Za precizno proučavanje potreban je precizan jezik. . .

Za precizno proučavanje potreban je precizan jezik. Ali naš uobičajeni jezik kojim govorimo,  izlažemo šta znamo  i razumemo, i pišemo knjige u običnom životu, ni najmanje  ne može poslužiti kao precizan govor. Neprecizan govor ne može biti u službi preciznog znanja. Reči koje sačinjavaju naš jezik su preopširne, previše maglovite i neodređene, dok je njihovo zna­ čenje previše proizvoljno i promenljivo. Svaki čovek koji izgovori bilo koju reč svojom imaginacijom pridodaje joj ovu ili onu nijansu značenja, preuveličava ili stavlja u prvi plan ovu ili onu stranu, ponekad svodeći celokupno značenje reči na samo jednu osobinu objekta, tj. označavajući ovom rečju ne sve atribute već one slučajne spoljašnje koji su prvi privukli njegovu pažnju. Drugi čovek koji razgovara sa prvim pridodaje istoj reči drugo značenje, uzimajući tu reč u drugom smislu, često upravo suprotnom. Ako se treći čovek priključi razgovoru, on opet pridaje istoj reči sopstveno značenje. I ako deset ljudi govori, svako od njih dodaje vlastito značenje i ista reč ima deset značenja. A ljudi govoreći na ovaj način misle da se mogu razumeti i da mogu preneti svoje misli jedan drugom.

Može se sa punim uverenjem reći da je jezik kojim govore sadašnji ljudi tako nesavršen da o čemu god da se govori, pose­ bno o naučnim stvarima, nikad ne mogu biti sigurni da iste ideje nazivaju istim rečima.

Naprotiv, skoro sa sigurnošću se može reći da oni razumeju svaku reč različito i, dok izgleda da govore o istom predmetu, u

praksi govore o potpuno različitim stvarima. Štaviše, za svakog čoveka značenje njegovih sopstvenih reči i značenje koje im pridaje menja se u skladu sa njegovim vlastitim mislima i raspo­ loženjem, sa slikama koje povezuje u datom trenutku sa rečima, a isto tako i sa onim šta i kako njegov sabesednik govori, pošto nevoljnom imitacijom ili protivrečenjcm može nehotično da promeni značenje svojih reči.

Ako nekoliko ljudi govori, svako govori na vlastiti način i niko od njih ne razume ostale. Profesor čita lekciju, naučnik piše knjigu, a njihovi slušaoci i čitaoci slušaju i čitaju ne njih nego kombinaciju autorovih reči i njihovih vlastitih misli, zapažanja, raspoloženja i emocija u datom trenutku.

Ljudi današnjice su do određenog stepena svesni nestabilnosti njihovog jezika. Među različitim granama nauke svaka izgrađuje vlastitu terminologiju, vlastitu nomenklaturu i jezik. U filozofiji su načinjeni pokušaji da se pre upotrebe bilo koje reči razjasni u kom smislu je uzeta; ali koliko god ljudi današnjice pokušavali da učvrste konstantno značenje reči, do sada to nisu uspeli. Svaki pisac učvršćuje svoju terminologiju, menja terminologiju prethod­ nika, protivreči vlastitoj; ukratko, svako daje svoj doprinos opštoj konfuziji.

Ovo učenje ukazuje na uzrok. Naše reči nemaju, i ne mogu imati bilo kakvo konstantno značenje, a da bi u svakoj reči ukazali na značenje i posebnu nijansu koju joj pridodajemo, tj, na odnose u kojima smo je uzeli, prvo nemamo sredstva; drugo to nam nije ni cilj; naprotiv, mi stalno želimo da utvrdimo naše konstantno značenje za reč i da je uvek uzimamo u istom smislu, što je očito nemoguće, pošto jedna ista reč upotrebljena u različitim perio­ dima i raznolikim odnosima ima drugačije značenje.

