Poglavlje   30.

Zakon  o  čudima

Veliki  romanopisac  Lav  Tolstoj200   napisao  je  dražesnu  pričicu   'Tri pustinjaka’.  Njegov  prijatelj  Nicholas  Roerich  prepričao  je  ovako:

“Na ostrvu su živela tri stara pustinjaka. Bili su  tako  jednostavni  da  je jedina molitva koju  su  molili  glasila:  “Nas  je  troje.  Ti  si  troje  -  smiluj  nam  se!” Za  vreme  te  naivne  molitve  događala  su  se  velika  čuda.

Lokalni  biskup201    je  čuo  za  tri  pustinjaka  i  njihovu  nedopustivu  molitvu

pa je  odlučio  da  ih  poseti  i  da  ih  pouči  kanonskim  invokacijama  Boga.  Stigao je na ostrvo i rekao pustinjacima da je njihova molitva  nedostojna,  te  ih  naučio mnoge uobičajene  molitve.  Zatim  je  otplovio.  Odjednom  je  ugledao  blistavu svetlost koja je pratila njegov brodić. Kada se približila, razabrao je u njoj tri pustinjaka koji su držeći se za ruke  trčali  po  talasima  i  pokušavali  da  sustignu brod.

“Zaboravili smo molitve kojima si nas naučio,” povikali su kad su stigli biskupa, “pa smo požurili da te zamolimo da nam ih  ponoviš.”  Zaprepašćeni biskup odmahnuo je glavom. “Dragi moji,” odgovorio  je  ponizno,  “molite  se  i dalje kao i do sada!”

Kako  su  tri  sveca  hodala  po  vodi?

Kako je Hrist uskrsnuo svoje telo pribijeno na krst?

Kako su Lahiri Mahasaya i Šri Juktešvar izvodili svoja čuda?

Moderna  nauka  za  sada  nema  odgovor,  iako  se  pronalaskom  atomske bombe i radarskog čuda širina  svetskog  uma  naglo  povećala.  Reč  “nemoguće” sve manje se ističe u čovekovom rečniku.

Drevni vedski spisi govore da u materijalnom svetu vredi jedan jedini osnovni zakon  maye,  princip  relativnosti  i  dualnosti.  Bog,  jedini  život  apsolutno je jedinstvo. Ne može da se ispolji  kroz  odvojene  i  rezličite  pojave  u  kreaciji osim pod lažnim ili nestvarnim velom. Ta kosmička iluzija  jeste  maya.  Svako veliko naučno otkriće modernog doba potvrdilo je tu jednostavnu izreku ršija.

Njutnov zakon kretanja je zakon  maye:  “Za  svaku  akciju  postoji  uvek njoj jednaka i njoj suprotna reakcija. Uzajamno  delovanje  bilo  koja  dva  tela uvek je jednako i u suprotnom smeru.”

Akcija i reakcija su prema tome  potpuno  jednake.  U  prirodi  se  ne  može naći  jedna  jedina  sila.  Uvek  postoji  i  mora  postojati  par  sila  jednakih  po veličini, a suprotnih po smeru.

Sve osnovne prirodne aktivnosti  otkrivaju da im je poreklo  u  mayi. Elektricitet, na primer, jeste pojava odbijanja i privlačenja, njegovi elektroni  i protoni su električno suprotno nabijeni. Drugi primer: atom ili poslednja čestica materije jeste, kao i sama zemlja,  magnet  s  pozitivnim  i  negativnim  polovima. Sav pojavni svet je u nesalomljivoj  moći  polarnosti.  Nijedan  fizički,  hemijski  ili neki drugi naučni zakon nikada nije otkriven bez sebi suprotnog principa.

179      Neki Tolstojevi ideali bili su jednaki Gandhijevim. Njih dvojica su u pismima raspravljali o nenasilju.  Tolstoj  je  smatrao  da  je  Hristovo  najvažnije  učenje  “ne  branite  oda  zla  (zlom)”  Matej

5  39.  Zlu  se  treba “opirati”  samo  njegovom  logički  efikasnom  suprotnošću:  dobrom  ili ljubavlju.

201      Pričica se navodno temelji na istorijskom događaju. Izdavač nas  u  belešci  obaveštava  da  je biskup  sreo  ta  tri  pustinjaka  dok  je  plovio  iz   Arhangelska  u  Slovecki  manastir  na  ušću  reke Dvine.

