9

Don Huan je, čini mi se, želeo da radim s tatulom što je moguće više. Takav stav bio je nespojiv s njegovim izjavama  da  ne  voli  njenu  moć.  Objasnio je to rekavši da se približava vreme kad ću opet morati da pušim, a dotle treba  bolje  da  upoznam moć  tatule.

Više puta je ponovio da bi trebalo da je ispitam još jednom magijom sa gušterima.  Dugo sam raz­ mišljao o tom predlogu. Don Huan je sve više navaljivao, sve dok nisam osetio da treba da ga poslušam. I jednog dana odlučih da magijom doz­ nam šta je bilo s nekim ukradenim predmetima.

Ponedeljak, 28. decembar 1964.

U subotu 19. decembra odsekao sam koren Daturae. Sačekao sam da se dovoljno smrkne da bih mogao da igram oko biljke. Pripremio sam koren u toku noći, a u nedelju, oko 6 časova ujutro, otišao sam na mesto gde je rasla moja Datura. Seo sam ispred biljke. B i o sam zapisao sve čemu me don Huan učio o proceduri. Pročitao sam ponovo svoje beleške i video da ne moram tu da tucam semenje. Nekako je samo to što sedim tu pred tom biljkom stvaralo u meni neko neobično osećanje emocional­ ne stabilnosti, jasnost misli ili moć da se koncentri- šem na ono što radim,   što inače nije moja osobina.

Pedantno sam činio sve po uputstvima, sračunao vreme tako da pasta i koren budu gotovi kasno popodne. Oko 5 sati pokušao sam da uhvatim par guštera. Sat i po sam to pokušavao na sve moguće načine koji su mi pali na um, ali svi su ti pokušaji propali.

Sedeo sam pred Daturaom pokušavajući da smi­ slim pogodan način za  ostvarenje  svoje  namere kad se odjednom setih da je don Huan rekao kako gušterima treba govoriti. U  početku  sam  sam  sebi bio smešan što se  rečima  obraćam  gušterima. Osećao sam se kao neko kome je neprijatno što govori pred nekim skupom. Ali to osećanje se ubrzo izgubi i ja nastavih da govorim. Već se bilo gotovo sasvim smrklo. Podigoh jedan kamen.  Pod  njim  je bio gušter. Izgledao je kao umrtvljen. Uzeh ga sa zemlje. Onda videh da  pod  drugim  kamenom  ima još jedan  ukočen  gušter.  Nisu  se  čak  ni  koprcali.

Zašivanje usta i očiju bilo je veoma teško. Primetio sam da mi je don Huan ulio neko osećanje neminovnosti što se tiče mojih postupaka. On je smatrao da čovek, kad jednom nešto počne da radi, ne može više to da prekine. Međutim, da sam želeo da prestanem, ništa me ne bi moglo sprečiti. Možda nisam ni želeo da prestanem.

Oslobodio sam jednog guštera i on ode u pravcu severoistoka — znak za dobar, ali težak doživljaj. Vezao sam drugog guštera  sebi na rame i  protrljao svoje slepoočnice  prema uputstvu. Gušter je bio ukočen; za trenutak pomislih da je uginuo, a  don Huan mi nije rekao šta treba da radim u tom slučaju. Ali  gušter  je  bio  samo  obamro.

Popio sam napitak i čekao neko vreme. Nisam osetio ništa neobično. Počeh da mažem slepoočnice pastom.  Utrljao  sam  je     25      puta.  Onda sasvim mahinalno, kao da sam bio rasejan, prema­ zah čelo pastom nekoliko puta. Setih se da sam pogrešio pa je žurno obrisah. Čelo mi se oznojilo; hvatala me groznica. Obuze me veliki strah, jer me

je don Huan energično upozoravao da čelo ne mažem pastom. Strah se pretvori u osećanje potpune usamljenosti, i neizbežne smrti. Sam sam tu. Ako me snađe kakva nevolja, nema nikoga ko bi mi pomo­ gao. Želeo sam da pobegnem. Obuze me zabrinjava­ juća neodlučnost; nisam znao šta da radim. Misli pohrliše, smenjujući se neobično brzo. Primetih da su neobične; to jest, neobične su bile u tom smislu što su, kako mi se činilo, navirale drukčije od običnih misli. Poznajem način na koji mislim. Moje misli imaju svoj određen red koji je samo moj, i svaka promena lako se uočava.