Naša pogrešna upotreba reči i njihovih kvaliteta načinila ih je nepouzdanim instrumentima jednog preciznog jezika i preciznog znanja, a da i ne spominjemo činjenicu da za mnoga zapažanja dostupna našem razumu nemamo ni reči ni izraze.

Jezik brojeva jedini može poslužiti kao precizan izraz misli i znanja; ali jezik brojeva je primenjiv samo za označavanje i upo-

ređivanje kvantiteta. A stvari se ne razlikuju samo u veličini, i njihova definicija iz ugla kvantiteta nije dovoljna za jedno  pre­ cizno znanje i analizu. Mi ne znamo kako da primenimo jezik brojeva na osobine stvari. Kad bismo znali kako to da učinimo i kad bismo mogli da sve kvalitete stvari označimo brojevima u odnosu prema jednom nepromenjivom broju, to bi bio jedan precizan jezik.

Učenje čije principe izlažemo ovde ima kao jedan od svojih ciljeva približavanje našeg mišljenja preciznom matematičkom označavanju stvari i događaja i pružanje ljudima mogućnosti razumevanja kako sebe samih tako i međusobno.

Ako uzmemo bilo koju od najšire upotrebljavanih reči i pokušamo da vidimo šta različita značenja ovih reči imaju u skladu sa onima koji ih koriste i u kakvoj vezi, videćemo  zašto ljudi nemaju moć da izražavaju vlastite misli precizno i zašto je sve šta ljudi govore tako nestabilno i protivrečno. Nezavisno od različitih značenja koje svaka reč može imati, ova konfuzija i prorivrečnost izazvani su činjenicom da se ljudi nikada ne preis­ pituju o smislu u kom uzimaju ovu ili onu reč nego se samo čude zašto ih drugi ne razumeju a njima je to toliko jasno. Na primer, ako kažemo reč „svet" naspram deset slušalaca, svako od njih će datu reč shvatiti na vlastiti način. Kad bi ljudi znali  kako  da uhvate i zapišu vlastite misli samima sebi, videli bi da nemaju nikakve ideje povezane sa rečju „svet" nego da se radi prosto o dobro poznatoj reči i naviknutosti na njen zvuk, čije se značenje pretpostavlja kao znano. To je kao da svako ko čuje datu reč kaže sebi: „Ah, 'svet', znam ja šta je to." U stvari on ne zna uopšte. Ali reč je bliska, pa se stoga nikakvo pitanje ne javlja u vezi sa njom. Oni je  jednostavno  razumeju. Pitanje  se  pojavljuje samo u pogledu novih nepoznatih reči a tada čovek ima sklonost da zameni nepoznatu reč poznatom. To zove „razumevanjem".

Ako sada zapitamo čoveka šta razume pod rečju „svet", biće zbunjen takvim pitanjem. Obično, kad čuje ili koristi reč „svet" u razgovoru, uopšte ne misli o njenom značenju, jednom i zauvek odlučivši da zna i da svi znaju. Sad po prvi put vidi da ne zna i da

nikad nije mislio o tome; ali neće biti u stanju i neće znati kako da se pomiri sa mišlju o svom neznanju. Ljudi nisu dovoljno sposo­ bni za posmatranje i nisu dovoljno iskreni prema  sebi  da  tako čine. Brzo će se oporaviti, to jest, vrlo brzo će obmanuti sebe; i sećajući se ili u brzini sačinjavajući definiciju reči „svet" na osno­ vu nekog poznatog izvora znanja ili mišljenja, ili prethodne definicije nekog drugog koja je  ušla  u njegovu  glavu, izraziće je kao vlastito razumevanjc značenja reči, mada u stvarnosti nikad nije mislio o reči „svet" na taj način i ne zna kako je mislio.

Čovek upućen u astronomiju reći će da je „svet" sačinjen od ogromnog broja sunaca okruženih planetama, smeštenih na neizmernim razdaljinama jedna od drugih, sačinjavajući ono šta zovemo Mlečni put, iza kojih su još veće razdaljine i, iza granica istraživanja, mogu ležati druge zvezde i drugi svetovi.