Fizika, dakle, ne može formulisati zakone izvan maye, same teksture i strukture  kreacije.  I  sama  priroda  je  maya  i  prirodne  nauke  moraju  se  pomiriti s tom neizbežnom činjenicom. U  svom  vlastitom  domenu  ona  je  vežna  i neiscrpna, pa naučnici budućnosti ne mogu da učine više nego  da  jedan  za drugim ispituju aspekte njene raznolike beskonačnosti. Nauka je prema tome neprekidan tok koji ne može da dosegne nikakav konačni cilj; primerena je za formulisanje zakona kosmosa koji već postoji i funkcioniše, ali  je  nemoćna  da otkrije Zakonodavca i jedinog Pokretača. Veličanstvene pojave gravitacije  i elektriciteta su poznate, ali šta su zapravo gravitacija i elektricitet, to  ne  zna nijedan smrtnik.202

Proroci  su  oduvek  ljudskoj  rasi  pripisivali  zadatak  nadilaženja  maye. Uzdići se iznad dualnosti stvaranja i spoznati jedinstvo Stvoritelja smatra se najvišim čovekovim ciljem. Oni koji se čvrsto drže kosmičke iluzije, moraju da prihvate njen suštinski zakon polarnosti:  plimu  i  oseku,  procvat  i  propadanje, dan i noć,  uživanje  i  bol,  dobro  i  zlo,  rođenje  i  smrt.  Kada  čovek  prođe nekoliko hiljada ljudskih inkarnacija, to ciklično ponavljanje počinje u njemu  da izaziva teskobnu dosadu. Tada s nadom baca pogled na svet s  one  s  trane mayine prisile.

Strgnuti veo maye znači prodreti u tajnu stvaranja. Jogi koji na taj način razgoliti univerzum jedini je pravi  monoteista.  Svi  ostali  obožavaju  idole.  Sve dok je čovek podložan dualističkim obmanama prirode, njegova boginja je maya sa dva lica, pa on ne može spoznati jedinog istinitog Boga.

Kao svetska iluzija, maya se u čovekovom duhu izražava kao avidya, doslovno “ne-znanje”, obmana, varka. Maya ili avidya nikada se ne mogu nadvladati intelektualnim uveravanjem ili analizom, nego isključivo postizanjem unutrašnjeg stanja nirvikalpa samadhija. Proroci Starog zaveta i vidovnjaci svih zemalja i vremena govorili su o tom stanju svesti. Jezekilja kaže:  “Potom  me odvede k vratima  koja  gledaju  na  istok.  I  gle,  slava  Boga  Izrailjeva  dohođaše od istoka, i glas joj bijaše kao glas velike vode, i zemlja se sjaše od slave njegove.”203 Božanskim okom na čelu (istok), jogi svojom svešću plovi  u sveprisutnost slušajući Reč ili aum,  božanski  zvuk  mnogih voda  ili vibracije  koje su jedina stvarnost stvaranja.

Među trilionima tajni u svemiru najviše nas zapanjuje svetlost. Nasuprot talasima zvuka koji se mogu prenositi samo vazduhom ili  nekim  drugim materijalnim medijem, svetlosni talasi slobodno prolaze vakumom međuzvezdanih prostora. Čak i hipotetični eter koji  se  u  talasnoj  teoriji  smatrao međuplanetarnim medijem svetla, može da se odbaci na osnovu Ajnštajnove tvrdnje da geometrijska svojstva prostora čine teoriju o eteru nepotrebnom. Bez obzira na bilo koju od ovih pretpostavki, svetlost je od svih prirodnih pojava najsuptilnija i najmanje zavisi od materije.

U Ajnštajnovom gigantskom nacrtu brzina svetlosti - tri stotine hiljada kilometara    u    sekundi    -    dominira    celom    teorijom    relativnosti.204       Ajnštajn

202      Veliki pronalazač  Marconi  priznao  je  da  nauka  ne  može  doći  do  krajnje  istine:  “Neosporna je činjenica da nauka ne može rešiti zagonetku života. Kad ne bi bilo  vere,  to  bi  zaista  bilo porazno. Tajna života je najveća zagonetka koja je ikada postavljena ljudskoj misli.”

