ZAGLEDANI U SKRIVENOG ČOVEKA

(umesto  pogovora)

Mnog o je već dobrih knjiga napisano o životu i delu Karl a Gustava Junga i Hermana Hesea u toku njihovih života, a naročit o posle smrti ovih duhov- nih velikana dvadesetog veka (Jung je umro  1961, a Hese 1962. godine). On i koji su voleli i cenili Jun- ga i Hesea revnosno su pratili objavljivanje ovakvih knjiga i iznjih saznavali mnoge pojedinosti o njiho- vom ličnom životu, često iz pera vrhunskih svetskih stručnjaka iz oblasti književnosti, psihijatrije, psi- hologije i antropologije. I onda kadaje izgledalo da polako jenjava interesovanje za ovu dvojicu neo- bičnih stvaralaca, ili da su oni zanimljivi jo š samo stručnjacim a („jungovcima " i „heseovcima") , 1966. godine se pojavila čudesn a knjiga Migel a Se- rana Jung i Hese - hermetički krug, koja je ovoga puta usmerila interesovanje u jednom drugom pravcu.

Mige l Serano, senzibilni čileanski pesnik i am- basador svoje zemlje u Indiji i Jugoslaviji, kome su u mladosti knjige Hermana Hesea i K. G. Junga značile prekretnicu na sopstvenom putu od indivi- due do ličnosti - bio je ne samo dobar pesnik, na- ročit o osetljiv za „onostrano" , već i neobičn o hra- bar, gotovo bih rekao drzovit čovek, kojije jednoga

dana, u junu 1951. godine, zazvonio na vratima 74- godišnjeg Hesea, u njegovoj vil i u Montanjoli (u za- bačeno m kraju italijanskog dela Švajcarske) , na čijim je vratima stajalo: „Zabranje n ulaz." Serano je odlučio da bez najave poseti 84-godišnjeg Junga, koji se oporavljao u jedno m hotelu u Lokarnu . Ovakav Seranov postupak mož e izgledati i bezob- ziran, ali je on, očevidno , pripadao hennetičkom krugu pozvanih, jer su ga i Jung i Hese, od susreta pa sve do poslednjih dana njihovih života - u međuvremen u ih je Serano više puta posetio i sa njima razgovarao - primal i kao oduvek znanog prijatelja, jednomišljenika, čak i ispovednika.

Mnogo toga što Mige l Serano saopštava u svojoj knjizi Hermetički krug, i to o duhovnim zanima- njima, vizijama i predviđanjim a Hermana Hesea i K. G. Junga, o budućnost i čoveka i Ijudskog roda, sigurno je sasvim novo i nepoznato javnosti, iako to nije ništa senzacionalno ni neočekivano , bar za bo- lje poznavaoce života i dela H. Hesea i K. G. Junga. Ipak, s obzirom na to da su u pitanju intimne ispo- vesti ljudi u dubokoj starosti, na samoj granici iz- međ u života i smrti, postala su nam dragocena i stoga nova.

Iako su Hese i Jung decenijama živeli u Švajcar- skoj, nisu se nikada sreli, ali je dobro poznato da su jedan drugog veoma cenili. Uostalom, i jedan i dru- gi su se bavili „dubinski m čovekom" , analizirali ga, ulazil i u njegove najskrivenije kutke, a potom o čoveku donosili slične sudove, voleli ga i bil i zabri- nuti za njegovu budućnost . Zagledani u skrivenog čoveka i skrivenog Boga u njemu, nailazeći na istu nit intimnog življenja savremenog čoveka,  ni Jung