Onaj koji je upućen u fiziku govoriće o svetu vibracija i električnih pražnjenja, o teoriji energije, ili možda sličnosti sveta atoma i elektrona sa svetom sunaca i planeta.

Čovek upućen u filozofiju počeće da govori o nestvarnom i iluzornom karakteru sveg vidljivog sveta stvorenog u vremenu i prostoru našim osećanjima i čulima. Reći će da je svet atoma i elektrona, Zemlja sa njenim planinama i morima, biljnim i živo­ tinjskim svetom, ljudi i gradovi, Sunce, zvezde i Mlečni put, da je sve to svet fenomena, obmanljiv, neistinit i iluzoran svet, stvoren našom sopstvenom koncepcijom. Iza tog sveta, iza granica našeg znanja, leži svet, nama neshvatljiv, svet  noumena, čija je  senka, odraz, pojavni svet.

Čovek upoznat sa modernom teorijom višedimenzionalnog prostora reći će da se svet uobičajeno smatra konačnom trodi­ menzionalnom sferom, ali u stvarnosti  trodimenzionalan  svet, kao takav, ne može da postoji i predstavlja samo imaginarni deo drugog, četvorodimenzionalnog sveta, odakle nam svi događaji stižu i kuda odlaze.

Čovek čiji je koncept  sveta   izgrađen  na  osnovi   religiozne dogme reći će da je svet kreacija Boga i da zavisi od Božje volje, da  iza  vidljivog  sveta,  u  kom  je   naš   život  kratak  i   zavisi  od

okolnosti ili slučaja, postoji nevidljivi u kom je život večan i u kom će čovek primiti nagradu ili kaznu za sve što je učinio u životu.

Teozof će reći da astralni svet ne grli ceo vidljivi svet nego da postoji sedam svetova, koji uzajamno prodiru jedan u drugi, sačinjenih od više ili manje fine materije.

Ruski seljak, ili seljak iz nekih istočnih zemalja, reći će da je svet seoska zajednica čiji je on član. Taj svet mu je najbliži. On se čak obraća svojim seoskim prijateljima na zajedničkim sastancima nazivajući ih „svetom".

Sve ove definicije reči „svet" imaju svoje vrednosti i nedostatke: njihov se glavni nedostatak sastoji u tome da svaka od njih isključuje svoju suprotnost, svaka slika samo  jednu  stranu sveta i istražuje ga samo sa jedne tačke gledišta. Ispravna definicija bila bi ta koja bi kombinovala sva odvojena  razume- vanja, postavljajući svako na svoje mesto i u isto vreme dajući, u svakom slučaju, mogućnost ustanovljavanja o kojoj strani sveta čovek govori, sa koje tačke gledišta i u kom odnosu.

Ovo učenje kaže da kad bi se pitanju o tome šta je svet prišlo na ispravan način, mogli bismo ustanoviti potpuno precizno Šta razumemo pod ovom rečju. A ova definicija, ispravno shvaćena, uključila bi u sebe sve poglede na svet i sve aspekte tog pitanja. Saglasivši se o takvoj definiciji, ljudi bi bili u stanju da razumeju jedni druge kad razgovaraju o svetu. Samo polazeći od takve definicije čovek može govoriti o svetu.

Ali kako pronaći tu definiciju? Učenje ističe da je prva stvar da se dođe do najjednostavnijeg mogućeg pitanja; to jest, uzeti najviše upotrebljavane izraze o svem i razmotriti o kom svetu govorimo. Drugim rečima, pogledati naš vlastiti odnos prema svetu i uzeti svet u njegovom odnosu prema nama. Videćemo da, govoreći o svetu, najčešće govorimo o Zemlji, o kopnenom delu, ili pre o površini kopnenog dela, to jest, jednostavno o svetu u kom mi živimo.