Jedna od tih tuđih misli odnosila se na tvrđenje jednog pisca. Ono je bilo, nejasno se sećam, slično pre glasu ili nečemu što neko kaže negde dalje od vas. To se zbilo tako brzo da me iznenadilo. Zastadoh da to razmotrim, ali ta misao se pretvori u običnu. Bilo je izvesno da sam to negde pročitao, ali nisam mogao da se setim piščevog imena. Odjednom se setih da je to bio Alfred Kreber (Alfred Kroe- ber). Onda iskoči druga tuđa misao i reče mi da to nije rekao Kreber, nego Džordž Simel (Georg Simmel). Insistirao sam da je bio Kreber, i odmah zatim nađoh se usred raspre sa samim sobom. I zaboravih na ono osećanje da sam osuđen na smrt.

Očni kapci  bili su mi teški, kao da sam popio tablete za spavanje. Iako ih još nikad nisam uzimao, lo poređenje mi je palo na um. Hvatao me san. zapeo sam da odem do mojih kola i da se u njih uvučem, ali nisam mogao da se maknem s mesta.

Onda se, sasvim iznenada, probudih, ili bar jasno osetih da sam se probudio. Prvo sam pomislio koje li je doba dana. Pogledah oko sebe. Nisam bio pred Daturom. Nemarno prihvatih činjenicu da opet doživljavam nešto vizionarsko. Po časovniku iznad moje glave bilo je 12,35. Znao  sam da je posle- podne.

Video sam nekog mladića kako nosi gomilu naslagane hartije. Gotovo sam ga dodirivao. Video

sam kako mu pulsiraju žile na vratu i čuo kako mu srce brzo bije. Zaneo sam se tim što sam gledao pa nisam, do tog časa, primetio koje  su vrste moje misli. Onda u uhu čuh „glas" koji mi je opisivao taj prizor, i shvatih da je taj „glas" tuđa misao u mojoj svesti.

Toliko sam se zaneo slušanjem da je  taj prizor prestao da mi bude zanimljiv s vizuelne strane. Čuo sam glas u desnom uhu iznad ramena. On je zaista stvorio taj prizor opisujući mi ga. Ali pokoravao se mojoj volji, jer sam ga mogao prekinuti kad god sam hteo i bez žurbe razgledati pojedinosti onoga o čemu mi je on govorio. Ja sam „čuo — video" celu sekvencu postupaka onog mladića. Glas mi ih je objašnjavao do najsitnijih pojedinosti, ali radnja odnekud nije bila važna. Ono izvanredno bio je taj glasić. Triput sam u toku tog doživljaja pokušavao da se okrenem da vidim ko to govori. Pokušao sam da okrenem glavu sasvim udesno, ili da se naglo i neočekivano okrenem da vidim da li tu ima koga. Ali kad god sam to učinio, moje vidno polje bi se zamutilo. Pomislih: „Ne mogu da se okrenem zato što se ovaj prizor ne zbiva u oblasti obične stvarno­ sti." I ta misao je bila moja.

Od tog trenutka usredsredio sam pažnju isključi­ vo na onaj glas. Činilo mi se da dopire s mog ramena. Bio je to savršeno jasan, tanak glasić. Nije, ipak, bio dečiji, ni falseto, već je to bio glas minijaturnog čoveka. Nije bio ni moj glas. Pretpo­ stavljao sam da je to što čujem engleski. Kad god sam pokušavao namerno da uhvatim taj glas, on se ili sasvim gubio, ili je postajao nejasan i prizor preda mnom je bledeo. Palo mi je na um jedno poređenje. Taj glas je bio kao ona slika koju čestice prašine stvaraju u trepavicama, ili krvni sudovi u uglovima očiju, nešto nalik na crva što se može videti samo onda kad se u to ne gleda direktno, ali onog časa kad čovek pokuša u to da gleda, to se s pokretom očne jabučice izgubi iz vida.

Prestao sam potpuno da se interesujem za radnju. Dok sam slušao, glas postade složeniji. To što sam mislio da je glas ličilo je više na to kao da mi neko šapuće misli u uho. Ali ni to nije tačno. Nešto je mislilo za mene. Te misli su bile izvan mene. Znao sam da je tako zato što su mi istovremeno u glavi bile i moje, i misli onog „drugog".

