D

ZAŠTO  SE  SAN  ZABORAVLJA POSLE  BUĐENJA?

Ušlo je u poslovicu da se san ujutru „raziđe". Covek je, naravno, sposoban da se sna  seća.  Jer za san mi znamo samo po sećanju na njega posle bu­ đenja; ali vrlo često verujemo da ga se samo ne­ potpuno sećamo, dok je u noći postojalo više od nje­ ga; mi možemo posmatrati kako se u toku dana do neznatnih fragmenata gubi  sećanje  koje  je  ujutru bilo još sveže; često znamo da smo sanjali, ali ne zna­ mo šta smo sanjali, i tako smo se u toj meri navikli na iskustvo da je san podložan zaboravu da ne odbacu­ jemo kao apsurdnu mogućnost da je i onaj  čovek mogao sanjati noću koji  ujutru ne zna ništa ni o sa­ držim sna niti o činjenici da je sanjao. S druge stra­ ne, događa se da snovi pokazuju izvanrednu postoja­ nost u sećanju. Kod svojih pacijenata ja sam  anali­ zirao snove koji su se kod njih odigrali pre dvadeset i pet i više godina, i mogu da se setim svoga sopstve- nog sna koji je od ovoga današnjeg dana odvojen naj­ manje  trideset  i sedam  godina,  pa  ipak  nije  izgubio

ništa  od   svoje   svežine  pamćenja.   Sve   to  je  veoma značajno  i  na  prvi  pogled  neshvatljivo.

O zaboravljanju snova najopširnije raspravlja Strimpel. Ovo zaboravljanje očigledno je jedan kom­ pleksni fenomen, jer ga Strimpel ne svodi samo na jedan razlog,  nego na čitav niz  razloga.

Pre svega, pri  zaboravu  snova  deluju  svi  oni razlozi koji u budnom životu  izazivaju  zaboravljanje. Kad smo budni, mi obično čitav niz  osećaja  i  zapa­ žanja brzo zaboravljamo  zato  što  su  bili  suviše  slabi, jer je duševno uzbuđenje vezano za njih bilo  suviše slabo. Isto tako je slučaj i s obzirom na mnoge snove; oni se  zaboravljaju  zato  što  su  bili  suviše  slabi,  dok se snažnijih slika iz njihove blizine  sećamo.   Uosta­ lom, momenat intenziteta, sam za sebe, sigurno nije dovoljno odlučujući zato da se slike iz sna sačuvaju; Strimpel,  kao   i   ostali   autori   (Calkins),   priznaju   da se često brzo  zaboravljaju  slike  sna  za  koje  se  zna da  su  bile  vrlo  žive,  dok  se  među  onima  sačuvanim u sećanju nalaze mnogobrojne,  čulno  slabe  slike.  Da­ lje se u budnom  stanju  obično  lako  zaboravlja  ono što se  samo  jednom  dogodilo,  i  bolje  pamti  ono  što se više puta moglo zapaziti. A slike sna većinom su jednokratni doživljaji;1 ova osobenost doprineće pod­ jednako  zaboravljanju  svih   snova.   Mnogo   značajniji je, zatim, treći razlog zaboravljanja. Da bi osećaji, predstave, misli itd. stekle izvesnu veličinu sećanja, potrebno je da ne ostanu pojedinačne, nego da se na odgovarajući način povezuju i udružuju. Ako jedan kratak stih razrešimo u reci od kojih je on sastavljen, biće  vrlo  teško  da  ga  zapamtimo.  „Lepo  poredana  i u saglasnosti sa  činjenicama  poredana  reč  pomaže drugoj reci i celina se onda lako zadržava po  punom smislu i dugo u sećanju. Besmislicu,  uglavnom,  isto tako teško zadržavamo  i  isto  tako  retko  kao  i  ono što je pobrkano i bez reda." U najviše  slučajeva  sno­ vima nedostaju razumljivost i  red.  Kompozicije  sno­ va,  same  po  sebi,  nemaju  mogućnosti  sopstvenog  se-

1 Snovi koji se periodički vraćaju često su primećeni. Uporedi zbirku Sabanea (Chabaneix).

ćanja i one se zaboravljaju, pošto se najčešće već u sledećim trenucima raspadaju. — Sa ovim izlaganji­ ma svakako se ne slaže u potpunosti ono što želi da napomene Radestok (str. 168): da baš najneobičnije snove  najbolje  pamtimo.

Drugi momenti koji se izvode  iz  odnosa  između sna i budnog stanja Štrimpelu izgledaju kao još efi­ kasniji  za  zaboravljanje  sna.  Sposobnost  da  snovi budu zaboravljeni predstavlja za budnu svest,  oči­ gledno, samo antitezu ranije spomenutoj činjenici da snovi (gotovo) nikad iz budnog  života  ne  primaju sređene uspomene nego iz njega preuzimaju samo po­ jedinosti koje otimaju iz njegovih psihičkih  veza,  a kojih  se  u  budnom  stanju  sećaju.

Kompozicija sna, prema tome, nema mesta u društvu psihičkih nizova kojima  je duša  ispunjena. Nedostaje joj svaka pomoć za sećanja. „Na ovaj na­ čin tvorevina sna se tako reći odvaja  od dna našeg duševnog života i lebdi u psihičkom prostoru  kao oblak na nebu koji prvi dašak  vetra  ubrzo  oduva" (str. 87). U istom pravcu deluje i okolnost što se bu­ đenjem svet čula počinje probijati odmah napred i odjednom obuzima pažnju takvom snagom da joj se samo vrlo mali broj slika može odupreti. I ovi se sno­ vi sklanjaju pred utiscima novog jutra kao što se uklanja sjaj  zvezda ispred svetlosti sunca.