ni Hese nisu zanemarili spoljne okvire čovekovog življenja. On i su brižljivo pratili i tumačili sve što je unutarnjem  čoveku ,  koji je  ipak  uvek  ostajao  u prvom planu njihovog zanimanja,  pretilo  iz njego- ve okoline (Prvi i Drug i svetski rat, dolazak naciz- ma na vlast, boljševička revolucija, industrijsko do- ba anonimnosti i obezljuđenost i čoveka , pojava tzv. letećih tanjira itd.), želeći da pokaž u da se svim vidljivim i nevidljivim neprijateljskim silama koje prete čoveku iz spoljašnjeg sveta ovaj mož e istinski i uspešn o odupreti jedino jačajući svoju duhovnost, proširujući svest na raču n nesvesnog,  prepoznava- jući svoje poreklo i svoju ulogu u istoriji ove čudn e planete. Nik o tačnije i prodornije od Migel a Sera- na nije mogao, izgleda, da uoči toliko izražen u du- hovnu  srodnost  dvojice  gorostasa  naše g  veka  po- sećujući, nekad, u toku istog dana, i Hese a i Junga, raspravljajući sa njima o istim suštinskim proble- mima  čovekov e  egzistencije  i  neuhvatljive  uloge dodeljene  mu  od  Nepoznato g  (kolektivno  nesve- snog,  sopstva,  Abraksasa,  Hrista)  ovde  na zemlji. Stoga ne bih želeo da ovde posebno obraća m paž- nju na one teme koje su bile aktuelnije u razgovoru Serana sa Heseo m il i  Jungom,  što  će,  uostalom, svaki pažljiviji čitalac knjige moć i sam da uoči. Na - vešću samo nekoliko, čini mi se, ključnih pitanja i odgovora koji su se spontano javili, kako u razgo- vorima koje je Serano vodio sa Heseom i Jungom, tako i kroz njihovu prepisku.  Ponekad  mi  se čini, naročit o  kada je  o  Jungu  reč ,  da je  on  upravo  u pismima upućeni m Seranu dostigao možd a i veću prodornost  svoga,  odranije  poznatog vizionarskog dara,  nego  u  neposrednom  razgovoru  sa  čileanskim piscem. Hese, međutim , sa ono malo reč i na- pisanih Seranu, i ne mnogo više izgovorenih za vre- me Seranovih poseta, ostavio je na mene dublji uti- sak, upravo zbog onog što nije rekao, a što je iz Hesea,  ovog mudraca,  izbijalo u svakom trenutku

- iz njegovog pogleda, pokreta ruku, hoda. Ov u ra- zliku izmeđ u dvojice ljudi, duhovno tako bliskih, najbolje je izrazio sam Mige l Serano rečima : „ Ак о b i trebalo d a nap ravi m razli k u između njih, rekao bih da  sam više mirnoć e  i spokojstva otkrio kod Hesea nego kod Junga. Jung je tragao do posled- njeg trenutka svog života. Možd a je on bio čarob - njak, za razliku od sveca, nije žude o da se sjedini sa Bogom niti da dostigne njegovo spokojstvo, već se opredelio za večn o putovanje, sa svom nesrećo m koju ono nosi. U to, naravno, ne mogu da budem siguran."

Kad a se setimo neuspelog hrišćanskog školova- nja Hermana Hesea, naročit o u ranom detinjstvu, njegove relativno rano ispoljene naklonosti prema Azij i i azijskim religijama, naročit o kineskoj, i u njoj taoizmu i, isto tako, neuspelog hrišćanskog po- rodičnog vaspitanja K. G. Junga i njegovog dubljeg zanimanja za duhovnu prošlost Indije, Tibeta i Ki - ne, ali i Jungovog dragocenog ličnog iskustva, kako sa Hristo m kao sopslvom unutar svoga nesvesnog bića, tako i iskustva sa mnogobrojnim pacijentima iz sfere zapadnoevropsko-američk e civilizacije i kulture, neć e nam biti strana tačn a ocena Migel a Serana o Heseu , taoističko m mudracu, i Jungu, Ahasferu i raspetom Hristu, i to raspetom izmeđ u svesnog i nesvesnog, spoljašnjeg i unutrašnjeg, racionalnog i iracionalnog, erosa i tanatosa, logosa i mita, nauke i umetnosti.

