- Jeste li imali sreće? - pitao je.

Odgovorio sam odrečno.

- Probajte s Luisitom, možda će se nečega setiti.

Prihvatio sam i prišao Luisitovoj kućici, zatekavši ga kako čisti svoju kolekciju pera. Videvši me, nasmešio se i ponudio mi da sednem.

- Šta će biti, ljubav ili posao?

- Šalje me vaš kolega Osvaldo.

- On je naš učitelj - izjavio je Luisito, koji sigurno nije imao ni dvadeset pet godina. - On je veliki književnik čiju vrednost svet nije prepoznao i eto ga tu, na ulici, gde izrađuje reči u službi nepismenih.

- Ispričao mi je Osvaldo da ste pre neki dan uslužili jednog starijeg gospodina, hromog i prilično oronulog, bez jedne ruke i nekoliko prstiju na drugoj…

- Sećam ga se. Sakatih u ruku se uvek sećam, zbog Servantesa, znate?

- Jasno. Da li možete da mi kažete kojim poslom je dolazio ovamo?

Luisito se uzvrpoljio na stolici, osetivši nelagodu zbog obrta u razgovoru.

- Vidite, ovo je skoro kao ispovedaonica. Profesionalna diskrecija je iznad svega.

- Imaću to na umu. Reč je o ozbiljnoj stvari.

- Koliko ozbiljnoj?

- Dovoljno da ugrozi blagostanje meni veoma dragih osoba.

- Da, ali…

Luisito je izvio vrat i potražio pogled učitelja Osvalda s druge strane dvorišta. Video sam da je Osvaldo klimnuo i Luisito je odahnuo.

- Gospodin je doneo napisano pismo da bih mu ga prepisao lepim rukopisom, jer s njegovom rukom…

- A pismo je govorilo o…

- Jedva da se sećam, pomislite koliko pisama mi ovde svaki dan sastavimo…

- Napregnite se, Luisito. U ime Servantesa.

- Mislim, mada sam možda pobrkao s pismom neke druge mušterije, da je bilo nešto u vezi sa značajnom sumom novca koju gospodin bez ruke treba da dobije ili da povrati ili tako nešto. I nešto u vezi s nekim ključem.

- Ključem.

- Da. Nije objasnio da li je reč o ključu za zavrtanje cevi, ključu u borilačkim veštinama ili pak ključu od nekih vrata.

Luisito mi se nasmešio, vidno zadovoljan svojim skromnim doprinosom konverzaciji u vidu duha i šale.

- Da li se još nečega sećate?

Luisito se obliznuo, zamišljen.

- Rekao je da je grad mnogo drugačiji.

- Drugačiji u kom smislu?

- Ne znam. Drugačiji. Bez mrtvih po ulicama.

- Mrtvih po ulicama? To je rekao?

- Ako me sećanje ne vara…

- Fermine, nemojte toliko brisati prašinu s knjiga jer kažu da se uskoro neće kupovati ružičasti roman, već crni - govorio sam mu, aludirajući na boju kojom su kritičari počeli da nazivaju priče o zločinu i kazni što su nam stizale na pipetu u puritanskim prevodima.

Fermin, daleko od toga da se bar sažaljivo nasmeši tako žalosnoj dosetki, hvatao se za bilo šta da bi započeo jednu od svojih apologija očajanju i gnušanju.

- U budućnosti će svi romani biti crni, jer ako išta preovlada u ovoj drugoj polovini krvoločnog veka, to će imati ukus laži i zločina, i to blago rečeno - izrazio je svoje mišljenje.

- Ne preterujte, Fermine. Trebalo bi vam više sunca. Bilo je pre neki dan u novinama kako vitamin D

pospešuje veru u bližnje.

- Takođe je pisalo da je ne znam koja knjižurina pesama jednog od Frankovih štićenika senzacija na

međunarodnoj književnoj panorami, a ne prodaje se ni u jednoj knjižari dalje od Mostolesa - odvratio je.

Kada bi se Fermin prepustio opštem pesimizmu, bilo je bolje ne davati mu hrane za to.