Ako sada pogledamo na odnos Zemlje prema kosmosu, vide- ćemo da je, s jedne strane, Zemljin satelit uključen u sferu njenog

uticaja, dok s druge strane Zemlja ulazi kao sastavni deo u planetarni svet našeg sunčevog sistema. Zemlja je jedna od malih planeta koje se okreću oko Sunca. Zemljina masa  predstavlja skoro zanemariv deo u poređenju sa celokupnom masom plane­ ta sunčevog sistema, a planete vrše veoma velik uticaj na život na Zemlji i sve postojeće i žive organizme, mnogo veći uticaj nego što naša nauka zamišlja. Život čoveka, kolektivnih grupa, čove- čanstva, zavisi od planetarnih uticaja u veoma mnogo stvari. Planete takođe žive isto kao što mi živimo na Zemlji. Ali plane­ tarni svet sa svoje strane ulazi u sunčev sistem i to  ulazi  kao veoma nevažan deo pošto je masa svih planeta mnogo manja od mase Sunca.

Svet Sunca je svet u kom takođe živimo. Sunce sa svoje strane ulazi u svet  zvezda,  u  ogromnu  akumulaciju sunaca  formirajući Mlečni put.

Zvezdani svet je takođe svet u kom živimo. Uzet u celini, čak u skladu sa definicijom modernih astronoma, zvezdani svet kao da predstavlja odvojen entitet koji  ima određen oblik, okružen prostorom izvan čijih granica naučno istraživanje ne može da prodre. Ali astronomi pretpostavljaju da na nemcrljivim udalje­ nostima od našeg zvezdanog sveta mogu postojati druge gru­ pacije. Ako prihvatimo tu pretpostavku, reći ćemo da naš zvez­ dani svet ulazi kao sastavni deo u celokupni zbir ovih svetova. Ta akumulacija svetova „svih svetova" takođe je svet u kom živimo.

Nauka ne može da gleda dalje, ali filozofska misao će videti krajnji princip koji leži iza svih svetova, to jest, Apsolut, poznat u hinduističkoj terminologiji kao Brama.

Sve što je rečeno o  svetu može biti predstavljeno jednostav­ nim dijagramom.  Označimo Zemlju malim krugom i obeležimo ga slovom A. Unutar kruga A stavimo manji krug, koji predstavlja Mesec i obeležimo ga slovom B.  Izvan kruga Zemlje nacrtajmo veći krug koji pokazuje svet u koji Zemlja  ulazi i obeležimo ga slovom C.  Okolo  njega nacrtajmo  krug koji predstavlja Sunce i obeležimo  ga  slovom  D.  Zatim  oko  tog  kruga  još  jedan  koji predstavlja  zvezdani svet koji ćemo  obeležiti slovom E, a onda

krug svih svetova koji ćemo obeležiti slovom F. Krug F ogra- dićemo krugom G koji označava filozofski princip svih stvari, Apsolut.

Dijagram će se pojaviti u obliku sedam koncentričnih krugova. Imajući taj dijagram na umu čovek će,  izgovarajući  reč  „svet" uvek biti u stanju da definiše tačno o kom svetu govori i u kom odnosu prema tom svetu on stoji.

Kao što ćemo kasnije objasniti, isti dijagram pomoći će nam da razumemo i kombinujemo astronomsku definiciju sveta, filozofsku, fizičku, fizičko-hemijsku isto kao i matematičku (svet više dimenzija) i teozofsku (svetovi koji prožimaju jedan drugi) i ostale.

Ovo takode objašnjava zašto ljudi govoreći o svetu nikad ne mogu razumeti jedan drugog. Ali živimo u jedno i isto vreme u šest svetova, baš isto kao što živimo na spratu te i te kuće, u toj i toj ulici, u tom i tom gradu, toj i toj državi i tom i tom delu sveta.

Ako čovek govori o mestu u kom živi bez ukazivanja da li misli na sprat ili grad ili deo sveta, on svakako neće biti shvaćen od strane slušalaca, Ali ljudi uvek govore na taj način o svemu što nema praktičnog značaja; i, kao što smo videli na primeru „sveta" suviše lako označavaju istom rečju niz predstava koje se odnose jedna prema drugoj kao mali deo prema ogromnoj celini i tsl. Ali jedan precizan govor treba da ističe uvek i potpuno precizno u kom odnosu je svaka predstava uzeta i šta uključuje u sebe. To jest, od kojih se delova sastoji i u šta ulazi kao sastavni deo.