A sada nešt o o „večni m pitanjima" život a  i smrti, čoveka i Boga, duha i materije, pitanjima ak- tuelnim naročit o danas, o kojima, na nešt o dru- gačiji način, raspravljaju slovenski ljudi, ne samo u romanima Dostojevskog i Tolstoja, već i u  stvarno- sti savremene Rusije. O njima raspravlja i Herma n Hese u svojim romanima (naročit o u romanu „Igra staklenih perli"), il i K. G. Jung u slavnoj i uzbud- ljivoj autobiografiji („Sećanja, snovi, razmišlja- nja"), što, međutim , ne znači da i jedni i drugi ,,va- treni duhovi" ne prinose na žrtvenik iste il i veoma slične darove Bog u i čoveku. Koj a su to „večn a pitanja" o kojima su Hese i Jung hteli  da  razgova- raju sa Migelo m Seranom i da mu tako otkriju ono što su u toku mnogih godina skupili od životnog iskustva, zavirivši, tako se bar čitaocu čini, iza zave- se   ovostranog?

1) Svedoci smo „kraja vremena", ili , jednog ne- beskog kruga zbivanja (sprema se novo vreme, Vo- dolije). U takvom „prelazno m eonu" sve izgleda, a i jeste, poremećeno , ispreturano, haotično . Št o se čoveku više čini da gospodari prirodom, materijom i njenim atomima, da je bliži tajni gena i uzrocima poznatih bolesti, to mu suština života i smrti više izmiče, a čovek se oseć a sve nemoćnijim, napušte - nijim, beznadežnijim . Reč i sve više postaju maske, persona  prekriljuje isenku  isopstvo, čovek sve ređ e saopštava, kroz pravu poplavu reči, knjiga, pokre- ta,  sebe  stvarnog,  drugom  čoveku.  I  Jung  i  Hese izbegli su,  izgleda,  one  najopasnije zamke današnjice: mehanizaciju života i „himalajskog" meditira- nja u samoći, mimo ljudi i društva.

2) Zapa d i Istok, hrišćanska i azijska civilizacija i kultura, dve su gromade odvaljene od istog koma- da prastene. Došl o je vreme njihovog medusobnog upoznavanja i približavanja. I Zapa d i Istok iscrp- Ijeni su u potpunosti na svome dosadašnje m plod- nom putu ekstra i introverzije. Zapa d je  stigao do poslednje granice automatizacije i obeščovečenja života, a Istok, sa svojim meditacijama i kontem- placijama,  stoletnom mudrošć u  negovanja atmana u sebi radi njegovog bezličnog stapanja sa Bramo m il i nirvanom, postao je sterilan i ne daje više plodo- ve. Zapa d se mora vratiti negovanju  unutrašnje g života, dok se Istok mora otvoriti prema tekovina- ma spoljašnjeg i ublažiti tako svoje lucifersko bek- stvo od realnosti. Do k je evropski čovek negova- njem svesti i principaja najviše moguć e odvojio se- be od negativnog, ali i pozitivnog (stvaralačkog ) što dolazi iz iracionalnog, dotle čovek azijskih reli- gija jo š uvek živi u simbolima (ne osvešćujući ih) i u arhajskom mišljenju. Jednom rečju, Jung misli (ne i Hese, i u ovome se, izgleda, bitno razlikuju ova dva jaka predstavnika hrišćansk e kulture da- nas) da se bez ja i sopstva, bez razvijanja ličnosti, azijske religije ne mogu dalje plodno razvijati i da zbog toga, u osnovi, malo mogu da pomognu evropskom hrišćansko m čoveku na njegovom ,,in- dividuacionom putu". I ne samo to. Sve one kulture koje do danas nisu odnegovale dovoljno ličnosti podložn e su kolektivnim sistemima tiranije (uglav- no m katolički deo nekadašnj e nacističk e Ne- mačke ,  pravoslavna Rusija i gotovo sve slovenske

zemlje) il i religijskim sistemima tipa budizma (po- jedine azijske zemlje), dok su i dalje ugrožen e ne- ko m novijom varijantom komunizma - ovo se bar meni čini - Indija i južnoameričk e države . A šta bi trebalo reći o muslimanskim zemljama i islamu kao borbenoj monoteističko j  religiji i njenom odnosu prema Jungovom pojmu ličnosti i individuacije?