- Znate šta, Danijele, ponekad pomislim da se Darvin zbunio i da čovek u stvari potiče od glodara, jer

na svakih deset hominida dođe osam neotkrivenih pacova - obrazlagao je.

- Fermine, više mi se dopada kada izražavate humaniju i pozitivniju viziju stvari, kao pre neki dan,

kada ste rekli kako u suštini niko nije loš, nego se samo boji.

- Mora da mi je bio pao šećer. Čista budalaština.

Fermin šaljivdžija koga sam se rado sećao povukao se tih dana u pozadinu i kao da je njegovo mesto

zauzeo čovek ophrvan brigama i nedaćama koje nije hteo da podeli s drugima. Ponekad, kada je mislio da

ga niko ne gleda, zavlačio se po ćoškovima i činilo mi se da ga teskoba jede iznutra. Oslabio je, a s

obzirom na to da je skoro sve u njemu bila hrskavica, njegov izgled je počeo da me zabrinjava. Nekoliko

puta sam mu to rekao, ali on je poricao da problem postoji i izvlačio se nesuvislim izgovorima.

padne mi pritisak. Parčence sira iz Manče i opet sam pravi bik.

- Jeste li sigurni? Pa vi nikad niste otišli na utakmicu.

praktično odrasli zajedno.

- Ja samo vidim da ste se pretvorili u kost i kožu. Ili ste bolesni, ili se nimalo ne čuvate.

Umesto odgovora, pokazao bi mi bicepse poput prženih badema i nasmešio se kao da prodaje pastu za

zube od vrata do vrata.

Moj otac je njegovu lošu formu pripisivao nervozi zbog svadbe i svemu što je to povlačilo za sobom,

uključujući i bratimljenje s klerom i potragu za restoranom ili salom gde će se organizovati slavlje, ali

meni je nos govorio da ta melanholija ima dublje korene. Pitao sam se da li je bolje da mu ispričam sve

što se desilo tog prepodneva i da mu pokažem knjigu ili da sačekam prikladniji trenutak kada sam ga

ugledao na vratima kako vuče pojavu koja ni na sahrani ne bi odudarala. Ugledavši me, slabašno se

osmehnuo i pozdravio me vojničkim pozdravom.

- Srećan sam što vas moje oči vide, Fermine. Već sam mislio da nećete doći.

- Zadržao me je don Federiko kada sam prolazio pored časovničarske radnje s nekakvim tračem kako

je jutros neko video gospodina Semperea u Ulici Puertaferisa kako, sav važan, ide u nepoznatom pravcu.

Don Federiko i ona glupača Merseditas želeli su da znaju da li je nabacio ljubavnicu, jer danas se na to

gleda kao na podizanje nivoa među trgovcima u kraju, a ako je ženska pevaljka, tim bolje.

- I šta ste mu odgovorili?

- Da se vaš gospodin otac u svom uzornom udovištvu vratio u prvobitno stanje nevinosti koje je veoma

zagolicalo naučnu zajednicu i koje mu je donelo preporuku za ekspresnu prekanonizaciju u nadbiskupiji.

Ja privatni život gospodina Semperea ne komentarišem ni sa svojima ni s tuđima jer se on ne tiče nikoga

osim njega. I ko pokušava da me spopada s prostaklucima, ja mu dam po nosu i kraj.

- Vi ste kavaljer iz starih vremena, Fermine.

- Iz starih vremena je vaš otac, Danijele. Naime, ali ovo neka ostane između ova četiri zida, zaista mu

ne bi škodilo da se ponekad malo opusti. Otkako nismo prodali ni olovku, provodi dane zatvoren u

zadnjoj prostoriji s onom egipatskom knjigom mrtvih.

- To je računovodstvena knjiga.

onda u švaleraciju jer, iako su za uvaženog te stvari primamljive kao paelja s keljom, smatram da će mu

žestok susret s jednom čvrstom devojkom, dobre cirkulacije, osvežiti moždanu srž - reče Fermin.

- Vidi ko to kaže. Samo oličenje radosti. Ako hoćete da vam kažem istinu, vi ste taj koji me brine -

protestovao sam. - Od pre nekoliko dana, izgledate kao bubašvaba u mantilu.