Onda je glas stvarao scene u kojima je igrao onaj mladić, scene koje nisu bile ni u kakvoj vezi s mojim prvobitnim pitanjem o izgubljenim predmetima. Mladić je izvodio veoma složene radnje. Akcija je opet postala važna i ja više nisam obraćao pažnju na glas. Počeh da gubim strpljenje; želeo sam da to prestane. „Kako mogu ovo da završim?" pomislih. Glas u uhu reče mi da treba da se vratim u kanjon. Upitah kako, i glas mi odgovori da treba da mislim na svoju biljku.

Pomislih na tu biljku. Obično sam sedeo pred njom. To sam činio već toliko puta da sam tu sliku sasvim lako prizvao u svest. Kad sam je ugledao, kao što se desilo u tom trenutku, pomislio sam da je i to halucinacija, ali glas mi reče da sam se „vratio"! Napregnuh se da slušam. Oko mene je bila samo ušina. Datura preda mnom bila je stvarna kao bilo šta drugo što sam video, ali ovu sam sad mogao dodirnuti i hodati oko nje.

Ustadoh i pođoh prema svojim kolima. Taj napor me iscrpeo i ja sedoh i sklopih oči. Vrtelo mi se u glavi  i  povraćalo  mi se.  U  ušima  mi je  zujalo.

Nešto mi skliznu na grudi. Bio je to gušter. Setih se don Huanovog upozorenja da treba da ga pustim na slobodu. Vratih se tatuli i odvezah guštera. Nisam želeo da vidim da li je živ ili mrtav. Razbih zemljani lonac s pastom pa nabacah zemlju na njega. Uđoh zatim u kola i zaspah.

Četvrtak, 24. decembar 1964.

Danas sam sve to ispričao don Huanu.  Kao obično, slušao me je ne prekidajući  me.  Na  kraju smo  vodili  sledeći  razgovor.

,,U nečemu si mnogo pogrešio."

„Znam. Bila je to veoma glupa, slučajna greška."

„Nema slučaja kad imaš posla s tatulom. Rekao sam ti da će te ona stalno ispitivati. Kako ja to tumačim, ili si ti veoma jak, ili te ta biljka  zaista veoma voli. Srednji deo čela je samo  za  velike brujose koji znaju kako treba da se služe njenom moći."

„Šta se obično dešava kad neko namaže čelo pastom, don Huane?"

„Ako taj nije veliki brujo, neće se više nikada vratiti  s  tog  putovanja."

„Jesi li ti ikada namazao čelo pastom, don Huane?"

„Ne, nikada! Dobrotvor mi je rekao da se veoma malo ljudi vraća s tog puta. Može se desiti  da  je čovek mesecima odsutan, pa ga neko mora negovati. Dobrotvor mi je rekao da gušteri mogu čoveka odvesti na kraj sveta i da mu tamo, ako on to zatraži,  pokažu  najčudesnije  tajne."

„Poznaješ li ikoga ko je bio na tom putu?"

„Znam, bio je moj dobrotvor. Ali on me nikada nije poučio kako se otuda vraća."

„Zar je tako teško vratiti se, don Huane?"

„Jeste. Zato me tvoj slučaj odista zapanjio. Nisi znao koje korake treba da preduzmeš, a mi moramo da sledimo izvesne korake, zato što čovek nalazi snagu u tim koracima. Bez njih nismo ništa."

Zatim smo satima ćutali. Činilo se da je on bio utonuo  u  duboko  razmišljanje.

Subota,  26.  decembar 1964.

Don Huan me pitao da li sam tražio guštere. Rekoh mu da jesam, ali da ih  nisam  mogao  naći. Pitao sam ga šta bi se desilo da je jedan  od  tih guštera uginuo dok sam ga  držao. Rekao  je da bi gušterova smrt bila nesreća. Da je  gušter  sa zašive- nim ustima uginuo u bilo kom trenutku, ne bi imalo nikakvog smisla nastavljati s magijom, reče. To bi takode značilo da gušteri prekidaju prijateljstvo sa mnom, i onda bih morao za duže vreme da odložim učenje  o  tatuli.

„Za koliko, don Huane?" upitah.

„Dve godine, možda i više."

„Šta bi  se  desilo da je  uginuo  drugi  gušter?"

