1.

- Mislim da je danas taj dan. Danas će se naša sreća preokrenuti - objavio sam na krilima prve jutarnje kafe, čistog optimizma u tečnom stanju.

Moj otac, koji se od osam sati tog jutra borio s računovodstvenom knjigom, žonglirajući olovkom i gumicom, podigao je pogled s tezge i posmatrao propuštene kupce kako nestaju niz ulicu.

- Neka te nebo čuje, Danijele, jer ovako, ako nam propadne božićna prodaja, u januaru nećemo moći da platimo ni račun za struju. Nešto ćemo morati da uradimo.

- Juče je Fermin imao ideju - rekoh. - On smatra da je to sjajan plan za spas knjižare od bliske propasti.

- Neka nam je bog u pomoći.

Citirao sam doslovno:

- Ako bih ja u gaćama stao da ukrašavam izlog, možda bismo postigli da neka ženska gladna literature i snažnih emocija uđe da potroši koji dinar jer, kažu upućeni, budućnost književnosti zavisi od žena, a dao bog, još se nije rodila ženska sposobna da se odupre divljoj privlačnosti ovog gorštačkog tela.

Čuo sam kako ocu, iza mojih leđa, olovka pada na pod, pa sam se okrenuo.

- Fermin dixit - dodao sam.

Mislio sam da će se moj otac nasmejati Ferminovoj originalnoj ideji, ali pošto sam utvrdio da se

izgleda nije prenuo iz svoje tišine, pogledao sam ga sumnjičavo. Sempere senior ne samo što nije nalazio

ništa smešno u takvoj budalaštini nego je poprimio izraz zadubljenosti, kao da razmišlja da je shvati

ozbiljno.

- Vidi, stvarno, možda je Fermin pogodio metu - promrmljao je.

Posmatrao sam ga s nevericom. Možda je trgovačka oseka koja nas je šibala poslednjih nedelja

naposletku napala zdrav razum mog roditelja.

- Nemoj mi reći da ćeš mu dozvoliti da se u gaćeronama šeta po knjižari.

- Ne, nije to. Nego u vezi sa izlogom. Sada, kad si to ispričao, dao si mi ideju… Možda još imamo

vremena da spasemo Božić.

Video sam ga kako iščezava u zadnjoj prostoriji i odmah se vraća opremljen svojom zimskom

uniformom: u istom kaputu, sa istim šalom i šeširom kakvih sam se sećao odmalena. Bea je imala običaj

da kaže kako sumnja da moj otac nije sebi kupio novu odeću od 1942. i sve je ukazivalo na to da je moja

žena u pravu. Dok je navlačio rukavice, otac se nekako smejuljio i u njegovim očima se primećivao onaj

skoro detinji sjaj koji su mogli da mu izmame samo veliki poduhvati.

- Ostaviću te nakratko - najavio je. - Izaći ću da nešto obavim.

- Mogu li da pitam kuda ideš? - Otac mi je namignuo.

- To je iznenađenje. Videćeš.

više u sivoj plimi prolaznika koji su plovili po još jednoj dugoj zimi senki i pepela.

Koristeći to što sam ostao sam, odlučio sam da uključim radio i uživam u malo muzike dok po svom

ukusu budem preslagao komplete na policama. Moj otac je smatrao da je uključivanje radija u knjižari

dok u njoj ima kupaca neukusno, a kada bih ga uključio u Ferminovom prisustvu, on bi počeo da pevuši

nekoliko minuta bi me doveo do ruba živaca. Sračunavši sve te praktične poteškoće, zaključio sam da

moram ograničiti svoje uživanje na radio-talasima na one retke trenutke u kojima, osim mene i nekoliko

desetina hiljada knjiga, u knjižari nema nikoga.

Radio Barselona je tog prepodneva emitovao ilegalni kolekcionarski snimak veličanstvenog koncerta

tadašnjim radio-talasima.