- Vidite, Danijele, ponudili ste ispravno poređenje jer, iako bubašvaba ne sliči nijednoj slavnoj osobi,

kako zahtevaju frivolni kanoni ovog glupavog društva koje nam je zapalo kao usud, i zlosrećni

člankonošci i ovaj sluga odlikuju se instinktom za preživljavanje kome nema para, neumerenom

proždrljivošću i lavovskim libidom koji ne opada ni u uslovima visoke radijacije.

- S vama se ne može raspravljati, Fermine.

- Reč je o tome da sam ja dijalektičkog kova, spreman da ščepam za jaja pri samoj primisli na neistinu

ili baljezganje, prijatelju moj, ali vaš otac je nežan i delikatan cvetak i smatram da je kucnuo čas da

uzmemo karte u ruke, pre nego što se potpuno fosilizira.

- Koje su to karte, Fermine? - presekao ga je glas mog oca iza naših leđa. - Nemojte mi reći da ćete mi

namestiti ručak s Rosicom.

Pretvorili smo se u dva đačića uhvaćena u nestašluku. Moj otac, baš i ne ličeći na nežni cvetak, strogo

nas je posmatrao s vrata.

- Kako znate za Rosicu? - promrmljao je Fermin, zapanjen. Pošto je malo uživao u tome kako nas je

isprepadao, moj otac se blago nasmešio i namignuo nam.

- Možda sam se fosilizirao, ali još imam dobar sluh. Sluh i glavu. Stoga sam odlučio da nešto treba

Tek tada smo zapazili da je moj otac teglio dve pozamašne kese i veliku kutiju umotanu u pakpapir i

uvezanu debelim kanapom.

- Nemoj mi reći da si opljačkao banku na uglu - kazao sam.

- Trudim se da izbegnem banke kad god mogu jer, kako Fermin dobro kaže, obično one tebe pljačkaju.

Fermin i ja smo razmenili zbunjene poglede.

- Nećete mi pomoći? Teško je kao tuč.

Prionuli smo na istovar kesa na tezgu dok je moj otac skidao omot s kutije. Kese su bile prepune malih

predmeta zaštićenih pakpapirom. Fermin je odmotao jedan i zurio u sadržaj ne shvatajući.

- Šta je to? - pitao sam.

- Rekao bih da je posredi odrasli magarac u razmeri jedan prema sto - odgovori Fermin.

- Šta?

- Magarac, magare ili sivac, zanosan četvoronožac kopitar koji duhom i spokojem šara pejzaže ove

- To je keramički magarac, figurica za vertep - razjasnio je moj otac.

- Koji vertep?

Umesto odgovora, otac je samo otvorio kartonsku kutiju i izvadio monumentalan vertep s osvetljenjem

koji je upravo kupio i koji je, slutio sam, nameravao da postavi u izlog knjižare kao božičnu reklamu.

Fermin je, za to vreme, raspakovao nekoliko volova, kamila, svinja, pataka, mudraca sa istoka, nekoliko

palmi, jednog Svetog Josifa i jednu Devicu Mariju.

- Podleganje jarmu nacionalkatoličanstva i njegovih perfidnih tehnika indoktrinacije posredstvom

figurica i ušećerenih legendi ne izgleda mi kao rešenje - izrazio je Fermin svoje mišljenje.

- Ne pričajte gluposti, Fermine, to je jedna lepa tradicija i ljudi vole da vide vertep za Božić -

presekao ga je moj otac. - Knjižari je nedostajala iskra kolorita i radosti koju ovi praznici traže. Bacio

sam pogled na sve radnje u četvrti i, da vidite, u poređenju s drugima izgledamo kao pogrebno preduzeće.

Hajde, pomozite mi da ga smestimo u izlog. I sklonite sa stola sve te tomove Mendisabalove

dezamortizacije, koji prestrave i one najprevejanije.

- Ovo je naš kraj - gunđao je Fermin.