3)  U  današnje m  suprotstavljenom  i  krvno  za- vađeno m  svetu, u kome uporno  teku  dva  snažn a rečn a toka, sa podjednako dubokim koritima i ja- ki m maticama na površini, u kome jedni obnavljaju plemensko i nacionalno, rasno i arhajsko u čoveku, a drugi bi sve da pomire, spoje, univerzalizuju i ta- ko  da  se  približe jedinstvu  i celini - religija hoće, mož e i treba da odigra odlučujuću ulogu. (I prema engleskom  savremenom  istoričar u  Arnold u  Toj- nbiju, sa kojim je Mige l Serano takođ e  ostvario zanimljive  susrete,  religija je  „prv a  motivacija  u istoriji.") Slično misli i ruski religiozni filosof Vla - dimir Solovjev il i Maksi m Tarejev koji piše: „Egzi- stencija je pod znakom religioznog iskušenja." Lju- di će se u budućnost i spontano (ne reaktivno) sve više okretati religiji i od nje tražiti odgovore na svo- ja, sve mučnija pitanja o smislu življenja.  I, mada neć e doći do stvaranja „univerzaln e religije", kao što  to želi i savetuje Tojnbi,  postojeć e religije, u prvom redu one monoteističke , morać e da traž e način e kako da svoju poruku prenesu kvalitetnije, dublje i autentičnije nego do sada. Kakve bi to po- ruke trebalo da budu danas kada je proseča n indij- ski  čove k više  zadivljen nekim zapadnim  tehno- loški m čudo m „neg o što bi učinila pojava boga Višnua lično " (Serano), dok zapadni čovek, isušen

od otkrić a nauke i tehnike, postaje opet zadivljen šamanima , magijom, arhajskim tehnikama eksta- ze, dozivanjem prenatalnog i prošlog života?

4)     Psiha, kao sastavni deo prirode, zemlje i ko- smosa, stvarnija je od tela, koje je „stvoreno " da po- služi kao prolazan, troša n instrument delovanja duš e i duha. Ljudska psiha poseduje nepojamnu snagu, ona je ta koja neprekidno stvara  „čuda" . Ništ a nije izmišljeno što čitam o u svetim spisima svetskih religija o „čudima " i „čudotvorcima" . Isu- sove reč i da „ver a pokreć e planine", vaskrsava mrtve, učini da čovek hoda po vodi, i za Junga i za Hesea prirodne su. Manje zakoni prirode pokreć u svet i čoveka od silne energije vere, ljubavi il i mrž- nje, energije koja utiče i na spoljašnju realnost, pa je u stanju da „preokren e tok zvezda". Ovo isto u stanju je da učini iskrena i snažn a molitva nekog deteta il i askete, kao što su i Jevreji u pravu kada veruju da trideset šest pravednika (koji ne znaju da su pravednici) drž e svet, i samo bez jednog od njih svet bi se odmah raspao. Do k je Jung svojim gete- ovskotitanskim telom privlačio i odbijao sve mo- guće energije i uticaje sveta, smelo se izlažući ne- kad i smrtnoj opasnosti u eksperimentisanju sa ko- lektivno nesvesnim, pa je tako mogao u trenutku smrti da pokrene prirodu na neuobičajen u akciju, dotle je Hese, sa svojim nežni m i krhki m telom, težio da se uklopi u harmoniju prirode i tako dosti- gne mir nepokretnosti i tišinu večnosti.

5)     Kolik o god izgledalo da samo pojedinci, i to retki, i nekad i danas, dostižu mističko, filosofsko il i umetničk o sjedinjenje sa celinom, koju naziva- mo različitim imenima - Bog, kolektivno nesvesno,

praznina, ništa, Тао-а. m islim o na istu suštinu, ne mož e biti nikakve sumnje da do ove celine il i sveje- dinstva možem o dospeti samo uz pomo ć drugih lju- di i naše g odnosa kroz Ijubav prema bližnjem, a ne preko egoističkog povlačenja od sveta i života, bilo u koju veštačk u il i prirodnu pustinju grada il i plani- ne.  Drevn i  posvećeni k  je  ovo  iskustvo  svakog

„učenika na putu" izrazio rečima : „Sve dok se ma i jedan jedini čovekbud e pekao u paklu, niko od nas neć e dospeti u raj." Pr i svemu tome, put čoveka do celine  je  put  unutarnjeg  čišćenja,  upornog  i  strp- ljivog, dugogodišnjeg rada na sebi, ne i put spoljaš- njih, nasilnih promena društva, jer: „ К о v i d i sebe, taj ne v i d i nedostatke b rata" , kako reč e jedan sve- togorski  kaluđer .  Onda ,  kada  smo  otkril i svoga

