ZAHVALNICA

Kada me pitaju koliko mi je vremena trebalo da napisem ovu knjigu, ja kazem istinu: nekoliko meseci, a pre toga čitav zivot.

Jer, jedna knjiga je delo sviju koji su doprineli idejnom razvoju njenog autora, uključujući učitelje i profesore u gimnaziji na koje jos uvek često mislim (kao i na one koji su doprineli njenoj osećajnoj ravnotezi). Između svih njih, ovde ću pomenuti samo neke.

Počeću od Beverli Spiro (Beverlv Spiro) i Luisa mel Madrone (Levvis Mehl-Madrona), dvaju izvanrednih praktičara nove medicine, čija su me humanost, rezultati i neprestana ohrabrivanja naterali da otvorim duh za mnb*ge nove načine u usavrsavanju svog zanata. Uz njih® predlog, stvorili smo Centar za komplementarnu medicinu bol- nice u Sejdisajdu (Shadvsade). Patrisa Barton (Patricia Bartone), verna prijateljica i koleginica u svakom trenutku u tom centru, takođe mi je pomogla da odvezem brod kada je na mene dosao red da se vratim u svoju zemlju. Retki su prijatelji sposobni da vam pomognu da ih na- pustite. A tu je, takođe, i čitava ekipa iz Centra: Deniz Mijanzo (Denise Mianzo), Denise Ditommaso (Deniz Ditomaso), Gejl Dentino (Gayle Dentino), J.A. Brenan (Brennan), praktičari koje sam podučavao, kao i tolike stvari koje nisu prestale da me ohrabruju i da mi pomazu dugo nakon odlaska. Svima njima mnogo dugujem.

Bibliotekarka bolnice, Misel Klajn-Fedisajn (Michele Klein-

Fedvshin) neverovatno je kreativna i efikasna zena. Zahvaljujući nje- nim skoro svakodnevnim elektronskim porukama, čak i kad sam na svojoj knjizi radio usred pasnjaka i među kravama, mogao sam da saku- pim dokumentaciju potrebnu da poduprem sve sto sam predlozio na ovim stranicama. Uz nju, zelim da zahvalim i mojim bivsim kolegama iz bolnice u Sejdisajdu koji su me neprestano ohrabrivali, a naročito Rendiju Kolbu (Randy Kolb), mom porodičnom lekaru, Fredu Rubinu

(Fred Rubin), sefu odeljenja za internu medicinu, i Dejvidu Blandinou (David Blandino), sefu odeljenja za porodičnu i drustvenu medicinu. Oni su, u mnogim pogledima, bili moji uzori.

Najzad, hoću da pozdravim otvorenost duha dekana medicin-

skog fakulteta Univerziteta u Pitsburgu, Artura Levina (Artur Levine). Mozda je nase zajedničko divljenje prema ruskoj knjizevnosti XIX veka uticalo da on tolerise taj Centar za komplementarnu medicinu u- nutar svog tako pravovernog univerziteta. U Francuskoj, upućujem za- hvalnost Zanu Kontrou (Jean Cauntraux), direktoru odeljenja za lečenje anksioznosti neuroloske bolnice u Lionu - zbog njegovog prihvatanja, podrske i saveta, čak i ako nije uvek saglasan sa svim sto je u knjizi napisano.

S porodične strane, moj mije brat Eduard (Edouard) u svakom trenutku bio drug, a njegov pogled na ove stranice siguran i koristan. Ručica moga sina Sase u mojoj dala mije najbolji mogući razlog da ovu knjigu napisem. Moja majka Sabina je bdila u svakom trenutku nada mnom, kao sto to ona zna da čini. Moj mije ujak Zan-Luj (Jean-Lous) pripremao povratak u Francusku s ljubavlju, brigom i ponekad vrlo ko- risnim napomenama. Naučio me je da pisem za publiku, i predlozio konačan naslov knjige. Moja tetka Bernadeta (Bernadette) i njen sin Di- jego (Diego) dokazali su visok stepen ostroumnosti i lojalnosti prema jednoj porodičnoj zamisli u alarmantnoj situaciji, koja je sigurno mogla da me spreči da ovu knjigu zavrsim na vreme. Zahvaljujući vrlo vernoj Lilijan (Liliane), koja sve pogađa, misli na sve i organizuje sve detalje zajedničkog porodičnog zivota, evo kako se već četrdeset godina mogu usredsrediti na ono sto mi valja činiti. Najzad, nezna me Anik (Annick) već četrdeset godina neumorno priprema za ovaj zadatak.

Rađanje ove knjige, pisanje u pravom smislu reci, odviio se u rukama ,babice" Madlen Sapsal (Madeleine Chapsal), u njenim mirnim i prijatnim kućama ,,La Sauterie" i ,,La Maison de Re". Madlen me ohrabruje od moje petnaeste godine da pisem, i ja jos uvek čuvam u sećanju njene komentare na mojoj kopiji maturskog rada iz filozofije o Merlo-Pontiju (Merleau-Ponty). Konačno, prve stranice ove knjige sam napisao u sobi Merlo-Pontija u ,La Sauterie". Tu smo se mnogo smejali i mnogo jeli ribe. Vesela i mudra Emili Elejsa (Emilie Eleisha), dobri duh Kuće Re, doprinela je da se stvori prijatno okruzenje tokom tih sedmica intenzivne izolovanosti.