Sva trojica zajedno uspeli smo da podignemo vertep i postavimo figurice na njihova mesta. Fermin je

sarađivao preko volje, nabirajući čelo i tražeći razlog da izrazi svoje primedbe u vezi s projektom.

- Gospodine Sempere, nije iz nepoštovanja, ali ovo dete Isus je tri puta veće od svog tobožnjeg oca i

jedva staje u kolevku.

- Nema veze. Rasprodali su male.

- Meni izgleda kao da je pored Device jedan od onih japanskih boraca s problemom prekomerne

težine, zalizane kose i s gaćama u turu.

- E baš ti - saglasio se Fermin.

Moj otac je uzdahnuo, odmahujući glavom za sebe.

- Osim toga, vidite kakve su mu oči, kao da je opsednut.

- Hajde, Fermine, ućutite već jednom i uključite vertep - naredio je moj otac, pružajući mu kabl.

Fermin je, u akrobatskoj paradi, uspeo da se provuče ispod stola koji je držao vertep i da dohvati

utičnicu na drugom kraju tezge.

- Obnoviti se ili umreti - dodao je, pun zadovoljstva.

- Umreti - progunđao je Fermin tiho.

Ne beše prošao ni minut od službenog rađanja svetlosti kada se jedna majka, vodeći za ruke troje dece,

zaustavila pred izlogom da bi se divila vertepu; porazmislivši načas, odvažila se da uđe u knjižaru.

- Dobar dan - reče. - Da li imate priče o životima svetaca?

- Jao, divno. Stvarno je u današnje vreme vrlo teško naći knjige s pozitivnom porukom koja čini da se

lepo osećaš i bez tolikih ubistava i mrtvih i tih stvari koje niko ne može da razume… Zar ne?

Fermin je prevrnuo očima. Spremao se da otvori usta kada sam ga zaustavio i odvukao dalje od kupca.

- Dobro kažete - saglasio se moj otac gledajući me ispod oka i dajući mi znak da držim Fermina

vezanih ruku i zapušenih usta jer tu prodaju ne bismo propustili ni za šta na svetu.

Odgurao sam Fermina u zadnju prostoriju i proverio da li je zavesa navučena da bih ostavio svog oca

da na miru izvede operaciju.

- Fermine, ne znam šta vas je spopalo i, mada znam da baš niste ubeđeni u to s vertepom, što poštujem,

ako mom ocu jedno dete Isus veličine valjka i četiri svinje od keramike podižu moral i još nam dovode

mušterije u knjižaru, zamoliću vas da ostavite po strani egzistencijalističke pridike i da napravite

oduševljen izraz lica, barem tokom radnog vremena.

Fermin je uzdahnuo i klimnuo, postiđen.

- Nije tako, prijatelju Danijele - reče. - Oprostite mi. Ja bih za to da usrećim vašeg oca i da spasem

- Biće dovoljno da kažete mom ocu kako je vertep dobra ideja i da mu vi dajete za pravo.

Fermin je klimnuo.

- Taman posla. Tražiću izvinjenje od gospodina Semperea zbog svog neprimerenog ponašanja i, u ime

pokajanja, doprineću vertepu jednom figuricom da bih pokazao kako moj božični duh ne nadmašuju ni

naježiš.

- Pored jagnjeta ili kralja Baltazara, slagaće se da se ubiješ.

- Uvek na usluzi, Danijele. Sada, ako ne zamerite, uradiću nešto korisno i latiću se kutija iz gomile

udovice Rekasens, koje tamo nedelju dana skupljaju prašinu.

- Da vam pomognem?

- Nema potrebe. Radite vi svoje.

Posmatrao sam ga dok je polazio ka magacinu, u dnu prostorije, oblačeći plavi radni mantil.

- Fermine - počeo sam.

Okrenuo se da bi me pogledao, s pažnjom. Premišljao sam se načas.

- Danas se desilo nešto što bih želeo da vam ispričam.

- Recite.

- Stvarno ne znam kako bih vam to objasnio. Neko je bio da pita za vas.

- Da li je bila lepa? - pitao je Fermin izigravajući šaljivost, čime nije uspeo da prikrije senku nemira u

očima.