203      Jezekilja  43,1-2

204      Ključ za smer kojim je išao Ajnštajnov genije nalazimo u  činjenici  da  je  on  celog  života  bio učenik velikog filozofa Spinoze, čije je najpoznatije  delo  Etika.  “Najlepše  što  možemo  doživeti, jeste tajna”, piše Ajnštajn u svojim Živim filozofijama  (Simon  and  Schuster).  “To  je  izvor  svake prave nauke i umetnosti. Onaj ko taj osećaj ne poznaje, ko ne može  zastati  da  se  čudi ushićeno i sa strahopoštovanjem, zapravo je mrtav.”

matematički dokazuje  da je brzina svetlosti, bar  sa   čovekovog  konačnog stanovišta,  jedina  konstanta  u  svemiru  koji  se  neprestano   menja.   Sve   ljudske mere  vremena  i  prostora  zavise  isključivo  o  apsolutu  brzine   svetlosti.   Dakle, vreme i prostor  nisu  više  apstraktno  večni  kao  što  se  to  do  sad  smatralo,  nego su relativni i konačni faktori koji vrede kao mere samo u odnosu  na  brzinu svetlosti.

Pridružujući  se  prostoru  kao  relativna  dimenzija,  vreme  je   odustalo   od svojih  despotskih  zahteva  da  ne  bude  ničim  uslovljeno.   Otkrivena   je   njegova prava priroda  -  suština  dualnosti!  S  nekoliko  ujednačavajućih  poteza  perom Ajnštajn  je  proterao  iz  svemira  svaku  fiksnu  realnost  osim  realnosti  svetlosti.

U  kasnije   razvijenoj   teoriji   jedinstvenog   polja   veliki   fizičar   je   sažeo zakone gravitacije i elektromagnetizma u jednu jedinu formulu. Svodeći strukturu kosmosa  na  varijacije  jednog  jedinog  zakona,  Ajnštajn  prekoračuje  hiljade  godina i rukuje sa s ršijima koji su tvrdili da je cela kreacija od iste supstance, tj.  od mnogolike  maye.

Kod epohalnog otkrića teorije relativnosti stigle su i matematičke mogućnosti da se atom istraži do kraja. Veliki naučnici sada hrabro izjavljuju da ne samo da je atom energija, a ne materija,  nego  da  je  atomska  energija  u svojoj suštini svest. Otvoreno priznaje da se fizika kao nauka bavi svetom senki, vrlo je značajan napredak (piše sir Arthur Stanley Eddington u svom  delu Priroda materijalnog sveta). U svetu fizike posmatramo predstavu u  kojoj  se izvodi drama uobičajenog, nama poznatog života. Senka mog  lakta  počiva  na senci stola kao što senka crnila teče po senci papira.

Sve je to simbolično i fizičar ga kao takvog i ostavlja. Zatim dolazi duh alhemičara koji prevodi  simbole.  …Da  grubo  zaključimo,  materija  od  koje  je načinjen  svet  jeste  svest.  …Stvarna  materija  i  polja  sila   pređašnje   fizikalne teorije   potpuno   su   nevažni   osim   kao   maštarije   što   ih   je   svest   sama   satkala.

...Tako  je  spoljašnji  svet  postao  svet  senki.

Otkrićem elektronskog mikroskopa konačno se dokazala svetlosna suština atoma i neizbežna dualnost prirode. The Nev York Times je ovako izvestio o demonstraciji elektronskog mikroskopa pred grupom naučnika, 1937. godine:

Kristalna struktura tungstena koja je dosad bila poznata samo  indirektno putem  rendgenskih  zraka,  jasno  se  ocrtavala  na  fluorescentnom   ekranu pokazujući  devet  atoma  u   pravilnom   položaju   u   njihovoj   prostornoj   rešetki, kocku  sa  po  jednim  atomom  na  svakom  vrhu  i  jednim  u  sredini.  Atomi  u kristalnoj  rešetki  tungstena  na  fluorescentnom  ekranu  bili  su  kao  tačke  svetla složene u geometrijsku šaru. Moglo se videti kako  molekuli  vazduha,  plešući  kao tačke svetla slične suncu koje svetluca na tekućoj vodi,  bombarduju  tu  kristalnu kocku svetlosti. …Princip elektronskog mikroskopa prvi  su otkrili dr. Clinton J. Davisson i dr. Lester H. Germer 1927. godine iz laboratorijuma Bell telefona u Njujorku.   Oni   su   otkrili   da   elektron   ima   dvojnu   prirodu,   tj.   i   karakteristike

čestice  i  karakteristika  talasa.205   Kvalitet  talasa  daje  elektronu  osobine  svetlosti,

pa  je  započeto  istraživanje  kako  bi  se  pronašao   neki   način   “fokusiranja” elektrona  slično  onom  kada  se  sočivom  fokusira  svetlost.”