Fermin je često govorio kako bi, da se Isak Albenis rodio kao crnac, džez bio izmišljen u

Kamprodonu, pored keksa u konzervi, i da je, zajedno sa špicastim grudnjacima koje je nosila njegova

jedno od retkih dostignuća čovečanstva onog dela dvadesetog veka koji smo prevalili. Nisam mu

protivrečio. Pustio sam da mi ostatak prepodneva protekne između magije te muzike i mirisa knjiga,

uživajući u miru i zadovoljstvu koje donosi jednostavan posao kada ga obavljaš savesno.

Fermin je uzeo slobodno prepodne da bi, kako je rekao, obavio poslednje pripreme za venčanje s

Bernardom, predviđeno za početak februara. Kada je prvi put izložio temu, pre jedva dve nedelje, svi

smo mu rekli da je prenaglio i da se žurbom nikuda ne stiže. Moj otac je pokušao da ga nagovori da

odloži ženidbu za najmanje dva-tri meseca posluživši se argumentom da su svadbe za leto i lepo vreme,

ali Fermin je uporno ostajao pri datumu navodeći da on, kao prototip vrste koja se očeličila na oštroj,

polutropske, stigne leto i nije smatrao prihvatljivim da svoje venčanje proslavlja s lampionima veličine

grejpfruta ispod pazuha.

Ja sam počeo da mislim kako mora da se nešto čudno dešava kada je Fermin Romero de Tores, živa

perjanica građanskog otpora prema Svetoj majci Crkvi, bankama i lepim običajima one Španije iz

pedesetih godina oličene u misi i filmskom žurnalu, pokazao takvu užurbanost da stane pred oltar. U svom

predbračnom žaru otišao je u toliku krajnost da se sprijateljio s novim parohom Crkve Santa Ana, don

Hakobom, sveštenikom iz Burgosa opuštenije ideologije i manira penzionisanog boksera, koga je zarazio

svojom neumerenom ljubavlju prema dominama. Fermin se borio s njim u istorijskim partijama u kafani

čašice aroma iz Monserata, pitao da li pouzdano zna da monahinje imaju butine i, ako ih imaju, da li su

sočne i ukusne kada se ugrizu kao što on od svoje rane mladosti sumnja.

- Postići ćete da vas izopšte iz crkve - grdio ga je moj otac. - Monahinje se niti gledaju, niti diraju.

- Ali gos’n popa je skoro pa veći uncut od mene - protestovao je Fermin. - Da mu nije uniforme…

Prisećao sam se te rasprave i pevušio u taktu trube maestra Armstronga kada sam čuo kako zvono koje

je visilo iznad vrata knjižare ispušta svoj slabašan zvon i podigao pogled očekujući da ću ugledati svog

oca u povratku iz tajne misije, ili Fermina spremnog da preuzme poslepodnevnu smenu.

- Dobar dan - dopro je do mene dubok i hrapav glas s praga.

Na kontrasvetlu ulice, silueta je ličila na stablo drveta šibano vetrom.

Posetilac je nosio tamno odelo starinskog kroja u jezivom obrisu koji je odavala figura oslonjena o

štap. Koraknuo je napred, vidljivo hramljući. Svetlost lampe koja je stajala na tezgi obasjala je lice

ispucalo od vremena. Posetilac me je posmatrao nekoliko trenutaka, odmeravajući me bez žurbe. Njegov

pogled, strpljiv i proračunat, imao je nešto od pogleda ptice grabljivice.

- Da li ste vi gospodin Sempere?

- Ja sam Danijel. Gospodin Sempere je moj otac, ali trenutno nije tu. Kako mogu da vam pomognem?

Posetilac je prečuo moje pitanje i počeo da baza po knjižari ispitujući sve pedalj po pedalj, sa

zanimanjem koje se graničilo s gramzivošću. Šepavost koja ga je mučila navodila me je na pomisao da su

povrede koje su se krile ispod one odeće bile velikog formata.

- Sećanja iz rata - reče neznanac, kao da mi je pročitao misli.