Logički gledano to je razumljivo i neizbežno, ali nažalost do toga se nikad ne dođe iz jedinog razloga što ljudi veoma često ne znaju niti znaju kako da saznaju, različite delove i odnose date predstave.

Razjašnjavanje relativnosti svake  predstave,  njeno  poimanje, ne u smislu opšte apstraktne ideje kako je sve na svetu relativno, nego precizno ukazivanje u čemu i kakav je njen odnos prema ostalom, važan je deo principa ovog učenja.

Ako sada uzmemo pojam „čovek", ponovo ćemo videti nera- zumevanje te reči i videćemo da su iste protivrečnosti u njoj. Svi

koriste tu reč i misle da razumeju šta „čovek" znači: ali u stvari, svako je razume na svoj način, a svi su načini različiti.

Obrazovani prirodnjak vidi u čoveku savršenu vrstu majmuna i definiše čoveka sastavom zuba i sličnim.

Religiozni čovek, koji veruje u Boga i  budući život,  vidi u čoveku njegovu besmrtnu dušu obavljenu kvarljivim zemaljskim omotačem, koji je okružen iskušenjima i vodi čoveka u opasnost.

Politički ekonomista posmatra čoveka kao proizvođačko i potrošačko biće.

Svi ovi pogledi izgledaju potpuno suprotni jedan drugom, protivrečni i bez dodirnih tačaka. Osim toga, pitanje se dalje komplikuje činjenicom da vidimo puno razlika  među  ljudima, tako velikih i tako oštro definisanih da korišćcnje zajedničkog pojma „čovek" za ova bića tako različitih kategorija često izgleda čudno.

I ako se, suočeni sa svim tim, zapitamo šta je čovek, videćemo da ne možemo odgovoriti na pitanje - mi ne znamo šta je čovek.

Ni anatomske, fiziološke, psihološke ni ekonomske definicije ne uspevaju ovde, jer se odnose na sve ljude  podjednako,  ne dajući nam mogućnost da razlučimo razlike koje vidimo u čoveku.

Naše učenje ističe da je naša zaliha informacija o čoveku potpuno dovoljna za svrhu određenja šta je čovek. Ali mi ne znamo kako da se jednostavno približimo suštini. Mi sami suviše komplikujemo i zapetljavamo pitanje.

Čovek je biće koje može da „čini", kaže ovo učenje. Činiti znači ponašati se svesno i u skladu sa vlastitom voljom. I moramo razumeti da ne možemo naći potpuniju definiciju čoveka.

Životinje se razlikuju od biljaka po snazi kretanja. I mada se mekušac vezuje za stenu i mada su morske trave sposobne da se kreću protiv struje, što izgleda kao da krši ovaj zakon,  ipak  je zakon potpuno istinit, biljka ne može ni da lovi za hranu, da izbegne udarac, niti može da se sakrije od svog gonioca.

Čovek se razlikuje od životinje po svojoj sposobnosti za svesnu  akciju,  po sposobnosti činjenja.  Ne možemo to  poreći i

vidimo da ta definicija zadovoljava sve zahteve. Ona omogućava da izdvojimo čoveka od niza drugih bića koja ne poseduju snagu svesne akcije, istovremeno usklađenu sa stepenom svesti u njegovim akcijama.