Za svoje otkriće dvostruke prirode elektrona (koje je potvrdilo prognozu francuskog nobelovca fizičara De Brogliea i pokazalo da je sav materijalni svet dualne prirode), dr. Davisson takođe je dobio Nobelovu nagradu.

“Reka znanja,” piše sir James Jeans u Tajnovitom svemiru, “kreće prema ne-mehaničkoj stvarnosti. Svemir sve više  izgleda  kao  velika  misao,  a  sve  manje kao  velika  mašina.”  Nauka  XX  veka  zvuči  kao  stranica  iz  drevnih  Veda.

205      To jest, oboje: materija i energija.

Ako, dakle, tako mora biti, neka nauka pouči čoveka filozofskoj  istini  da svemir nije materijalan. Njegova potka i osnova jeste maya, obmana. Fatamorgana stvarnosti nestaje analizom. Kako se pod njim jedan po jedan ruše stubovi materijalnog kosmosa, čovek nejasno opaža svoju idolatrijsku  zavisnost, svoje kršenje Božije zapovedi: “Nemoj imati drugih Bogova uza me.”206

U svojoj čuvenoj jednačini o ekvivalentnosti mase i energije, Ajnštajn je dokazao  da  je  energija  svake  materijalne  čestice  jednaka  njenoj   masi pomnoženoj  s  kvadratom   brzine   svetlosti.   Oslobađanje   atomske   energije   postiže se  uništavanjem  materijalne  čestice.  “Smrt”  materije  bila  je   rođenje   atomskog doba.

Brzina  svetlosti  nije  matematička  konstanta  zato  što   postoji   neka apsolutna vrednost od 300.000 kilometara u sekundi,  nego  zato  što  nijedno materijalno telo, čija se masa povećava s njegovom brzinom,  ne  može  nikada dostići brzinu svetlosti. Ili, drugim rečima: samo materijalno telo čija masa je beskonačna,  može  postići  brzinu  svetlosti.

Taj  pojam  nas  dovodi  do  zakona  o  čudima.

Majstori koji mogu da materijalizuju  i  dematerijalizuju  svoje  telo  ili  bilo koji drugi  predmet  i  mogu  da  se  kreću  brzinom  svetlosti,  i  da  upotrebe kreativne zrake  svetlosti  da  bi bilo  koju materijalnu pojavu učinili  trenutno vidljivom, ispunili su nužan Ajnštajnov uslov: njihova masa je beskonačna.

Svest savršenog jogija bez napora obuhvata ne samo njegovo ograničeno telo, nego i celu strukturu svemira. Gravitacija, bila ona Njutnova “sila” ili Ajnštajnova “manifestacija inercije”, ne može prisiliti učitelja da ispolji svojstvo “težine”, karakteristično gravitacijsko  stanje  svih  materijalnih  predmeta.  Onaj  ko za sebe zna da je sveprisutni Duh, ne podleže više krutim zakonima tela  u vremenu i prostoru. “Neprobojni krugovi”  koji  su  ga  zarobljavali,  popucali  su pod naletom spoznaje: “Ja sam On.”

“Neka bude svetlost. I bi svetlost.” Prva Božija zapoved njegovoj uređenoj stvarnosti (Postanje 1,3) oživela je jedinu atomsku stvarnost: svetlost. Na zracima tog nematerijalnog medija su sve božanske manifestacije. Poklonici svih vremena svedoče o pojavi Boga  u  vidu  plamena  i  svetlosti:  “Car  nad  carevima  i gospodar nad gospodarima, koji sam ima besmrtnost, i  živi  u  svetlosti.”207   Sv. Jovan ovako opisuje svoje viđenje Gospoda: “Oči njegove kao plamen ognjeni… i lice njegovo bijaše kao što sunce sija u sili svojoj.”208

Jogi koji se savršenom meditacijom stopio sa Stvoriteljem, vidi kosmičku suštinu svetlosti. Za njega nema razlike između svetlosnih zraka koje sačinjavaju vodu, i svetlosnih zraka od kojih je sačinjena zemlja.