Pratio sam ga pogledom dok je ispitivao knjižaru, nagađajući gde će spustiti sidro. Kao što sam i

pretpostavio, neznanac se zaustavio pred vitrinom od ebanovine i stakla, osnivačkom relikvijom knjižare

u njenoj prvoj inkarnaciji, čak tamo 1888, kada je čukundeda Sempere, tada mladić koji se tek vratio iz

avantura po karipskom tlu kao bogati Amerikanac, pozajmio novac da bi kupio staru prodavnicu rukavica

i pretvorio je u knjižaru. Ta vitrina, počasni komad radnje, bila je mesto gde smo tradicionalno čuvali

najvrednije primerke.

Posetilac joj je prišao dovoljno blizu da bi se njegov dah ocrtao na staklu. Izvadio je naočare koje je

prineo očima i dao se na proučavanje sadržaja vitrine. Njegov izraz me je podsetio na lasicu koja njuši

tek snesena jaja u kokošinjcu.

- Lep komad - promrmljao je. - Mora da košta.

- To je porodični antikvitet, pretežno sentimentalne vrednosti - odgovorih, osećajući nelagodu od

procenjivanja i ocenjivanja tog neobičnog kupca koji kao da je pogledom merio i vazduh koji udišemo.

Nedugo potom, sklonio je naočare i progovorio polako, s pauzama.

- Koliko znam, s vama radi jedan gospodin poznate dovitljivosti.

Pošto nisam odmah odgovorio, okrenuo se i posvetio mi jedan od onih pogleda od kojih se osedi.

- Kao što vidite, ja sam sam. Ako mi gospodin kaže koji naslov želi, veoma rado ću ga potražiti.

Neznanac je upotrebio neki osmeh koji je bio sve samo ne prijateljski i klimnuo.

Nije on bio prvi kupac koji je zapazio taj primerak. Izneo sam mu službeno izlaganje koje smo imali za

takve prilike.

- Gospodin ima odlično oko. Reč je o veličanstvenom izdanju, numerisanom i ilustrovanom gravirama

Artura Rekama, iz lične biblioteke velikog kolekcionara iz Madrida. To je jedinstven i katalogiziran

primerak.

Posetilac je slušao nezainteresovano, usredsređujući se na čvrstoću ploča od ebanovine na vitrini i

jasno pokazujući da mu je moja priča dosadna.

- Meni sve knjige izgledaju jednako, ali sviđa mi se plava boja korica - odgovorio je potcenjivačkim

tonom. - Uzeću je.

U drugačijim okolnostima, poskočio bih od radosti što mogu da utopim verovatno najskuplji primerak

u celoj knjižari, ali u predstavi da će ta knjiga završiti u rukama onog lika bilo je nečega od čega mi se

prevrnuo želudac. Nešto mi je govorilo da, ako ta knjiga napusti knjižaru, niko nikada neće pročitati ni

prvi odeljak.

- To je veoma skupo izdanje. Ako gospodin želi, mogu mu pokazati druga izdanja istog dela u

odličnom stanju i po povoljnijim cenama.

Ljudi sitnih duša uvek pokušavaju da unize druge i neznanac koji je, kako sam slutio, svoju dušu mogao

da sakrije u čiodinoj glavi uputio mi je svoj najžešći potcenjivački pogled.

- Koja takođe imaju plave korice - dodadoh.

Prešao je preko drskosti moje ironije.

- Ne, hvala. Želim ovo. Cena mi nije bitna.

Pristao sam preko volje i pošao ka vitrini. Izvadio sam ključ i otvorio staklena vrata. Na leđima sam

osećao oštrinu neznančevog pogleda.

- Sve što je dobro uvek je pod ključem - tiho je prokomentarisao.

Uzeo sam knjigu i uzdahnuo.

- Da li je gospodin kolekcionar?

- Moglo bi se reći da jesam. Doduše, ne sakupljam knjige.

Okrenuo sam se s knjigom u rukama.

