Jednom sam čuo: neki naučnik bio je na pragu velikog otkrića: kada bi pronašao samo još jedan ključ, znao bi kako da napravi dijamante. Sve su mu tajne bile razotkrivene, osim te jedne, jedne jedine. Radio je strahovito puno, upinjao se iz sve snage, ali do konačnog razrješenja kao da nije mogao doći. Tad mu je netko iz njegovog društva predložio: “Zašto rasipaš život bez potrebe? Čuo sam da na Tibetu postoji žena koja zna sve tajne u vezi dijamanata. Pošto ima sve odgovore, zašto ne bi pokušao da pronaći tu ženu i da joj jednostavno postaviš pitanje koje te toliko interesira? Ovdje samo gubiš vrijeme”.

I čovjek je na kraju poslušao... Bilo je teško pronaći onu premudru ženu; trebalo mu je nekoliko godina traganja, nekoliko puta život mu je visio na koncu, ali, bilo kako bilo, ipak ju je pronašao. Jednog jutra zakucao je na njena vrata. Mudra žena mu je otvorila vrata, a naučnik je bio zapanjen - ona ne samo da je bila nešto najplemenitije i najljepše što je on ikada vidio svojim očima, već je čitava njena pojava bila pozivajuća, i kao da joj je iz očiju dolazio onaj zavodnički poziv: “Priđi bliže, još bliže, još bliže”.

Rekla mu je: “Dobro je da si napokon stigao. Moj muž trenutno nije kod kuće, i ovo je pravilo: možeš me pitati samo jedno pitanje, i ja ću na njega dati točan odgovor. Zapamti, možeš mi postaviti samo jedno pitanje; na svako drugo nećeš dobiti odgovor”.

“Kada ti se vraća muž?” uspeo je promucati zaluđeni naučnik.