Oslobođen od svesti o materiji kao i od tri dimenzije prostora i, četvrte, vremena, majstor s jednakom lakoćom prenosi  svoje  svetlosno  telo  preko svetlosnih zraka zemlje, vode, vatre ili vazduha. “Ako dakle bude oko  tvoje zdravo, sve će telo tvoje svetlo biti.”209

Dugotrajna  koncentracija  na  oslobodilačko  spiritualno  oko  omogućila   je jogiju da uništi sve obmane u odnosu na  materiju  i  njenu  gravitacionu  masu. Stoga  on  svet  vidi  kao  masu  svetla  u  kojoj  nema  suštinskih  razlika.

Svojim božanskim znanjem o svetlosnim pojavama majstor atome svetlosti (koji  su  svuda  prisutni)  može  trenutno  da  projektuje  u  pojavu  koja  će  se  moći

206      Izlazak  20,  3

207      I Timoteju 6, 15-16. “Niko od ljudi”, tj. nijedan smrtnik koji je u vlasti maye.

208      Otkrovenje  1,  14-16

209      Matej  6,  22

opaziti  čulima.  Oblik  projekcije  -  bilo  to  drvo,  lep  dvorac,   ljudsko   telo   -   u skladu  je  s  jogijevom  voljom  i  sposobnošću  vizualizacije.

Dok čovek sanja, olabavio je stisak egoističnih ograničenja koja ga svakodnevno  okružuju,  pa  svemoć  njegovog  duha  svake  noći  dolazi  do  izražaja. I, gle, u snu vidimo davno umrle prijatelje, najudaljenije zemlje, vaskrsle prizore iz detinjstva. S tom slobodnom i ničim uslovljenom svešću koju u snu svi doživljavamo, u Bogu probuđen učitelj neraskidivo je povezan. Bez ikakvih ličnih motiva, a služeći se stvaralačkom voljom koju mu je podario Stvoritelj, jogi premešta atome svetla u svemiru da  bi  zadovoljio  svaku  iskrenu  molitvu poklonika. To je svrha čovekovog postojanja i kreacije: da se uzdigne kao gospodar maye, svestan da vlada kosmosom.

“Potom reče Bog: da  načinimo čovjeka  po svojemu obličju,  kao  što smo mi, koji će biti gospodar od riba morskih  i  od  ptica  nebeskih  i  od  stoke  i  od cijele zemlje i  od svih  životinja  što  se  miču po zemlji!”210

Ubrzo pošto sam se zaredio,  1915.  godine,  doživeo  sam  viziju  velikih kontrasta.  U  njoj  je  živo  dolazila   do   izražaja   relativnost   ljudske   svesti.   Jasno sam video jedinstvo večnog Svetla iza bolne dualnosti maye. Vizija  mi  je  došla jednog jutra dok sam sedeo u sobici u potkrovlju očeve kuće na Gurpar putu. Evropom je mesecima besneo prvi svetski rat. Tužno sam  razmišljao  o  velikom danku  smrti.

Kada sam za vreme meditacije zatvorio oči, svest mi je prenesena u telo kapetana koji  je  zapovedao  bojnim  brodom.  Topovska  grmljavina  parala  je vazduh  dok  se  puškaralo  između  obale  i  broda.  Velika  kugla  pogodila  je skladište  topovske  municije  i  raspolovila  moj  brod.  Skočio  sam  u  vodu  s nekoliko  mornara  koji  su  preživeli  eksploziju.

Sa  srcem  koje  je  lupalo,  doplivao  sam  do  obale  misleći  da  sam   se spasao.  Ali  žali  Bože,  neko  zalutalo  tane  završilo  je  svoj  besni  let  u   mojim grudima. Padoh na tlo  stenjući.  Celo  telo  mi  je  bilo  paralizovano,  ali  sam  bio pri  svesti,  kao  što  je  čovek  pri  svesti  kada  mu  utrnu  noge.