- A šta gospodin sakuplja?

Stranac je ponovo prečuo moje pitanje i ispružio ruku da bih mu predao knjigu. Morao sam da odolim

porivu da vratim knjigu u vitrinu i da je zaključam. Otac mi ne bi oprostio da propustim jednu takvu

prodaju u vremenima koja su tekla.

- Cena je trideset pet peseta - objavio sam pre nego što sam mu pružio knjigu, u nadi da će mu iznos

promeniti mišljenje.

Pristao je ne trepnuvši i izvadio novčanicu od sto peseta iz džepa onog odela koje nije moglo vredeti

ni duro. Zapitao sam se da li je novčanica lažna.

- Bojim se da nemam da vam vratim kusur za tako krupnu novčanicu, gospodine.

Zamolio bih kupca da sačeka trenutak dok otrčim do najbliže banke da tražim da mi usitne i, takođe, da

se uverim da je novčanica prava, ali nisam hteo da ga ostavim samog u knjižari.

- Ne brinite. Prava je. Znate kako možete proveriti?

Nepoznati je podigao novčanicu prema svetlosti.

- Pogledajte vodeni žig. I ove linije. Teksturu…

- Gospodin je stručnjak za lažni novac?

- Sve je lažno na ovom svetu, mladiću. Sve osim novca.

Stavio mi je novčanicu na dlan i zatvorio šaku oko nje, potapšavši me po zglobovima prstiju.

- Kusur neka mi ostane na računu do sledeće posete - reče.

-To je mnogo novca, gospodine. Šezdeset pet peseta…

- Sitniš.

- Bilo kako bilo, daću vam priznanicu.

- Imam poverenja u vas.

Nepoznati je nezainteresovano razgledao knjigu.

- Reč je o poklonu. Zamoliću vas da je predate na ruke.

Načas sam oklevao.

- Načelno ne šaljemo knjige, ali u ovom slučaju lično ću je uručiti s velikim zadovoljstvom, bez ikakve

nadoknade. Mogu li da pitam da li je to za Barselonu ili…?

- To je upravo ovde - reče.

Hladnoća njegovog pogleda kao da je otkrivala godine besa i mržnje.

- Da li gospodin želi da napiše neku posvetu ili ličnu belešku pre nego što je umotam?

Posetilac je s naporom otvorio naslovnu stranu knjige. Tada sam primetio da je njegova leva ruka

veštačka, komad obojenog porcelana. Izvadio je nalivpero i zapisao nekoliko reči. Vratio mi je knjigu i

okrenuo se. Posmatrao sam ga dok je hramao ka vratima.

- Hoćete li biti ljubazni da mi date ime i adresu na koje želite da isporučimo knjigu? - upitah.

- Sve je tamo - reče, ne okrećući pogled.

Otvorio sam knjigu i potražio stranicu sa zapisom koji je neznanac ostavio vlastitom rukom:

Utom sam začuo zvonce iznad vrata i, kada sam pogledao, neznanac već beše otišao.

Požurio sam ka vratima i provirio na ulicu. Posetilac se udaljavao hramljući, gubeći se među siluetama

u velu plave magle koja je brisala Ulicu Santa Ana. Palo mi je na um da povičem za njim, ali ugrizao sam

se za jezik. Najlakše je bilo pustiti ga da tako ode, ali nadvladali su moj instinkt i tradicionalni manjak

razboritosti i smisla za praktično.

Znao sam da mi sleduje ukor ako se moj otac vrati, pošto me je jednom ostavio samog i to u takvoj oseci

prodaje, i otkrije da sam napustio radno mesto, ali putem ću već smisliti neko opravdanje. Više sam

voleo da se suočim s blagom prirodom svog roditelja nego da progutam nemir koji je u mom telu ostavio

taj čudan lik i da ne doznam, pouzdano, prirodu njegove veze s Ferminom.