Bez ikakvog preterivanja možemo teći da sve razlike koje se pojavljuju među ljudima mogu biti svedene na razliku u pogledu svesnosti njihovih akcija. Ljudi nam mogu izgledati tako različiti jednostavno zato što su akcije nekih od njih, po našem mišljenju, duboko svesne, dok su akcije drugih tako nesvesne da čak izgledaju da nadmašuju nesvesnost kamenja, koje bar reaguje onako kako treba na spoljašnju pojavu. Pitanje  se  komplikuje zbog činjenice da jedan isti čovek često ispoljava, uporedo, ono što nam izgleda kao potpuno svesno delovanje volje, ili potpuno nesvesne životinjsko-mehaničke reakcije. Iz tog razloga  čovek nam se čini kao neobično složeno biće. Ovo učenje poriče tu komplikaciju i postavlja pred nas veoma težak zadatak vezan za čoveka. Čovek je onaj koji može da „čini", ali među običnim ljudima, kao i među onima koji se smatraju izuzetnima, ne postoji nijedan koji može da „čini". U njihovom slučaju, sve je od početka  do  kraja  „učinjeno",  ne postoji  ništa  što  oni  mogu  da

„čine".

U ličnom, porodičnom i društvenom živom, u politici, nauci, umetnosti, filozofiji i religiji, sve od početka do kraja je „uči­ njeno", niko ne može ništa da „čini". Ako se dve osobe, koje počinju razgovor o čoveku, slože da ga zovu bićem sposobnim da dela, da ,,čini", uvek će razumeti jedan drugog. Naravno dovoljno će jasno razjasniti šta „činjenje" znači. Da bi „činio" potreban je veoma visok stepen bića i znanja. Obični ljudi čak ne razumeju šta „činjenje" znači jer je, u njihovom vlastitom slučaju i u svemu što ih okružuje, sve uvek „učinjeno" i uvek se „događa". A ipak čovek može da „čini".

Čovek koji spava ne može da „čini". U vezi sa njim  sve  se događa u snu. Spavanje se ovde ne shvata u  bukvalnom  smislu našeg organskog spavanja, već u smislu stanja asocijativnog po­ stojanja.  Pre  svega  on  mora  da  se  probudi.  Probudivši  se,  videće

da takav kakav jeste ne može da „čini". Moraće svesno da umre. Kad umre može da se rodi. Ali biće koje tek što se rodilo mora da odraste i uči. Kad poraste i zna, onda će „činiti".

Ako analiziramo šta je rečeno o čoveku, videćemo da se prva polovina rečenog, to jest da čovek ne može ništa da „čini" i da se sve „događa" podudara sa onim šta pozitivna nauka govori o čoveku. U skladu sa pozitivističkim gledištem, čovek je veoma složen organizam koji se razvio, kroz evoluciju, od najjedno­ stavnijeg organizma i sposoban je da reaguje na veoma  složen način na spoljašnje utiske. Ta sposobnost reagovanja kod čoveka je tako složena, a odgovarajući pokreti mogu biti tako udaljeni od uzroka, koje zovemo dalekim i uslovnim, da čovekove akcije, ili bar njihov deo, naivnom posmatraču izgledaju potpuno spontane i nezavisne.

U stvari, čovek nije sposoban čak ni za najmanju nezavisnu ili spontanu akciju. On uzet u celini nije ništa drugo do rezultat spoljašnjih uticaja. Čovek je proces, prenosna stanica sila. Ako zamislimo čoveka od rođenja odvojenog od svih utisaka, koji je nekim čudom preživeo, takav čovek ne bi bio sposoban ni za jednu akciju ili pokret. U stvari ne bi mogao da živi, kao što ne bi mogao da diše niti da se hrani. Život je veoma složen niz aktiv­ nosti, disanje, hranjenje, razmena materija, rast ćelija i tkiva, refleksa, nervnih impulsa i sl. Čovek bez spoljašnjih utisaka ne bi mogao da ima nijednu od ovih stvari i svakako, ne bi mogao da ispoljava one manifestacije, one aktivnosti koje su obično povezane sa voljom i svešću.

Tako se po pozitivističkoj tački gledišta čovek razlikuje od životinja samo po većoj kompleksnosti njegovih reakcija na spoljne utiske i po dužem intervalu između utiska i reakcije. Ali i čoveku i životinjama nedostaju nezavisne akcije, koje se rađaju unutar njih, i ono što bi se moglo nazvati voljom kod čoveka nije ništa drugo nego rezultanta njegovih želja.

