ZAHTEV U MOLITVI

Šta mi to tražimo u molitvi? Kada su učenici pitali Hrista kako da se mole, On je formulisao molitvu na takav način da sve uobičajene lične želje budu isključene. Međutim, sve što je saopšteno u Jevanđeljima, povezano je sa dostizanjem višeg nivoa unutrašnje evolucije moguće za čoveka, zvane Carstvo nebesko, i samim tim ne iznenađuje činjenica da molitva ima kvalitet koji nije "zemaljski". I s obzirom na svoj cilj, ona više i ne bi mogla da bude lična. Molitva Oče naš*, odnosi se na unutrašnji razvoj. Uvodna fraza označava viši nivo: "0če naš, da se sveti ime tvoje; da dođe carstvo tvoje". (Luka 11: 2) To jest, moguće je ustanovljenje relacije između "višeg" i "nižeg". Traži se veza između "nebeskog" i "zemaljskog". Ovo je prvi zahtev i razumećete da to znači dostizanje određenog emocionalnog stanja da bi se ove reči izgovorile  sa nekim intenzitetom značenja. U drugim verzijama stoji "Oče Naš, Koji si na Nebesima", Čovek mora da provede jedan minut, jeđan sat ili ceo život pre nego što emocionalno percipira značenja tih reči koje otvaraju i koje moraju da budu izgovorene svesno. Onda dolazi zahtev za dnevnim hlebom, što ne znači bukvalno hleb, nego "suštinska" hrana. Značenje originalne reči je nepoznato, ali njegova svrha je "duhovni" hleb, ili hrana koja pothranjuje razumevanje čoveka u borbi za podizanje sebe na viši nivo. Zatim dolazi molba da nam se oprosti, kao što mi opraštamo drugima, a to znači; da bismo dostigli viši nivo neophodno je pre svega apsolutno otpisati ono što smatramo dugom drugih prema nama, a zbog lošeg ponašanja ili nedostatka uvažavanja. Ne opraštati drugima predstavlja prepreku uzdizanju i drži nas prikovanim za "zemlju". Mi zatvaramo sebe, vezujemo se, zadržavamo sebe tamo gde jesmo ako ne možemo da otpišemo dugove, a ako oprostimo drugima, i nama se opraštaju brojne greške, neuspesi u rastu našeg  razumevanja,  to jest,  u  našem  sveukupnom  razvoju.

* Oče naš - Lord Preyer (prim. prev.)

*U citatima - Hleb nasušni

Onda  sledi  neobičan  zahtev,  da  ne  budemo  dovedeni  u iskušenje. Međutim, treba shvatiti da nijedan čovek ne može podneti unutrašnju evoluciju i razvoj razumevanja bez iskušenja  i da je priroda te vrste iskušenja drugačija od prirode onog što Ijudi uobičajeno smatraju iskušenjem i što povezuju sa telom i njegovim slabostima. Na primer, mi smo uvek u iskušenju da nešto  ne  razumemo  ili,  pogrešno  razumemo.  Kada  čovek izvede sebe na put razvoja na koji je ukazano u Jevanđeljima, počinje           da        biva      iskušavan                      svim   mogućim  sumnjama, nevericama  i  neobičnim  unutrašnjim  teškoćama  u  pogledu razumevanja onog kroz šta mora da prođe,  gde ga njegove Ijudske  moći   rezonovanja  zasnovanog  na  čulnoj  spoznaji ometaju,   i   samo   uverenost   da   tamo  ima   nečeg,   samo ubeđenost da put na kome se sada nalazi vodi negde, ukratko, samo njegova vera, može da mu pomogne. Vera ne znači samo uverenost  bez  ikakvih  čulnih  dokaza,   nego  ubeđenost  u mogućnosti pre nego što ih neko realizuje; i zato Hrist kaže na jednom mestu: „Sve što ištete u svojoj moiitvi, vjerujte da ćete primiti; i biće vam", (Marko 11: 24) Treba uvideti da nešto već morate imati pre nego što to primite; morate delovati kao da imate ono što još nemate, i onda ćete to imati. Ovo izgleda vrlo čudno; ali, sve što je povezano sa uspostavijanjem veze sa višim nivoom i sve instrukcije koje se tiču prirode napora koji se zahteva, izgledaju čudne. Razmišljajte na ovaj način: neće li seme  smatrati čudnim  instrukcije  o  postajanju  cvetom?  Već sam prelaz sa jednog nivoa na početak drugog, znači prolazak kroz vrlo teška iskušenja o kojima niko ko je zadovoljan sobom, nema pojma. Međutim, ključ razumevanja molitve Oče naš, leži u uvodnoj frazi. To je molitva o dostizanju višeg nivoa. "Može li tvoje carstvo doći?" Mogu li ja da uđem  u  Carstvo;  može li nebeska   volja,     volja   višeg       nivoa,   da        deluje   na        mene zemaljskog? Poslednji zahtev, da ne bude iskušavan  suviše, van njegovih moći, tiče se napora koje treba uložiti, jer mnogo toga stoji na putu i, kako je rečeno u Starom zavetu, Bog se rve sa čovekom i hoće da ga nadvlada,  i čak ubije.  Pomenutim rečima iskazana je borba čovekova za odlepljivanje od nivoa na kome jeste i za dostizanje novog. Izgleda kao da sve za šta se čovek moli i što želi, postaje neprijatelj koji se protivi svakom

učinjenom koraku. Ali, ako se setimo da dostignuti vis nivo označava transformaciju i ponovno rođenje sebe, ideja postaje jasna. Čovek, ovakav kakav jeste, ne može dosegnuti viši nivo. On ne može da priđe Bogu, ovakav kakav je. Viši nivo je međa koja mu se suprotstavlja dok god je isti.

Svi ovi zahtevi se tiču dostizanja drugog stanja sebe. Cela molitva Oče naš, odnosi se na ostvarenje tog cilja. Ona se ne odnosi na život. Ta molitva prikazuje, ali sažeto, isto ono što je rečeno i u parabolama i učenju, da je suština svega u dostizanju višeg nivoa, i da svaka molitva treba da bude takva; da čovek kad moli treba da misli prvenstveno na to; da traži, iznad svega, ono što je potrebno da bi se taj cilj postigao. Jer, taj cilj je najviši. Hrist je to ovako definisao: "Nego ištite najprije Carstvo Božije" (Mat. 6: 33), to jest, tražite najviši mogući nivo. To je ono što čovek mora stvarno da traži molitvom. I, pošto je to glavni cilj, čovek koji moli treba da poveže bilo koji niži cilj koji želi da ostvari sa ovim glavnim, a on je od najvećeg značaja za njega i vodi ga do najvišeg mogućeg nivoa do kojeg može stići.