Prijatelji: Benoa Milsan (Benoit Mulsant), Dzonatan Koen (Jo- nathan Cohen), Moris Balik (Maurice Balick), Hajdi Feldman (Heidi Feldman), Patrik i Genola Perez (PatrickIGuenola Perez), Rober i Se- verin Balik (RobertISeverine Balick), Eduar i Penelop Ponte (EdouardI Penelope Pontet), Paskalin i Florans Servan-Srajber (PascalineIFlorence Servan-Schreiber), Vensan i Frederik Fernio (VincentIFrederick Ferni- ot), Deni Laza (Denis Lazat), Nikola de Pomere (Nicolas de Pomereu), Bruno Levi (Bruno Levy), Gael Riu (Gaelle Riout), Misel Gajar (Mi- chelle Gaillard), Katrin Miler (Catherine Muller), Den i Danijel Stern (DanIDanielle Stern), Kristofer i Iren Vajs (ChristopherIIrene Wise), Nikos Pediaditakis, Loti Gami (Lotti Gaffhev) omogućili su mi, svako na svoj način, da isprobam ideje izrečene na ovim stranicama i dam im oblik. Njihovo su strpljenje i lojalnost, uprkos mom rasejanom i nepostojanom prijateljstvu, pravi dar. Olga Teresko (Olga Tereshko), svojom je ruskom dusom, snagom, strasću i ostrom inteligencijom obelezila moj zivot i duboko uticala na moje ideje o ljudskoj prirodi. Dian Mordak (Diane Mordacq), naročito uspomena na nju, pratili su me celim putem pisanja.

Moji prijatelji sa tarota nedeljom uveče, bitna institucija u mom zivotu, kako u Pitsburgu tako i sada u Parizu, jedan su od razloga zbog kojih treba odista ziveti. Zahvaljujem Kristin Gonze (Christine Gonze), Madidu (Madjid), Jusefu (Youssef), Izabeli (Isabelle), Benoa (Benoit), Dzeraldini (Geraldine) i Nikolasu (Nicolas). Nasao sam, nakon pet- naest godina dobrovoljnog izgnanstva, humus rodne zemlje, kada smo se prvi put sastali u Pitsburgu samo da bismo igrali i smejali se. To mi je omogućilo da shvatim staje nedostajalo američkom načinu zivota, i staje bitno za ozdravljenje moje duse.

U najvaznijim su trenucima rada na ovoj knjizi, Roj i Suzi Dorans (RojISusie Dorrance), preko duha svoje ćerke Emili, umrle u dvadeset i četvrtoj godini, verovali u ovaj rad. Nikada ljudi koje sam tako kratko poznavao nisu bili toliko velikodusni prema meni. Njihovi gestovi ostaće zauvek urezani u mom srcu; nadam se samo da ću biti dostojan poverenja koje su mi ukazali. Hvala i Soni Ričardsu (Sonny Richards), jednom od poslednjih indijanskih samana, duhovnom sinu velikog poglavice Fuls Krou (Fool's Crovv) [Budalina Vrana], koji nastavlja da otelotvoruje tradicionalnu medicinu američkih Indijanaca preko ispitivanja osećanja, integrisanja u zajednicu i svetih obreda.

Zahvaljujem takođe i Majklu Lerneru (Michael Lerner), bez sumnje jednom od najfascinantnijih američkih intelektualaca naseg vremena, posvećenog akciji sve do vrha noktiju, i to uvek za vazne i teske borbe. Hvala Majklu sto me je pogledao u oči i kazao: ,Ti moras da napises tu knjigu".

Naravno, najzad zelim da zahvalim Nikol Lates (Nicole Lattes)

i Abelu Gersenfeldu (Abel Gerschenfeld), koji su u moje ideje verovali toliko da su se za njih profesionalno angazovali do krajnjih granica.

Moj prvi razgovor sa Abelom, u njegovom uredu, premalenom za ono sto je njegova misao obuhvatala, postavio je okvir u kojem se ova knjiga kasnije razvijala. Kada sam sreo Nikol, s njenim sarmom, mirom i pogledom u kome je blistala inteligencija, odmah sam osetio da se u tu avanturu moram upustiti sa njom. Kasnije sam uvideo da su se njih oboje svojim zanatom bavili ne samo sa talentom, već i sa ljubavlju. Nisam znao da odnosi sa izdavačem mogu biti tako spokojni. Za to veliko hvala Silvi Anzel (Svlvie Angel). Zahvaljujući njenom pri- hvatanju i svim njenim aktivnostima, to se i odvijalo na ovaj način. Ne smem zaboraviti da spomenem ni Anri Tribera (Henri Trubert), prvog pariskog izdavača koji se za ovaj projekat interesovao. Kad je reč o mojoj pomoćnici Delfin Pekul, bez njenog strpljenja i organizacionog smisla u svim stvarima, ne bih se mogao koncentrisati na ono sto je bitno.

Najzad, hteo bih da pozdravim duh moga oca Zan Zaka (Jean Jacques), koji odise na svim ovim stranicama. Sećam se kako sam ga, u njegovoj radnoj sobi nase porodične kuće u Normandiji, od pre tri ge- neracije, u Vejet sir Mer (Veulettes-sur-Mer), video da rediguje čitavog jednog leta Američki izazov, koji je sam od sebe započeo prvi plan ovog Ozdraviti. Nikada kasnije nisam sa tog puta skrenuo.

Vise je osoba pristalo da budu ,pred-čitaoci" ove knj ige i da svoj sud daju mnogo pre njenog objavljivanja. Hvala Zaku Roku (Jacques Roques), Kordeliji de Melo Murao (Cordelia de Mello Mourao), Ve- roniki L Goaziu (Veronique Le Goaziou), Roz-An Hua Dong (Rose - Anne Hua-Dong), Briziti Rodrig (Brigitte Rodrigue), Dominik Mestdag (Dominique Mestdag), Briziti Vituk (Brigitte Wittouck)> Fransis Lamberu (Francis Lambert) i brojnim čitaocima Psychologies Magazine.

Pariz, januara 2003.