Na poslednjem mestu treba da se kao stvari koja doprinosi zaboravljanju snova setimo  i činjenice što većina ljudi svojim snovima uopšte poklanjaju malo interesovanja. Ko se, na primer, kao naučnik izvesno vreme interesuje za san, za to vreme sanjaće  više nego obično, a svakako će to značiti da će se svojih snova lakše i češće setiti.

Još dva razloga zaboravljanja snova  koje  Bona- teli (Bonatelli), što je navedeno kod Beninija, dodaje Strimpelovim razlozima svakako su već i u ovim sa­ držani, naime: 1) da je promena u cenesteziji između spavanja i budnosti nepovoljna za njihovu naizme- ničnu reprodukciju; 2) da drukčiji raspored  materi­ jala predstava  u snu tako reći  san čini neprevodlji- vim  za  budnu  svest.

Posle svih ovih razloga za zaboravljanje postaje, kao što Strimpel sam ističe,  tek veoma neobično  što se ipak toliko stvari iz sna zadržava u sećanju. Ne­ prestana nastojanja naučnika da sećanje na snove obuhvate nekim pravilima slična su priznanju da je i ovde nešto ostalo zagonetno i nerešeno. U poslednje vreme neke pojedine osobenosti sećanja na san s pra­ vom su bile istaknute, na primer da se nekog sna koji smo ujutru smatrali zaboravljenim, u toku dana po­ novo setimo povodom nekog zapažanja koje slučajno dodiruje — iako zaboravljenu sadržinu toga sna (Radeštok, Tisije). Ali celokupno sećanje sna podleže jednom prigovoru koji je pogodan da ga kritičkim očima veoma izdašno umanji.  Covek  može  sumnjati da li naše sećanje koje tako mnogo od sna izostavlja možda ne falsifikuje i ono  što je sačuvalo.

Ovakve sumnje u egzaktnost reprodukcije sna iznosi i Strimpel: „Onda se baš lako događa da budna svest ponešto nehotice unese u sećanje jednog sna, čovek uobražava da je svašta sanjao što obavljeni san nije ni sadržavao."

Naročito odlučan u svojoj  izjavi je Jesen  (str. 547): „Osim toga prilikom ispitivanja i tumačenja povezanih i logičkih snova treba, kako izgleda, dobro uzeti u obzir i okolnost kojoj je  dosad  poklanjano malo pažnje,  da  pri  tom  gotovo  uvek  malo  zapinje sa istinom, jer mi, dozivajući preživeli san u svoje pamćenje, a da to ne primećujemo niti  da  želimo, sami ispunjavamo i dopunjujemo  praznine  u  slika­ ma snova. Retko kad, ili  možda nikad,  jedan  pove­ zan san nije bio tako povezan kao što nam se u na­ šem sećanju javlja. I  najiskrenijem čoveku  jedva da je mogućno da ispriča jedan doživljen neobičan san, bez ikakvog dodatka i bez ikakvog doterivanja: tež­ nja čovekovog duha da sve vidi povezano tako je ve­ lika da on prilikom sećanja na  donekle  nepovezani san, i protiv svoje volje, dopuni nedostatke poveza­ nosti."

Gotovo kao prevod ovih Jesenovih reci zvuče na­ pomene V. Egera (Egger) koje ih je sigurno samostal-

no koncipirao: „ .. . l'observation des reves a ses diffi- cultes speciales et  le  seul  moyen  d'eviter toute  erreur en pareille matiere est de confter au papier sans le moindre retard ce que l'on vient d'čprouver et de re- marquer; sinon, l'oubli vient vite ou total ou partiel; l'oubli total est sans gravite; mais l'oubli partiel est perfide; car  si l'on se met ensuite a  raconter  ce  que l'on n'a pas oublić, on est expose a completer par imagination les fragments incoherents  et  disjoints journi par la mćmoire ...; on devient artiste a  son insu, et le rćcit pćriodiquement repete s'impose a la creance de son auteur, qui, de bonne foi, le presente comme un fait authentique, dument itabli selon les bonnes  mćthodcs ..  ."'

Potpuno slično misli i Spita (Spitta, str. 338) koji izgleda da pretpostavlja da mi  tek  pri  pokušaju  da san reprodukujemo unosimo red u međusobno ne­ povezano asocirane elemente  sna —  „iz onog  što je jedno do drugoga načinimo nešto što je jedno iza dru­ goga, što je jedno od drugog razdvojeno, dakle da pridodajemo proces logičke povezanosti koji u snu nedostaje.

Pošto, dakle, za vernost našeg sećanja ne pose- dujemo neku drugu kontrolu kao objektivnu kontro­ lu, a ova je nemoguća kod sna koji je naš sopstveni doživljaj, i za koji nam je jedino sećanje na njega poznato kao njegov izvor, koja vrednost onda još preostaje  za naše  sećanje  sna?

1 Posmatranje snova ima svoje teškoće i jedino sredstvo da se u ovakvoj stvari izbegne svaka greška jeste da bez najmanjeg oklevanja poverimo hartiji sve Sto smo iskusili i primetili; inače zaborav postaje brz, ili totalan ili parcijalan; totalni zaborav je bez teških posledica, ali je parcijalni zabo­ rav perfidan, jer kad čovek kasnije počne da priča ono što nije zaboravio nađe se u situaciji da izmišljanjem dopunjava nepovezane i razbacane odlomke koje mu pamćenje pruža ...; čovek i bez svoga znanja postane umetnik i periodički obnov­ ljena priča nameće se njenom tvorcu da u nju poveruje, koji je u iskrenoj nameri prikazuje kao autentičnu činjenicu, pro­ pisno utvrđenu prema dobrim metodima...