- Neki gospodin. Prilično propao i malo čudan, da kažem istinu.

- Da li je ostavio ime? - pitao je Fermin.

Odmahnuo sam glavom.

- Nije, ali ostavio je ovo za vas.

Fermin je nabrao čelo. Pružio sam mu knjigu koju je posetilac kupio nekoliko sati ranije. Fermin ju je

prihvatio i stao da razgleda naslovnu stranu, ne shvatajući.

- Ali zar ovo nije Dima koga smo držali u vitrini za sedam dura?

Klimnuo sam.

- Otvorite prvu stranu.

Fermin učini što sam mu rekao. Pošto je pročitao posvetu, naglo je prebledeo i progutao je knedlu.

Zatvorio je oči na tren i nemo me pogledao. Učinilo mi se da je ostario pet godina za pet sekundi.

- Pošto je otišao odavde, pratio sam ga - rekoh. - Nedelju dana živi u nekom ćumezu u Ulici Ospital,

spominjao veliku količinu novca. Da li vam je sve to poznato?

Fermin se skupljao kao da ga je svaka reč te priče udarala po glavi poput malja.

- Danijele, veoma je važno da više ne pratite tu osobu i da ne pričate s njom. Ne činite ništa. Držite se

po strani. Veoma je opasna.

- Ko je taj čovek, Fermine?

Fermin je zatvorio knjigu i sakrio je iza kutija na jednoj polici. Pošto je osmotrio u pravcu radnje i

uverio se da je moj otac još zauzet mušterijom i da ne može da nas čuje, približio mi se i progovorio

veoma tiho.

- Molim vas, o ovome ne pričajte ništa ni svom ocu, ni bilo kome drugom.

- Fermine…

- Učinite mi to, molim vas. U ime našeg prijateljstva.

- Ali Fermine.

- Molim vas, Danijele. Ne ovde. Imajte poverenja u mene.

Klimnuo sam preko volje i pokazao mu novčanicu od sto peseta kojom mi je neznanac platio. Nije bilo

potrebno da mu objašnjavam odakle se pojavila.

- Taj novac je proklet, Danijele. Dajte ga monahinjama kao dar ili nekom siromahu koga sretnete na

ulici. Još bolje: spalite ga.

Ne prozborivši ni reč, počeo je da skida radnu uniformu, da oblači svoj iskrzani mantil i da na svoju

glavu nalik na šibicu stavlja beretku koja je izgledala kao istopljen tucani tiganj s neke Dalijeve slike.

- Već odlazite?

- Recite svom ocu da mi je iskrslo nešto nepredviđeno. Učinićete mi tu uslugu?

- Naravno, ali…

- Sada ne mogu da vam objašnjavam, Danijele.

Uhvatio se za stomak jednom rukom kao da su mu se creva uvezala, a drugom je počeo da gestikulira

kao da pokušava da uhvati u letu reči koje mu nisu navirale na usne.

- Fermine, ako mi sve ispričate, možda ću moći da vam pomognem…

Fermin se načas premišljao, ali onda je nemo odmahnuo glavom i izašao u hodnik. Pratio sam ga do

vrata i video kako odlazi pod sitnom kišom, tek čovečuljak koji je na svojim leđima nosio svet, dok se

noć, crnja nego ikada, survavala nad Barselonom.

Naučno je dokazana činjenica da svako dete staro nekoliko meseci nepogrešivim instinktom ume da

detektuje onaj trenutak u dubokoj noći kada njegovi roditelji najzad utonu u san da bi pojačalo plač i tako

ih sprečilo da se odmaraju više od trideset minuta odjednom.

Kao skoro svake noći, mali Hulijan se probudio oko tri ujutru i nije se premišljao da objavi svoje

budno stanje punim plućima. Otvorio sam oči i okrenuo se. Pored mene, blistava u polumraku, budeći se

sporim pokretima, Bea se pomerila tako da sam mogao da vidim obrise njenog tela ispod pokrivača i

promrmljala nešto nerazumljivo. Odupro sam se prirodnom nagonu da joj poljubim vrat i da je oslobodim

one beskrajne blindirane spavaćice koju joj je moj tast poklonio za rođendan, sigurno namerno, i koju

nikako nisam uspeo da zagubim ni pri pranju ni prljavim trikovima.