Takvo je čisto pozitivističko gledište. Ali vrlo je malo onih koji se iskreno i istrajno drže tog gledišta. Većina ljudi, dok ubeđuje sebe i druge da stoje na stanovištu striktno naučno pozitivističkog

koncepta sveta, stvarno se pridržava mešavine teorija, to jest, prihvataju pozitivističko gledanje na stvari samo do određenog stepena, dok ne počne da bude prestrogo i nudi premalo utehe. Priznajući s jedne strane da su svi fizički i psihički procesi u čoveku refleksi po karakteru, istovremeno prihvataju neku neza­ visnu svest, neki duhovni princip i slobodnu volju.

Volja, sa ove tačke gledišta, određena je kombinacija izvedena iz određenih specijalno razvijenih kvaliteta, koji postoje u čoveku sposobnom da čini. Volja je znak bića veoma visokog nivoa postojanja u poređenju sa bićem običnog čoveka. Samo ljudi koji poseduju takvo biće mogu da čine. Svi ostali ljudi su samo automati, aktivirani spoljašnjim silama kao mašine ili igračke na navijanje, koje rade dok u njima deluje opruga za navijanje, i nisu u stanju da dodaju ništa njenoj sili. Tako učenje o kom govorim priznaje velike mogućnosti čoveka, mnogo veće nego one koje priznaje pozitivistička nauka, ali odriče čoveku kakav je sada ikakvu vrednost bića koje je nezavisno i ima volju.

Čovek je, onakav kakvog ga znamo, mašina. Ova ideja o mehaničnosti čoveka mora se razumeti veoma jasno i dobro predstaviti sebi da bi videli celokupno njeno značenje i sve posledice i rezultate koji proističu iz nje.

Pre svega svako treba da razume sopstvenu mehaničnost. To razumevanje može doći samo kao rezultat ispravno formulisanog samoposmatranja. Što se tiče samoposmatranja, to nije tako je­ dnostavna stvar kako može izgledati na prvi pogled. Stoga učenje kao kamen temeljac postavlja izučavanje principa ispravnog samoposmatranja. Ali pre prelaska na izučavanje ovih principa čovek mora doneti odluku da će biti apsolutno iskren sa sobom, da neće zatvarati oči ni pred čim, da se neće okrenuti na drugu stranu ni zbog kakvih rezultata, gde god bi ga mogli odvesti, da se neće bojati nikakvih dedukcija, da neće ograničavati sebe nika­ kvim prethodno podignutim zidovima. Pošto čovek nije navikao da misli u tom smeru, veoma mnogo hrabrosti je potrebno da se iskreno prihvate rezultati i zaključci do kojih se dolazi. Oni preokreću  celu  čovekovu  liniju  mišljenja  i  lišavaju  ga  njegovih

najprijatnijih i najdražih iluzija. On vidi, pre svega, svoju potpunu nemoć i bespomoćnost u susretu sa bukvalno svim što ga okru­ žuje. Sve ga poseduje, sve upravlja njim. On ne poseduje, ne upravlja ničim. Stvari ga privlače ili odbijaju. Sav njegov život nije ništa nego slepo praćenje tih privlačenja i odbijanja. Dalje, ako se nije uplašio zaključaka, vidi kako su oblikovani ono šta se zove njegov karakter, ukusi i navike: rečju, kako su sagrađeni njegova ličnost i individualnost. Ali čovekovo samoposmatranje,  koliko god ozbiljno i iskreno sprovedeno, samo po sebi ne može ocrtati apsolutno istinitu sliku njegovog unutrašnjeg mehanizma.

Učenje koje je bilo izloženo daje opšte principe konstrukcije mehanizma i uz pomoć samoposmatranja čovek proverava te principe. Prvi princip tog učenja je da ništa ne treba verovati. Šema konstrukcije ljudske mašine koju on izučava mora poslužiti čoveku samo kao plan za njegov sopstveni rad, u kom leži centar gravitacije.

