Za jedan deo ljudi ovde ostanak je postao beskoristan . . .

Za jedan deo ljudi koji su ovde ostanak je postao potpuno beskoristan. Ako bismo ih pitali zašto su ovde, ili bi bili potpuno nesposobni da odgovore ili bi odgovorili nešto potpuno besmi­ sleno, ili bi napričali celu filozofiju, ni sami ne verujući u to Šta govore. Nekolicina je možda znala na početku zašto su došli, ali su zaboravili. Polazim od toga da je svako ko je došao  ovde shvatio neophodnost da nešto učini, da je sam već nešto pokuša­ vao i da su ga ti pokušaji doveli do zaključka da je u uslovima običnog života nemoguće postići bilo šta. I tako počinje da istra­ žuje, da traga za mestima u kojima je, zahvaljujući prethodno napravljenim uslovima, rad na sebi moguć. Konačno nalazi; saznaje da je ovde takav rad moguć. I zaista takvo je mesto orga- nizovano i stvoreno ovde tako da bi tragač trebalo da se nalazi u uslovima za kojima je tragao.

Ali deo ljudi o kojima govorim ne koristi ove  uslovc;  čak mogu reći da ih oni i ne vide. A činjenica da ih ne vide dokazuje da u stvarnosti ovi ljudi nisu ni tragali za njima, i nisu pokušavali u svojim svakodnevnim životima da zadobiju ono šta su pretpo­ stavljali da traže. Ko god ovdašnje uslove ne koristi za rad na sebi i ko ih ne vidi, ovo nije mesto za njega. Ostajanjem ovde traći svoje vreme, muči druge i zauzima nečije mesto. Naš je prostor ograničen i mnoge sam kandidate odbio usled nedostatka prosto­ ra. Morate ili iskoristiti ovo mesto ili otići i ne traćiti svoje vreme i ne zauzimati mesto nekom drugom.

Ponavljam, polazim od toga da su verovatno oni koji su došli ovde već obavili pripremni rad, bili na predavanjima, načinili pokušaje da rade na sebi, i sl.

Kako ja to vidim, oni koji su ovde već su shvatili neophodnost rada na sebi i skoro da znaju kako to treba da se uradi, ali za to nisu sposobni, iz razloga koji su izvan njihove kontrole. U skladu sa tim nepotrebno je ponavljati zašto je svako od vas ovde.

Mogu nastaviti sa svojim radom ovde samo ako je ono što je do sada primljeno pretočeno u praktičan život. Nažalost, ništa se od toga ne događa, jer ljudi ovde žive, ali ne rade; rade tako samo pod prinudom, spolja, kao nadničari u običnom životu. Stoga predlažem ovom delu ljudi da sada treba da rade kako su jednom razumeli rad, da treba da obnove ideje koje su jednom imali i postave rad ozbiljno, ili da treba odmah da razumeju da je njiho­ vo prisustvo ovde beskorisno. Kako stvari sada stoje, ako nastave ni za   10   godina ništa se neće dogoditi.

Nisam odgovoran ni za šta. Neka ljudi probaju. Inače mogu podneti tužbu za potrošeno vreme. Neka probude u sebi ranije namere i načine svoj ostanak ovde korisnim za sebe i one koji ih okružuju.

Onaj ko može biti svesni egoista ovde, može da ne bude egoista u životu. Biti egoista ovde znači ne mariti ni za koga, uključujući i mene; smatrati svakoga i sve za nešto posredstvom čega čovek može pomoći sebi. Ne srne biti uvažavanja ni prema čemu i ni prema  kome. Ko  je lud ko je pametan, nevažno je. Ludak je takođe dobar subjekat za izučavanje, za rad. A isto tako i pametan čovek. Drugim rečima, neophodni su obojica, i lud i pametan čovek. Potrebni su i bitanga i pristojan čovek; zbog toga i budala i pametan čovek, i bitanga i pristojan čovek mogu pod­ jednako poslužiti kao ogledalo i šok za viđenje, izučavanje i upotrebu za rad na sebi.

Osim toga, treba da razumete radi vlastitog upravljanja jedan poseban fenomen.