- Ja već ustajem - prošaputao sam ljubeći je u čelo.

Bea je odgovorila okrećući se i pokrivajući glavu jastukom. Zastao sam da bih uživao u krivini tih leđa

i njihovog slatkog pregiba, koje ni sve spavaćice ovog sveta nisu mogle ukrotiti. Bio sam skoro dve

godine oženjen tim čudesnim bićem i još bih se svaki put iznenadio probudivši se pored nje i osetivši

njenu toplotu. Kada sam sklonio prekrivač i pomilovao baršunaste butine, Beina ruka mi je zarila nokte u

zglavak.

- Danijele, ne sada. Dete plače.

- Znao sam da si budna.

- Teško je spavati u ovoj kući, među muškarcima koji ne prestaju da plaču ili da hvataju za dupe jadnu

nesrećnicu koja noću ne uspeva da spoji više od dva sata sna.

- Ti si na gubitku.

Ustao sam i hodnikom stigao do Hulijanove sobe u zadnjem delu. Nedugo posle svadbe, smestili smo

se u potkrovlju zgrade u kojoj je bila knjižara. Don Anakleto, srednjoškolski profesor koji je tu stanovao

dvadeset pet godina, beše odlučio da se povuče i vrati u rodnu Segoviju kako bi pisao pikantne poeme u

senci akvedukta i proučavao nauku pečenja prasetine.

Mali Hulijan me je dočekao zvonkim plačem visoke frekvencije koji je pretio da će mi probiti bubne

opne. Uzeo sam ga u ruke i, pošto sam pomirisao pelene i utvrdio da jednom, konačno, nije bilo nezvanih

gostiju, radio sve što bi svaki drugi novopečeni otac radio pri zdravoj pameti: mrmljao mu gluposti i

igrao skakućući ukrug po sobi. Bio sam u tom transu kada sam otkrio Beu kako me s neodobravanjem

posmatra s praga.

- Daj mi ga, jer ćeš ga još više rasaniti.

- Ali on se ne buni - protestovao sam prepuštajući joj dete.

Bea ga je uzela u ruke i šaputala mu neku melodiju dok ga je ljuljuškala. Za pet sekundi, Hulijan je

prestao da plače i nacrtao je onaj blesavi osmeh koji je njegova majka uvek uspevala da mu izmami.

- Idi - reče Bea šapatom. - Odmah dolazim.

Pošto sam izbačen iz sobe jer je moja nesposobnost u rukovanju decom u doba puzanja jasno

demonstrirana, vratio sam se u spavaću sobu i ispružio se u krevetu znajući da do jutra neću oka sklopiti.

Trenutak kasnije, Bea se pojavila na vratima i ispružila se pored mene uzdišući.

- Ne mogu da stojim na nogama.

Zagrlio sam je i nekoliko minuta smo ćutali.

- Razmišljala sam - reče Bea.

- Kada Hulijan bude malo stariji i moja majka bude mogla da ga čuva nekoliko sati tokom dana, mislim

da ću početi da radim.

Klimnuo sam.

- Gde?

- U knjižari.

Razboritost me je savetovala da ćutim.

- Mislim da će vam dobro doći - dodala je. - Tvoj otac ne može više da radi toliko sati i, nemoj se

uvrediti, mislim da ja bolje umem s mušterijama nego ti, a čini mi se da Fermin u poslednje vreme

rasteruje ljude.

- Ne mogu ti protivrečiti u tome.

- Šta se dešava tom jadničku? Pre neki dan sam srela Bernardu na ulici i rasplakala mi se. Odvela sam

je u jedan kafe u Ulici Petrićol i, pošto sam je nakljukala kolačima, ispričala mi je kako je Fermin veoma

čudan. Izgleda da od pre neki dan odbija da popuni parohijske papire za svadbu. Meni se čini da se taj

neće oženiti. Da li je tebi nešto rekao?

