene.

- Ja bih vama poverio svoj život vezanih očiju. Nije reč o tome. Ispričao sam vam samo deo priče da

bih vas zaštitio.

- Zaštitili? Mene? Od čega?

Fermin je spustio pogled, potonuo.

- Od istine, Danijele… od istine.