Knjižar retko ima priliku da na svom terenu nauči finu veštinu praćenja sumnjive osobe a da ne bude

otkriven. Osim što se veći deo njegovih kupaca kotira na grani dužnika, većinu tih prilika pruža mu

katalog petparačkih policijskih priča i romana koje drži na svojim policama. Mantija ne čini popa, ali

zločin ili sumnja u zločin čini detektiva, posebno amatera.

Dok sam pratio neznanca prema Rambli, osvežavao sam osnovna znanja, počev od toga da ostavljam

dobrih pedesetak metara između nas, da se kamufliram iza nekog korpulentnijeg i da uvek imam u vidu

brzi zaklon u nekom ulazu ili prodavnici za slučaj da se objekat mog praćenja zaustavi i bez upozorenja

baci pogled unazad. Stigavši do Ramble, neznanac je prešao preko središnjeg šetališta i skrenuo ka luci.

Šetalište je bilo prepleteno tradicionalnim božičnim ukrasima i izlozi mnogih prodavnica behu okićeni

svetiljkama, zvezdama i anđelima koji su najavljivali mirno more što je, kad je i radio tako rekao, moralo

biti izvesno.

Tih godina, u Božiću još beše očuvana izvesna magija i misterija. Zimska svetlost u prahu, pogled i

čežnja ljudi koji su živeli među senkama i tišinama davali su tom dekoru lagan miris istine u koju su

barem deca i oni koji su naučili da zaboravljaju još mogli poverovati.

Možda mi je zbog toga delovalo još očiglednije to da u celoj toj himeri nije bilo osobe koja je manje

pripadala Božiću od čudnog objekta moje istrage i bila toliko van registra. Hramao je polako i često

zastajkivao kod neke od tezgi s pticama ili cvećem da bi se divio papagajima ili ružama kao da ih nikada

nije video. U nekoliko navrata prišao je jednom od kioska sa štampom kojima je Rambla bila načičkana i

zaboravio se posmatrajući naslovne strane novina i časopisa i okrećući vrtešku s razglednicama. Reklo bi

se da nikad nije bio tu i da se ponaša kao dete ili turista što prvi put šeta po Rambli, mada deca i turisti

obično imaju izgled nedužnosti prolaznika koji ne zna gde staje, a ova individua ne bi mirisala na

Tada se zaustavio, naizgled opčinjen kakaduom bledoružičastog perja koji ga je neprijateljski motrio

iz kaveza na tezgi sa životinjama smeštenoj naspram Ulice Puertaferisa. Neznanac se približio kavezu,

isto kao onda vitrini u knjižari, i počeo da mrmlja neke reči kakaduu. Papagaj, glavati primerak veličine

uškopljenog petla bogatog perja, preživeo je sumporni dah neznanca i udubio se s naporom i

koncentracijom, vidno zainteresovan za ono što mu je njegov posetilac recitovao. Da ne bi bilo sumnje,

kakadu je više puta klimnuo i, vidno uzbuđen, nakostrešio ćubu ružičastog perja.

Nekoliko minuta kasnije, neznanac je, zadovoljan svojom i ptičjom razmenom reči, produžio svojim

putem. Nije prošlo ni trideset sekundi kada sam, prolazeći pored tezge s pticama, video kako je došlo do

male pometnje i da je prodavač, uzrujan, požurio da prekrije kavez s kakaduom platnenom kapuljačom,

za humor i visokorizična uverenja, što je u to vreme bila retkost kao suknja koja ne seže do kolena.

Pometen incidentom, pomislio sam da sam ga izgubio iz vida, ali ubrzo sam otkrio njegovu

rubina, a prizor zlata i dragog kamenja iza neprobojnog stakla u njemu je izazivao požudu kakvu ni ceo

Pisar iz kućice koju sam prisvojio kao zaklon promolio se iz stražarnice, kao ispovednik, i gledao me

čeznući da mi pruži svoje usluge. Plakat na prozorčetu je govorio:

- Šta kažete, mladiću? Ljubavno pismo od koga se devojci za udaju pokvasi podsuknja od navale

ljubavi? Napraviću posebnu cenu samo za vas.