Čovek se rađa, rečeno je, sa mehanizmom podešenim za pri­ manje mnogih vrsta utisaka. Percepcija nekih od tih utisaka počinje pre rođenja; i tokom njegovog odrastanja sve više i više prijemnih aparata se aktivira i usavršava.

Konstrukcija ovih prijemnih aparata je ista, i podseća na čiste voštane diskove od kojih su načinjene fonografske ploče.  Na ovim valjcima i kalemovima svi primljeni utisci se zapisuju, od prvog dana života pa čak i pre. Pored toga, mehanizam ima još jedno automatski podešeno delovanje, zahvaljujući kom su svi novoprimljeni utisci povezani sa prethodno zapisanim.

Uz to sačuvan je hronološki zapis. Tako je svaki utisak koji je bio proživljen zapisan na nekoliko mesta na nekoliko valjkova. Na tim valjkovima to je sačuvano nepromenjeno. On o šta mi zovemo memorijom je veoma nesavršena adaptacija putem koje možemo sačuvati na zapisu samo mali deo naše zalihe utisaka; ali utisci jednom proživljeni nikad ne iščezavaju; sačuvani su na valjkovima na kojima su zapisani. Mnoga iskustva su ispitana u stanju hipnoze i potvrđeno je nepobitnim primerima da čovek pamti  sve  što  je  ikad  iskusio  do  najsitnijeg  detalja.  Pamti  sve

detalje svog okruženja, čak licu i glasove ljudi koji su ga okruživali dok je bio beba, kad je izgledao kao potpuno nesvesno biće.

Moguće je putem hipnoze učiniti da se svi valjkovi okreću, čak do najdublje dubine mehanizma. Ali se može dogoditi da ovi valjkovi počnu da se odvijaju sami od sebe kao rezultat vidljivog ili prikrivenog stresa, i scene, slike lica, očigledno dugo zabo­ ravljene, odjednom izbijaju na površinu. Sav unutrašnji  psihički život čoveka nije ništa drugo nego odvijanje ovih valjkova sa njihovim zapisima utisaka ispred mentalnog polja. Sve posebnosti čovekove koncepcije sveta i  karakteristične osobine njegove individualnosti zavise od redosleda kojim ovi zapisi dolaze i od kvaliteta valjkova koji postoje u njemu.

Pretpostavimo da je proživljen neki utisak i zapisan povezano sa drugim koji nema ništa zajedničko sa prvim, na primer, čovek je čuo neku veoma veselu plesnu melodiju u trenutku intenzivnog psihičkog šoka, tuge ili žalosti. Tada će ova melodija uvek u nje­ mu izazivati istu negativnu emociju i isto tako će ga osećaj tuge podsetiti na tu veselu plesnu melodiju. Nauka ovo zove asoci­ jativnim mišljenjem i osećanjem; ali nauka ne shvata koliko mnogo je čovek ograničen ovim asocijacijama i kako ne može od njih pobeći. Čovekova koncepcija sveta je potpuno određena karakterom i kvantitetom ovih asocijacija.

Sad vidimo do  određenog  stepena zašto ljudi  ne mogu razumeti jedni druge kad razgovaraju o čoveku. Da bi razgovarali o čoveku na iole ozbiljan način neophodno je mnogo znati, inače pojam čoveka postaje suviše zamršen i suviše širok. Samo kad pojedinac zna osnovne principe ljudskog mehanizma može naznačiti o kojim će stranama i kojim kvalitetima govoriti. Čovek koji ne zna zbuniće kako sebe tako i svoje slušaoce. Razgovor između nekoliko ljudi koji razgovaraju o čoveku bez definisanja i ukazivanja o kom čoveku govore nikad  neće  biti  ozbiljan razgovor nego prosto prazne reči bez sadržaja. Zbog toga, da bi razumeo šta je čovek, pojedinac prvo mora razumeti koje vrste čoveka mogu postojati i na koje načine se oni razlikuju jedan od drugog. U međuvremenu moramo shvatiti da ne znamo.

London, 1922.