„Demijana", pouzdano je da ćemo stići i do svoga

„Lea " i „Jozefa Knehta" . I Hese i Jung sledili su

„glas vapijućeg u pustinji", postali su most svega vrednog iz prošlosti čovečanstva sa sadašnjim i tako mogli da bace kratak i brz pogled u budućnost. Nije neophodno, međutim , da budemo kao Hese il i Jung; kada ostvarujemo sebe u sebi, naš e će misli i molitve stići do na kraj sveta i nekoj čestitoj duši koja traži postati Simon Kirinejac. O večnoj „kore- spondenciji" mikro i makrokosmosa, kao i ljudi međ u sobom, bez obzira na udaljenost, govorio je još Paracelzus.

Uvere n sam da će svako ko pažljivo pročit a Se- ranovo delo Hermetički krug, čak i ako pre toga nije imao ličan odnos prema Heseu il i Jungu, a da nije sam podigao visok zid prema problemima duha, ot- kriti nešt o dragoceno za sebe, a tada, odmah, i za ceo svet. Jer, nema te istine koju, iznenada il i postepeno, dugim spiralnim procesom individuacije otkrivamo, a da ona nije istina i drugih ljudi na celoj zemlji.

Možd a će nekom osetljivijem il i konzervativni- jem (ne u negativnom smislu te reči) hrišćanin u il i naučniku, agnostičko m filosofu, izgledati kao sve- togrđ e il i predstavljati ozbiljno iskušenje za punu recepciju  Seranove  knjige  alhemijska  misao,  koja se kao nevidljiva nit provlači kroz najveći deo nje- gove knjige, bar kroz onaj, znatno veći deo koji je posveće n K. G. Jungu, a koja glasi: Čove k mora da dovrši delo  koje je priroda  ostavila nedovršenim . Ak o se malo bolje udubimo u ovu misao, svakako jeretičk u za hrišćanski srednji vek, možd a će nam danas biti lakše da otkrijemo u njoj bar jedno, i ne tako sitno zrno istine. Bil o da shvatimo čoveka kao

„palo biće", od Boga savršenije stvoreno, il i kao biće stvoreno od „prah a zemaljskog", kome je Bo g nak- nadno udahnuo duh života, ili , prosto, kao eksperi- mentprirode čiji elan vital (otud zanimljivost fran- cuskog filosofa Anrij a Bergsona i danas), penjući se uz strmu ravan inertne materije „gura " ovu ma- teriju (i čoveka kao delom materijalnog bića ) put daljeg usavršavanja, stižem o uvek do iste izvesno- sti: Čove k je čarda k ni na nebu ni na zemlji. Čove k je „nešto između" .

Dalje razrađujuć i smelu misao značajnog pravo- slavnog teologa i mistika iz XIV . veka, sv. Grigorija Palame, o „veličanstveno m viđenj u Svetlosti Gospodnjeg Preobraženja " kao „tajni osmog da- na " (iz „Slova kojim se dokazuje da je Njegova Sve- tlost nestvorena", sv. Grigorija Palame), Nikolaj Berđajev, zbilja na stvaralačk i nači n sledeći ovu

misao, čije zametke možem o otkriti ve ć kod sv. Kli - menta Aleksandrijskog, sv. Grigorija Niskog, pa sve do Jakoba Beme a i Dostojevskog, govori da je

„čovek pozvan da nastavi stvaranje, njegovo delo je osmi dan stvaranja. Sloboda nije stvorena od Bo - ga, ona ima korene u Ništavilu. To je misteriozna nemo ć Boga pred nedokučivo m slobodom koju ni- je stvorio. Covek, prijatelj Božji, još i suviše mnogo misli na sebe, ali treba da počn e da misli i na Boga, tog veliko g Usamljenika, napušteno g od ljudi" (Berđajev).