Pokazao sam mu svoju burmu oženjenog. Pisar Osvaldo je slegnuo ramenima, neustrašiv.

- Moderna su vremena - obrazlagao je. - Kada biste vi znali koliko oženjenih i udatih prođe ovuda…

Ponovo sam pročitao plakat na kome mi jc nešto zvučalo poznato, ali nisam to uspevao nigde da

smestim.

- Vaše ime mi je poznato…

- Doživeo sam i bolja vremena. Možda iz njih.

- Da li je pravo?

- Nom deplume. Umetniku je potrebno ime u skladu s njegovim zadatkom. U mojoj krštenici piše

Henaro Reboljo, ali ko će takvom imenu poveriti da mu sastavi ljubavno pismo… Šta kažete na današnju

ponudu? Može jedno strasno i čežnjivo pismo?

- Drugi put.

Pisar je rezignirano klimnuo. Uhvatio je moj pogled i nabrao čelo, pobuđene radoznalosti.

- Posmatrate šepavca, zar ne? - nabacio je.

- Poznajete ga? - upitao sam.

- Ima sigurno nedelju dana otkako ga svaki dan viđam da prolazi ovuda, zaustavlja se pred izlogom

juvelirnice i gleda zapanjen kao da su umesto prstenja i ogrlica izložili zadnjicu Lepe Dorite - objasnio

je.

- Jeste li pričali s njim nekad?

- Jedan kolega mu je pre neki dan prepisao neko pismo, pošto nema prste…

- Ko je to bio? - upitao sam.

Pisar me je gledao oklevajući, pribojavajući se da će izgubiti mušteriju ako mi odgovori.

Ponudio sam mu nekoliko novčića u znak zahvalnosti, ali odbio je da ih primi.

- Ja zarađujem perom, ne cvrkutanjem. Takvih već ima previše u ovom dvorištu. Ako vam nekad

zatrebaju gramatičke usluge, tu sam.

Predao mi je vizitkartu koja je bila ista kao njegov plakat obaveštenja.

- Od ponedeljka do subote, od osam do osam - precizirao je. - Osvaldo, vojnik reči, na usluzi vama i

vašoj epistolarnoj stvari.

Stavio sam vizitkartu u džep i zahvalio mu na pomoći.

- Odleteće vam ptičica - upozorio me je.

Okrenuo sam se i video da je neznanac nastavio svojim putem. Požurio sam za njim i pratio ga niz

pentra na visoku stolicu s poteškoćama ali i sa entuzijazmom. Tokom pola sata, neznanac se trudio da

smaže slasna jela kojima ga je posluživao najmlađi sin kuće, Huanito, ali imao sam utisak da mu zdravlje

ne dopušta mnogo razmetanja i da više jede očima, kao da se, naručujući predjela i jela koja može tek da

proba, priseća drugih vremena boljeg apetita. Čulima i ne uživa, samo se seća. Na kraju, rezigniran

svojom gastronomskom apstinencijom i zamenom za uživanje u gledanju kako se drugi naslađuju i

oblizuju, neznanac je platio račun i nastavio svoj pohod do ugla Ulice Ospital u koji su se, slučajem

neponovljive geometrije Barselone, slivali jedno od najvećih operskih pozorišta stare Evrope i jedan od

najpropalijih bordela severne hemisfere.

U to vreme, posade nekoliko trgovačkih i vojnih brodova pristalih u luci krenule su u pohod Ramblom

da bi zadovoljile raznovrsne apetite. U skladu s potražnjom, ponuda se već rasporedila na uglu u vidu

cele smene dama za iznajmljivanje s izgledom pređene dobre kilometraže i po veoma povoljnoj tarifi.

