DRUGI DEO

Jevanđelja govore uglavnom o mogućoj unutrašnjoj evoluciji koja se naziva „ponovno rođenje". To je osnovna ideja. Započinjemo time što smatramo da unutrašnja evolucija znači razvoj razumevanja. Jevanđelja uče da je čovek, živeći na zemlji, sposoban da podnese unutrašnju evoluciju ako dođe u kontakt sa određenim učenjem vezanim za tu temu. U torn smislu, Hrist je rekao: Ja sam put i istina i život...". (Jov. 14: 6) Unutrašnja evolucija je psihološki proces. Postati osoba koja više razume znači psihološki se razviti. Razvoj se odvija u domenu misli, osećanja, delovanja i, ukratko, razumevanja. Čovek je slika sopstvenog razumevanja. Ako želite da vidite kakav čovek jeste, a ne kakvim se predstavlja, pogledajte nivo njegovog razumevanja. U vezi sa tim, Jevanđelja govore o realnoj psihologiji zasnovanoj na učenju da je Čovek na zemlji sposoban za određenu unutrašnju evoluciju razumevanja.

Sva Jevanđelja, od početka do kraja, govore o toj mogućoj evoluciji čoveka. To su psihološki dokumenti. Oni govore o psihologiji mogućeg unutrašnjeg razvoja, to jest o tome šta čovek treba da misli, oseća i ani u cilju dostizanja novog nivoa razumevanja. Jevanđelja ne govore o životnim stvarima, osim indirektno, nego o centralnoj ideji - da je čovek iznutra jedno seme, sposobno  za  rast. Čovek se poredi sa semenom koje je u stanju da na određeni način evoluira. Ovakav kakav jeste, čovek je nekompletan, nedovršen. On može da iznese svoju sopstvenu evoluciju, svoje sopstveno ispunjenje, kao individua. Ako ne želi to da radi, ne mora. Tada se on zove trava, to jest biva spaljen kao beskoristan. I, Jevanđelja tome uče. Međutim, to učenje ne može biti dato niti direktno niti se može udenuti spolja, na silu. Čovek mora početi sam da ga razumeva pre nego što bude u stanju da ga primi.

Ne možete učiniti da bilo ko razumeva na silu, po zakonu. Ali zašto ovo učenje ne može biti dato direktno? Opet dolazimo do pitanja: zašto "više" značenje ne može jasno da se izrazi? Zašto sva  ta  nerazumljivost?  Zašto  sve  te  bajke?  Zašto  sve  te parabole? Svako ima spoljnu stranu koja se razvila iz kontakta sa životom i unutrašnju, koja ostaje zamagljena, neodređena, nerazvijena. Učenje o ponovnom rođenju i unutrašnjoj evoluciji ne sme pasti samo na čovekovu spoljnu stranu - stranu koju je razvio život. Neki Ijudi dosegnu nivo na kome shvataju da ih život  ne  zadovoljava,  nivo  na  kome  oni  istinski  počinju  da gledaju u drugim pravcima i teže različitim ciljevima i pre nego što čuju bilo kakvo učenje slično onom iz Jevanđelja. Spoljnu stranu čoveka  uredio je životni  zahtev i  ona je  u  skladu sa njegovim položajem i mogućnostima. U nekom smislu ona je veštačka; ona je stečena. Jedino unutrašnja, neuredena strana čoveka može da evoluira, kao seme koje samo niče, iz sebe. Zbog toga učenje o unutrašnjoj evoluciji mora biti oblikovano tako da ne pada samo na spoljnu stranu čoveka. Ono mora prvo da padne tamo, ali mora biti i u stanju da prodre dublje i probudi  samog  čoveka  -  unutrašnjeg,  neuređenog  čoveka. Čovek  evoluira kroz svoje dublje refleksije,  a  ne  kroz  svoju spoljnu, životom kontrolisanu stranu. On evoluira kroz duh svog individualnog razumevanja i  kroz unutrašnji pristanak na ono što       vidi     kao          istinito.          Psihološko značenje         relativno izfragmentiranog učenja zapisanog u Jevanđeljima, odnosi se na ovu  dublju,  unutrašnju stranu svakog čoveka.  Kad  bude shvatio  da  može  da  evoluira  samo  kroz  rast  sopstvenog unutrašnjeg razumevanja, čovek će videti da je istinsko učenje o značaju unutrašnje evolucije beskorisno ako pada samo na njegovu spoljnu stranu i čak izgleda kao velika glupost. U stvari, ono može biti uništeno ako padne na pogrešno mesto u njemu

-   na njegovu svetovnu, poslovnu stranu. U tom slučaju je učenje bačeno pod noge. To je značenje Hristove primedbe: "... niti bacajte bisera svojih pred svinje, da ih ne pogaze nogama svojim...". (Mat. 7: 6) Reč "pogaziti" odnosi se na spoljnu, životnu stranu čoveka, najnižu stranu čovekovog razumevanja, stranu koja jedino veruje onom što čula pokazuju, stranu uma koja kao stopala dotiče „zemlju". Ta strana ne može da primi

9

učenje o unutrašnjoj evoluciji zato što je okrenuta ka spolja, a ne ka unutra. Zbog toga čovek tom svojom stranom ne može da razume fenomen ponovnog rođenja.

On, po prirodi stvari, ima jedno rođenje. Međutim, celokupno ezoterijsko učenje govori da je čovek sposoban za drugo rođenje. To ponovno ili drugo rođenje pripada čoveku u sebi, privatnom, tajnom, unutrašnjem čoveku, ne čoveku kakav izgleda da jeste u životu i kakav sam misli da jeste - uspešan čovek, čovek koji se pretvara. Sve ovo poslednje odnosi se na spoljnog čoveka, čoveka kakvim se prikazuje, a ne čoveka kakav jeste iznutra. Unutrašnji čovek je taj koji je na strani ponovnog rođenja.

Psihološki gledano, prema učenju Jevanđelja, čovek nije onakav kakvim se prikazuje, nego kakav jeste mnogo dublje. Ovo je jedan od razloga što Hrist napada fariseje. Napada ih zato što su pojave. Zato što se predstavljaju dobrim, pravednim, religioznim i slično. U napadima na fariseje, On napada onu stranu čoveka koja se pretvara, koja održava tu pojavnost zbog spoljnih vrednosti, straha, slave, čoveka koji je u sebi možda pokvaren. Farisej, shvaćeno psihološki, jeste spoljna strana čoveka koji se prikazuje dobrim, čestitim.... To je ta strana nas samih. To je farisej u svakom čoveku i to je psihološko značenje fariseja. Sve što je rečeno u Jevanđeljima, bilo da je dato u formi parabole, bilo u obliku čuda ili predanja, ima psihoioško značenje, značenje koje se razlikuje od bukvalnog. Zato se psihološko značenje reči farisej odnosi ne na određene Ijude koji su živeli nekad davno, nego na nas sada - na fariseja u nama, na osobu neiskrenu u sebi, koja ne može da primi nikakvo stvarno i istinsko učenje, a da ga ne shvati kao priliku za korist, slavu ili nagradu. Kasnije ćemo mnogo dublje prbučiti značenje pojma farisej u sebi.