Kad a čujemo ovakve reči o položaju i zadatku čovek a u odnosu na Boga, onda ovakvoj viziji možem o pristupiti samo sa „straho m i drhtanjem", kao da dolazi od vizionara i mističara. Jedino tako možem o da saslušam o „i da ostanemo živi" i Junga, koji u poslednjem pismu Migel u Seranu, praveći uspelo poređenj e izmeđ u Krišnamurtija, kao pred- stavnika iracionalne Azije, i Tojnbija, kao zastupni- ka prenaglašen o svesnog i racionalnog Zapada , dodaje: ,,N i jeda n od njih ne veruje u procvat i otvaranje jedinke kao u eksperimentalan, sumnjiv, smuše n rad živog Boga, kome smo ponudili svoje oči, uši, selektivan um, da bismo u njemu bil i čuvani milionima godina i izašli na svetlost postojanja pre 6000 godina, u trenutku kada je istorijski kontinui- tet svesti postao vidljiv zahvaljujući pronalasku pi- sma."

Kad a K.G . Jung (slično misli i Serano, ali, čini mi se, ne i Herma n Hese), direktno il i indirektno, kroz čitav svoj moća n  opus od preko dvadeset knjiga, ponavlja i na razne način e varira poznatu misao srednjovekovnog  mističar a  Angelusa  Sileziusa:

Bo g је po treban čoveku i čovek Bogu. Onda, nama, skromnim poštovaocim a Jungovog dela, ostaje il i da ovakvo viđenje primimo s verom, jer ono dolazi od pravog vizionara, il i da se od njega ogradimo. Prisećajući se snažnog i trajnog gnostičkog uticaja na ličnost i delo K. G. Junga (naročit o primetan u veoma čudno m Jungovom spisu „Seda m propove- di mrtvih"), pri čem u se odmah zahteva od nas da zauzmemo određe n stav prema toj čuvenoj i svaka- ko trajnoj i najjačoj jeresi u hrišcanstvu koja ovo prati kao senka (koja treba  da bude prepoznata il i transformisana), od početk a hrišćanstv a do danas. Ukolik o sumnjamo u istinitost gnostičkog učenja, ovu sumnju ćem o neminovno preneti i na samog Junga i njegovo delo, na njegovo obogotvorenje ne- svesnog il i kolektivno nesvesnog, koje očevidn o zamenjuje Boga - uprkos naše m razumevanju za Junga, koji je, slično Frojdu, žele o da ostane naučnik , a ne da postane teolog il i filosof, što su, paradoksalno, i jedan i drugi postali. U ovakvim gnostičkim i novognostičkim spekulacijama (neka su ove povremeno oživljavane intuicijom), Bo g po- staje il i „nemoća n Bog" , kome čovek treba da po- mogne da dovrši delo stvaranja, il i je to deistički Bo g koji se „povuka o posle čina stvaranja" u dubi- ne nedostižno g kosmosa, ostavljajući čoveku kraj- nje opasnu „apsolutn u slobodu" da uobličava po svojoj volji sebe i zemlju. U svakom slučaju, on pre- staje da bude lični i trojični hrišćanski Bo g koji bri- ne o svome porodu i svojim promislom upravlja istorijom.

U sličnoj smo nedoumici kada pročitamo , ta- kođ e u poslednjem Jungovom pismu Migel u Seran u (nepunu god in u dana рг е Jungove sm rti), ovak- ve njegove, za osetljivo hrišćansko uho jeretičke , ali ne i za beskrajno široko srce čoveka - ali onda samo kada u tome srcu, prema drevnoj hrišćanskoj izreci: Blago tebi, ako ti razum u srcu počiva, pod- vižnik nasluti beskonačnostsvega , il i sagleda pore- klo  slobode  iz Bemeovog  Ungrunda  - smele  reči:

„Pokuša o sam da pronađe m najbolju istinu i najja- sniju svetlost do kojih  mogu da doprem,  i  pošt o sam dostigao svoju najvišu tačk u koju više ne mogu da transcendujem, čuvam svoju svetlost i svoje bla- go, uveren da ću biti teško povređe n ako ih izgu- bim. To je dragoceno ne samo za mene, već pre svega za tamu stvaraoca kome je  potreban  Čovek da osvetli njegovo delo. Da je Bo g predvideo svoj svet, svet bi bio bezosećajn a mašina , a čovekovo postojanje beskoristan hir. Mo j intelekt mož e da zamisli ovu drugu mogućnost, ali celo moje biće to- me kaže -  ne."