Osmotrio sam s odbojnošću uske suknje preko proširenih plavoljubičastih vena koje su bolele samo od

gledanja, uvela lica i opšti utisak poslednje stanice pre povlačenja koji je podsticao na sve osim na

pomislio sam, ali na moje iznenađenje, neznanac je zastao da koketira s nekoliko tih dama, nemilosrdno

samlevenih mnogim letima bez ruža, kao da su lepotice iz nekog finog kabarea.

- Ajde, srce, skinuću ti dvadeset godina da ti ga jednom protrljam - čuo sam kako mu govori jedna od

njih, koja bi mogla proći kao baka pisara Osvalda.

- Drugi put, lepa - odgovorio je zalazeći u Raval.

Pratio sam ga još stotinak metara, a onda se zaustavio pred uskim i mračnim ulazom skoro tačno

sam krenuo za njim.

Prešavši preko praga, naišao sam na mračno stepenište koje se gubilo u unutrašnjosti zgrade kao malo

nagnute na bok i, s obzirom na miris vlage i nevolje s kanalizacijom, neposredno izložene opasnosti od

potonuća u katakombe Ravala. S jedne strane hodnika bio je neki sobičak odakle mi je lik masnog izgleda

u atlet-majici, s čačkalicom u ustima i s tranzistorom zapečaćenim na radio-stanici iz oblasti koride,

uputio pogled između ispitivačkog i neprijateljskog.

- Sami ste? - upitao je, blago zaintrigiran.

Nisam morao biti lisica da bih zaključio da sam se našao na vratima zgrade gde se izdaju sobe na sat i

da je jedina neskladna nota moje posete bilo to što nisam držao za ruku jednu od jeftinih Venera koje su

patrolirale na uglu.

- Ako hoćete, poslaću vam curu - ponudio je pripremajući mi već paket od peškira, komada sapuna i

nečega za šta sam naslutio da je gumica ili već neki artikal za profilaksu in extremis.

- U stvari, samo sam hteo nešto da vas pitam - počeh.

Portir je prevrnuo očima.

- Dvadeset peseta pola sata i za ždrebicu, to njoj plaćate.

- Nije loše. Možda drugi put. Hteo sam da vas pitam da li se pre nekoliko minuta popeo jedan

gospodin. Ne baš u najboljoj formi. Bio je sam. Bez ždrebice.

Portir je nabrao čelo. Primetio sam da me je njegov pogled začas degradirao od mušterije do dosadne

muve.

- Ja nikog nisam video. Ajde, udaljite se dok nisam zvao Toneta.

Pretpostavio sam da Tonet svakako nije očaravajuća osoba. Stavio sam sve pare koje sam imao na

tezgu i nasmešio se portiru pomirljivo. Pare su nestale u portirovim rukama s plastičnim naprstkom kao

kad kameleon jezikom smota insekta. Sad ga vidiš, sad ga ne vidiš.

- Šta hoćeš da znaš?

- Da li tu živi gospodin koga sam vam spomenuo?

- Iznajmio je sobu pre nedelju dana.

- Znate li kako se zove?

- Platio je unapred za mesec dana, tako da ga nisam pitao.

- Da li znate odakle je, čime se bavi?

- Ovo nije sentimentalno savetovalište. Ovde ništa ne pitamo ljude koji dolaze da karaju. A taj i ne

kara. Pa vi sad računajte. - Razmatrao sam stvar. - Sve što znam jeste da s vremena na vreme izađe

nakratko i zatim se vrati. Ponekad traži da mu se odnese boca vina, hleb i malo meda. Dobro plaća i ćuti

ko riba.

- Sigurni ste da se ne sećate nikakvog imena?

Odmahnuo je glavom.

- Dobro. Hvala i oprostite na smetnji.

Kretao sam kada me je portir pozvao.

- Romero - reče.

- Molim?

- Čini mi se da je rekao da se zove Romero ili tako nekako…

- Romero de Tores?

- Tako.

- Fermin Romero de Tores? - ponovio sam, u neverici.

- Taj. Da nije bio neki toreador pre rata koji se tako zvao? - upitao je portir. - Već sam rekao da mi to

ime zvuči poznato…