ZADUŽENI  ŠEIK

 

 

Šeik Ahmed uvek je bio u dugu.

Pozajmljivao je velike svote od imućnih

i delio ih siromašnim dervišima ovog sveta.

Od pozajmica je izgradio i sufijski manastir,

a Bog je uvek isplaćivao njegove dugove, pretvarajući

pesak u brašno za svog plemenitog pristalicu.

Prorok je rekao da su vazda postojala dva anđela

koja su se molila na pijaci. Jedan je govorio: »Gospode,

pruži pomoć ubogom skitnici.« A drugi: »Gospode,

otruj ciciju.« Prva molitva je naročito glasna

kada je skitnica darežljiv poput Šeika Ahmeda,

zaduženog šeika.

Godinama, sve do svoje smrti, izdašno je sejao semenje.

Čak i kad je bio na samrti, sa jasnim predznacima kraja,

bio je okružen poveriocima. Oni u krugu oko njega,

a uzvišeni šeik u centru blago se topio

u sebe poput sveće.

Poverioci su imali tako kisela lica od zabrinutosti

da su jedva uspevali da dišu.

»Vidi te očajne ljude«, mislio je šeik.

»Zar oni misle da Bog nema četiristo dukata?«

Upravo tog trenutka začuo se neki dečko sa ulice:

»Halva, šestina direma za parče! Sveža halva!«

Šeik Ahmed klimanjem glave uputi služitelja

da izađe i kupi ceo poslužavnik halve.

»Ako ovi zajmodavci pojedu malo slatkog,

možda me neće tako ogorčeno gledati.«

Sluga je prišao dečku: »Koliko košta sva ta halva?«

»Pola dukata, i još malo siće.«

»Ne traži previše od sufija, sinko.

Pola dukata je dovoljno.«

Dečko mu je predao poslužavnik, a sluga ga odnese

šeiku, koji ga dodade svojim gostima poveriocima.

»Jedite, molim vas, i budite srećni.«

Poslužavnik se brzo ispraznio, i dečko je od šeika zatražio

svojih pola dukata.

»A gde da nađem novac? Ovi ljudi mogu da ti kažu

u kolikom sam dugu, a osim toga, veoma sam odmakao

na putu u nepostojanje.«

                                    Dečko je bacio tacnu na zemlju

i počeo glasno da plače i zapomaže:

                                                    »Bolje bi bilo

da sam polomio noge pre nego što sam ušao ovamo!

Bolje bi bilo da sam danas ostao u javnom kupatilu.

Vi proždrljivi sufiji što ližete tanjire, i perete svoja lica

kao mačke!«

Skupila se svetina. Dečko je nastavio: »Šeiče,

gazda će me prebiti ako se bez ičega vratim.«

Poverioci se pridružiše: »Kako si mogao to da učiniš?

Uništio si naše imetke, a sad si još pridodao ovaj

poslednji dug pred svoju smrt.

                                             Zbog čega, čoveče?«

Šeik je sklopio oči i nije odgovorio.

Dečko je plakao sve do popodnevnih molitvi. Šeik

se povukao pod svoj pokrivač,

                                            zadovoljan svime,

zadovoljan večnošću, zadovoljan smrću,

i potpuno nezainteresovan za sve grdnje i optužbe.

Mislite li da mesec, u noći svoje punoće,

ploveći kroz desetu kuću, može da čuje pse koji laju

ovde dole?

                 Ali psi rade ono što treba da rade.

Voda ne gubi na svojoj čistoći zbog malo travuljine

na površini.

                 Onaj kralj pije vino na obali reke

sve do zore, slušajući muziku vode, i ne čuje

brbljanje žaba.

                      Pare koje je dečko tražio iznosile bi

svega nekoliko novčića od svakog poverioca, ali šeikova

duhovna moć sprečava da se to dogodi.

Niko dečaku ništa ne daje.

Pred popodnevnu molitvu dolazi sluga sa tacnom

od Hatima, Ahmedovog prijatelja i čoveka

znatnog imetka. Tacna je pokrivena.

Šeik otkriva površinu tacne, i na njoj se nalazi

četiri stotine zlatnih dukata, i u jednom uglu

još pola dukata umotanog u hartiju.

Poverioci zagrajaše: »O, kralju svih šeika,

gospodaru svih gospodara misterije! Oprosti nam.

Lupetali smo u svom bezumlju. Prevrnuli sve lampe.

Mi smo...«

              »U redu je. Nećete biti smatrani

odgovornima za ono što ste rekli i učinili. Tajna je u tome

što sam zamolio Boga, i pokazalo se da se,

sve dok dečko nije zaplakao, Božja milosrdna darežljivost

nije ispoljila.

              Neka vam ovaj dečko bude poput zenice oka.

Ako hoćete da nosite mantiju duhovne suverenosti,

nek vaše oči liju suze lišenosti.«