…Na prvom mestu se nalazi neostvarena želja da se živi sopstveni život…

Australijska negovateljica Broni Var napisala je knjigu o svom iskustvu provedenom uz ljude na kraju života. Ona  je pitala ljude koji su bili na pragu  smrti šta je to zbog čega se kaju, šta su u životu propustili i šta osećaju na kraju svog životnog veka.

 

Ljudi na samrtnoj postelji najčešće ne žale za neostvarenim  velikim snovima ili postignućima, dalekm putovanjima,  kućama, još više novca ili seksom, ono zbog čega se ljudi na kraju života najviše kaju su neispunjeni odnosi sa svojim bližnjima.

Na prvom mestu se nalazi neostvarena želja da se živi sopstveni život. Mnogo ljudi  žali da su previše polagali na mišljenje i očekivanja okoline, umesto da su uprkos tome sledili svoj put. „Većina ljudi nije ostvaila ni polovinu svojih snova“, kaže Broni koja je gdinama negovala umiruće i svoja iskustva prerađivala na svom blogu. http://www.inspirationandchai.com/

Na drugom mestu ljudi misle da su trebali manje da rade, to se pre svega odnosi na muškarce koji u poslednjim trenutcima žale da su potrošili „previše vremena  od svog života na vrtešci poslovnog života“. Žalosni su da  se nisu dovoljno brinuli o deci, partneru, rodbini i prijateljima. U daleko manjem broju to se odnosi i na žene.

Posle toga dolaze želje koje spadaju u „duševnu higijenu. „Trebalo je da svoja osećanja bolje izražavam“ i „ Želeo bih da sam se više starao o prijateljima“. Sa jedne strane stara prijateljstva daju osećaj sigurnosti dok sa druge strane potisnuta osećanja mogu voditi u bolest. Tako zaključuje autorka bloga i knjige: ko radi harmoničnih međuljudskih odnosa blokira emocije zatvara sebi mogućnost da živi iz cele svoje ličnosti.

Cela knjiga ostavlja utisak da veliki deo ljudi živi uklješten  u  svakodnevnici koja se sastoji od  društvenih i familijarnih obaveza, poslova, zarađivanja novca i drugih „spoljašnjih okolnosti“ koje se preprečuju na putu ka bitnim stvarima.  Na primer obična radost „ Žalim da sebi nisam dopustio više radosti“  je poslednja od pet stvari za kojom ljudi žale odlazeći sa ovog sveta.

„Bila sam iznenađena koliko često je ovo mesto bilo pomenuto“, kaže Broni Var. „Mnogo ljudi primeti tek na kraju života da se čovek  svesno mora opredeliti za sreću i radost .“

Ipak mnogi su toliko snažno uhvaćeni u čvrsto postavljene odnose da prosto zaborave da se nasmeju ili da budu neozbiljni.

Autorka je provodila uz umiruće njihovih poslednjih tri do dvanaest nedelja. Skoro svi su se u nekom trenutku  pomirili sa sopstvenom smrtnošću i mnogo njih se porastom ove  neizbežnosti dalje razvilo napred. „Svako reaguje na svoj način, ali svako pojedinačno postigne sopstveni mir pre nego što ode.“

1. „ Želeo bih da sam imao hrabrosti da živim svoj sopstveni život“

„Za tim žale skoro svi ljudi. Ima toliko mnogo ljudi koji idu krož život i većinu vremena čine stvari za koje misle da drugi ljudi očekuju od njih.“

2.“Želeo bih da nisam toliko puno radio.“

„Skoro svi su previše radili a premalo živeli- jer su se bojali, nisu zaraivali dovoljno novca ili radi karijere.“

3.“Želeo ih da sam imao hrabrosti da ispoljim svoja osećanja.“

„Mnogo ljudi potiskuje osećanja da bi bi sačuvali mir.“ „ To vodi tome da su se prilagodili jednoj osrednjoj egzistenciji i nikad nisu postali ono što su mogli.“

4.“Želeo bih da sam održavao kontakt sa prijateljima“

„Mnogo mojih pacijenata žali da nisu investirali dovoljno vremena u svoja prijateljstva.“ „ Svima nedostaju njihovi prijatelji kada umiru.“

5.“Želeo bih da sam sebi dopustio da budem srećniji“

„Imamo slobodu izbora.“  Ova spoznaja  je prvo iznenadila Broni. „ Mnogo pacijenata to otkriva tek na završetku. Oni su zaglavljeni u starim modelim i navikama i u udobnosti uobičajenosti.“

Knjiga je pre svega korisna živima jer pokazuje šta i kako se treba promeniti da bi na kraju svojih dana bili više zadovoljni.

www.kpv.rs