“Ipak  me  je  konačno  stigla  tajnovita  smrt”,  pomislio  sam.  Uzdahnuvši

tonuo sam u  stanje  nesvesti  kad,  gle,  sedeo  sam  u  položaju  lotosa  u  svojoj  sobi na Gurpur putu. Briznuo sam u histeričan plač  dok  sam  radosno  pipao  i  štipao svoje  ponovo  zadobijeno  telo  -  telo  bez  ikakve  rupe  od   metka   na   grudima. Ljuljao  sam  se  tamo  amo  uzdišući,  da  bih  se  uverio  kako  sam  živ.  Usred  tog

čestitanja samom sebi svest mi je opet preneta  u  kapetanovo  mrtvo  telo  na krvlju natopljenoj obali. U mom duhu zavladala je neopisiva zbrka.

“Gospode,” molio sam se, “jesam li živ ili mrtav?” Zaslepljujuće svetlo ispunilo je celi horizont, a vibracija koja je zvučala kao tiha grmljavina, uobličila se u reči:

“Kakve  veze  sa  svetlom  ima  život  ili  smrt?  Načinio  sam  te  na  sliku  svoje

svetlosti. Relativnost  života  i  smrti  pripada  kosmičkom  snu.  Spoznaj  svoje istinsko biće! Probudi se, dete moje, probudi se!”

Gospod nadahnjuje naučnike da u pravom trenutku i na pravom mestu otkrivaju  tajne  njegovog  stvaranja  i  to  su  onda  koraci  u   čovekovom  buđenju. Mnoga savremena otkrića pomažu ljudima da shvate svemir  kao  raznoliki  izraz jedne  jedine  sile  -  svetlosti,  vođene  božanskom  inteligencijom.  Čudesa   filma, radija,  televizije,  radara,  fotoelektrične  stanice  -  “električnog  oka”  koje  sve  vidi, i  atomske  energije  temelje  se  na  elektromagnetskoj  pojavi  svetlosti.

Umeće filma može prikazati svako čudo. Sa  vizualnog  stanovišta  nema toga  što  se  ne  bi  moglo  dočarati  fotografskim  trikom.  Može  se  videti  kako

210      Postanak  1,  26

čovekovo  transparentno  astralno  telo  izlazi  iz  njegovog  grubog  telesnog  oblika,

čovek može hodati po vodi, vaskrsnuti mrtve, obrnuti prirodni tok  događaja  i ukinuti vreme i prostor. Slažući svetlosne  slike,  fotograf  postiže  optička  čuda koja pravi majstor izvodi sa stvarnim zracima svetlosti.

Filmske slike koje  izgledaju  kao  pravi  život,  ilustruju  mnoge  istine  u  vezi sa stvaranjem. Kosmički reditelj  je  sam  napisao  igrokaze  i  okupio  bezbrojne učesnike na pozornici veka. Iz tamne  kutije  večnosti  on  šalje  svoj  kreativni  zrak kroz  filmove  vekova  koji  slede  jedan  za  drugim,  a  slike  se  projektuju  na pozadini prostora. Baš kao što filmske slike izgledaju kao stvarne, a zapravo su kombinacija svetla i senke, tako je  i  raznovrsnost  u  svemiru  samo  varka. Planetarne sfere sa svojim bezbrojnim oblicima nisu ništa drugo nego likovi u kosmičkom  filmu,  što  ga  opažanje   naših   pet   čula   privremeno   smatra   istinitim, dok  beskonačni  kreativni  zrak  baca  prolazne  prizore  na  ekran  čovekove  svesti.

Publika u bioskopu može podići pogled i videti kako se sve  slike  na ekranu pojavljuju posredstvom jednog jedinog zraka svetlosti u  kome  nema  ni jedne jedine slike. Šarolika univerzalna drama na sličan način izranja iz jednog jedinog belog svetla kosmičkog izvora. S  nepojmljivom  domišljatošću  Bog prikazuje zabavu za svoju ljudsku decu, a u njegovom planetarnom pozorištu oni su i glumci i gledaoci.

Jednog dana  ušao  sam  u   bioskop  da  pogledam filmske  novosti sa

evropskih ratišta.  Na  Zapadu  je još  trajao  I svetski rat.  Filmske  novosti tako  su realistično prikazivale pokolje da sam iz bioskopa izašao tužnog srca.

“Gospode,”  molio  sam  se,  “zašto  dopuštaš  toliku  patnju?”

Na moje veliko iznenađenje trenutni  odgovor  stigao  je  u  obliku  vizije događanja  sa   Evropskih  ratišta.   Užas  borbe  ispunjene  mrtvima  i   umirućima daleko  je  nadilazio  užas  bilo  kakvog  prikazivanja  u  filmskim  novostima.