„Da je drugi uginuo, pretila bi ti ozbiljna opa­ snost. Bio bi sam i ne bi imao ko da te vodi. Da je uginuo pre nego što si započeo magiju, mogao si je prekinuti, ali da si je prekinuo, morao bi zauvek da se odrekneš tatule. Da je gušter uginuo dok ti je bio na ramenu, pošto si već započeo magiju, morao bi da produžiš, a to bi zaista bila ludost."

Zašto bi to bila ludost?"

„Zato što u takvim okolnostima ništa nema smisla. Sam si, bez vodiča, i vidiš užasne, besmislene prizore."

„Poznaješ  li  ikoga  ko  je  to  doživeo?"

„Poznajem.  Ja  sam  to  doživeo.  Bez  mudrosti

guštera  ja  sam  poludeo."

„Šta si video, don Huane?"

„Sijaset gluposti. Šta sam drugo i mogao videti kad me niko nije vodio?"

Ponedeljak, 28. decembar 1964.

„Rekao si mi, don Huane, da tatula iskušava ljude.  Šta si  time  hteo da  kažeš?"

„Tatula  je   slična  ženi,   pa  poput  žene  laska

ljudima. Postavlja im klopke na svakom koraku. To je učinila i s tobom kad te naterala da čelo protrljaš pastom. Pokušaće to ona opet, i ti ćeš verovatno nasesti. Upozoravam te na to. Ne primaj je strasno; tatula je samo jedan od mnogih puteva što vode do tajni čoveka od znanja. Ima i drugih puteva.  Ali njena podvala sastoji se u tome što te navede da poveruješ kako je samo njen put pravi. Kažem ti da je uzaludno traćiti život na samo jedan put, naročito ako je taj put bez srca."

„Ali kako znaš kad neki put nema srca, don Huane?"

„Pre nego što se njime uputiš, moraš da postaviš jedno pitanje: ima li ovaj put srca?  Ako  odgovor glasi ne, znaćeš to, i onda moraš da se odlučiš za drugi  put."

„Ali kako ću biti siguran da li neki put ima srca ili  nema?"

„Svako bi to znao. Nevolja je u tome što niko ne postavlja to pitanje, a kad čovek najzad uvidi da je pošao putem bez srca, tad je taj put spreman da ga ubije. U to vreme veoma mali broj ljudi može da zastane da razmisli, pa da napusti taj put."

„Na koji način treba da postavim to pitanje da bi bilo pravilno, don Huane?"

„Samo  ga  postavi."

„Mislim, postoji li neki naročit način, tako da ne bih  sam  sebe  lagao  i  poverovao  da  odgovor  glasi

,da' kad je to u stvari ,ne'?"

„Zašto  bi  lagao?"

„Možda zato što je put u tom trenutku lep i prijatan?"

„To je glupost. Put bez srca nikada nije prijatan. Valja se dobro pomučiti da bi se njim makar samo pošlo. S druge strane, put koji ima srca je lak; on te ne nagoni da se trudiš da bi ga zavoleo."

Don Huan iznenada promeni smer našeg razgo­ vora i grubo me suoči s tvrđenjem da volim đavolju travu (tatulu). Morao sam priznati da mi je bar milija

od dima. Pitao me šta osećam prema njegovom savezniku, dimu, i ja sam mu morao reći  da  mi  i sama  pomisao  na  njega  zadaje  smrtni  strah.

„Rekao sam ti da se moraš osloboditi straha i ambicije da bi mogao izabrati svoj put. Ali dim te zasenjuje   strahom,  a  tatula  ambicijom."

Odgovorio sam da je čoveku  potrebna  ambicija čak i za to da bi pošao bilo kojim putem, i da je njegova primedba da se treba osloboditi ambicije besmislena.  Čovek mora  imati  ambicije  da  bi  učio.

„Želja za učenjem nije ambicija",  reče.  „Nama kao ljudima suđeno je da žudimo za znanjem, ali ići za tatulom, znači tražiti moć, a to je ambicija, zato što tu ne posežeš za znanjem. Ne dopusti da te tatula oslepi. Ona te već upecala.  Ona  mami ljude i daje im osećanje moći; stvara u njima osećanje da mogu činiti ono što obični ljudi ne mogu. Ali to je njena klopka. A zatim, put bez srca će se okrenuti protiv ljudi i uništiće ih. Nije potrebno mnogo pa da čovek umre,  a  tražiti  smrt,  znači  tražiti  ništavilo."