Ne pomaž e nam ništa da prihvatimo „п а veru" ovakvo Jungovo duhovno iskustvo, n iti da mu se su- protstavim o onako kak o su se sličnoj Hegelovoj za- misli o ulozi čoveka i apsoluta u istoriji suprotstav- ljali filosofi raznih pravaca. Jung ne traži od nas ni jedan ni drugi stav. Vraća m se jo š jedno m na otkrivanje i susret sa sopstvenim „Demijanom" , jer posle susreta sa njim on zna kuda nas vodi, sve se odvija pod znakom „paradoksaln e slobode nužno- sti", ali i smrtne opasnosti (kao po „oštrici brijača") da „jedna pogrešn a reč, jedan pogreša n znak iputa nema"  (prema jednoj kineskoj  pesmi iz XVI . veka).

Nije nam bitno da znamo - samo površn a inte- lektualna radoznalost u nama to  želi - da li je u biti

svoga bića K. G. Jung bio gnostički mag, a u svojim brojnim manifestacijama - naročit o onda kada kri- tikuje oholost Lucifera, uveren da čovek ne mož e ništ a stvarno da učini bez blagodati Božje - hrišćanin, il i je istina o Jungu obratna. Genijalni Ijudi kroz istoriju bil i su i pobunjeni Prometeji, koji od bogova kradu vatru za čoveka, ali su u starosti postajali  patnici  i  strpljivi  Epimetej i  koji  kažu :

„Trpeti se mora i kroz  delanje  i kroz nedelanje." Ka o kod Getea. Jer zašt o bi inače gnostik Jung me- njao na svome prstenu koji je  stalno  nosio na ruci egipatsko-gnostičke simbole u hrišćanske ? Mige l Serano, jedno vreme, slično Jungu, očara n Indijom i njenim religijama, pokušavajuć i da pretoč i in- dijski mit u svoj, južnoamerički , zaključuje: „Ро - kuša o sam da obnovim ove mitove, ali ono što je na kraju ispalo bilo je krvavo stopalo, rana u telu, krst i cvet preko krsta."

Pročitavajući u nekoliko mahova knjigu K. G. Jung i Hese, zamerili smo Migel u Seranu na lakoj nametljivosti i narcisoidnosti. Umest o njegovih razmišljanja, asocijacija, snova, poželeli smo da je više prostora u knjizi ostavio većim a od sebe, koji- ma je delo posvetio. A onda smo razumeli Serana i oprostili mu ovo njegovo „guranje " izmeđ u Hesea i Junga - pa, i Mige l Serano je nesumnjivo umetnik, stvaralac, a svakako pripada i hermetičkom krugu, jer kako bi inač e bilo moguć e da dvojica posvećeni- ka, Herma n Hese i Kar l Gustav Jung, pristanu da sa njim onako prisno razgovaraju i da ga primaju u svojim kućama , tako reć i do samog praga smrti!

Ak o je Herma n Hese predstavljao most izmeđ u Abraksasa i Taoa, a svojim „slugama " iz najboljih,

ezoternih romana Hodočašće i Igra staklenih perli posvedoči o svoje hrišćanske korene, ako je Kar l Gustav Jung most između gnosis i pistis (koja je i sofija), onda je Mige l Serano, kao u magično m trouglu,  bio  hipotenuza koja spaja katete.

Ne želeći da igra ulogu savremenog proroka, ni- ti da stvara školu učenika, K. G. Jung je u više na- vrata upozori o da je njegov odgovor na „večn a pitanja" ličan, da on nema  univerzalnu  vrednost, već u najboljem slučaju mož e biti dovoljan jednom ograničeno m broju njegovih savremenika. A onda je dodao, „ka o u zanosu": „Niko ovo ne razume, možd a samo pesnik..." Mige l Serano ga je razu- meo, jer je i sam pesnik. I mi ćem o ga razumeti u onoj meri u kojoj smo otkrili i razvili pesnika u sebi.

Vladeta   Jerotić