“Dobro gledaj!” Blagi glas progovorio je u mojoj svesti.  “Videćeš  kako  ti prizori koji se sad odigravaju u Francuskoj nisu ništa drugo nego igra svetlosti i senke. One su kosmički film jednako stvaran i jednako nestvaran kao  filmske novosti koje si upravo video - igra unutar igre.”

Međutim, taj odgovor nije zadovoljio moje srce. Božanski glas je nastavio: “Stvaranje je oboje, i svetlost i senka, jer inače nema slike. Dobro i zlo moraju da se izmenjuju u supremaciji. Kada bi na ovom svetu  neprestano  vladala radost, da li bi čovek  ikada  potražio  drugi?  Bez  patnje  ne  bi  mario  ni  da  se seti kako se odrekao svog večnog doma. Bol  je  podsticaj  sećanju.  Mudrost  je način da izbegnemo bol! Tragedija smrti nije stvarna.  Oni  koji  se  boje  smrti slični su glumcu neznalici koji umire od straha  na  pozornici  kada  na  njega ispale lažni metak. Moji sinovi su deca svetla. Oni neće zauvek spavati u obmani.”

Premda  sam  u  svetim  spisima  čitao  opise  maye,  oni  mi  nisu  pružili  tako

duboku spoznaju kao ova lična vizija i popratne reči utehe. Čovekove vrednosti menjaju se iz  korena  kad  se  napokon  uveri  da  je  kreacija  samo  golemi  film  i da stvarnost nije na ekranu nego kraj njega. Kada sam završio pisanje ovog poglavlja, sedeo sam na svom krevetu u  položaju  lotosa.  Sobu  su  mutno osvetljavale  dve  svetiljke  koje  su  stvarale  senke.  Kada  sam  podigao   pogled opazio sam da je  plafon  ispunjen  sitnim  tačkicama  boje  slačice,  koje  su svetlucale i treperile slično radijumu. Mnoštvo šiljastih zraka kao svetlosna  kiša skupilo  se  u  providan  snop  i  tiho  se  spuštalo  na  mene.

Moje materijalno telo istog časa je izgubilo svoju grubu i dobilo astralnu teksturu. Osetio sam kako lebdim jedva dotičući postelju, a  moje  je  telo naizmenično,   bez   težine,   lelujalo   levo-desno.   Pogledao   sam   okolo   po   sobi.

Pokućstvo  i  zidovi  izgledali  su  kao  i  obično,  ali  tačkice  svetla  toliko  su  se namnožile da je plafon bio nevidljiv. Zaprepastio sam se.

“To je mehanizam kosmičkog filma.” Glas kao da je  govorio  iz  svetla. “Bacajući svoj zrak na beli ekran  čaršava  na  tvojoj  postelji,  ono  proizvodi  sliku tvog  tela.  Pogledaj,  tvoj  oblik  nije  ništa  drugo  nego  svetlo!”

Zurio sam u svoje ruke i micao ih tamo-amo, ali nisam uspeo da osetim njihovu težinu. Obuzela me je zanosna  radost.  Ova  kosmička  stabljika  svetla koja je procvetala kao moje  telo,  izgledala  je  kao  božanska  reprodukcija svetlosnih zraka koje u bioskopu izlaze iz sobice za projekciju i pretvaraju se u slike na ekranu.

Dugo sam gledao taj film svog tela u  polumraku  bioskopa  svoje  sobe. Među  mojim  mnogobrojnim  vizijama  nije  bilo  neobičnije.  Kada  je  moja  obmana o čvrstom telu potpuno nestala, a moja spoznaja da je svetlost suština svih predmeta produbila, podigao sam pogled na titravu reku “biotrona” i progovorio preklinjući.

“O, Svetlo božansko, molim te, uvuci u sebe moju  neznatnu  telesnu  sliku, onako  kao  što  je  Ilija  u  plamenom  vihoru  uznesen  na  nebo.”211

Moja molitva očigledno  je  izazvala  zaprepašćenje  -  zrak  je  nestao.  Telo mi je  opet  dobilo  normalnu  težinu  i  palo  na  postelju.  Roj  svetla  na  plafonu zatreperio  je  i  nestao.  Očito  još  nije  stiglo  vreme  da  napustim  zemlju.

“Osim toga,” filozofirao sam, “možda se Iliji ne bi dopala moja drskost!”