- Nešto sam primetio - lagao sam. - Možda ga Bernarda previše pritiska… - Bea me je gledala u tišini.

- Šta? - upitao sam na kraju.

- Bernarda me je molila da nikome ne kažem.

- Da ne kažeš šta?

Bea je zurila u mene.

- Da joj ovog meseca kasni.

- Kasni? Nagomilalo joj se posla?

Bea me je pogledala kao da sam idiot i meni se upalila lampica.

- Bernarda je trudna?

- Tiše, probudićeš Hulijana.

- Trudna je ili nije? - ponovio sam jedva čujnim glasom.

- Verovatno.

- Da li Fermin to zna?

- Nije još htela da mu kaže. Boji se da će pobeći.

- Fermin to nikada ne bi učinio.

- Svi biste vi to učinili kada biste mogli.

Iznenadila me je oporost njenog glasa, koji se brzo ublažio osmehom toliko smernim da nema tog koji

mu ne bi poverovao.

- Kako nas malo poznaješ.

Ustala je u polumraku i, ne prozborivši ni reč, podigla spavaćicu i pustila je da padne pored kreveta.

Dozvolila je da je gledam nekoliko sekundi i onda se, polako, nagnula nada mnom i dodirnula mi usne bez

žurbe.

- Kako vas malo poznajem - prošaputala je.

Sledećeg dana, reklamni efekat osvetljenog vertepa potvrdio je svoju delotvornost i gledao sam svog

oca kako se osmehuje prvi put u nekoliko nedelja beležeći prodaju u računovodstvenu knjigu. Od prvih

jutarnjih sati, kap po kap, pristizale su stare mušterije koje se već dugo nisu dale videti u knjižari i novi

čitaoci koji su nas posećivali prvi put. Pustio sam da ih moj otac usluži svojom stručnom rukom i bilo mi

je milo dok sam ga gledao kako uživa preporučujući im naslove, budeći njihovu radoznalost i naslućujući

njihove ukuse i interesovanja. Dan je obećavao, prvi posle mnogo nedelja.

koricama.

- Čini mi se da su u podrumu. Da li su ključevi kod tebe?

- Bea ih je uzela pre neki dan da bi spustila nešto od detetovih stvari, ne znam šta. Ne sećam se da mi

ih je vratila. Pogledaj u fioci.

- Nisu tu. Popeću se časkom u kuću da ih nađem.

Ostavio sam oca da usluži gospodina koji upravo beše ušao, zainteresovanog da kupi knjigu o istoriji

kafea Barselone, i kroz zadnju prostoriju izašao u hodnik. Stan u kome smo Bea i ja živeli bio je visoko, a

to je, osim više svetlosti, donosilo penjanje i silaženje stepenicama, što je podizalo tonus duha i mišića.

Usput sam sreo Edelmiru, udovicu s trećeg koja je nekada bila balerina a sada je ručno bojila figurice

smrskalo joj je kolena i sada je morala da se pridržava za gelender obema rukama da bi prevalila

nekoliko stepenika između dva odmorišta, ali uprkos tome, na usnama su joj uvek bili osmeh i neka

ljubaznost.

- Kako je tvoja žena lepotica, Danijele?

- Nije lepa kao vi, donja Edelmira. Da vam pomognem da siđete?

Edelmira je, kao uvek, odbila moju ponudu i uručila mi pozdrave za Fermina koji joj je, kad god bi je

video u prolazu, delio duhovite komplimente i davao nečasne predloge.

Kada sam otvorio vrata stana, unutrašnjost je još mirisala na Bein parfem i na onu mešavinu mirisa

koju ispuštaju deca i njihov pribor. Bea je imala običaj da ustaje rano i da izvodi Hulijana u šetnju u

- Bea? - viknuo sam.

Stan je bio mali i odjek mog glasa se vratio pre nego što sam uspeo da zatvorim vrata za sobom. Bea je

već bila izašla. Stao sam u trpezariji pokušavajući da rekonstruišem mentalni proces svoje supruge i da

zaključim gde je mogla ostaviti ključeve od podruma. Bea je bila mnogo urednija i metodičnija od mene.