Naš Institut je kao železnička radionica za popravke, ili kao garaža gde se obavljaju popravke. Kad su motor ili kola u radnji, a

nov čovek ulazi u nju, on vidi motore kakve nikad do tada nije video. I, zaista, sva kola koja vidi napolju su pokrivena i obojena, i čovek na ulici nikad ne vidi njihovu unutrašnjost. Oči čoveka na ulici se koriste samo da vide omotače. On ih ne vidi bez omotača kao u radionici za popravke, gde su delovi rasklopljeni i svi stoje očišćeni i izloženi pogledu, nemajući ništa zajedničko sa pojavama poznatim oku. A tako je i ovde. Kad nova osoba dođe sa svojim prtljagom, odjednom je neodevena. I tada sve njene najgore stra­ ne, sve njene unutrašnje „lepote" postaju evidentne.

To je razlog zašto oni među vama kojima taj fenomen nije poznat imaju utisak da smo ovde zaista prikupili samo ljude koji su glupi, lenji, tupi - jednom rečju sve sam „ološ". Ali oni zabo­ ravljaju jednu važnu stvar.; da nije on taj koji to razotkriva, već da ih je neko izložio. Ali on vidi i sve pripisuje sebi. Ako je budala, on ne vidi da je on sam budala i ne shvata da je neko drugi izložio ostale. Da ih neko drugi nije izložio možda bi on kleknuo  na kolena pred nekom od ovih budala. On vidi njih neodevene, ali zaboravlja da je on sam neodeven. On zamišlja da kao što u živo­ tu može nositi masku, i ovde je može staviti. Ali čim je otvorio ova vrata posmatrač mu je skinuo masku. Ovde je go, svako direktno oseća koja je on vrsta osobe.

To je razlog zašto niko ovde ne sme nikog da uvažava iznutra. Ako je osoba pogrešila nemojte biti ozlojeđeni jer ste i vi uradili isto. Naprotiv, treba da budete zahvalni i smatrate sebe srećnim što niste dobili udarac u lice od bilo koga, jer svakim korakom činite grešku prema nekom drugom. Zbog toga kako  ljubazni mora da su ljudi koji vas ne uvažavaju. Dok, ako je neko napravio najmanju grešku prema vama, već želite da ga udarite posred lica.

Morate ovo jasno shvatiti i ponašati se u skladu s tim i poku­ šajte da načinite sebi korist od drugih ljudi u svim njihovim aspektima, dobrim i lošim; a takođe morate pomoći drugima svim vašim vlastitim aspektima, koji god oni mogli biti. Ako je drugi čovek pametan, budala, ljubazan, podao, budite sigurni da ste u drugim trenucima vi takođe glupi, i pametni, podli i savesni. Svi su ljudi isti, samo što se ispoljavaju različito u različito vreme baš

kao što ste vi sami različiti u različitim trenucima. Baš kao što je vama potrebna pomoć u različitim trenucima, drugima  je potrebna vaša, ali vi drugima morate pomoći ne za njihovo dobro već za svoje sopstveno. Na prvom mestu, ako vi njima pomogne­ te oni će pomoći vama, na drugom, posredstvom njih ćete naučiti za dobrobit onih koji su vam najbliži.

Morate znati još jednu stvar. Mnoga stanja mnogih ljudi proizvedena su veštački - proizvedena su veštački ne od strane njih već Instituta. Jedini spas je: pamtiti dan i noć da ste ovde samo radi sebe, i sve i svako oko vas mora ili da vam ne smeta, ili vi morate postupati tako da vas oni ne ometaju. Morate ih iskoristiti kao sredstva za postizanje svojih ciljeva.

Pa ipak sve je ovde urađeno osim toga. Ovo mesto se pretvorilo u nešto gore od običnog života. Mnogo gore. Po ceo dan ljudi su ili okupirani skandalima, ocrnjuju jedni  druge,  ili misle u sebi, sude i procenjuju jedni druge, nalaze nekog simpati­ čnim, nekog antipatičnim; sklapaju prijateljstva, zajednička ili individualna, podmeću zlobne smicalice jedni drugima, koncen- trišu se na međusobne loše strane.

Beskorisno je razmišljati o tome da ovde postoje neki koji su bolji od drugih. Ne postoje drugi ovde. Ovde ljudi nisu ni pametni ni glupi, ni Englezi ni Rusi, ni dobri ni loši. Postoje samo pokvareni automobili, isti kao vi. Samo zahvaljujući ovim pokva­ renim automobilima i možete postići ono šta ste  želeli  kad ste došli ovde. Svako je ovo shvatao kad je stigao ovde, ali sada je zaboravio. Sada je neophodno probuditi ovo shvatanje i vratiti se prvobitnoj ideji.

Sve što sam rekao može biti formulisano u dva pitanja: (1) Zašto sam ovde? i (2) Da li je vredno moje ostajanje?