Počeo sam pregledanjem fioka u trpezariji gde je obično držala račune, pisma na koja treba da odgovori i

sitan novac. Odatle sam prešao na stočiće, činije za voće i police.

Sledeća stanica je bila kuhinja, u kojoj se nalazila vitrina gde je Bea imala običaj da stavlja zabeleške

i podsetnike. Sreća mi nije bila naklonjena i završio sam u spavaćoj sobi, stojeći naspram kreveta i

gledajući oko sebe analitičkim pogledom. Bea je zauzimala sedamdeset pet odsto ormara, fioka i drugih

predmeta u spavaćoj sobi. Njen argument je bio da se ja uvek isto oblačim i da mi je dovoljan jedan ugao

garderobera. Sistematičnost njenih fioka bila je toliko sofisticirana da me je prevazilazila. Pošto sam

prešao u rezervisan prostor svoje žene, napalo me je izvesno osećanje krivice, ali posle bezuspešnog

pregledanja nameštaja koji mi je bio pred očima, nisam pronašao ključeve.

kutije s letnjim stvarima. To je bilo nekoliko dana ranije. Ako me pamćenje nije varalo, Bea je tog dana

nosila sivi kaput koji sam joj poklonio za našu prvu godišnjicu. Nasmešio sam se pred svojim darom za

dedukciju i otvorio ormar da bih pronašao kaput među odećom svoje žene. Bio je tu. Ako je sve ono što

sam naučio čitajući Konana Dojla i njegove učenike bilo tačno, ključevi mog oca biće u jednom od

džepova tog kaputa. Zavukao sam ruku u desni džep i pronašao dva novčića i nekoliko pepermint

bombona, onih što poklanjaju u apotekama. Prešao sam na pretresanje drugog džepa i obradovao se pošto

je moja pretpostavka bila potvrđena. Moji prsti dotakli su svežanj ključeva.

I još nešto.

U džepu je bilo parče papira. Izvadio sam ključeve i, premišljajući se, odlučio da izvadim i papir.

Verovatno je to bio spisak obaveza koji je Bea obično pravila da ne bi propustila neku sitnicu.

Kada sam ga pažljivije pogledao, video sam da je posredi koverat. Pismo. Bilo je upućeno na Beatris

Agilar i datum na pečatu je bio star nedelju dana. Bilo je poslato na adresu Beinih roditelja, ne na stan u

Santa Ani. Okrenuo sam ga i, kada sam pročitao ime pošiljaoca, ključevi od podruma ispali su mi iz ruke:

Seo sam na krevet i zurio u koverat, pometen. Pablo Kaskos Buendija je bio Bein verenik u vreme

kada smo počeli da se viđamo. Potomak dobrostojeće porodice koja je posedovala nekoliko

brodogradilišta i fabrika u El Ferolu, taj lik koji mi nikada nije bio omiljen, kao ni ja njemu, u to vreme

služio je vojsku kao poručnik. Otkako mu je Bea napisala da raskida veridbu, nisam ništa čuo o njemu.

Do tada.

Šta je nedavno poslato pismo bivšeg Beinog verenika radilo u džepu njenog kaputa? Koverat je bio

otvoren, ali tokom jednog minuta skrupule su me sprečavale da izvadim pismo. Shvatio sam da prvi put

špijuniram Beu i bio sam na ivici da vratim pismo na njegovo mesto i da pobegnem odatle glavom bez

obzira. Moj trenutak vrline trajao je veoma kratko. Svaki tračak krivice i sramote ispario je pre nego što

sam stigao do kraja prvog pasusa.

Nekoliko sekundi sam ostao tamo, sedeći na postelji koju sam delio s Beom svega nekoliko sati ranije.

Vratio sam pismo u koverat, a kada sam ustao, osećao sam se kao da sam dobio udarac pesnicom u

stomak. Odjurio sam u kupatilo i povratio jutarnju kafu u lavabo. Pustio sam hladnu vodu i pokvasio lice.

Lice onog šesnaestogodišnjeg Danijela kome su drhtale ruke kada je prvi put pomilovao Beu posmatralo

me je iz ogledala.